Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Drugog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 92 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 95 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje, u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Laslo Varga. Izvolite.

Gospođo predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim poslaničko pitanje Ministarstvu finansija, vezano za postupak restitucije, odnosno vraćanje oduzete imovine.
Narodna skupština je u jesen 2011. godine donela Zakon o vraćanju oduzete imovine. U martu 2012. godine je započeta primena tog zakona i podnošenje zahteva za restituciju, a 3. marta ove godine je taj period za podnošenje zahteva završen. Ovaj period koji je iza nas je pokazao brojne nedostatke važećeg Zakona o restituciji i mi kao poslanička grupa ni tada nismo podržali taj zakon, zato što se sa brojnim rešenjima iz tog zakona nismo slagali.
Jedna od naših ključnih zamerki se odnosila na nemogućnost naturalne supstitucije, odnosno vraćanja oduzete imovine u slučajevima kada nije moguće vratiti imovinu koja je oduzeta, originalnu imovinu, i to na način da se omogući vraćanje neke imovine koja je slične vrednosti, dakle, te tzv. zamenske restitucije. Dakle, nemogućnost tog načina vraćanja oduzete imovine je jedna okolnost koja bi trebala da rezultira izmenama i dopunama važećeg zakona. Doduše, u jednom delu važećeg zakona, u odnosu na jedan deo imovine, u odnosu na poljoprivredna zemljišta, ta supstitucija je predviđena u važećem zakonu, ali je predviđena procedura koja u praksi onemogućava vraćanje poljoprivrednog zemljišta.
Moje pitanje je upućeno Ministarstvu finansija. Imam dva pitanja. Prvo pitanje - da li u Ministarstvu finansija postoji razmišljanje u pravcu izmena i dopuna Zakona o restituciji? Ukoliko je na to pitanje odgovor – da, onda se drugo pitanje odnosi na eventualno prihvatanje novog modela restitucije. Dakle, da li Ministarstvo finansija razmišlja u pravcu da prihvati mogućnost zamenske restitucije? Znači, u slučajevima kada nije moguće vratiti originalnu imovinu koja je oduzeta, da se u tim slučajevima vrati imovina koja je u državnoj svojini i koju bi država mogla bez problema da vraća bivšim vlasnicima odnosno njihovim naslednicima.
Ima nekoliko razloga zbog kojih bi bilo dobro prihvatiti ova rešenja, odnosno uspostaviti jedan novi model restitucije. Svakako da ova blokada postupka vraćanja oduzete imovine jednostavno onemogućava bivše vlasnike odnosno njihove naslednike da dobiju ili da se desi ispravljanje one nepravde koja se pre nekoliko decenija dogodila njihovim porodicama.
S druge strane, ukoliko bi država prihvatila ovaj model o kojem sam govorio, to bi u velikoj meri rasteretilo i budžet Republike Srbije od naredne godine, pošto od 1. januara naredne godine bi država trebala da krene sa isplaćivanjem akontacija u novcu za bivše vlasnike odnosno njihove naslednike, a od naredne godine bi trebala da počne emitovanje obveznica, što će u svakom slučaju značiti veliko opterećenje za budžet.
S treće strane, sve je ovo povezano i sa evropskim integracijama. Naime, jedno od važnih pitanja u okviru budućih pregovora sa EU će biti pitanje imovinskih prava i ako zaista želimo da početkom naredne godine, ili najkasnije sredinom naredne godine, otvorimo Poglavlje 23. koje se bavi osnovnim pravima, onda bi bilo dobro što pre usvojiti izmene i dopune Zakona o restituciji i deblokirati ovaj proces koji je, nažalost, u ovom trenutku u velikoj meri blokiran. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Poštovana predsednice, kolege narodni poslanici, postavio bih pitanje predsedniku Vlade.
Ko vodi spoljnu politiku države Srbije? Po Ustavu, Vlada utvrđuje i vodi politiku. Ovih dana imamo situaciju da vidimo da u spoljnoj politici Srbije oni koji su zaduženi da sprovode utvrđenu politiku, čini mi se, postupaju kao da postoje različite spoljne politike države Srbije.
