Zahvaljujem, gospodine Stefanoviću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Riza Halimi. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Ja sam samo hteo da dopunim ono prethodno oko tog lažnog azila i da konstatujem da je ta upotreba ovog termina zapravo nakon vizne liberalizacije i pretnji koje su dolazile od određenih država EU da će se eventualno zbog povećanog broja tražioca azila dovesti u pitanje vizna liberalizacija, što je po meni sasvim neopravdano. Po meni, vizna liberalizacija je uticala da se ova problematika humanizje, da se ipak sprovede u neke normalnije tokove u odnosu na ranije pojave, pa čak i organizovanog kriminala, kada su se uz paprene cene omogućavali ilegalni odlasci i prelasci granica.
U većini slučajeva kada ljudi idu na ovaj način po ovim uslovima vizne libaralice dva su osnovna motiva – traženje posla koga ne mogu dobiti u mestu rođenja ili uopšte u državi u kojoj žive i zdravstveni razlozi, kada u našem zdravstvenom sistemu ne nalaze rešenje, pa pokušavaju u evropskim država to rešenje da nađu. Verovatno ima i ovih o kojima ministar govori, koji čisto imaju druge motive i klasično zloupotrebljavaju tu situaciju.
Zato sam predložio da se u ovakvim situacijama, kada vizna liberalizacija humanizuje ovu problematiku, nađe adekvatniji, prikladniji način rešenja problema i od evropskih država, ali i od našeg zakonodavnog sistema.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Slažem se. Mi i radimo sa evropskim državama, nego da li znate šta je problem? Mnogo je onih koji rade to na način na koji sam pominjao, koji pokušavaju da zloupotrebe. Da su to dva, tri lica mesečno, pa da kažete, nego je mnogo više ljudi koji idu iz zdravstvenih ili iz nekih drugih razloga. Pa, oni to mogu da urade i preko zdravstvenog sistema sopstvene zemlje. Azil traži neko ko to radi iz političkih razloga. Suštinski to nisu politički razlozi, već neki drugi, da sada ne ulazim u elaboraciju. Samo je to suštinski bio problem.
Taj problem nismo prvo identifikovali mi. Identifikovale su ga druge zemlje EU koje su nam skrenule pažnju na to i one su se žalile. Znate, kada to urade Nemačka, Luksemburg, Austrija, Belgija, te zemlje imaju mehanizme koje tolerišu svaku prijavu za politički azil i te ljude smeštaju, kao što i mi imamo obavezu da to radimo, ali kada utvrde da to nije u skladu sa zakonom i kada to nije urađeno u dobroj nameri, onda reaguju.
Mi ovim merama pokušavamo da se i taj broj slučajeva smanji, odnosno da upozorimo ljude da mi svojom prevencijom činimo da ih ne dovedemo u poziciju da to pravo mogu tako lako da zloupotrebe.
Inače, nikom ne ugrožavamo pravo. Svako ima pravo na putnu ispravu. Može da napusti zemlju kad god to želi, ali ne da pokuša da zloupotrebi to.

Zahvaljujem, ministre.
Pravo na repliku, narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Sasvim kratko, pošto je manje-više, čini mi se, u pitanju nesporazum. Dakle, ne može se suprotstavljati pravo svih nas da živimo u društvu u kojem postoji vizna liberalizacija sa pravom jednog ljudskog bića koje falsifikuje pasoš ili ga gubi pet puta ili laže na granici ili radi već šta god hoće. Te dve stvari ne mogu biti u sukobu, jer je naša država odgovorna sa obe jednako. Ja to pokušavam samo da dam kao argumentaciju, ne sumnjajući da će ljudi u MUP koji budu zaduženi za ovo, raditi svoj posao u skladu sa zakonom.
Rekla sam i u prvom delu, ja vrlo retko govorim i čitam zakone, sa željom da tu pročitam zloupotrebu, ali uvek čitam zakone da bih videla kako će se odnositi na jedno ljudsko biće. Mislim da je to zajednički zadatak svih nas. Ne može biti suprotstavljanja ljudskih prava. Mi, koji smatramo potrebnim da živimo u društvu i državi bez viza i u okviru EU, naša prava nisu ugrožena time što će neko da laže o svom pasošu. Naša prava mogu biti ugrožena time što državna uprava, što državni sistem, ko god hoćete, ne primenjuje dovoljno detaljno.
Moja ideja je da pomognem da rade što detaljnije i bolje u primeni svojih zakona, a ne da suprotstavljam ljudska prava. Hvala vam na odgovorima. Biće praćeno šta se radi u MUP sa izdavanjem pasoša, sa nadom da nećemo imati da upratimo ni jedan slučaj, jer je to dobro za Srbiju.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Goran Ćirić, kao poslednji prijavljeni govornik.

