Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Cvetanović, a neka se pripremi narodni poslanik Riza Halimi.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre Stefanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, govoriću o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama.
Suština zakona o izmenama i dopunama ovog zakona, između ostalih odredbi, o načinu izdavanja putne isprave, u pojedinim slučajevima u putnim ispravama, se sastoji u konkretnim i veoma naglašenim ciljevima da se zakoni Srbije usklade sa zakonima EU, koji jednostavno ne prepoznaju pojam izlazne vize. Zapravo, to je viza koju država Srbija izdaje svojim državljanima.
Datum od kada one datiraju nisam mogao tačno da pronađem. Ovom prilikom bih iskoristio mogućnost, zbog potpunog informisanja građana Srbije, obzirom da se radi o veoma interesantnoj uredbi ili zakonu, najverovatnije iz ne tako skorijeg perioda, da uputim pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova – od kada on zapravo datira?
Diskutovati o njihovom ukidanju, mislim da je krajnje nepotrebno, obzirom da se u EU, kojoj nesumnjivo težimo kao država i društvo u celini, odavno ili možda nikada taj pojam nije nalazio u zakonima o putnim ispravama.
Kao savremeno, evropsko, tržišno orijentisano društvo, koje teži slobodnom i ničim ograničenim pravom na kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala, ne mogu da ne spomenem da nam je veoma teško palo uvođenje viznog režima sa zemljama Zapadne Evrope.
Izdavanje novih biometrijskih pasoša, počevši od 7. jula 2008. godine, sa elektronskim nosačem, za potrebe automatskog očitavanja podataka, je tek bio jedan od preduslova za ukidanje viznog režima sa nama saobraćajno i robno najfrekventnijim zemljama, zemljama EU.
Od 19. decembra 2009. godine smo uspostavili bezvizni režim i ušli u red zemalja koje sa pravom, nadom i nestrpljenjem očekuju prijem u red najrazvijenih zemalja ovoga dela sveta. Uopšteno gledano, bezvizni režim je vrlo osetljiva stvar.
Ovu priliku koristim kao molbu Ministarstvu unutrašnjih poslova da u okviru zakonskih mogućnosti i raspoloživih pravnih propisa, na svaki način spreči bespotrebnu i po državu Srbiju veoma štetnu pojavu – priliv azilanata sa naših prostora u zemlje EU, koji može biti veoma loše protumačen i uvođenjem novog viznog režima izazvati velike posledice po ekonomiju zemlje.
Ukidanje tzv. brodskih putnih isprava i njihovom zamenom za redovne i zakonom propisane putne isprave, kao i za sve ostale građane, smatram takođe jednim vrlo korisnim predlogom zakona, obzirom da smo bili svedoci u ne malom broju slučajeva njihovih mnogobrojnih zloupotreba u doba viznog režima sa zemljama EU.
Apsolutnim i bezrezervnim ukidanjem viza, obzirom na sadašnje trajanje mogućnosti boravka u zemljama EU od 90 dana i nakon toga napuštanjem zemlje EU takođe u istom vremenskom periodu, siguran sam da će u tom slučaju smanjenje broja izgubljenih i oštećenih putnih isprava, kao i za njihovu zloupotrebu, takva situacija biti zanemarljiva.
ID karte koje koriste svi građani EU i koji su im jedini validni dokumenat za dokazivanje identiteta su, iskreno se nadam, naša veoma skora budućnost, pa se tako nadam, na dobrobit društva u celini, da ćemo i ovaj predlog zakona, koji je danas pred nama, uskoro imati iza nas.
Na osnovu svega rečenog, pozivam narodne poslanike da u Danu za glasanje podrže, prihvate i izglasaju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodin Milan Stevanović je u sistemu. Izgleda da je greška.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi, a neka se pripremi narodna poslanica Gordana Čomić.

Gospodine predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, na početku da pozdravim predlog za ukidanje izlazne vize. Prethodni govornik je načeo tu temu kada je i iz kojeg vremena je ta obaveza bila prisutna.
