Zahvaljujem.
Zakon koji je pred nama, Predlog izmena i dopuna Zakona o putnim ispravama je u najvećem broju članova kojima se menjaju ili dopunjuju drugi članovi sasvim usklađen i sa izmenama koje su bile potrebne i u prethodnom zakonu, osim što je usklađen sa onim što su manje više direktive ili pravila običaja EU, on je u tim članovima usaglašen i sa realnošću u Srbiji.
O članovima kojima se omogućava drugačiji, odnosno bolji, efektniji i efikasniji način da se dođe do putne isprave ili da se komunicira sa svojim ministarstvom, ako imate prebivalište i boravište u stranoj zemlji, mogu da imam samo pohvalne reči jer je napisano kako valja, kao i u odredbama kojima se briše institut izlazne vize jer je to nešto što poznaju samo zemlje koje neće da razumeju da im institut izlazne vize je mnogo više nego proceduralna na formularu ili u samoj putnoj ispravi ubeležen iznos novca ili dozvola.
Uključujući primedbe koje je dao narodni poslanik Marko Đurišić, sa kojima sam saglasna, ali mogu da razumem zašto se novi Zakon o prekršajima može smatrati i sa iznosima koji je ubeležen u izmenama i dopunama Zakona umesto od pet do 150 hiljada dinara bude 30 hiljada, nemam problema ni sa jednom drugom odredbom osim sa članom 9. Član 6. Predloga izmena i dopuna govori o tome kada ne možete da dobijete putnu ispravu.
Kao kratki uvod, putna isprava je takođe ljudsko pravo. Radi se o oblasti slobode kretanja i ako i po čemu možete da prepoznate nedemokratska, autokratska od svakih vrsta pravila jednakosti građana pred građanima društva, to su ona društva u kojima nije obično, rutinski, podrazumevajuće da dobijete pasoš i da putujete gde god hoćete.
Takva društva su bila društva bivšeg istočnog bloka do 1989. godine. Takvih društava još uvek ima u Aziji, ima ih i u srednjoj Americi, ima ih u južnoj Americi. To je društvo pred koje dolazite kao građanin i kažete – ja bih da putujem tamo i tamo, a tvoja država kaže, nemam ja poverenja u tebe. Mora se videti da li ti zaslužuješ putnu ispravu i smeš li ti uopšte da putuješ bilo gde.
To je jedna svojevrsna kultura nepoverenja prema sopstvenim građanima, omalovažavanje sopstvenih građana i stava da je putna isprava opasno oružje u rukama slobodnih ljudi. Srećom mi smo daleko od takvog društva. Bili smo uvek prilično udaljeni, čak i u vreme kada smo bili jednopartijsko društvo, osim u periodu kada smo imali institut izlazne vize. Dakle, hoćeš da izađeš iz zemlje pa platiš taksu, što je dosta bilo karikaturalno objašnjavati kome i zašto se to dešava. To podsećam da bih argumentovala koliko je važno pažljivo rukovati ljudskim pravom na putnu ispravu.
Šta je problem sa članom 9. izmena i dopuna? On se odnosi na član 23. koji u postojećem zakonu glasi u dva stava. Prvi stav – pasoš se može izdati i sa kraćim rokom važenja od rokova utvrđenih u članu 19. ovog zakona, ako nadležni sud odnosno javni tužilac to dozvoli u slučajevima utvrđenim ovim zakonom. I u drugom stavu – u slučajevima iz stava 1. ovog člana pasoš se može izdati za jedno ili više putovanja u jednu ili više država.
Ovaj član sa izmenama i dopunama menja sa dva nova stava. Treći stav po Predlogu izmena i dopuna Zakona kaže – licu kome se iz objektivnih razloga privremenog karaktera ne mogu uzeti otisci prstiju pasoš se izdaje sa rokom važenja od godinu dana, i poslednji stav – licu koje u periodu od pet godina izgubi dva ili više pasoša, novi pasoš se izdaje sa rokom važenja od godinu dana.
Sa stavom 3. može da se ima pitanje, ali se nema problema pošto postoji čitava jedna grupa ljudi koje je moguće da ne može da pristupi procesu davanja otisaka prstiju. Izdavalac putne isprave tačno zna koja su to lica. Ona obično nisu u zemlji ili su u zemljama, u inostranstvu na mestima gde ne može da se da otisak prstiju i to je vrlo jednostavno utvrditi. Dakle, postoji žena koja se zove Marija Marić, koja je na Tibetu i ne može da otiske prstiju u Ambasadi u Pekingu. O tome se obaveštava i dobija pasoš na godinu dana.