Hvala.
Uvaženi ministre, kako je već naveo naš uvaženi kolega ovlašćeni predstavnik Đorđe Milićević, poslanička grupa SPS će nedvosmisleno podržati i u danu za glasanje i glasati za zakon o izmenama Zakona o putnim ispravama.
Ja ću u ovom svom izlaganju na krajnje afirmativan način govoriti o pojedinim delovima ovih izmena, zato što smatram da predstavljaju jedan kvalitativan pomak u odnosu na dosadašnja sistemska rešenja.
Prvo, ono što, gospodine ministre, treba primetiti kada se sagleda tekst predloženih izmena Zakona o putnim ispravama, nameće se kao jedno jako kvalitativno rešenje da se sada putna isprava smatra javnom ispravom, da dobija pravni tretman javne isprave, što u svakom slučaju u jednom pravnom saobraćaju podrazumeva i jedno jako dobro rešenje.
Što se tiče tzv. izlaznih viza, mislim da je tu učinjen veliki pomak. Ja bih zarad građana i informisanja građana skrenuo pažnju, što pretpostavljam da i ministar Stefanović zna, odnosno da je upoznat sa tim činjenicama, da je još početkom decembra 2013. godine održan bilateralni skrining na kojem je država Srbija preko MUP-a identifikovala probleme koji mogu izazvati posledicu ograničavanja ili uskraćivanja jedne od elementarnih sloboda i prava čoveka, a to je sloboda kretanja zajamčena Ustavom, međunarodnim dokumentima, pre svega konvencijama i deklaracijama.
Kako bi se izbeglo da se našim građanima onemogućava sloboda kretanja, još sa tog skrininga je pokrenuta inicijativa za ukidanje tzv. izlaznih viza. To je primer dobrog organizovanja rada u MUP-a, naročito u tom periodu, a to isto ministarstvo sada iskazuje veoma visok nivo razumevanja za potrebe naših građana i zaštitu njihovih prava kroz donošenje ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama.
Sledeća kvalitativna rešenja u ovom zakonu, jer nikad nisam težio tome da prepričavam zakonska rešenja, već samo da ih komentarišem, jesu činjenice koje se vezuju za definisanje određenih rokova i to rokova koji se vezuju za izdavanje pasoša, kao i rokova koji se vezuju za ono što podrazumeva vraćanje pasoša, naročito kada su u pitanju diplomatski pasoši, a naročito jedan vid jednog novog sistemskog rešenja koji se vezuje za biometriju, i to biometriju kao jedan od vidova aktivnosti iz odredaba ovog zakona.
Stoga, poslanička grupa SPS, gospodine ministre, snažno podržava više nego dobar predlog da se deci ispod 12 godina ne uzimaju otisci i ne traži potpis, dok slika na fotografiji ostaje, što je razumljivo rešenje.
Međutim, da bi bilo informisanje onako kako treba i da bi građani prepoznali suštinu u celoj ovoj našoj diskusiji, treba istaći da podaci koji su ranije uzimani, i potpis i otisak, su uzimani u skladu sa tada važećim zakonom, dakle, potpuno legitimno i regularno. Zbog toga ti podaci ostaju i čuvaće se u posebnoj bazi podataka, centralizovanoj bazi podataka, uz poštovanje odredbi o zaštiti podataka o ličnosti.
Ono čega nema u predlozima zakona, a što građani treba da znaju, jeste činjenica da je Srbija među prvim zemljama u Evropi ustrojila obavezu uzimanja otiska prsta prilikom izdavanja pasoša, odnosno u pasoš, i to prema standardu EAK 1.11. Moramo odmah da skrenemo pažnju da takvu meru nemaju kao sistematizovanu ni mnoge evropske zemlje, mnoge države u Evropi, čak znatno ekonomski razvijenije i pravno ustrojenije, odnosno stabilnije u svom nekom pravnom sistemu i pravnom saobraćaju, nego što je to Srbija.
Moram da podsetim na jednu činjenicu koja se ovde nije do sada manifestovala, nije se iskazala. Do donošenja ovih zakonskih izmena MUP Republike Srbije je izdalo 15 miliona biometrijskih dokumenata, od čega pet miliona pasoša, pri čemu nije prijavljen ni jedan jedini falsifikat. Nije stavljena ni jedna jedina primedba, što samo ukazuje na jednu vrlo dobru organizaciju rada u ovoj oblasti, što samo ukazuje na kvalitet postupanja kada govorimo i o ličnim podacima, o putnim ispravama, načinu izdavanja putnih isprava, proceduri itd. Zato i u tom delu jedna posebno afirmativna dimenzija analize ovih zakonskih izmena mora biti danas prisutna u ovoj našoj raspravi.
