Ne možete ni da zamislite šta sam mislila.

I vi ste nešto zamislili i dali ste sebi za pravo da me prekinete, odnosno da mi dozvolite nešto da kažem, a ja sam hteo da govorim o tome da izveštaji sa ulica naših gradova i puteva izgledaju kao izveštaji sa fronta, da svaki dan imamo mrtve ljude, i to se ponavlja iz godine u godinu.

Imali smo instituciju pitanja, kao što znate. Govorite samo o dnevnom redu.

Hteo bih da govorim o tome na koji način će se država boriti protiv toga, a nisam hteo da govorim ono što ste vi mislili. Mislim da te tabloidne teme ne zaslužuju pažnju ovog doma, ali da postoje mnoge ozbiljne stvari o kojima bi ministar mogao da govori. Prekinuli ste me na jedan način koji nije zabeležen u parlamentarnoj prakse, gde nisam ništa ni rekao, a vi ste me već prekinuli. Dobro. Govoriću o zakonu.
Ima nekoliko stvari i dobro je što se one sada menjaju i preciznije definišu. Ono što je propušteno, čini mi se, jeste da ove prekršajne kazne nisu usaglašene sa Zakonom o prekršajima i ovaj raspon po našem amandmanu, o kome je i ministar govorio, od tri do 30 hiljada, dali smo jedan amandman da se usaglasi sa novim Zakonom o prekršajima, treba da iznosi od pet do 150 hiljada dinara.
Najvažnija tema o kojoj bih govorio je činjenica da se novim zakonom, odnosno Predlogom ovog zakona, definiše da će se samo od maloletnih lica, starijih od 12 godina, prilikom izdavanja pasoša uzimati biometrijski podaci, što do sada nije bilo definisano, nije postojala granica i postojala je različita praksa. Negde su deci i bebama uzimani biometrijski podaci, negde to nije bio slučaj.
Ono što smo mi, kao poslanička grupa, primetili i kroz jedan amandman tražili jeste da se oni podaci koji se sada nalaze u evidenciji MUP za putne isprave koje su do današnjeg dana, odnosno do dana stupanja zakona na snagu, ukoliko se ovako usvoji, obrišu. Na Odboru za odbranu i unutrašnje poslove postavio sam pitanje šta je plan Ministarstva sa tim podacima? Odgovor je bio da se ti podaci čuvaju. U smislu zakona, samo čuvanje, pohranjivanje podataka smatra se obradom podataka, a obrada podataka dece mlađe od 12 godina je suprotno direktivi Evropskog parlamenta i saveta o zaštiti građana. Mislim da je u tom smislu potrebno prihvatiti naš amandman, kojim se nalaže Ministarstvu da te podatke obriše.
Svi smo svedoci i nešto je poslanica Gordana Čomić jutros govorila o tome da iz MUP često neki podaci izlaze, o raznim stvarima. Naša je bojazan da ukoliko ti podaci ostanu u nekoj bazi, u nekom trenutku mogu biti zloupotrebljeni. Zato tražimo da se ti podaci, koji su do sada prikupljani, oni jesu prikupljani sa važećim zakonom, koji važi danas i važiće dok ove izmene ne usvojimo, obrišu, jer ne vidimo nikakvu svrhu njihovog čuvanja.
Mislimo da se time dovodi u opasnost, otvara se mogućnost kršenja prava na privatnost maloletnih lica. S tim je važno i mišljenje Ombudsmana iz maja ove godine o zaštiti deteta, gde se navodi da obaveza organa javne vlasti da se dužnosti svih da obezbede zaštitu i privatnosti i ličnih podataka deteta. Ne vidim mu nikakav problem da se ovaj amandman usvoji i u skladu sa stavom ministarstva naša poslanička grupa će se u Danu za glasanje opredeliti da li ćemo podržati izmene ovih zakona ili ne.
Takođe, govorio je i ministar o tome, ove izmene regulišu još jedno pitanje, a to je pitanje diplomatskih i službenih pasoša lica kojima prestaje pravni osnov za posredovanje takvih dokumenata, a imali smo do sada praksu da jedan broj tih lica nije u skladu sa zakonom i pravilima vraćao ta dokumenta, nego je nastavio da ih koristi i sada se predviđa da ukoliko u roku od 60 dana od prestanka osnova za njihovo korišćenje ili izdavanje se ta dokumenta ne vrate ministarstvo može da poništi taj dokument.