Međutim, poslednji stav proizvodi mnoga pitanja i njega sam spominjala i na Odboru za evropske integracije gde smo razgovarali o ovom zakonu. Čitam ga još jednom – lice koje u periodu od pet godina izgubi dva ili više pasoša novi pasoš se izdaje sa rokom važenja od godinu dana. Šta je problem sa ovim stavom? Sve, osim motiva i namere koju ne sporim. Želja mi je bila i na Odboru da se nekako dogovorimo sa predstavnicima Vlade da se nađe dobra formulacija koja bi otklonila svaku sumnju i dala sve odgovore na pitanja koja ću ja sada redom postaviti.
Dakle, imate lice koje je u zemlji, nije problem da ne može davati otiske prstiju i izgubilo je pasoš dva puta i po ovom stavu, ko odlučuje o tome da li će to lice dobiti pasoš na godinu dana. Znači, to je prvo ozbiljno pitanje. Vi uvodite jedan stav u članu koji se odnosi na opšte pravo na trajanje važenja putne isprave osim u slučajevima kada o tome odlučuje sud odnosno javni tužilac i tražite od lica da da izjavu o tome da je dva puta izgubilo pasoš. Lice kaže spektar razloga zbog kojeg je izgubilo pasoš je beskonačan, od toga da ne zna gde ga je izgubilo do toga da ga je pokralo, preko elementarnih nepogoda, dugačak je spisak verovatno.
Sada vam onaj ko treba izdaje putnu ispravu kaže – ovo lice može da dobije pasoš samo na godinu dana. Nedostaje postupak. Znači, ako sam ja u pitanju ili ako je u pitanju ona ista hipotetička Marija Marić koja nije sada u Tibetu, nego je u Kruševcu i dva puta je izgubila pasoš, ako se utvrdi da zbog dva puta gubljenja pasoša sleduje pasoš na godinu dana, ona nema kome da se žali. Ona ne zna ko je o tome doneo odluku. To se ceni. U tom smislu je postupak po kojem će se ovaj stav primenjivati na ivici onoga što je predmet sasvim drugih zakona koji se bavi bezbednosnim procenama o građanima koji nešto urade ili ne urade.
Šta je drugi problem? Ako je građanin dao lažnu izjavu o tome gde je izgubio pasoš, kako je izgubio pasoš? Onda one ne može da bude predmet ovog zakona, onda uopšte ne može da mu se izda putna isprava i o tome mora da odlučuje javni tužilac. Davanje lažne izjave o svojoj putnoj ispravi je delo koje podleže krivičnoj prijavi.
Dakle, ne može oba, ne mogu i da hoću da sprečim manipulacije sa izdavanjem putnih isprava i da u to ne uključim institucije koje po prirodi stvari moraju biti uključene u izdavanje putne isprave. Uz nedostatak postupka i eventualno usvajanje podzakonskog akta kojim bi se to regulisalo što je takođe krajnje sumnjivo sa tačke gledišta procedure, ne mislim ja tu ništa sumnjivo nešto strašno, nego sa tačke gledišta postupka koji vam se nekim podzakonskim aktom uređuje način na koji ćete vi biti osoba koja neće dobiti svoj pasoš na, inače za sve druge osim one koji su odlukama suda i tužioca u drugačijoj grupi, nego ćete dobiti pasoš na godinu dana.
Ako podzakonski akt stavi ministra u rešenje, tek onda bih bila protiv ovog zakona. Znači, da stavljate u nekoj formi diskrecionih ovlašćenja bilo kome da odlučuje da taj i taj zato što je dva puta izgubio pasoš, e o njemu će na kraju da odluči ministar. Ne zato što podržavam ili ne podržavam ministra, nego zato što mislim da nijedan ministar to ne bi trebalo da radi. Ko će onda to da radi? Ko će da reši da će ovih 12 građana imati na godinu dana zato i zato, a svi ostali će imati na deset godina.
Drugi problem sa ovim stavom, šta kada mu istekne ta godina dana? Da li on ili ona, sada nije izgubio celu godinu, ništa se nije desilo, da li on ili ona sada ulaze u proceduru za izdavanje pasoša na zakonom propisano trajanje putne isprave ili ostaje neka posebna, nigde vidljiva procedura za građane koji su opet nevidljivom procedurom ušli u odluku da njihova putna isprava može da važi samo godinu dana.
Vrlo retko u članovima zakona čitam mogućnost zloupotreba. Duboko verujem da članovi zakona treba da budu poboljšanje ponašanja onih na koje se zakon odnosi, a ne obrnuto. Mislim da zakoni služe boljem uređivanju sektora na koji se odnosi i promeni ponašanja nas u tom sektoru, a ne da treba da služe isključivo pretnjama za kazne. Međutim, u ovom članu, ja vidim nažalost mogućnost za zloupotrebe zato što ne vidim čist postupak za onog koji će da ceni kako je neko lice izgubilo pasoš više od dva puta, a ostalo mimo procedure davanje lažnog iskaza. Ako je dao tačne iskaze zašto mu se onda ne daje pasoš na zakonom propisan rok, odnosno putna isprava na godine koliko i za sve druge.
