Gospodine Babiću, molim vas.

Jasno mi je da smo i dobro živi i dobro opstali ukoliko su ekonomski stručnjaci poput Šutanovca i Dulića vodili fiskalnu monetarnu politiku naše države.
Postojeći zakon o radu usvojen je 2005. godine. Nedugo posle toga, dve, dve i po godine nakon toga Srbija se strmoglavila u svetsku ekonomsku krizu. U svetsku ekonomsku krizu smo ušli bez ikakvog plana, bez ikakve strategije, osim zbunjujućih, neodgovornih izjava DS i Bojana Pajkića, bilo na republičkom, bilo na pokrajinskom nivou, neodgovornih izjava tipa da nas kriza neće ni dotaći ili da je kriza šansa za Srbiju. Nije se desilo ni jedno ni drugo, niti je Srbija iskoristila šansu u krizi, niti je kriza bila šansa, niti nas kriza nije dotakla. Mi smo u krizi duboko zato što smo se u krizi ponašali kao drogirani bokser sa spuštenim gardom, bez ikakve strategije, bez ikakvog izlaza, bez ikakvog odgovora na svetsku ekonomsku krizu.
Vatru smo umesto vodom gasili benzinom. Na pad privrednih aktivnosti reakcija Vlade Republike Srbije je bila rast penzija i rast plata u javnom sektoru. Sve se to dešavalo samo zarad jednog opšteg pukog običnog opstanka na vlasti, samo da bi se neka vlada formirala, samo da bi neka politička stranka opstala.
Kako drugačije objasniti činjenicu da su u Srbiji penzije porasle od 2007. do 2013. godine za 72%, da su u Srbiji u javnim preduzećima plate od 2007. do 2013. godine narasle za 68%, a u istom tom periodu imali smo stagnaciju privrednih aktivnosti. Gde je tu logika? Gde je tu matematika, gde su razlozi za takvo povećanje? Tu leži činjenica u onoj omči oko vrata koju ste postavili svima nama, kao društvu, kao državi kao Vladi Republike Srbije.
Kada s jedne strane imate neodgovornu Vladu, sa druge strane pad privrednih aktivnosti, sa treće strane loš Zakon o radu, dolazimo do činjenice da je u periodu važenja ovog Zakona o radu 354 hiljade ljudi ostalo bez posla, od čega 318 hiljada ljudi u realnom, privatnom sektoru. Manje, više od 90% ljudi koji su radili u privredi u realnom, ekonomski realnom sektoru su ostali bez posla sa ovakvim Zakonom o radu.
Ovakav Zakon o radu, i ako vrlo rigidan, kada je u pitanju i dobijanje posla, rigidan i kada je u pitanju gubitak posla, nije uspeo da zaštiti radna mesta, osim što je zaštitio radna mesta u javnom sektoru.
Međutim, država ne sme i ne može da bude najveći poslodavac. Država mora da bude efikasna, državna uprava manja, ekonomičnija i u službi i privrede i građana Republike Srbije, ali svakako ne, najveći poslodavac. Najveći poslodavac mora da bude privatni sektor.
Poražavajuće je da u periodu važenja ovog zakona 102 hiljade ljudi je prestalo da aktivno traži posao, 102 hiljade ljudi smatra da ovakvim Zakonom o radu ne može da dođe do posla. Šta će vam zakon ukoliko u njega ljudi u Srbiji ne veruju. Šta će vam zakon ako je 102 hiljade ljudi prestalo da traži posao zato što zna i pretpostavlja da posao se u Srbiji nalazio samo pod političkim pokroviteljstvom ili poznanstvom ili nekim drugim vezama.
Naravno da je bilo neophodno da se takav Zakon o radu menja. Zbog toga smo hrabro ušli u promenu Zakona o radu. Zbog toga smo građanima Srbije i izbornoj kampanji obećali reformu našeg društva, između ostalog, i reformu Zakona o radu. Zbog toga smo predložili Zakon o radu koji je tržišni orijentisan i koji stvara povoljan investicioni ambijent, a bez dobrog investicionog ambijenta nema investicija. Bez investicija nema radnih mesta. Nije poenta da jedan zakon zadrži postojeća radna mesta. Ne, poenta jednog zakona, dobrog Zakona o radu je da otvori nova radna mesta, a to možemo samo uz stvaranje povoljnog investicionog ambijenta. Zbog toga je ovaj zakon jedan u nizu zakona koje je neophodno promeniti kako bi Srbija postala plodno tlo za otvaranje novih radnih mesta.