Ono što je loše, čini mi se, što se nije išlo u izmene članova 9, 10. i 11. koje govore o izdavanju diplomatskog ili službenog pasoša, što se ne precizira zakonom ko može da ima diplomatske, a ko može da ima službeni pasoš. Pa, smo tako u javnosti čitali da bliža ili dalja rodbina najviših državnih funkcionera ima diplomatske pasoše koji su im izdati na osnovu diskrecionog prava ministra da izdaje ta dokumenta.
Onda smo čitali ili mogli da čujemo, ne postoji ni precizna evidencija ko sve ima te pasoše, ko ih je vratio, ko nije i mislim da je time što nismo išli na izmene zakona u ovom delu propuštena jedna prilika da se smanje diskreciona prava ministra spoljnih poslova koji i sada ima tu mogućnost. Izražavamo bojazan da sadašnji ministar spoljnih poslova, s obzirom na njegov običaj u prošlosti kada je bio ministar unutrašnjih poslova, kada je izdavao obične pasoše raznim uglednim manje ili više, ili ne znam po kom kriterijumu, ličnostima, sada ne krene da deli i ove diplomatske pasoše na isti način.
S obzirom da to nije bio predlog ovih izmena i dopuna mi nismo mogli tu da predložimo neka konkretna rešenja. Nadamo se da će i to doći na dnevni red.
U svakom slučaju, ovaj zakon će pomoći radu MUP-a i uvođenje većeg reda, razjasniće neke nejasnoće koje su postojale. Ali, smatramo da je ovo pitanje ličnih podataka maloletnih lica koje do sada postoje u evidenciji MUP-a, odnosno njihovo uništavanje je veoma bitno i ponavljam, u skladu sa stavom ministarstva vezano za naš amandman po ovom pitanju u Danu za glasanje ćemo se opredeliti za glasanje o ovom zakonu. Hvala.

Reč ima ministar Stefanović.

Ako dozvolite u jednoj rečenici da kažem da sam i sam potpuno nezadovoljan situacijom u saobraćaju. Kao što ste videli, prve mere su već preduzete. Videćete i do kraja nedelje i naredne i ozbiljnije i druge korake koje ćemo preduzeti da se nedopustivo veliki broj saobraćajnih nesreća, koje se dešavaju pre svega zbog brzine, upotrebe alkohola, smanjuje na našim putevima. Nažalost, koristićemo veći broj represivnih mera. Nadam se da će edukacija dati rezultate.
Međutim, očigledno je da postoje ljudi koji razumeju samo kada ih kaznite. To ćemo preduzimati. Potpuno sam saglasan sa vama u tom smislu i mislim da je to nedopustivo.
Kao što ste rekli, postoje neke stvari koje ste izneli i koje su logične. Prihvatiću vaš amandman da se kažnjavanje usaglasi sa Zakonom o prekršajima, odnosno da kazna bude između pet i 150 hiljada dinara. To je potpuno smisleno i logično.
Razgovaram sa kolegama, meni je u prvom momentu zvučalo logično da ostane u bazi, odnosno evidenciji MUP-a, biometrijski podaci dece mlađe od 12 godina, pogotovo što ovim zakonom ukidamo obavezno uzimanje pasoša. Postoji samo jedna nedoumica. Pošto su ti podaci uzeti u skladu sa zakonom i koristimo ih kao biometrijske podatke za važeće pasoše koji i dalje važe u prometu u RS, da li bi nastali određeni problemi za nosioce tih pasoša ukoliko se utvrdi da recimo da ne možemo da potvrdimo neki podatak ili ne možemo da verifikujemo u slučaju bilo kakvog problema, bilo čega, promene identiteta takvog lica, jer to lice onda ima pasoš u kome su uneti biometrijski podaci.
Samo zbog toga ne bismo, a mislim da možemo da razmišljamo o tome da se nakon isteka važnosti poslednjeg pasoša koji je izdat, a da sadrži takve podatke, ti podaci izbrišu. Mislim da bi u tom smislu mogli da radimo i da bi bilo logično. Ministarstvo unutrašnjih poslova nema nikakvu potrebu da ima evidenciju takvih podataka.