Sutra će predsednik Vlade biti u Berlinu, u izuzetno važnoj poseti. Dobro je da posle dve godine najviši državni funkcioneri imaju susrete sa najvišim državnicima najvažnijih zemalja i ta poseta je u skladu sa utvrđenom politikom, onako kako je nama ovde prezentovano, a to je da su evropske integracije najvažniji spoljnopolitički interes Republike Srbije.
S druge strane, u Beograd će sutra doći predsednik države koji se nalazi pod sankcijama EU i brojnih drugih zemalja i sasvim sigurno da ta poseta ne doprinosi ugledu Republike Srbije i ne doprinosi ostvarivanju spoljnopolitičkih interesa.
S treće strane, imamo već mesec i po dana novog ministra spoljnih poslova koji nije otputovao nijednom iz države Srbije na bilateralni sastanak sa nekim svojim kolegom. Sve sastanke koje je imao, imao je na nekoliko međunarodnih ministarskih konferencija ili ovde u Beogradu.
Postavlja se pitanje - da li u ovom trenutku, kada mnoga najvažnija državna pitanja zavise od međunarodnog položaja države Srbije, možemo da dopustimo da ministar spoljnih poslova sedi u Beogradu i bavi se unutrašnjim pitanjima Republike Srbije ili svoje stranke, ili čega god već, a ne sprovodi i ne učestvuje aktivno u sprovođenju spoljne politike koja je ovde predstavljena i izglasana kada je izabrana Vlada pre nešto više od mesec i po dana?
Želim ovaj odgovor, kako bi se u budućnosti izbegle situacije koje ćemo imati sutra. Ne znam koja će vest biti dominantna i koji susret će biti važniji za budućnost Republike Srbije – da li onaj u Berlinu ili ovaj u Beogradu? Zanima me i gde će biti ministar spoljnih poslova sutra? Da li će biti pored premijera ili će biti pored predsednika Republike? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Čotrić. Izvolite.

Moje pitanje je upućeno Ministarstvu unutrašnjih poslova a odnosi se na traženje informacije u vezi sa mogućnošću da se dodatno liberalizuje Zakon o državljanstvu Republike Srbije odnosno u onim odredbama koje se odnose na liberalizaciju mogućnosti dobijanja našeg državljanstva, građana srpske nacionalnosti koji žive u zemljama regiona.
Dakle, 2005. godine je donet novi zakon o državljanstvu koji je umnogome olakšao svima koji su zainteresovani iz naše dijaspore i iz zemalja regiona da dobiju državljanstvo Srbije. Međutim, ostala je jedna prepreka koja se odnosi na traženje porekla iz Republike Srbije onih koji žele da ostvare pravo na državljanstvo Republike Srbije, tako da to dovodi u veoma tešku situaciju autohtone srpske nacionalne manjine koje žive u susednim zemljama – u Mađarskoj, u Rumuniji, u Albaniji. Ti ljudi koji već vekovima, odnosno iz generacije u generaciju žive kao rezidenti nama susednih ili zemalja regiona, nisu u mogućnosti da dokažu da su oni, odnosno njihovi preci, poreklom iz Srbije. To ih onemogućava da po jednoj olakšanoj proceduri ostvare pravo na državljanstvo svoje matične zemlje.
Meni su se kao predsedniku Odbora za dijasporu i Srbe u regionu obraćali i pojedinci i srpska udruženja u zemljama regiona sa ovim zahtevom i mi smo razgovarali na tu temu sa predstavnicima MUP koji su nas obavestili da je pokrenuta procedura u tom smislu da se više kao jedan od obavezujućih uslova za dobijanje državljanstva traži dokaz o tome da je neko od njihovih predaka nekada živeo na teritoriji Republike Srbije, odnosno da je imao državljanstvo.
Mi smo recimo, bili u apsurdnoj situaciji i da predstavnik Srba u Albaniji gospodin Bojdar Bašanović, koji je član Saveta Vlade Republike Albanije za nacionalne manjine, koji se školovao u Srbiji, završio pravni fakultet u Nišu, ne može da dobije državljanstvo Srbije.