Zbog toga smo predložili Zakon o radu, izmene i dopune Zakona o radu, za koji smo dobili podršku i međunarodne zajednice, dobili smo podršku EU. Zbog toga mi nisu, zaista mi nisu jasne kritike onih koji baštine tapiju na evropsku perspektivu, na evropsku budućnost Srbije, a kritikuju ovakav predlog zakona koji nas približava evropskoj porodici naroda.
Pažljivo sam slušao debatu koja je bila u našem društvu, ne proteklih dana, ne proteklih meseci. Protekle dve godine se raspravlja i govori o potrebi promena Zakona o radu. Kažu, nije bilo javne rasprave. Radna grupa koja je sačinila ovaj Zakon o radu, tu radnu grupu su činili predstavnici i reprezentativnog sindikata, činili su i predstavnici poslodavaca, Unije poslodavaca, i Privredna komora Srbije, i nacionalne službe za zapošljavanje, i predstavnici ministarstva, rada, finansija, državne uprave i privrede. Ovako široka lepeza predstavnika i državne uprave i sindikata i poslodavaca garantuje i stručnost i transparentnost u radu. Uostalom u našem društvu protekle dve godine, koliko se vodi debata o Zakonu o radu, mislim da su i ptice na grani naučile šta znači prošireno dejstvo kolektivnog ugovora.
Međutim, ukoliko ste mislili da će javna rasprava značiti da sa predlogom zakona odemo na jednu adresu u Krunskoj ulici, i pitamo vas šta vi mislite o ovom Zakonu o radu? Iako znamo da sa druge strane tih vrata u Krunskoj ulici sede ljudi koji su 10, 12. godina vodili ovu državu i koji su doprineli da 354 hiljade ljudi ostane bez posla. Izvinite, nećemo vas pitati. Jer ono što ste znali, ono što ste umeli pokazali ste u tih 12 godina koliko ste vodili ovu državu.
Ako ste mislili da ćemo pokucati na vrata jedne adrese u Krunskoj ulici gde sede ljudi koji su podržali 2001. godine jedan zakon koji je bio Zakon o radu, koji je bio liberalniji od ovog zakona i bio je dobar, a sada po cenu nemira na ulicama, po cenu ukrajinskog scenarija, po cenu razbijenih glava, po cenu sitnih političkih poena prizivaju nemire u Srbiji zato što im ne odgovara zakon za koji je i tadašnja ministarka rada, gospođa Gordana Matković rekla da će konačno svi radnici imati iste šanse. Da li vam je i ta izjava neprimerena?
Da li vam je i ta izjava, taj telegram poverenja koji stiže sa svih strana na adresu Vlade Republike Srbije, na adresu premijera gospodina Vučića, na adresu, uostalom i vas, gospodine Vulin. Kada je podrška onda smeta, a kada se priziva ukrajinski scenario, kada se priziva nestabilnost na našim ulicama onda je to legitimno. Nisam znao ni da je legitimno da je demokratija samo kada jedna strana govori, a druga strana ćuti jer vidim da neki frontmeni, frontmnenima te priče, tog shvatanja demokratije, smeta kada ustanem i govorim o onome šta je istina, istina koja je dovela neodgovorna Vlada DS.
Na Zakon na radu niko nema ekskluzivno pravo. Na Zakon o radu nemaju ekskluzivno pravo samo sindikati. Poštujem vrednosti sindikalnog udruživanja. Neophodno je, potrebno je boriti se za radnička prava. Dobro je da se ta radnička prava štite, gaje, neguju. Protiv sam kada se te sindikalne aktivnosti kroz korupciju pojedinaca omalovaži, upraljaju, zaprljaju. I toga je bilo i toga na žalost ima sada u Srbiji, ali nemaju samo sindikati ekskluzivno pravo na Zakon o radu.
Na Zakon o radu imaju pravo i oni mladi ljudi koji u ovom trenutku, sada završavaju škole, fakultete, zanate, koji ne gledaju preko granice, već gledaju u nas, gledaju u Vladu Republike Srbije, gledaju u parlament, gledaju u Zakon o radu kao u način kako će lakše doći do posla, a ne u partijsku knjižicu, a ne u poznanstvo ne znam u državnoj upravi, već gledaju na svoje znanje i na to što umeju i na Zakon o radu koji će im omogućiti lakše da se zaposle, ali lakše da stvaraju svoje kompanije, da otvaraju svoje firme, da oni zapošljavaju ljude u Srbiji.