Što se tiče ovih drugih stvari, ti pasoši za nosioce diplomatskih i službenih pasoša su izdavani u skladu sa Uredbom Ministarstva spoljnih poslova i kao neko ko je sedeo u ovom domu mnogo više volim kada se nešto uredi zakonom a ne uredbom, jer je preciznije i bolje definisano i više obavezujuće. Manje su sve druge mogućnosti, ali to je nešto o čemu treba još da razgovaramo. Mislim da treba definisati mnoge druge stvari vezano za službene i diplomatske pasoše, pre nego što definišemo ko i na kakav način može da ih dobije.
Mislim da to svakako ostaje zanimljiva tema o kojoj treba da razgovaramo i spremni smo na sve ono što je u delokrugu rada MUP-a da razgovaramo jer je to dobro za uređenje ove materije koja je pokazala manjkavosti u prethodnom periodu, što je uostalom i razlog za donošenje ovih izmena i dopuna.

Reč ima Gordana Čomić.           

Zahvaljujem.
Zakon koji je pred nama, Predlog izmena i dopuna Zakona o putnim ispravama je u najvećem broju članova kojima se menjaju ili dopunjuju drugi članovi sasvim usklađen i sa izmenama koje su bile potrebne i u prethodnom zakonu, osim što je usklađen sa onim što su manje više direktive ili pravila običaja EU, on je u tim članovima usaglašen i sa realnošću u Srbiji.
O članovima kojima se omogućava drugačiji, odnosno bolji, efektniji i efikasniji način da se dođe do putne isprave ili da se komunicira sa svojim ministarstvom, ako imate prebivalište i boravište u stranoj zemlji, mogu da imam samo pohvalne reči jer je napisano kako valja, kao i u odredbama kojima se briše institut izlazne vize jer je to nešto što poznaju samo zemlje koje neće da razumeju da im institut izlazne vize je mnogo više nego proceduralna na formularu ili u samoj putnoj ispravi ubeležen iznos novca ili dozvola.
Uključujući primedbe koje je dao narodni poslanik Marko Đurišić, sa kojima sam saglasna, ali mogu da razumem zašto se novi Zakon o prekršajima može smatrati i sa iznosima koji je ubeležen u izmenama i dopunama Zakona umesto od pet do 150 hiljada dinara bude 30 hiljada, nemam problema ni sa jednom drugom odredbom osim sa članom 9. Član 6. Predloga izmena i dopuna govori o tome kada ne možete da dobijete putnu ispravu.
Kao kratki uvod, putna isprava je takođe ljudsko pravo. Radi se o oblasti slobode kretanja i ako i po čemu možete da prepoznate nedemokratska, autokratska od svakih vrsta pravila jednakosti građana pred građanima društva, to su ona društva u kojima nije obično, rutinski, podrazumevajuće da dobijete pasoš i da putujete gde god hoćete.
Takva društva su bila društva bivšeg istočnog bloka do 1989. godine. Takvih društava još uvek ima u Aziji, ima ih i u srednjoj Americi, ima ih u južnoj Americi. To je društvo pred koje dolazite kao građanin i kažete – ja bih da putujem tamo i tamo, a tvoja država kaže, nemam ja poverenja u tebe. Mora se videti da li ti zaslužuješ putnu ispravu i smeš li ti uopšte da putuješ bilo gde.
To je jedna svojevrsna kultura nepoverenja prema sopstvenim građanima, omalovažavanje sopstvenih građana i stava da je putna isprava opasno oružje u rukama slobodnih ljudi. Srećom mi smo daleko od takvog društva. Bili smo uvek prilično udaljeni, čak i u vreme kada smo bili jednopartijsko društvo, osim u periodu kada smo imali institut izlazne vize. Dakle, hoćeš da izađeš iz zemlje pa platiš taksu, što je dosta bilo karikaturalno objašnjavati kome i zašto se to dešava. To podsećam da bih argumentovala koliko je važno pažljivo rukovati ljudskim pravom na putnu ispravu.