Ali, postoji nešto na šta moram kao dobronamernu sugestiju da skrenem pažnju, a to je član 36. predloženih izmena i dopuna, gde se navodi da nadležni pravosudni organi su dužni da MUP, preko policijskih uprava dostavljaju tražene podatke iz člana 35.
Ovde imamo jednu malu dilemu koja se, nadam se, u praksi neće pojaviti kao problem, a to je da samom ovom terminologijom „dužni su da dostavljaju“ ne zadiremo u onaj deo koji se zove nezavisnost pravosuđa, naročito sudova i tužilaštava. Vi sami znate koliko je to osetljiva materija, osetljiv problem. Ja bih, ako postoje amandmani, čak i da se vežemo za amandman odbora, da se na zahtev MUP, preko policijskih uprava, od strane pravosudnih organa dostavljaju traženi podaci iz člana 35.
Dalje, ono što smatram da je takođe kvalitativno rešenje jeste odredba po kojoj se daje mogućnost da se za maloletna ili poslovno nesposobna lica zahtev za izdavanje putne isprave može podneti od jednog roditelja i bez pismene saglasnosti drugog roditelja. Smatram da je jedno jako dobro, odnosno kvalitativno rešenje da to može da se radi i u drugim slučajevima pravne i fizičke sprečenosti jednog od roditelja da vrši roditeljsko pravo.
Mislim da ste ovde potpuno pogodili sa ovom izmenom, jer ste očigledno prepoznali probleme u praksi, a ti problemi u praksi su se multiplicirali, upravo zbog toga što smo i u sudovima imali situacije da jedan roditelj namerno ili zloupotrebljavajući određena sistemska rešenja u ovom zakonu onemogućava drugog roditelja, uglavnom je to majka, da odvede dete van granica države Srbije.
Mislim da se vrlo dobro na ovaj način sprečava jedna takva vrsta zloupotrebe i nadam se da će u praksi takvi problemi kroz primenu ove odredbe na kraju krajeva iščeznuti, odnosno da se nećemo sa tim problemima više susretati.
Takođe, mislim da se konačno, s tim što bih vas zamolio da se razmisli od podzakonskim aktima, u zakonu definišu norme, da se normira onaj deo koji će na poseban način obezbediti zaštitu ličnih podataka, odnosno podataka o ličnostima. Zašto? Zbog toga što sada ulazimo u jednu fazu elektronske baze podataka, sistematizovanja svih činjenica, imamo čak i situaciju u kojoj se pojavljuje taj tzv. elektronski nosač podataka i mašinski čitljiva zona za potrebe automatskog očitavanja podataka.
Čim imate ovako jednu materiju automatski se stvara određeni stepen rizika da podaci, koji podležu korpusu podataka o zaštiti ličnosti, mogu da budu dostupni onima kojima ne treba i ne smeju biti dostupni. U tom pravcu moguće je da se još kvalitativnije ove mere, koje su propisane predloženim izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama, donesu.
Na kraju, moram samo još jednom da ponudim našu dobru volju da učestvujemo i u daljim izradama ovakvih tekstova, odnosno zakonskih rešenja, koja u svakom slučaju uživaju podršku i ponoviću ono što je naš ovlašćeni predstavnik rekao i ja lično, bez obzira što je to propušteno u ovom delu evidencije prijavljenih učesnika za diskusiju, snažno podržavamo, i ja i moja poslanička grupa, poslanička grupa SPS, sve predložene izmene Zakona o putnim ispravama. Hvala na razumevanju.

Pošto na listama poslaničkih grupa nema više prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Izvolite, po kom osnovu se javljate gospodine Imamoviću?

Ovlašćeni sam predstavnik.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre gospodine Stefanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću ovom Zakonu o putnim ispravama govoriti sa aspekta predstavnika jedne nacionalne manjine, odnosno predstavnika Bošnjaka u ovom parlamentu.
Ovaj predloženi Zakon o putnim ispravama, kako u obrazloženju stoji, ima za zadatak da usaglasi propise Republike Srbije sa propisima EU. S tim u vezi, predlagač se poziva na evropsko pravo i dostignuća EU kojima mi, bojim se, samo deklarativno težimo. Predlagač je dalje naveo u svom obrazloženju da su predložene izmene i dopune usaglašene sa evropskim normama.