Na Zakon o radu imaju pravo i ima pravo armija ljudi koja je ostala bez posla. Ko njih predstavlja? Gde se čuje njihov glas? Gde se čuje glas onih ljudi koji tiho, skromno, a imaju po 50-ak ili 60-ak godina i kažu – a kome ja trebam, a gradio sam firmu koju su neki tamo momci preprodali, rasprodali, oteli, ostavili bez posla. Kome ja trebam? Koliko je takvih ljudi u Srbiji? Za četiri godine ste ih stvorili 354 hiljade. Ovaj zakon je njihov zakon, a obaveza Vlade Republike Srbije, obaveza države je da objedini, da stavi kapu na sve te interese, na sve te ljude. Pravo na Zakon o radu imaju i poslodavci i nisu svi poslodavci loš i zli, kao što nisu ni svi radnici loši.
Postoje ljudi u Srbiji koji se muče, koji rade, koji stvaraju svoje firme, druga ili treća generacija i oni kroz ovaj Zakon o radu žele da prošire svoj biznis, da zaposle više ljudi i ovaj zakon im to omogućava.
Ovaj zakon nije stvoren po meti pojedinaca iako bi neki voleli da ga predstave kao tajkunski. Zašto ne reći da je u korist zaposlenih su izmenjena 22 člana ili 19% zakona je u korist zaposlenih. Da je u korist poslodavaca izmenjeno 20 članova ili 17,2%. Da je u korist i poslodavca i zaposlenog izmenjen 21 član ili 18%. Da je preostalim izmenama i dopunama vršeno pravno tehničko usklađivanje i terminološko preciziranje od ukupno 53 člana ili 45,7%.
Zbog tih jednakih aršina, zbog aršina, zbog tog jednog ophođenja i prema poslodavcima, i prema zaposlenima, i prema mladima, i prema nezaposlenima, prema svim onim ljudima koji žele normalnu, uređenu, pristojnu državu SNS će u danu za glasanje glasati o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu. Mnogo je razloga, o mnogima ćemo u pojedinostima i pričati, u detaljima pričati i moje kolege iz poslaničke grupe.
Ovaj zakon mogućnost zloupotreba izbacuje ili je svodi na minimum. Otpremnina, zbog tehnološkog viška, a lepo je malopre govorio ministar Vulin, koliko je primera ljudi koji su pod pokroviteljstvom političkim, isključivo političkim pokroviteljstvom uzimali otpremnine u javnom preduzeću, pa malo pređu u agenciju, pa iz agencije u ministarstvo, pa iz ministarstva u neku lokalnu samoupravu. Biznis su napravili od toga. Ko je to smeo? Ko je to mogao? Sigurno ne običan čovek, ali pod političkim pokroviteljstvom tako je nešto moglo da se radi. Ovim i ovakvim zakonom stavlja ste tačka na takve malverzacije.
Promena prebivališta, da li je moguće da se neko zaposli u državnoj upravi, a onda posle nekoliko meseci fiktivno promeni prebivalište, a onda kao što je i ova Narodna skupština plaćala neke puteve do Vranja i nazad koji se nisu pomakli u stvari kruga dvojke. Imamo li mi toliko novca za razbacivanje? Možemo li tako neodgovorno da se ponašamo prema novcu svih građana Republike Srbije? Ne, ne možemo. Sada ona adresa na kojoj si prijavljen u trenutku kada si se kvalifikovao za posao i dobio posao, to ti je prijatelju adresa za koje će ti se plaćati putni troškovi.
Takođe, definisana obaveza čuvanja ugovora o radu, u mestu rada zaposlenog, da ne bude da se dešava da radi u Vrnjačkoj Banji, a ugovor je u Subotici.
Dok kontrola dođe do Subotice, taj ugovor se ili izmeni ili se rodi ili se napravi ne znam šta. Na taj način hoćemo da sve one malverzacije koje su se i koje su moguće i dešavale se sa postojećim Zakonom o radu da ih sprečimo. Ono što je takođe napravilo neku vrstu debate, zbog čega se nije stvorio konačni dogovor sa sindikatima je to što ovim zakonom više nema niko apsolutnu zaštitu.
Uostalom, i u našem društvu, sa onom nultom tolerancijom za kriminal i korupciju, sa nultom tolerancijom za sve što je nepravilno i loše. Zašto je loše da niko nema apsolutnu zaštitu? Šta to znači? Da li to znači da svih 26 sindikata u MUP Srbije ili 28 u ŽTP, nemaju radnu obavezu? Ali, imaju obavezu da prime platu? Nemaju radnu obavezu, ne moraju da dolaze na posao, a mogu da prime platu.
E, ne može, to može samo za reprezentativne sindikate i naravno, da zaštita važi za sindikalne aktivnosti i naravno da zaštita važi za ono što je iz domena rada sindikata, ali ne može sindikalnom zaštitom da se sakrije neko ko nepošteno radi svoj posao.
Ne može da se sindikalnom zaštitom zaštiti neko ko ne dolazi na posao, ko ne radi, ko uništava dobro te firme. To ne postoji nigde u svetu.