Šta je problem sa članom 9. izmena i dopuna? On se odnosi na član 23. koji u postojećem zakonu glasi u dva stava. Prvi stav – pasoš se može izdati i sa kraćim rokom važenja od rokova utvrđenih u članu 19. ovog zakona, ako nadležni sud odnosno javni tužilac to dozvoli u slučajevima utvrđenim ovim zakonom. I u drugom stavu – u slučajevima iz stava 1. ovog člana pasoš se može izdati za jedno ili više putovanja u jednu ili više država.
Ovaj član sa izmenama i dopunama menja sa dva nova stava. Treći stav po Predlogu izmena i dopuna Zakona kaže – licu kome se iz objektivnih razloga privremenog karaktera ne mogu uzeti otisci prstiju pasoš se izdaje sa rokom važenja od godinu dana, i poslednji stav – licu koje u periodu od pet godina izgubi dva ili više pasoša, novi pasoš se izdaje sa rokom važenja od godinu dana.
Sa stavom 3. može da se ima pitanje, ali se nema problema pošto postoji čitava jedna grupa ljudi koje je moguće da ne može da pristupi procesu davanja otisaka prstiju. Izdavalac putne isprave tačno zna koja su to lica. Ona obično nisu u zemlji ili su u zemljama, u inostranstvu na mestima gde ne može da se da otisak prstiju i to je vrlo jednostavno utvrditi. Dakle, postoji žena koja se zove Marija Marić, koja je na Tibetu i ne može da otiske prstiju u Ambasadi u Pekingu. O tome se obaveštava i dobija pasoš na godinu dana.
Međutim, poslednji stav proizvodi mnoga pitanja i njega sam spominjala i na Odboru za evropske integracije gde smo razgovarali o ovom zakonu. Čitam ga još jednom – lice koje u periodu od pet godina izgubi dva ili više pasoša novi pasoš se izdaje sa rokom važenja od godinu dana. Šta je problem sa ovim stavom? Sve, osim motiva i namere koju ne sporim. Želja mi je bila i na Odboru da se nekako dogovorimo sa predstavnicima Vlade da se nađe dobra formulacija koja bi otklonila svaku sumnju i dala sve odgovore na pitanja koja ću ja sada redom postaviti.
Dakle, imate lice koje je u zemlji, nije problem da ne može davati otiske prstiju i izgubilo je pasoš dva puta i po ovom stavu, ko odlučuje o tome da li će to lice dobiti pasoš na godinu dana. Znači, to je prvo ozbiljno pitanje. Vi uvodite jedan stav u članu koji se odnosi na opšte pravo na trajanje važenja putne isprave osim u slučajevima kada o tome odlučuje sud odnosno javni tužilac i tražite od lica da da izjavu o tome da je dva puta izgubilo pasoš. Lice kaže spektar razloga zbog kojeg je izgubilo pasoš je beskonačan, od toga da ne zna gde ga je izgubilo do toga da ga je pokralo, preko elementarnih nepogoda, dugačak je spisak verovatno.
Sada vam onaj ko treba izdaje putnu ispravu kaže – ovo lice može da dobije pasoš samo na godinu dana. Nedostaje postupak. Znači, ako sam ja u pitanju ili ako je u pitanju ona ista hipotetička Marija Marić koja nije sada u Tibetu, nego je u Kruševcu i dva puta je izgubila pasoš, ako se utvrdi da zbog dva puta gubljenja pasoša sleduje pasoš na godinu dana, ona nema kome da se žali. Ona ne zna ko je o tome doneo odluku. To se ceni. U tom smislu je postupak po kojem će se ovaj stav primenjivati na ivici onoga što je predmet sasvim drugih zakona koji se bavi bezbednosnim procenama o građanima koji nešto urade ili ne urade.
Šta je drugi problem? Ako je građanin dao lažnu izjavu o tome gde je izgubio pasoš, kako je izgubio pasoš? Onda one ne može da bude predmet ovog zakona, onda uopšte ne može da mu se izda putna isprava i o tome mora da odlučuje javni tužilac. Davanje lažne izjave o svojoj putnoj ispravi je delo koje podleže krivičnoj prijavi.