Prvi put sam za to saznao početkom 90-ih godina, u vremenu kada se počelo intenzivnije da se komunicira sa Albanijom i kada su mogli ljudi iz područja Preševa, Bujanovca, da odlaze u Albaniju. Tada je bila aktuelna izlazna viza koju je izdavalo MUP i tada je bilo problema u vezi sa ovom problematikom. Mislio sam da je to odavno ukinuto jer u praksi nije bio problem duži period. Sasvim je u redu da se konačno sa nekom neprihvatljivom praksom i ovako formalno raskine sa takvim obavezama, sa kojima je do sada bila važeća odredba.
Očekivao bih da će se preko amandmana moći da se poboljšaju određene odredbe u pravcu potpune primene Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Ovde pre svega mislim na oblasti primene pisma i jezika manjina.
Ima u praksi još uvek tih problema, doduše ne direktno sad u proceduri kada organi MUP izdaju pasoše, nego indirektno preko dokumenata koja se izdaju u matičnim službama. To sam ja, kada smo raspravljali o izveštaju Zaštitnika govorio, da je veći problem za Preševo, Bujanovac, u slučaju kada se izdaju lični dokumenti uopšte izvodi rođenih i druga dokumenta u Vranju. Da li je zbog toga što Preševo, Bujanovac ima svojim statutima regulisanu službenu upotrebu albanskog jezika i pisma, a Vranje takvu obavezu nema, ali je pak činjenica da većina građana rođenih u bolnici u Vranju, u porodilištu u Vranju, dobija izvode u matičnoj službi u Vranju. Onda imamo tu praksu da se ne primenjuje zakonska odredba o pisanju imena i prezimena u pismu manjine, u ovom slučaju albanskom pismu, i onda se to reflektuje i kod putne isprave, jer se putna isprava izdaje na osnovu dokumentacije koju izdaju matične službe. Mislim da ove stvari preko amandmana je moguće doći do preciziranja i da praksa bude efikasnija u pravcu potpunog sprovođenja odredaba Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma.
Na kraju bih još spomenuo ovu problematiku vezanu sa putnim ispravama lažnih azilanata. Poznato je nekoliko godina da pored Roma i Albanci sa Preševa, Bujanovca, Medveđe, takođe su bili u većem broju uključeni u tu pojavu, kako se to zvanično, ne samo od naše Vlade, nego i od međunarodne zajednice, po meni neopravdano, koristi termin lažni azilant. Oni su postojeći, traže neko rešenje po evropskim državama, a drugi po meni, pravilniji termin da ne ispunjavaju uslove za politički azil. To je već drugi problem. Ali, to su konkretna lica koja traže rešenja za svoje životne probleme na takav način.
U izveštaju Zaštitnika ima zabrinutosti o izvesnim ograničenjima koja se pojavljuju prilikom prelaska granice za ovakva lica, upravo zbog ove pojave i u smislu suzbijanja te pojave. Mislim, da je vizna liberalizacija samo što je pomogla da se smanji broj tražioca azila iz naše zemlje. Ni u kom slučaju ne bi se smelo da se odvijaju stvari u pravcu nalaska rešenja, otklanjanja opasnosti za povratak u raniji režim i ukidanja vizne liberalizacije zato što ljudi traže azil. Po meni je od uvođenja azila, moj je utisak da je manji broj ljudi koji traže azil, jer su ranije tražili ilegalno, uz daleko teže procedure, uz ponekad veoma tragičnim posledicama.
Tako da bi orijentacija morala da ide u pravcu rešavanja problema u korenu, tamo gde se pojavljuje problem, a to je rešavanje problematike nezaposlenosti,…
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Halimi.)
U tom pravcu bi trebala i pomoći EU državi da reši te probleme, da građani traže rešenja u rodnim mestima, a ne da idu po belom svetu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima dr Nebojša Stefanović, ministar u Vladi Srbije.

Postoji tu nekoliko stvari. Prva stvar, oni ljudi koji zaista traže azil to rade iz razloga koji su navedeni u njihovom zahtevu za obrazloženje i najčešće su to politički motivi, koje prepozna zemlja EU.
Termin „lažni azilanti“ koristi se za one ljude koji nemaju nikakav razlog zbog čega traže azil. Ne možete vi navesti razlog za azil, mala mi je plata u mojoj matičnoj zemlji, pa bi da tražim azil od vaše. To je zloupotreba i to tako kažu sve zemlje EU, to ne kažem ja. Ti ljudi pokušavaju da zloupotrebe mehanizme koji postoje u evropskim državama da bi stekli neku imovinsku korist, da bi rešili neko svoje pitanje, u tom smislu, što nanosi štetu suštinski nama, jer se mi posmatramo kao zemlja koja to nije na bezbedan način rešila.