Zašto je problem nešto tako uvesti i u naše društvo? Ovim će se onemogućiti zloupotreba prava od strane šireg kruga lica, da se osniva veliki broj sindikata i da svi njihovi predstavnici imaju plaćena odsustva, pa po samom zakonu i potpunu zaštitu od otkaza, što predstavlja veliko opterećenje za poslodavca, a išlo je na štetu drugih zaposlenih.
Mislim da je ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu, zakon koji će stvoriti red u oblasti radnog zakonodavstva, zakon koji će otvoriti jedan, i stvoriti jedan bolji investicioni ambijent u Republici Srbiji, zakon koji će otvoriti više i stvoriti više radnih mesta u Srbiji, a cilj je, ne samo sačuvati ovo malo radnih mesta. Cilj je stvoriti i otvoriti nova radna mesta.
Na kraju ću se samo u nekoliko rečenica okrenuti prema efektima samog Zakona o radu i onih čuvenih 0,4%, iako je bilo zahteva mnogih investitora i međunarodnih organizacija, da se on i ukine.
Međutim, rešenje koje je u ovom predloženom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o radu je deo ekonomske logike. Normalno je da stariji i iskusniji radnik ima veću cenu na tržištu, nego što je to mlađi radnik ili pripravnik.
Normalno je da stariji radnik sa više iskustva ima veću platu, nego što ima mlađi radnik. Ali, nije normalno da već sa tim disbalansom u plati, koja je posledica iskustva i za koju niko nema ništa protiv, da dodatno starije radnike, sa 0,4% po godini staža, im povećavamo plate.
Šta je sa mladim ljudima? Kada će na taj način mladi ljudi moći da dođu do svog izražaja…

Vreme, poslaniče, prošlo je 20 minuta.

Evo završavam, i zbog toga mislim da ovaj Zakon o radu targetira i ima za cilj sve socijalne kategorije zaposlenih, ali i nezaposlenih i zbog toga ćemo sa zadovoljstvo glasati o ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o radu.

Reč ima Milisav Petronijević.

Poštovana predsednice, ministre, narodni poslanici, poslanička grupa SPS će podržati predložene izmene i dopune Zakona o radu i Zakona o PIO, posmatrajući to kao deo paketa reformskih zakona koje smo već neke doneli, kod poreskih olakšica prilikom zapošljavanja, kroz poreski postupak i poresku administraciju i naravno, oni koji slede u narednom periodu, a koji imaju za cilj da omoguće takav ambijent u Srbiji, za poslovanje, za privrednu aktivnost, da počne da se zapošljava narod u Srbiji, a danas je problem broj jedan, zadatak broj jedan i rezultat najveći, zaposliti čoveka u Srbiji. U Srbiji, ljudima treba posao.
Upravo iz tih razloga, što i ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu, daje svoj doprinos tom paketu reformskih zakona, koji nemaju samo za cilj reforme, jer nije reforma cilj, ona je sredstvo, da bi se došlo do takvog jednog ambijenta da bi se zaustavio ekonomski sunovrat i da bi se oporavila privreda, odnosno zaposlili ljudi.
Tek tada možemo da pričamo o svim drugim pitanjima.
Pre nego što sam počeo da govorim o ovome, propustio sam samo kratko da kažem onima koji se interesuju za zdravlja socijalista, samo da odgovorim – hvala na pitanju, dobro smo, jedino što odgovorno pristupamo svemu i onome što smo radili i onome šta radimo i to su građani najbolje, kao najbolji i vrhovni sudija cenili i ovde imamo samo odgovoran pristup i ništa više, ne nikakvu praznu priču.
Pričati u vreme kada je u Srbiji teška ekonomska situacija, koja je jedan od naših i najtežih i najvećih problema, pre svega teško stanje u kojem se nalazi privreda i građani, pričati o 90-im godinama, pokazuje da onaj kome je prošlost jedina budućnost nema budućnosti, mi u tome ne želimo da učestvujemo.
Zašto sam ovo pomenuo kao tešku ekonomsku situaciju? Zato što je direktno vezana za sve ovo dalje što se događa i ono što želi ova Vlada, zato što je ekonomski oporavak nacionalni prioritet vremena u kojem živimo, zato što svi ostali zavise od toga, pa i socijalna prava i sva druga prava, da li smo sposobni da obezbedimo ekonomski opstanak naše zemlje. Upravo iz tih razloga sam to pomenuo.
Ovaj zakon, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, čija su rešenja u skladu sa evropskim radnim standardima, sa evropskim radnim i socijalnim zakonodavstvom, ali koji ima za cilj da stvore uslove i situaciju u kojima će biti podstaknuto investiranje u srpsku privredu i razvoj srpske privrede, bez toga nema posla. Kada nema posla nema priče o bilo kakvim pravima.