Dakle, ne može oba, ne mogu i da hoću da sprečim manipulacije sa izdavanjem putnih isprava i da u to ne uključim institucije koje po prirodi stvari moraju biti uključene u izdavanje putne isprave. Uz nedostatak postupka i eventualno usvajanje podzakonskog akta kojim bi se to regulisalo što je takođe krajnje sumnjivo sa tačke gledišta procedure, ne mislim ja tu ništa sumnjivo nešto strašno, nego sa tačke gledišta postupka koji vam se nekim podzakonskim aktom uređuje način na koji ćete vi biti osoba koja neće dobiti svoj pasoš na, inače za sve druge osim one koji su odlukama suda i tužioca u drugačijoj grupi, nego ćete dobiti pasoš na godinu dana.
Ako podzakonski akt stavi ministra u rešenje, tek onda bih bila protiv ovog zakona. Znači, da stavljate u nekoj formi diskrecionih ovlašćenja bilo kome da odlučuje da taj i taj zato što je dva puta izgubio pasoš, e o njemu će na kraju da odluči ministar. Ne zato što podržavam ili ne podržavam ministra, nego zato što mislim da nijedan ministar to ne bi trebalo da radi. Ko će onda to da radi? Ko će da reši da će ovih 12 građana imati na godinu dana zato i zato, a svi ostali će imati na deset godina.
Drugi problem sa ovim stavom, šta kada mu istekne ta godina dana? Da li on ili ona, sada nije izgubio celu godinu, ništa se nije desilo, da li on ili ona sada ulaze u proceduru za izdavanje pasoša na zakonom propisano trajanje putne isprave ili ostaje neka posebna, nigde vidljiva procedura za građane koji su opet nevidljivom procedurom ušli u odluku da njihova putna isprava može da važi samo godinu dana.
Vrlo retko u članovima zakona čitam mogućnost zloupotreba. Duboko verujem da članovi zakona treba da budu poboljšanje ponašanja onih na koje se zakon odnosi, a ne obrnuto. Mislim da zakoni služe boljem uređivanju sektora na koji se odnosi i promeni ponašanja nas u tom sektoru, a ne da treba da služe isključivo pretnjama za kazne. Međutim, u ovom članu, ja vidim nažalost mogućnost za zloupotrebe zato što ne vidim čist postupak za onog koji će da ceni kako je neko lice izgubilo pasoš više od dva puta, a ostalo mimo procedure davanje lažnog iskaza. Ako je dao tačne iskaze zašto mu se onda ne daje pasoš na zakonom propisan rok, odnosno putna isprava na godine koliko i za sve druge.
Ovo je posebno problematično za ljude koji mogu biti predmet i prethodnog stava, dakle, nisu u mogućnosti iz raznih razloga da daju otiske prstiju. Dakle, na naše građane koji žive i rade u inostranstvu i to tek otvara mogućnost da se ceni da li nekome treba ili ne treba dati putnu ispravu na rok važenja od godinu dana.
Sa željom da pokušam da pomognem, imala sam dilemu da li da uopšte podnosim amandman, jer želim da se uredi prostor u kome je primećeno da imate loše rukovanje putnim ispravama od strane građana. Ne želim da se Srbija bilo gde vidi kao zemlja u kojoj postoji veći broj ljudi nego u drugim zemljama koji, pod znacima navoda, zloupotrebljavaju svoje pravo na putnu ispravu ili loše rukuju, nezakonito rukuju putnim ispravama.
U tom smislu sam imala dilemu da li da podnosim amandman ili ne. Na kraju sam podnela amandman. Nemam nade da ću imati razumevanja od predstavnika Vlade za amandman, ali ima nade će bar ovo moje pitanje stava koji se odnosi na izostanak postupaka o tome kako će se izdati pasoš na godinu dana doprineti da se na najkreativniji mogući način dođe do svima jasnog postupka, kojim će neko biti uskraćen za svoje, inače važeće pravo, da svoju putnu ispravu dobija na zakonom propisan vremenski rok.
Ne želim da komentarišem šta sve može da se smatra dodatnim podatkom, osim gubljenja pasoša, pa da se licu ne izda pasoš. Imamo razna iskustva. Mi koji smo želeli da putujemo nismo putovali, bili smo putovali, tražili vize, plaćali izlazne vize. Imamo razna iskustva sa nadležnima koji su deo pravne države, a koji treba da obave uslugu, sa nama kao sa građanima, izdavanja putne isprave.