Mi smo radili sa državama EU na različite načine, da Srbija dobije status sigurne zemlje. Nakon toga procedure za razmatranje, dakle one se ne ukidaju, one se samo ubrzavaju, i onda su te procedure vrlo jasne. Kada jedna Nemačka utvrdi da je neko lažni azilant, ne utvrđuje to Republika Srbija, ona ga pošalje i kaže ovo je lažni azilant. Ti ljudi su onda lažni azilanti, morate se složiti samnom, ako to kaže npr. Nemačka, ako to kaže Austrija, ako to kaže Luksemburg, ako to kažu zemlje u kojima smo imali, najviše lica za koja su te zemlje utvrdile da su lažni azilanti, jer su razlozi za azil koji su naveli u svojim aplikacijama bili nepostojeći ili lažni. Naravno to je bio razlog zbog čega se na takav način to radi. Da li postoji među njima dosta lica koja imaju nerešen radno pravni status, da li su to ljudi koji su siromašni, verovatno ste u pravu.
Naravno da treba da radimo na tome da se svakom građaninu ove zemlje poboljša materijalni status, ali to ne znači da on treba pod tim izgovorom da traži azil u drugoj zemlji, pod lažnim izgovorom, a u suštini se bori za nešto potpuno drugo, samo je u tome stvar.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić.
Sledeći prijavljeni narodni poslanik Neđo Jovanović.

Zahvaljujem.
Doprinos raznih nas koji smo učestvovali do sada u raspravi je član 9. i namere i motive i predlog za rešenje, nego što sam ja u uvodnom izlaganju, ali nezavisno od toga, pažljivo prateći sve što su kolege narodni poslanici kazali, ministre čini se, da je mnogo bolje po vas, kad vas ja napadam, nego kada vas drugi brane, ali dobro to je folklor naše institucije.
Dakle, manje više radi se o azilantima kada je u pitanju drugi stav člana 9. u izmenama i dopunama. Kako god da postavite proceduru kojom ćete rešiti taj problem ovako kao je napisan u zakonu je manjkavo. Vaš odgovor da će to biti predmet upravnog postupka, pa će se oni žaliti, pa u drugostepenom rešenju, pa tako dalje, ne otklanja manjkavost, jer ne obezbeđuje jednakost pred zakonom na osnovu osnovane od strane suda ili tužilaštva opaske, analize da je lice izgubilo više od dva puta, te da zato ne može da dobije pasoš na rok duži od godinu dana.
Potpuno sam saglasna sa vama da imamo obavezu kada smo već izborili to pravo da dobijemo putne isprave da imamo obavezu da je čuvamo i da je to pitanje i naše sopstvene savesti, o tome sam govorila, i da je pitanje obaveze da smo dužni da s pažnjom se odnosimo prema svojoj putnoj ispravi. Ali, ne može to što nismo savesni ljudi da bude predmet zakona, bar ne ovog ovde.
To je suštinski problem. Čini mi se, nisam sigurna da li smem da tvrdim skroz da čak ovako kako je postavljeno neće nam pomoći ni u nameri koja je dobra zato što morate da pokažete kredibilitet pred EU, a to je da onemogućimo ljude da zloupotrebljavaju jedno takođe dragoceno ljudsko prava. Pravo na azil je dragoceno ljudsko pravo koje moramo štititi, čuvati, unapređivati i kod nas, i za sve slučajeve kada u međunarodnim institucijama učestvujemo u razgovoru o tome da je lice bez putnih isprava došlo na neku teritoriju.
Zašto insistiram na ovom članu? Zato što ćemo u godinama pred nama u kojima ćete takođe biti Ministar unutrašnjih poslova, mi biti zemlja sa povećanim prilivom azilanata. Raskršća, konfliktna društvenih događaja su se pomerile na istok, mi smo unutra, unutar EU bez obzira na status koji nije punopravno članstvo, on će doći pa će doći kada zaista promenimo sve kod nas, tako da je sve jedno koji je datum formalnog učlanjenja. Ali, bićemo zemlja u koju će dolaziti ljudi od Kavkaza, preko centralne Azije do dalekog istoka.