Sve zavisi od ovoga i zato mi podržavamo Vladu u tom naporu, u tom prioritetu i daćemo sopstveni doprinos da se posvetimo tim pitanjima, nađemo najbolja rešenja u vezi s tim, jer, pitanje je svih pitanja budućnosti Srbije u stvari da se podstakne razvoj privrede, a to je neodvojivo od podsticanja investiranja u srpsku privredu, dakle, nema novih radnih mesta, nema izlaska iz krize ukoliko u narednom periodu ne budemo stvorili situaciju u kojoj će doći do ozbiljnog rada i investiranja. Mi tu vidimo doprinos ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu.
Završiću samo s tim kad govorimo o socijalnim pravima. Mi smo SPS i ni jednog trenutka ne zapostavljamo ta prava, ali smo realni i odgovorni. Ako ekonomske mogućnosti dozvoljavaju borićemo se za socijalna prava u najvećem obimu, ali ako toga nema onda je to prazna priča a mi u praznim pričama ne želimo da učestvujemo.
Dakle, samo rastom investiranja u srpsku privredu možemo kao posledicu imati rast društvenog proizvoda i porast opšteg društvenog bogatstva. Samo u takvim okolnostima možemo ostvariti i onaj cilj, koji je cilj i ove Vlade i SPS a to je da se postigne standard građana, a pre svega da se podigne standard onih koji žive od svog rada i da stvorimo situaciju u kojoj ćemo, kada radimo dobiti zaradu od koje možemo da živimo i mi i naša porodica.
Ako to sve nemamo u vidu, a posmatramo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu, ne želeći da se upustimo da želimo ovo da stvorimo mogućnost, onda nećemo imati vajde a pogotovo neće ni Srbija imati vajde. Srbija ima problem danas i danas takav problem mora da se rešava odmah.
Dakle, iz tih razloga mi ćemo dati podršku. Ono što želimo da stavimo do znanja zašta se zalažemo na tom putu kako da se stabilizuje ekonomska situacija i privreda u Srbiji, to su dve stvari koje želim da ovde istaknem.
Prva je da i zakonima i Zakonom o radu, što se sada takođe čini, jeste da se stvore takvi uslovi u kojima će svet rada i svet kapitala svoje međusobne odnose usklađivati kroz dogovore i sporazume, a ne kroz konflikt. To je direktan zadatak i ove vlasti, podsticanje, funkcionisanje u Srbiji sistema kolektivnih ugovora. Bez toga teško da možemo da izađemo na pravi način iz situacije.
Zato smatramo da treba Srbija treba da se na taj način razvija, da se u socijalno-ekonomskom sferi svet rada i svet kapitala o svim ključnim pitanjima dogovaraju.
Odmah da kažem, nije se lako dogovoriti, još uvek nažalost u Srbiji mi poslodavca posmatramo kao neprijatelja, a poslodavac radnika kao trošak, a ne kao investiciju koja mu doprinosi profitu. Profit ne donosi samo uloženi kapital nego i živi radnik. Jeste teško ali nema druge i tu se mora uložiti veliki napor u podsticanju kolektivnog ugovaranja, jer ako postoji neravnoteža između sveta rada i sveta kapitala posledica je opšta, šteta je opšta po državu.
Naravno, to podrazumeva i kompetentne i autentične i sindikate i udruženja poslodavaca. Ja želim ovde da pokrenem jedno pitanje pred ministarstvom odnosno Vladom, da odmah iza ovoga pozabavi se ili predlogom propisa ili šta je potrebno da se jednom u Srbiji utvrdi autentično ko ima reprezentativnost i na koji način? Ovako se stalnim postavljanjem tih pitanja dovodi to u pitanje, a bez autentičnost, kompetentnog, reprezentativnog ni sindikata ni poslodavca nema uslova za ostvarivanje tog dogovora.
Samo još par rečenica kada je u pitanju kolektivni ugovor i zašto insistiram? Zato što pored pravnog to ima i ekonomski i socijalni značaj. Ekonomski značaj zato što uređuje zarade između ostalog, pored svih drugih uslova. Znači, stvar je dogovora, stvar je pregovora, nije jednostrani akt koji se nekom sviđa ili ne sviđa itd. Sa druge strane, socijalni značaj je veoma važan pogotovu za prošireno dejstvo kolektivnog ugovora, što veoma doprinosi ujednačavanju uslova u grani, uslova rada, uslova plata, itd.