Ne bih volela da se dve stvari čitaju iz ovog stava. Prva je, na mala vrata proces bezbednosnih procena o tome da li će se nekom građaninu dati ili ne pasoš na godinu dana, a drugo, na mala vrata uskraćivanje građaninu da ulaže žalbu na ono što je odluka predstavnika državne uprave, tj. da ne može da dobije pasoš na duže od godinu dana.
Ono što mi je potpuno nejasno je šta se dešava sa pravima tih lica nakon isteka ove godine dana? Da li ulazi u normalno pravo ili ne, ko će to da mu objasni i na koji način?
Deo koji se odnosi na prestanak važenja putnih isprava diplomatskih i službenih pasoša je potreban. Vrlo se često kod nas u javnosti pravi zabuna oko toga ko donosi odluku o tome ko može imati diplomatski pasoš, pri čemu se ne uviđa da MUP samo izdaje putnu ispravu na to kada neki od ovlašćenih predlagača da neko lice dobije diplomatski pasoš zaista i prođe proceduru, ali dobro je da država tom porukom ovo prestaje da važi koliko god dana.
Ako vam je do političkog folklora, moglo je da se daje amandmana da ne važi 40 dana, 30 dana, 15 dana i ostalo.
Nije nam to cilj, nego je važno da država time pošalje poruku da poštuje sopstvene diplomatske pasoše, jer je to dragocena putna isprava, kao što je dragocena svojevrsna legitimacija ova naša, poslanička legitimacija.
Ja to stavljam u ravan onoga da li imate samopoštovanje za sebe kao za vlasnika takve jedne putne isprave, ako je u pitanju diplomatski ili službeni pasoš, ili za vlasnika poslaničke legitimacije, ako ste voljom građana Srbije odabrani da budete njihov glas u Narodnoj skupštini.
Baš zato što želim da budem glas, nadam se da će ministar imati odgovore, bar na neka od pitanja koja se tiču nedostatka postupka, kada vam neko prijavi i da izjavu da je izgubio pasoš, šta se dešava sa tim licem posle godinu dana, kako će se to sve odvijati, na kom mestu u MUP i kako mi da budemo sigurni da nema prostora za zloupotrebe, za korupcije i da nema prostora za kršenje i smanjivanje ljudskih prava i svih nas kojima je putna isprava jedno od ljudskih prava, kao legitimacija za to da Srbija smatra slobodu kretanja nepovredivim ljudskim pravom. Hvala.

Reč ima ministar Stefanović.
Izvolite.

Poštovana gospođo Čomić, vi ste ovde izneli nekoliko interesantnih argumenata i mislim da vrede da se tome obrati  pažnja.
Svakako, srećom što zaista postoje u svetu društva koja su restriktivna, koja svojim građanima uskraćuju pravo da napuštaju svoju zemlju i srećom što Srbija nije jedno od tih društava.
Srbija svakom svom građaninu omogućuje da dobije putnu ispravu, čak i onima koji gube pasoš, a složićete se, da neko izgubi dva pasoša u roku od pet godina, da nije baš čest slučaj i ja nisam čuo ni za jednu osobu koja je to uradila i kojoj se to desilo slučajno.
Zakon predviđa, kada vam pasoš neko ukrade, kada pasoš neko pocepa, kada vam nestane tokom izvršenja krivičnog dela, kada nestane na bilo koji drugi način osim da ga izgubite, tada se pasoš izdaje normalno u roku važenja od 10 godina kao što to zakon i predviđa.
On samo kaže da, kada neko izgubi pasoš u roku od pet godina, dva ili više puta, a praksa koju ministarstvo, ja sam ministar tek nešto više od 30 dana, praksa koju su svi ovih godina ljudi imali je pokazivala da je bilo mnogo lica koja su namerno bacala svoje pasoše, da ne bi mogao da se dokaže njihov identitet u inostranstvu i onda tražile, odnosno predstavljali se kao lažni azilanti i tražili da im se takav status prizna.