Ako smatramo da je način da uputimo poruku onima koji odlaze iz naše zemlje u druge zemlje EU predstavljajući se da su ovde politički ugroženi, da nemaju političke slobode i prava, tražeći zato politički azil, jer samo takav postoji. Meni je jako žao što u medijima imamo foskule koje se usvoje, pa se govori o ekonomskom azilu, to ne postoji. Postoje migracije, postoje migranti i postoje propisi protiv punog kapaciteta prava migranata ili za pun kapacitet prava migranata, ali to je potpuno drugi sektor. Azil može biti samo politički. To znači da je meni život ugrožen zato što imam neki politički stav, ugrožena mi je porodica, sve mi je ugroženo zato što imam politički stav, jer država u kojoj živim ne dozvoljava slobode ili prava, ili ne dozvoljava svima jednako, ili ne dozvoljava samo nekima. Ne postoji ekonomski azili. Uzalud je pričati o tome da ljudi pokušavaju da zamene te dve stvari, jer politički azil je politički azil.
Kako ćemo mi ovako smanjiti broj azilanata. Znači, odredba ima smisla samo ako u nastavku saradnje sa EU koju ja pozdravljam postoji informacija o tome da onaj koji dolazi na granicu sa rokom važenja pasoša od godinu dana, da službe koje se inače bave prilivom azilanata obrate posebnu pažnju na njega ili nju. Onda u tu grupu stavljate i ljude koji u upravnom postupku nisu uspeli da objasne da su jednom bili pokradeni, što možda jeste, a možda i nije pitanje njihove savesnosti, a drugi put im je poplava odnela pasoš, a treći put je, ne znam ni ja već, zaturen u selidbi. Ne govorim ovo zato što poznajem ljude kojima se to desilo ili zato što ne poznajem ljude kojima se to desilo.
Kada se analizira odredba člana onda gledate kako će se ona odnositi na ljude kojima ta odredba treba da se desi. Što znači, da bez pojašnjenja vi imate situaciju da će neko ko je iz ova tri razloga u upravnom postupku, a vi ste kazali, nije dala ili nije dao lažni iskaz, ali tri puta je tri puta i može da dobije pasoš na godinu dana. Ona ili on neće da traže politički azil, ali će da uđe u proceduru svih onih sa kojima je uspostavljena saradnja uneli smo ovo u odredbe i hoćemo da smanjimo ukupan broj ljudi koji, zbog nedovoljno dobre primene zakona zloupotrebljavaju jedno dragoceno ljudsko pravo kao što je politički azil. Hoćemo da ostanemo kredibilni pred EU, da budemo sigurna zemlja i hoćemo da partnerskom odnosu sa zemljama u kojima odlaze naši građani, da se zna ko su ti ljudi i šta se dešava.
Problem sa ljudskim pravima je dvostruk, a u našem društvu je trostruk. Mi nemamo kulturu ljudskih prava. Mi se ne zalažemo za kulturu ljudskih prava, jer ne razumemo koliko je to važno. Drugi je problem što ljudska prava nemaju hijerarhiju. Sva su ljudska prava takva, da ili ih poštujete i primenjujete, ili se neka od njih krše.
Treće je, što su ljudska prava prekršena. Ako imate samo jedan slučaj nekoga ko će na osnovu stava 4. ovog novog zakona biti vlasnik putne isprave sa rokom važenja od godinu dana, zato što mu se tri puta, ili joj se tri puta i kada vi odgovorite, pa u tom slučaju se neće dozvoliti da mu se ili joj se ne izda isprava, onda govorite u prilog moje argumentacije. Nema u stvari postupka. Ovaj stav je na ivici onoga što se zove bezbednosna procena o licu, koji se inače radi kada se lice zapošljava, pa je to uslov da se uradi bezbednosna procena, da bi moglo da radi neki posao u državnoj upravi, u institucijama, organizacijama, gde god hoćete, jer vi morate da skupite podatke o tom licu.