Moram da skrenem pažnju da je kolektivno pregovaranje prilika da se zadovolje osnovni ciljevi državne politike zato što obezbeđuje stabilnost društvenog razvoja, socijalne sigurnosti i ravnoteže za uravnoteženje zajedničkih interesa.
Drugo na čemu insistiramo, na šta ukazujemo, to je socijalni dijalog. Veoma uvažavam što je Vlada imala puno strpljenja da se kompromisom, dijalogom dođe do najboljeg rešenja. Pozivamo Vladu da nastavi jer Srbiji je potreban, ne bilo kakav, nego i trajan i ravnopravan i institucionalni i kako god hoćete socijalni dijalog. Bez njega u stanju kakvo je sada ruinirane ekonomije, razorenog i osiromašenog društva, socijalni dijalog je najbolji način da zemlja izađe iz zone visoko socijalnog i političkog rizika i zato nema alternativu.
Dosta je bilo priče o konkretnim rešenjima vezane za izmene Zakona o radu. Zadržaću se samo na dva pitanja. Kada bude bilo pojedinačno imaćemo prilike da pričamo o detaljima.
Dakle, treba reći da pored usklađivanja ovog zakona sa međunarodnim standardima i konvencijama i mora i EU, a mi moramo malo da i sebe menjamo. Ako želimo tamo moramo da prihvatamo onda ta pravila i tržišne privrede i Evrope, inače ostaćemo potpuno van svega toga.
Po meni, potpunija je zaštita zaposlenih nego što je bila. Ono što je veoma važno, a ne zadire u prava radnika, to je smanjivanje nepotrebne procedure administratiranja.
Ono što takođe mislim da je važno, odnosi se na vršenje nadzora ovlašćenja inspekcije rada i kaznene odredbe. Zašto? Mi imamo jednu situaciju u Srbiji da sadašnji Zakon o radu ima dosta primera koji se ne sprovode do kraja i to kod radnika, kod zaposlenih izaziva nezadovoljstvo i nepoverenje u sve to.
Mislim da je tu država obavezna da stane na stranu, naravno bez dileme i savesti u poslodavca koji ispunjava sve svoje obaveze, ali i svakog savesnog radnika, do kraja da ga zaštiti i tu nemamo nikakvu dilemu.
Dva pitanja za koja mislim pojednostavljeno da su veoma važna kada je u pitanju rad uopšte, to je posao i zarada, uz uvažavanje svih drugih prava. Ništa ne dovodim u pitanje.
Kada je posao u pitanju, ovaj Zakon o radu ne zapošljava, ali stvara ambijent i stvara uslove da može olakšano da se zaposli. To je nama bitno i to je naš doprinos onom delu svih reformi, odnosno čitavog paketa, da stvorimo takvo okruženje, takve uslove da nam investitori dođu, da budemo konkurentniji od drugih. Neće oni da dođu zato što smo lepi, nego zato što imaju uslove da uspešno posluju. Tu je, po meni, značajno pitanje, značajan pomak kada su u pitanju izmene Zakona o radu. Dakle, ne zapošljava, ali stvara osnov, uslove za olakšano zapošljavanje, a time i za suzbijanje zapošljavanja na crno, itd.
Ono što je takođe bitno to je pitanje zarada. Ja moram da kažem da, kada je u pitanju zarada, tu bi se samo kratko zadržao na dve stvari. Jedna je, kada je u pitanju minimalna cena rada, mislim da je dobro što su veoma precizni kriterijumi navedeni, šta sve mora da se ima u vidu da bi se one odredile. To nije na štetu nikoga.
Ono što sam siguran i što mislim, Vlada ne treba da propisuje zarade u Srbiji, ali Vlada mora da odredi donji prag egzistencijalnih potreba i da kaže – ispod toga niko ne sme. Naravno, poštujući ovu proceduru, socijalno-ekonomski savet, pa ako socijalno-ekonomski savet u roku od 15 dana ne donese tu odluku, onda Vlada. Mislim da je tu u stvari, kada su u pitanju zarade, najveća odgovornost Vlade da veoma utiče koji je to donji prag egzistencijalnih i socijalnih potreba radnika i njegove porodice. Mislim da je to dobro rešenje.
Šta želim još da kažem kada je u pitanju zarada? Mi imamo veoma mnogo primera. Čitali smo da se u Srbiji ne isplaćuju zarade na vreme. Negde su čak pominjali neke silne mesece. Negde su pominjali firme koje za to vreme dok ne isplaćuju zarade, imaju i te kakve jahte, avione, kamione, planinarenje, ne znam šta sve ostalo itd. Bio sam sklon tome, i dalje razmišljam o tome, da neisplaćivanje zarada smatra se krivičnim delom, neplaćanje poreza, krivičnim delom. Zašto to kažem? Vlasnik zarade je zaposleni. To je zarađeno. Znači, nije neko pravo koje će tek da ostvari i kada je zarađeno, niko ne može da raspolaže sa njom osim zaposlenih.