Ovo je posebno problematično za ljude koji mogu biti predmet i prethodnog stava, dakle, nisu u mogućnosti iz raznih razloga da daju otiske prstiju. Dakle, na naše građane koji žive i rade u inostranstvu i to tek otvara mogućnost da se ceni da li nekome treba ili ne treba dati putnu ispravu na rok važenja od godinu dana.
Sa željom da pokušam da pomognem, imala sam dilemu da li da uopšte podnosim amandman, jer želim da se uredi prostor u kome je primećeno da imate loše rukovanje putnim ispravama od strane građana. Ne želim da se Srbija bilo gde vidi kao zemlja u kojoj postoji veći broj ljudi nego u drugim zemljama koji, pod znacima navoda, zloupotrebljavaju svoje pravo na putnu ispravu ili loše rukuju, nezakonito rukuju putnim ispravama.
U tom smislu sam imala dilemu da li da podnosim amandman ili ne. Na kraju sam podnela amandman. Nemam nade da ću imati razumevanja od predstavnika Vlade za amandman, ali ima nade će bar ovo moje pitanje stava koji se odnosi na izostanak postupaka o tome kako će se izdati pasoš na godinu dana doprineti da se na najkreativniji mogući način dođe do svima jasnog postupka, kojim će neko biti uskraćen za svoje, inače važeće pravo, da svoju putnu ispravu dobija na zakonom propisan vremenski rok.
Ne želim da komentarišem šta sve može da se smatra dodatnim podatkom, osim gubljenja pasoša, pa da se licu ne izda pasoš. Imamo razna iskustva. Mi koji smo želeli da putujemo nismo putovali, bili smo putovali, tražili vize, plaćali izlazne vize. Imamo razna iskustva sa nadležnima koji su deo pravne države, a koji treba da obave uslugu, sa nama kao sa građanima, izdavanja putne isprave.
Ne bih volela da se dve stvari čitaju iz ovog stava. Prva je, na mala vrata proces bezbednosnih procena o tome da li će se nekom građaninu dati ili ne pasoš na godinu dana, a drugo, na mala vrata uskraćivanje građaninu da ulaže žalbu na ono što je odluka predstavnika državne uprave, tj. da ne može da dobije pasoš na duže od godinu dana.
Ono što mi je potpuno nejasno je šta se dešava sa pravima tih lica nakon isteka ove godine dana? Da li ulazi u normalno pravo ili ne, ko će to da mu objasni i na koji način?
Deo koji se odnosi na prestanak važenja putnih isprava diplomatskih i službenih pasoša je potreban. Vrlo se često kod nas u javnosti pravi zabuna oko toga ko donosi odluku o tome ko može imati diplomatski pasoš, pri čemu se ne uviđa da MUP samo izdaje putnu ispravu na to kada neki od ovlašćenih predlagača da neko lice dobije diplomatski pasoš zaista i prođe proceduru, ali dobro je da država tom porukom ovo prestaje da važi koliko god dana.
Ako vam je do političkog folklora, moglo je da se daje amandmana da ne važi 40 dana, 30 dana, 15 dana i ostalo.
Nije nam to cilj, nego je važno da država time pošalje poruku da poštuje sopstvene diplomatske pasoše, jer je to dragocena putna isprava, kao što je dragocena svojevrsna legitimacija ova naša, poslanička legitimacija.
Ja to stavljam u ravan onoga da li imate samopoštovanje za sebe kao za vlasnika takve jedne putne isprave, ako je u pitanju diplomatski ili službeni pasoš, ili za vlasnika poslaničke legitimacije, ako ste voljom građana Srbije odabrani da budete njihov glas u Narodnoj skupštini.
Baš zato što želim da budem glas, nadam se da će ministar imati odgovore, bar na neka od pitanja koja se tiču nedostatka postupka, kada vam neko prijavi i da izjavu da je izgubio pasoš, šta se dešava sa tim licem posle godinu dana, kako će se to sve odvijati, na kom mestu u MUP i kako mi da budemo sigurni da nema prostora za zloupotrebe, za korupcije i da nema prostora za kršenje i smanjivanje ljudskih prava i svih nas kojima je putna isprava jedno od ljudskih prava, kao legitimacija za to da Srbija smatra slobodu kretanja nepovredivim ljudskim pravom. Hvala.