Uvažene kolege, polazimo od pogrešnih pretpostavki. Prva pretpostavka koja je činjenična je da je BIA dužna da svakom građaninu Srbije koji uputi zahtev da bude informisan da li je bio pod merama te službe, odnosno Agencije, BIA je dužna da mu to saopšti, da mu da punu informaciju da li je bio ili nije. Ni na koji način se ne utiče na efikasnost u radu. To je jedna stvar.
Druga stvar, pričamo o proširenju mera, pa se onda pitamo kako je moguće da neko slučajno dođe u kontakt, pa taj što je došao slučajno u kontakt, nije ni on slučajno.
Zašto ne zamislite situaciju da je službenik BIA, koji je došao do saznanja koje nije tačno, praktično bio dezavuisan, i onda je na osnovu tog lošeg saznanja direktor BIA-e dao naredbu, kako se već kaže, da se to sredstvo stavi na mere, a da to osnovno lice, protiv koga se primenjuju mere, uopšte u tome ne učestvuje. Znači, uopšte veze s tim nema. Zbog čega to govorim? Zato što moj predlog se odnosi isključivo i jedino na situaciju koju sud nije odobrio - proširenje mera. Znači, BIA je dužna da svima, koji su bili pod merama i koje je sud odobrio, kaže da su bili pod merama. Sada ovde insistiram da ljudi za koje sud nije odobrio dobiju to saznanje imperativno, a ne da dolaze po njega.
Dakle, kada kažete - kako je moguće da neko slučajno dođe u komunikaciju? Kako je moguće da operativac slučajno pogreši? Moguće je. Da li je moguće da ga neko dezavuiše? Moguće je. Da li je moguće da ga neko namerno pošalje na drugu stranu? Moguće je. Sve to u poslovima obaveštajno bezbednosnim i kontraobaveštajnim poslovima je nešto što se dešava svakodnevno. Samo oni koji ne poznaju rad i način rada ne razumeju tu mogućnost u kojoj se operativcu BIA kaže - evo taj telefon komunicira sa ovim, to je on sto posto znam, ajmo brzo da vidimo ko je, a veze ne mora da ima sa slučajem.
Znači, ja vam govorim o građanima. Ne govorim o ljudima koji su zaista pod merama. Znači, suštinski govorim o ljudima koji su se našli pod merama koje nisu sudski odobrene, odnosno četiri dana su trajale na osnovu procene nekog službenika koji je došao do saznanja i koji direktora može da ubedi. Da li je to istina? Mora da bude istina, ne mora da bude istina. Ne mora. Najlošija stvar po BIA-u to je neistina, ali to lice koje je bilo četiri dana pod merama, šta ćemo sa njim? Zašto bi ono trpelo tako nešto? To može da bude mera praćenjem. Znači, fizičko praćenje. Zašto bi neko bio praćen uopšte jedan, dva tri sata, a ne dana? Nije ovo politiziranje. Najmanje što želim je da politizujem ovo.
Prihvatam – mi smo krivi za sve. Ljudi, sada vas ima 120 ovde i donosite sada odluke da ispravimo nešto. Da ste rekli samo ispravljamo član 13. na koji je Ustavni sud dao zamerku, glasali bi danas svi zajedno ovde i podržali ga, ali vi sada ubeđujete opoziciju da ne razume svoj amandman. Malo duže se bavim ovim stvarima nekih 14 godina i još duže, ali 14 godina zvanično. Dakle, ne postoji zla namera. Postoji potreba da se stvar uredi na jedan kvalitetniji način, na način na koji će građani Srbije da se osećaju komotnije. Govorim o onim ljudima koji nemaju nikakvu vezu sa kriminalom ili sa ustavnim uređenjem Srbije ili sa bezbednošću Srbije.
Pretpostavka vaša izlazi da sve ono što BIA radi je bezgrešno. Operativac dođe do saznanja, direktor odobri četiri dana, a zašto onda sud to obori? Kada sud obori, onda se pitamo – izvinite, a koja je sankcija za tog službenika? Nema je, pa pogrešio čovek. Ko je direktor? Pogrešio je i on. Dobro, pogrešio je direktor, pogrešio je službenik, dešava se. U tom obaveštajno bezbednosnom poslu se to radi i namerno, ali što bi građanin koji je bio pod merama trpeo sve to i što ne bi dobio informaciju, odnosno što ne bi imperativno dobio informaciju, a ne morao da dođe po nju. Mislim da je to nešto što je dobro za građane Srbije.
Ne slažem se i ne slažemo se sa tim da je neophodno 48 sati da se uputi zahtev sudu. Ako je terminološki odmah sporno, to ćemo u pravno-tehničkoj redakciji da ispravimo istovremeno, jednovremeno. U BIA-i se otkazi dele za dva sata. U petak popodne se završi, a u ponedeljak je penzioner. To se uradi za dva sata, a direktoru treba 48 sati da uputi informaciju prema sudu koju već primenjuje. To je totalno neprihvatljivo. Zbog čega treba to? Zato što formulacija nije pravno-formalno naznačena, a istovremeno, stavimo istovremeno u momentu kada on da nalog da se nekome stave mere, tog momenta se informiše sud. Sud ima 48 sati, slažemo se. Sud donosi odluku. Šta ako sud donese odluku da to nije bilo u skladu sa zakonom, odnosno nije bilo u skladu sa potrebama, odnosno da ne može da se koristi? Taj čovek treba da dobije informaciju. Zbog čega? Zbog toga što može sutra da je pročita u novinama. Što bi dozvolili da se to dešava ljudima koji nisu iz te strukture, koji su savesni građani Srbije, koji su došli u tu situaciju.
Ponavljam za ove koji su spremili govore ranije, pričamo o tome da sud nije dozvolio proširenje mera, pričamo o savesnim građanima koji su došli pod udar mera koje sprovodi BIA, pričamo o ljudima koji ni na koji način ne ugrožavaju bezbednost građana Srbije, niti Republike Srbije, pričamo o njihovim ljudskim pravima, pričamo o praksi koja postoji u savremenom svetu, a kakav želimo i mi da budemo. Zahvaljujem se.