Izvolite, neka kolektivnim ugovorima utvrde dinamiku i način i sve ono ostalo, ali vas podsećam na Zakon o radu, postojećem, koji se ne menja, mislim da je član 110, veoma precizno kaže – najmanje jednom mesečno i najkasnije do kraja sledećeg meseca. Ono što nažalost nije ni bilo, niti je sada, sankcija za to. Zato mislim da treba još jednom da razmotrite tu mogućnost. Mi imamo sankciju u kaznenim odredbama ako ne ispostavi obračun, ako ne isplati u novcu, ali nemamo sankciju ako ne isplati uopšte.
Inače, jako podržavam i mislim da je veoma važna i ključna izmena u ovom delu to da obračun zarada ima da je u stvari izvršena ispravna i sa kojom može da naplati, što je svakako jedno od rešenja u ovom delu.
Samo ću kratko da se osvrnem, pošto nemam već vremena, moje kolege će nastaviti tamo gde ja stadoh, kada je u pitanju otpuštanje. Kao što ovaj zakon ne zapošljava, nego stvara uslove za zapošljavanje, tako i ne otpušta. Ali, kada je otpuštanje u pitanju, ja mislim da bi pošteno bilo da kažemo da je jedan napredak urađen. Zašto? Zato što prvo nije onako rigidno odmah otpuštanje, već je uvedeno višestepeno, mogućnost koju može da iskoristi poslodavac.
Meni najbitnije jeste da mora da se poštuje procedura, argumenti, dokazi. Šta hoću da kažem? Ne treba da sprečavamo poslodavca da otpusti zaposlenog ako ne radi kako treba, ali ne smemo ni da sprečimo zaposlenog da se odbrani ako to tako nije. Cela priča je završena oko toga. Ovde je zato bitno – argumenti, dokazi. Ako ne, ima posledica, počev od pravnih posledica nezakonitog otkaza, a nezakonit otkaz je jedno od najvećih kršenja prava radnika. Plati za sve ono što nisi uradio.
Završiću sa jednom rečenicom kada su kaznene odredbe u pitanju. Da li su velike ili nisu? Ja i dalje mislim da treba da postoji ona odredba vezana za ne isplaćivanje redovno zarada. Kada se priča o kaznenim odredbama, da li su visoke ili nisu, ja moram da vas podsetim, to sam i neki dan pričao kada je bio poreski postupak, kaznu ne plaća niko ko sprovodi zakon. Dakle, onaj ko poštuje zakon, nema nikakvu kaznu. Ko plaća kaznu? Onaj ko ne poštuje. Ako ne poštuje, plati i još više. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Određujem pauzu do 15.30 časova.
Prvi govornik je narodni poslanik Arpad Fremond.
(Posle pauze.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi posle 18,00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akta iz dnevnog reda ove sednice.
Na listi govornika imamo 64 narodna poslanika. Prvi na listi je narodni poslanik Arpad Fremond.
Izvolite, gospodine Fremond.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, stavove poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ste čuli od poslanice Elvire Kovač.
U svom izlaganju u okviru ovog zakona želim da se fokusiram na penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednih proizvođača. Poslanička grupa Saveza vojvođanskih Mađara, ne samo u prošlom, nego i u pretprošlom sazivu Narodne skupština Republike Srbije se bavila ovom temom, problemom koji imaju poljoprivredni proizvođači zbog nerealnih zahteva za plaćanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Izuzetno smo zadovoljni, pošto će se jedan deo problema ovom prilikom, izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, rešiti, a to je da ubuduće doprinose za PIO neće morati da uplati svaki član gazdinstva, nego će to biti obavezno samo za nosioca poljoprivrednog gazdinstva.
Kakva je bila praksa do sada? Krajem 2010. godine usvojene su izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kojima se promenila definicija članova poljoprivrednog domaćinstva.
Član poljoprivrednog domaćinstva, porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, odnosno mešovitog domaćinstva u smislu ovog zakona je lice koje živi i radi na poljoprivrednom domaćinstvu, porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu, odnosno u mešovitom domaćinstvu.
Najveći problem sa ovom definicijom je bio da nisu postojali jasni kriterijumi na osnovu kojih se moglo utvrditi da li neko radi u poljoprivrednom domaćinstvu ili je samo član porodice. Nije bilo odgovora na to kako se postupa ukoliko neko samo živi na toj adresi, ali se ne bavi poljoprivredom.