Međutim, danas u realnom životu u Srbiji stvari su daleko od evropske prakse, evropskih standarda i dostignuća, a naročito sa aspekta manjinskih naroda i stepena ostvarivanja, odnosno ostvarenosti njihovih individualnih i kolektivnih prava.
U većini slučajeva zakoni ostaju mrtvo slovo na papiru, a ovaj predlog zakona je još jedan korak u nazad.
Kada je u pitanju ovaj zakon, on nastavlja dosadašnju praksu sistemskog i institucionalnog ignorisanja prava nacionalnih manjina, kao što je pravo na službenu upotrebu jezika i pisma. Želim da vas podsetim da ovo pravo garantuje Ustav, zakoni i drugi akti Republike Srbije. Takođe, Republika Srbija je ratifikovala određena međunarodna dokumenta, čime je preuzela određene međunarodne obaveze u pogledu regulacije položaja manjina i njihovih individualnih i kolektivnih prava.
Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina i Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima je ova država ratifikovala i obavezuju nas da priznamo pravo pripadnicima nacionalnih manjina na ravnopravnu upotrebu njihovog maternjeg jezika i pisma.
Ovaj zakon nastavlja praksu po kojem se jednim zakonom daje neko pravo manjinama, a već drugim ignoriše ili nekim podzakonskim aktima čak i suspenduje neko pravo.
Kada govorimo o ravnopravnoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina, govorimo o jednom od ključnih identitetskih pitanja i korišćenje tog prava u praksi, tj. nivo ostvarenosti najbolje govori o odnosu države, odnosno vladajućih struktura prema manjinama. Predlagač ovog zakona, namerno ili ne, nije ignorisao samo međunarodno pravo, već i domaće zakone po kojima je država obavezna da manjinama javne isprave izdaje na maternjem jeziku i pismu.
Želim da naglasim da sam postupak, koji prethodi izdavanju javne isprave, treba da se vodi na jeziku i pismu nacionalne manjine. Ove obaveze propisane su, u prvom redu, Ustavom gde je službena upotreba jezika i pisma jedno od četiri zajamčena prava jedne nacionalne manjine. To pravo proističe iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, a regulisano je i Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma. Hajde da novim zakonima ne kršimo Ustav i ne kršimo već postojeće zakone.
Ovaj zakon je pokušaj da se pravo na izdavanje putnih isprava na jeziku i pismu nacionalnih manjina svede samo na upisivanje imena i prezimena. Samo otvaranje, odnosno pokretanje postupka izdavanja putnih isprava u startu suspenduje pravo nacionalnim manjinama da pokrenu i okončaju postupak izdavanja, odnosno dobijanja putnih isprava na svom jeziku. Pojasniću, svaki zahtev za dobijanje putnih isprava je upravni postupak. Prema zakonima obaveza države je da upravne postupke na zahtev pripadnika nacionalnih manjina vodi na njihovom maternjem jeziku i pismu. Stiče se utisak da država svesno konfrontira zakone, tako da jedan daje neko pravo, a već drugi uskraćuje neko pravo.
Ovde bih se zaustavio, što se tiče jezika i pisma. O tome ćemo malo više govoriti kada bude rasprava u pojedinostima, jer smo podneli nekoliko amandmana na ovaj zakon, a sada bih pažnju posvetio definiciji državljanstva u putnim ispravama.
Zakon o državljanstvu Republike Srbije u članu 1. kaže da državljani, odnosno građani Republike Srbije imaju državljanstvo Republike Srbije. Sam Zakon o putnim ispravama tu definiciju tretira identično u članu 8. Međutim, u praksi imamo nešto sasvim drugo. U rubrici u kojoj se upisuje u državljanstvo u putnim ispravama, umesto odrednice državljanstvo Republike Srbije upisuje se odrednica državljanstvo srpsko. U ovom kontekstu termin „srpsko“ asocira na nacionalnu pripadnost, a ne na pripadnost određenoj državi, kako je to pripisano Zakonom o državljanstvu i Zakonom o putnim ispravama.
Podneli smo nekoliko amandmana na ovaj zakon. Ovo su pitanja zbog kojih su nas Bošnjaci delegirali ovde. Naša želja je da amandmanima na konstruktivan način delujemo u ovom visokom domu, da ove i sliče probleme rešavamo kroz institucije sistema, koliko je to moguće, a parlament je svakako jedna od najjačih institucija sistema. Amandmani narodnih poslanika su jedan od najjačih instrumenata koje mi u ovom trenutku posedujemo. Pozivam vas da razmotrite naše amandmane, kao konstruktivne predloge, i našu želju da unapredimo zakone koje ovde donosimo. Hvala.