Dakle, čak nisu hteli da prijave i kada taj pasoš nisu bacali, nego su ga samo oglašavali kao nestao i to više puta. U skoro svim tim slučajevima je to bio pokušaj zloupotrebe, a nekada je to teško dokazati, ali vi imate mehanizam da neko ko na ovaj način dobije pasoš u trajanju od godinu dana, nakon toga mu se izdaje ponovo pasoš ako ga ne izgubi u tih godinu dana, i onda mu se pasoš izdaje ponovo na 10 godina.
Pasoš izdaje Uprava za upravne poslove MUP, odnosno oni vode postupak kojim se pasoš izdaje i pošto se zna tačno ovlašćeno službeno lice koje pasoš izdaje, u skladu sa Zakonom o upravnom postupku, protiv te odluke, dakle, može se voditi upravni spor pred nadležnim sudom.
Dakle, svako lice u ovom postupku ima pravo na žalbu sudu i sud kao osnovna institucija koja o ovome daje svoj sud, kao poslednja, koja odlučuje o tome, može odlučiti da tu odluku preinači i ministarstvo je dužno da po tome postupi.
Dakle, radi se o Upravi, ne radi se o diskrecionoj volji ministra, jer ministar u ovom poslu nema nikakvu ulogu, čak nije ni obavešten o tome.
Što se tiče samog zakona, Evropska komisija je dala pozitivno mišljenje o ovom zakonu, čak i o ovom stavu, jer ovaj stav je preuzet iz nekih država koje su već članice EU i evropsko zakonodavstvo ga tretira kao nešto pozitivno.
Mislim da je naš cilj da usaglasimo što više naših odredbi sa odredbama koje Evropska komisija i druge evropske države smatraju pozitivnim i tako smanjimo mogućnost zloupotreba koje nažalost čine neki naši građani.
Upravo je to razlog zbog čega smo se odlučili za ovu meru.
Uveravam vas da niko u MUP, pogotovo što to rade profesionalci, koji se tim poslom bave mnogo godina i bez obzira na bilo kakvu političku opciju, koju predstavlja ministar ili bilo ko drugi u ministarstvu i te poslove rade na način da se trude da omoguće zakonitost i trude se da spreče što veći broj zloupotreba.
Zbog toga mislim, ako su oni procenili da je to nešto što je praksa pokazala kao dobro, kao mehanizam prevencije i preventive, a vi znate da u zakonu piše da nosilac putne isprave ili bilo kakvog drugog ličnog dokumenta, dužan je da vodi računa o putnoj ispravi, odnosno da ne dozvoli da u posed dođe drugog lica ili da se zloupotrebi ili da se koristi u izvršenju krivičnog ili bilo kakvog drugog dela, da na ovaj način opominjemo i sve one koji imaju putnu ispravu i da povedu računa o tome šta rade sa putnim ispravama.
Kada vam to nestane jednom, može se desiti svakom čoveku, da izgubi putnu ispravu, dobijate novu, to je normalno.
Ako vam se u pet godina desi da dva puta izgubite putnu ispravu, a ja ne znam ni jednu osobu kojoj se to desilo slučajno, onda to dovodi u sumnju da li ste vi to uradili i onda vam država ne uskraćuje, čak vas ne tretira, niti vodi neki krivični postupak protiv vas ili bilo šta slično.
Država kaže, u redu, ali onda ti izdajemo putnu ispravu sa kraćim rokom važenja i nakon tog perioda od godinu dana ti ponovo izdajemo putnu ispravu sa normalnim rokom važenja.
To je utemeljeno u zakonu.
Mislim da je ovo mera koja će povećati, odnosno smanjiti broj zloupotreba i povećati pravnu sigurnost naše države i na takav način ojačati ovaj zakon.
Što se tiče službenih, odnosno diplomatskih putnih isprava, to je ono o čemu smo i na početku govorili. U ovom slučaju zakon predviđa da diplomatske pasoše izdaje MUP. Ministarstvo unutrašnjih poslova čak nema ništa sa tim. Zavod za izradu novčanica štampa obrasce, a Ministarstvo spoljnih poslova ih izdaje. Ministarstvo unutrašnjih poslova sa diplomatskim pasošima nema nikakav kontakt, osim što se odredba o izdavanju faktički nalazi u sastavu ovog zakona, a uredbom Ministarstva spoljnih poslova se definiše, način i pravo korišćenje diplomatskih pasoša.