Ako je u pitanju lice koje je tri puta, četiri puta izgubilo putnu ispravu, ne tražite ga ili je, na osnovu lažnog iskaza, procenjujete da bi moglo da bude u grupi lica koje će tražiti politički azili i time stvoriti problem i nama kao državi i zemlji u kojoj putuje, jer ne iznosi tačne opaske o tome da ima politički azil, ali će problem biti, pa će biti i cenite da li bi mogao da pripada toj grupi.
To ne može da bude upravni postupak. Ako se radi samo o jednom licu, oko koga će se ovaj stav ogrešiti, onda je naš problem ogroman.
Nikako ne zagovaram da se ne napravi mehanizam kojim bi rekli, pa dobro, kod nas je slaba primena zakona o putnim ispravama, slaba je kontrola, jer ima jako puno ljudi koji kažu, nije to moj posao, pa nam se zato pojavljuje jako puno ljudi u zemljama EU koji kažu da su iz Srbije i da traže politički azil.
Daleko od toga da zagovaram da takvo stanje ostane, ali je moja obaveza dužnost, pre svega, moja želja da upozorim da se u primeni ovakvog člana zakona mogu javiti nepotrebni problemi kojima ćete problem koji već imamo, uvećavati, a ne smanjivati.
Poseban problem su nosioci i imaoci putnih isprava, razvedeni roditelji, gde jedno od roditelja sa detetom živi ili u inostranstvu ili ovde. Ukoliko se ova odredba primeni na jedno od njih, onda vam se problem udvostručava višestruko.
Kada gledam bilo koji član zakona, ponovila sam, ja vrlo retko govorim o zloupotrebama, smatram da zakon može zloupotrebiti samo onaj ko je dužan da zakon primenjuje. Ja zakon mogu prekršiti kao građanka, bez obzira da li je u pitanju prekršaj, ili je u pitanju krivično delo i onda podležem sankcijama jednim ili drugim, ali i zloupotrebu može da učini samo onaj ko sedi u upravi, ko sedi u ministarstvu, u Narodnoj skupštini.
Zbog toga napominjem važnost da se vrlo detaljno ovakva ideja kontrole ukupnih brojnih isprava za koje se ne zna gde su, uspostavi.
Poseban problem je što, ako usvojimo ovo u postojećem tekstu i ako svi oni koji su već koristili mehanizam namernog gubljenja pasoša, a da nisu bili sankcionisani bilo kojim propisom koji se odnosi na to, ako se to sve usvoji tako, dobićete kao što kod nas, u zemlji dolaze, ljudi bez ikakvih putnih isprava i to će problem, ako ne održati na nivou na kojem je, onda ga može uvećati.
Nisam sigurna da li može podzakonskim aktom, kao što bih volela da smo u ovom slučaju poštovali rezoluciju o zakonodavnoj aktivnosti Narodne skupštine, za koju smo svi glasali, a koja obavezuje svakog podnosioca predloga, da podnese i predlog podzakonskog akta, uz predlog zakona ili da da obrazloženje zašto nije u mogućnosti da podnese predlog podzakonskog akta. U junu prošle godine smo je usvojili zajedničkim glasovima svih nas, smatrajući da je to dobro po kontrolu i po mogućnost za sve nas da objasnimo ljudima kako će zakon da se primenjuje.
Ako se razjašnjenje ovog stava završi na tome da bude podnet, odnosno usvojen, podzakonski akt, onda će biti nužno da i na Odboru za evropske integracije, bar tamo gde sam članica i na odboru koji neposredno nadzire i kontroliše rad MUP, da bude objašnjeno kako će se taj podzakonski akt primenjivati.
Imam još uvek dileme oko toga da li da glasam za ovaj zakon ili ne.
Nemam dileme oko toga da li ćete prihvatiti moj amandman zbog toga što moj amandman podrazumeva da u izmenama i dopunama ovaj poslednji stav bude izostavljen, da ostaje stav o licima koja zbog privremenih okolnosti ne mogu da daju otisak prsta, ali kao i u svakom drugom slučaju kada su u pitanju ljudska prava, kada se govori o tome da ovo nije protiv građana nego za građane, da postanu savesni kada su u pitanju njihove putne isprave i da je ovo jedan od mehanizama da uspostavimo kredibilnu međusobnu kontrolu sa zemljama EU kada su pitanju azilanti koji ponavljaju taj nesavesni greh, gubljenja putnih isprava.