Nažalost, Penzijsko-invalidski fond je postupio tako da je tražio od svakog člana porodice da uplati penzijsko i invalidsko osiguranje ako je lice nezaposleno i ima poljoprivredno zemljište u svom vlasništvu. Bez obzira na to da li je neko izdao u zakup poljoprivredno zemljište, da li radi u poljoprivredi ili ne, svako je morao na godišnjem nivou da uplati 32.000 dinara za zdravstveno osiguranje, a 64.000 dinara za PIO. Zbog toga su mnogi poljoprivrednici ostali dužni prema državi, pošto nisu u prilici da uplate ova sredstva, jer gazduju na manjim površinama ili su izdali u zakup poljoprivredno zemljište, znači, ne rade u poljoprivredi, samo su vlasnici zemljišta.
Izuzetno je važno da ubuduće Fond neće moći da traži od svakog člana domaćinstva da uplate doprinose. Smatramo da je to ogromna olakšica za naše poljoprivrednike.
Međutim, postoji i drugi deo problema koji treba da rešio. Ovaj problem možemo da rešimo preko Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i svi smo dužni da se bavimo ovom problematikom. Ono što stvara teškoće za naše poljoprivrednike je da ovih 96.000 dinara na godišnjem nivou treba da uplate. Poljoprivrednik koji gazduje npr. na 150 hektara i taj koji gazduje na 1,5 hektara, isti je iznos i za jednog i za drugog proizvođača.
Moram da kažem da to stvara ogromne probleme na terenu. Svi smo svesni da te naknade poljoprivredni proizvođači moraju da plate, naravno, ako imaju od čega.
Šta se zapravo dešava? Poljoprivrednici koji gazduju na manjim površinama nemaju sredstava da plaćaju osiguranja i zbog toga su dužni. Oni poljoprivredni proizvođači, najsitniji, kojih ima najviše u Srbiji, ne mogu, nemaju od čega da plate te iznose i, nažalost, od mnogih se traži više od milion dinara na ime duga, zajedno sa kamatama.
Problem je u tome da je država, odnosno poreska uprava počela od njih, u zavisnosti od veličine duga prema državi, da oduzima poljoprivredno zemljište. U svim opštinama u Srbiji ima više stotina ovakvih slučajeva. Kod svih njih je problem isti – plaćali su PIO, ali kad za to više nije bilo sredstava, nisu mogli više da plaćaju, pa im je država i dalje pisala i slala račune i opomene sa sve većim kamatama i neverovatnim iznosima. Svi oni veruju da neće ostati bez zemlje bez koje je preživljavanje mnogih i njihovih porodica nezamislivo.
Mi poslanici SVM se protivimo ovakvom ponašanju poreske uprave prema građanima Republike Srbije. Siguran sam da postoji i neki drugi način naplate dugova, samo treba da izađemo u susret poljoprivrednicima i zajedno treba da rešimo problem.
Nije normalo da proizvođači koji gazduju na manjim površinama moraju da plate ogromne iznose za PIO na godišnjem nivou. Svi smo svesni da oni proizvođači koji imaju 0,5 hektara jednostavno ne mogu da uplate na godišnjem nivou 96.000 dinara pošto nemaju toliko prihoda.
Zbog toga, ono što je važno u ovom trenutku je da Ministarstvo finansija prestane, preko poreske uprave, sa oduzimanjem poljoprivrednog zemljišta.
Zbog svega ovog smo inicirali da u skorije vreme dođe i do izmene Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, kroz koje ćemo rešiti ovaj problem i da manji poljoprivredni proizvođači ipak neće morati da plate ove ogromne iznose na godišnjem nivou. Svakako mora da dođe do razgovora između PIO fonda, poreske uprave, Ministarstva poljoprivrede i životne sredine, Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja, Ministarstva zdravlja i Ministarstva finansija.
Mi poslanici SVM smo spremni da damo konkretne predloge. Imamo konkretan plan za rešenje ovog problema. Važno je da poljoprivrednici koji gazduju na manjoj površini PIO-u plate srazmerno sa prihodima i sa veličinom zemljišta. Prihode lako možemo da izračunamo. Važno je samo da u raznim ministarstvima shvate ozbiljno ovaj problem.
Ne radi se o tome da ne želimo da poljoprivrednici plaćaju osiguranje, samo predlažemo da oni poljoprivrednici koji gazduju na manjim površinama plate manje doprinose.
Na kraju, još jednom želim da ponovim da će poslanička grupa SVM u danu za glasanje podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o PIO, jer donosi olakšice za porodična poljoprivredna gazdinstva. Nadamo se da ćemo u skorije vreme u potpunosti rešiti problem koji imaju poljoprivredni koji gazduju na manjim površinama. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.