Ista situacija je sa nekim Srbima u Rumuniji, u Mađarskoj koji su podneli zahteve preko diplomatskog konzularnih predstavništava naše zemlje u svojim domicijalnim zemljama, ali već nekoliko godina čekaju i ne mogu da dobiju jedno od osnovnih prava.
Mi bi trebalo da se ugledamo na neke druge zemlje iz regiona, recimo, poput Mađarske, poput Hrvatske, koje su omogućile pripadnicima svojih nacionalnih manjina u našoj i drugim zemljama da ostvare to pravo, jer to nama može da ide samo u prilog.
Mi se inače suočavamo sa iseljavanjem sa velikim demografskim problemima, ovo bi dovelo i do povećanja broja državljana Srbije i dobili bismo zaista autentične iskrene prave zastupnike, ambasadore, slobodno mogu reći naše zemlje u tim, a i u drugim zemljama u kojima ovi ljudi žive, kreću se i rade. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Zahvaljujem.
Pitanje upućujem ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću i ministru pravde Nikoli Selakoviću, a vezano je za tragediju koja se dogodila u Novom Sadu u saobraćajnoj nesreći gde je život izgubilo troje mladih i jedan od učesnika ima to kao pečat u biografiji, bez obzira, što je srećom, bar ostao živ.
Radi se o snimcima sigurnosnih kamera koje su se pojavile na medijskim sajtovima, ali na internet stranicama raznim privatnim te moje pitanje ko je, s kojim ovlašćenjima dostavio snimke sigurnosnih kamera tako da mogu biti deljene na internetu?
Pitanje je i ministru unutrašnjih poslova i ministru pravde, zato što nije prvi put da se snimci sigurnosnih kamera ili snimci kojima treba tokom istrage raspolaže samo MUP ili tužilaštvo pojavljuju u medijima.
Nije prvi put, a mi smo uskraćeni za informaciju kako se postupa u takvim slučajevima i na osnovu kojih propisa je bilo kome ko raspolaže snimcima sigurnosnih kamera dozvoljeno da te snimke prosledi medijima ili kome god oni smatraju da treba.
Ne mogu da komentarišem naravno odluke u medijima da to objave, čak imam i razumevanja za to jer, mediji znaju da je to nešto što iz bilo kojih motiva i razloga ljudi žele da gledaju.
Dakle, oni nisu predmet mog pitanja, nego je predmet mog pitanja put snimka sigurnosne kamere kao u ovom slučaju kada je u pitanju saobraćajna nesreća na našu zajedničku žalost i tragediju, pojavio se još jedan o teškim povredama jedne mlade devojke u Nišu, a ne činjenica da mediji to objavljuju.
Zašto je to važno da se detaljno govori?
Zato što se radi prvo o ljudskim pravima onih koji su učesnici na snimku, a drugo radi se o našoj obavezi kao Narodne skupštine da garantujemo da će se njihova prava poštovati, a da će oni koji su dužni da primenjuju zakon to raditi sasvim striktno i u skladu sa obavezama koje imaju i u MUP ili u Ministarstvu pravde.
Koliko je slučaj nekontrolisanog davanja medijima i podataka sa sigurnosne kamere, ali na žalost i podataka iz službenih istraga ozbiljan govori to da je to tema i u izveštaju koji ćemo svi čitati koji pravi Evropska komisija o situaciji da postoje informacije da se detalji iz istraga neovlašćeno daju medijima.
Ponavljam, važno je zbog mnogih razloga i mnogih posledica koje proističu iz ovakvog postupanja da nas oba ministra odgovorima na isto pitanje uvere da je reč o incidentu, da je reč o izolovanoj situaciji, a nikako nije reč o strategiji dela državne uprave, bez obzira da li je u Ministarstvu unutrašnjih poslova, u tužilaštvu ili u Ministarstvu pravde.