Dakle, možemo da budemo sigurni da ćemo vrlo pažljivo pratiti primenu ovog zakona sa velikom nadom da se neće pojaviti ni jedan jedini slučaj koji bi sasvim očigledno, kao što ima slučajeva prilično u drugim sektorima, ukazivao na volju državnih organa da krše ljudska prava, zato što sam ja sigurna da će se u našem društvu izgraditi kultura ljudskih prava, da ćemo razumeti koliko je to dragocen mehanizam, da zaista imamo dobro osećanje podeljeno među nama u društvu da smo jednaki pred zakonom i da se poštuju sva naša prava zapisana u Ustavu i u zakonima.
U Ustavu i u zakonima koji propisuju način dobijanja držanja i korišćenja putne isprave stoji zakonski rok na koliko se izdaje. Svako smanjenje zakonskog roka mora biti obrazloženo ili odlukom suda ili odlukom tužilaštva ili toliko nedvojbeno jasno u bilo kom podzakonskom aktu da otkloni svaku sumnju da će baš onaj ko treba da primenjuje zakon biti prvi koji će ga i zloupotrebljavati.
Ne želim da imamo i jedan takav dokaz da svedočimo, jer je šteta zajednička. Tada se ne vidi da li je u pitanju osoba kojoj su ljudska prava prekršena, osoba ovakvih ili onakvih političkih ubeđenja, opozicija ili vlast, muškarac ili žena, Rom, Albanac, Srbin, Hrvat, Rusin, ko god, nego se vidi ono što je u suštini ljudskih prava, da su mu prekršena ljudska prava odredbom u zakonu koji ta ista ljudska prava treba da štiti. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.
Reč ima dr Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova. Izvolite.

Prvo moram da vam kažem vezano za pasoše koji su faktički izgubljeni.
Za definisanje toga je ključni iskaz lica koje tvrdi u svojoj pisanoj izjavi da je pasoš izgubljen. Dakle, nema nedoumice da li je pasoš izgubljen. Tim slučajem se ne smatraju oni slučajevi kada mu poplava odnese pasoš, kada ga odžepare ili kada mu tokom izvršenja bilo kakvog prekršajnog krivičnog dela pasoš, što naravno to lice prijavljuje nadležnom organu, nestane na takav način. To se faktički ne smatra nestankom pasoša, već se tačno zna kako je došlo do gubitka pasoša. Ovde se radi o licima koja tvrde svojom izjavom da su izgubila pasoš i kada imate pet takvih izjava za pet godina, onda shvatate da nešto nije u redu. Da ne ulazimo u one argumente koje smo već razmenjivali.
Što se tiče postupka, kada nadležni organ utvrdi da je lice dalo lažnu izjavu ili da je na bilo koji drugi način prekršilo zakon, postupak se vodi protiv tog lica. To će biti uobičajena praksa u skladu sa zakonom.
U pravu ste da moramo da vodimo računa da nikad ne povredimo pravo nijedne osobe, ali tu možemo da dođemo u političku debatu. Da li onda šaljemo poruku da je u redu da svi građani Srbije izgube viznu liberalizaciju i da li je u redu da sutra izgube mogućnost da putuju van zemlje zato što je jedan broj ljudi namerno zloupotrebljavao svoje pravo i time nam naneo štetu i ljudi ostanu bez mogućnosti da bez vize putuju npr. u zemlje EU?
Pošto zakon već postoji u evropskom zakonodavstvu i Evropska komisija nije našla da je bilo gde manjka sa bilo kakvim ljudskim pravom. Kada bi Evropska komisija na bilo koji način smatrala da ovo nije u skladu sa ljudskim pravima, verujem da bi nam na to skrenula pažnju.
Dakle, posle ozbiljnih primedbi koje su imali na različite zakone, ovaj zakon sa ovakvim rešenjima naišao je na pozitivne ocene Evropske komisije i već se nalazi u zakonodavstvu drugih evropskih država.
Ja smatram da mi ne treba da budemo veći katolici od Pape. Ako su ti ljudi našli za shodno da je to u skladu sa svim ljudskim pravima, da je to onda zaista tako.