Ne mogu ni da zamislim koliko je strašno ako je na tim snimcima neko koga poznajete, ko vam je drag ili neko ko je iz vašeg šireg okruženja, ali mogu da zamislim koliko će biti strašno ako oćutimo da nekoga toliko i tako zabavlja da krši propise koji ga obavezuju na postupanje u državnoj upravi ili da ga zabavlja senzacionalizam koji time proizvodi.
Mislim da smo u obavezi da, u ime ljudskih prava svih nas i u ime pravne države, vrlo tvrdoglavo insistiramo na odgovoru na ova pitanja. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji gledate ovaj prenos, imam pitanje, odnosno tražim obaveštenje od Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave i od Zaštitnika građana koji se stara o poštovanju ljudskih prava svih građana Srbije.
O čemu se radi? Radi se o mom interesovanju za stanje ljudskih prava građana srpske nacionalnosti u opštinama u Srbiji u kojoj su oni u velikoj manjini. Dakle, radi se, pre svega, na čemu ja insistiram, o njihovim političkim pravima, o njihovim, tako da kažem, šansama na lokalnim izborima.
Zar ne bi bilo logično da ono što naše nacionalne manjine imaju na centralnom nivou, da Srbi ili pripadnici drugih naroda na lokalnom nivou u opštini imaju ista takva prava? Dakle, svedoci smo da u nekim opštinama u Srbiji građana srpske nacionalnosti ima nažalost 2% ili 3%, i oni praktično nemaju nikakvu šansu na izborima zbog postojećih izbornih zakona.
Smatram da nisu ispoštovana njihova ljudska prava. To je moje mišljenje, mišljenje poslanika poslaničkog kluba Nove Srbije i zato tražim obaveštenje, molbu i pitanje od Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave i Zaštitnika građana kakve su njihove namere i šta će oni preduzeti po ovom pitanju, naravno, ukoliko smatraju da smo mi u pravu i da ima osnova u istini ovo o čemu ja govorim?
Mi smo ubeđeni da svi građani Srbije treba da budu ravnopravni, naravno, bez obzira na svoju nacionalnost i druge osobene karakteristike i ne vidim zašto to ne bi važilo i za građane srpske nacionalnosti na celoj teritoriji države Srbije.
Drugo pitanje koje imam u okviru ovih pet minuta pitao bih Vladu, posebno Ministarstvo odbrane - da li je moguće da se naprave neke izmene zakona, uredbe ili slični dogovori, da se imovina Vojske Srbije, pre svega mislim na kasarne, vrati u vlasništvo lokalnih samouprava, pogotovo kao što je slučaj u gradu iz koga dolazim, u gradu Čačku, gde postoje papiri i dokumenti da je zemljište na kome su napravljene kasarne vlasništvo grada i da je taj grad pre dosta godina tadašnjoj Vojsci Srbije, srpskoj vojsci, poklonio tu zemlju.
Ako neko ne može da koristi poklon, opšte je neko pravilo, red bi bio na adekvatan način da to vrati onome ko je taj poklon i učinio, dakle poklonodavcu. Dakle, pitam da li je moguće da se naprave neke izmene zakona kojima bi vlasništvo nad zemljištem, pre svega koje se u nekim gradovima nalazi skoro u samom centru, vrati lokalnoj samoupravi, a da ona preuzme neke obaveze prema Vojsci Srbije u pogledu izgradnje stanova u određeni procenat?
Mislim da imamo pozitivna iskustva u nama susednim zemljama. Ne bih sada nabrajao koja iskustva i koje zemlje, ali tamo je bezmalo to procedura koja se završava za 48 sati, jer imovina koja godinama stoji i ruinira se stvorili su građani Srbije, naši preci, svojim trudom i znojem i ne bi neko trebao, kao što sam ja imao priliku da čujem pre 10-12 godina da tada u Vojsci Jugoslavije jedan crnogorski general kaže 15 miliona maraka ili nećemo da razgovaramo.
Mislim da svi treba da shvatimo da je to imovina građana Srbije i da je to narodna imovina i da bi trebao da bude širi krug faktora koji bi se pitali o sudbini te imovine s obzirom da je to sve zaradio ovaj narod. Hvala lepo.