Hvala uvaženi predsedavajući.
Povređen je član 107, gde mi imamo poslanika koji, valjda što je jako toplo, aludira da ministar se ovde ponaša kako se ponaša. To je zaista uvredljivo i prema samom ministru i prema ovom domu.
To što je neko spletom tragičnih okolnosti bio premijer, nažalost, ove države, svojevremeno i Kaligula je bio senator. Tako da ti ljudi koji su nekada agitovali za neverovatan zakon o radu iz 2001. godine, koji je bio anticivilizacijski, gde je mogao poslodavac da vas najuri sa posla bez ikakvog obrazloženja, danas daju sebi za pravo da ovako vređaju i ministre i sve poslanike ovde. Takvim zakonom su doprineli urušavanju srpske privede. Molim vas da u buduće takvog poslanika koji se tako obraća prema ministru, opomenete. Hvala.

Da li tražite da se o povredi Poslovnika izjasni Skupština? (Ne)
Reč ima narodni poslanik Mirko Krlić.

Gospodine predsedavajući, povređen je član 108. Dužni ste da se starate o radu Skupštine i o jednakosti svih poslanika u sali. Mi smo na početku izlaganja opozicije čuli da se ništa ne čuje. Čuli smo da ministar treba da ponovi svoj ekspoze, zatim smo čuli da ministar viče. Sada da govori preglasno.
Moramo se dogovoriti. Predlažem da se ovo reši tako što će se opoziciji podeliti slušalice koje inače služe za prevod, pa će verovatno biti usklađen i jedinstven ton. Ili da se dogovorimo da ministri dolaze pola sata pre, pa da usklade svoj govor kako bi se opozicija dogovorila kada čuje, a kada ne.
Ono što je sigurno njih 12 godina niti čuje, niti vidi ovaj narod, zato su u tolikom broju u Skupštini. Hvala.

Narodni poslaniče, ne mogu ja da rešavam problem čujnosti. To rešavaju službe. Neko čuje bolje, neko lošije, neko tiše govori, to je problem tehnike sa kojom raspolažemo.
Gospodine Živkoviću, verovatno želite repliku, ali mislim da više nema smisla. Neću vam dozvoliti, pogotovu što je replika izašla van tema dnevnog reda.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo, narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani predsedavajući, Zakon o radu ili bolje reći zakon o jadu, čemeru, bedi, siromaštvu, Zakon o penzijama kojih nema, zakon o zatečenim stanjima koja smo zatekli 2012. godine.
Moje srce je uvek na strani radnika, ali ne na strani ububreženih vođa sindikata, već radnika, jadnika i gladnika.
Bio sam radnik u IMT-u pet, šest godina, putovao preko 50 km, menjao tri prevoza do posla i nazad, ali to su bila sretna vremena kada ste mogli ponosno da kažete da ste radnik, da ste građevinac, da ste metalac, da ste tekstilac.
Svi smo krajem tih devedesetih godina želeli demokratiju i išli po ulicama za nekima ovde sa desne strane i kada su se dokopali vlasti narod je ostao na ulici, a umesto obećane demokratije dobili smo …

Molim vas gospodine Marijane, vratite se na temu dnevnog reda. Pustite prošlost, da vidimo sadašnjost kako ćemo rešiti.

Gospodine predsedavajući, to ste trebali reći prethodnim govornicima koji nisu bili u dnevnom redu ni ovoliko koliko sam. Dozvolite imam pravo na svoj uvod.
Radi se o Zakonu o radu, radi se o penzionom osiguranju, radi se o seljacima i radnicima. Radnici seljaci su braća po muci, braća po znoju, braća po žuljevima, danas u istom čabru.
Nekada su radnici živeli malo bolje od seljaka, seljaci ne znaju šta je penzija, većina seljaka ne zna šta je penzija, a na dnevnom redu je Zakon o penzionom osiguranju. Seljaci ne znaju šta je zimovanje, letovanje, bolovanje, 99% seljaka nije videlo more, a onaj 1% što je videlo more je služilo mornaricu.
Seljaci su bez penzija u većini slučajeva, oni dirinče od svoje devete, desete godine sve do smrti. Pita li neko za prava tih seljaka, tih radnika, tih jadnika, tih gladnika, bez ikakvih prava, bez prava na dostojanstvenu starost, bez prava na penziju?
Da li razgovaramo samo o jednim radnicima koji su radili u fabrici, a ne razgovaramo o drugim radnicima koji su živeli i radili na selu, koji su ostali bez ikakvih prava, bez prava na dostojanstvenu starost, bez prava na solidnu penziju, bez ikakvih prava da u svom životu vide letovanje, da budu na bolovanju, nisu mogli da ugase kravu, nisu mogli da ugase njivu. Od 365 dana oni su 365 dana bili na poslu. Niko im nije platio prekovremene sate.
Dakle, pričamo li malo o njima ili pričamo samo o onima koje predstavljaju ububrežene vođe sindikata koji su skupo plaćeni za svoj nerad?
Dučić je rekao – najveća nesreća je istovremeno biti star, bolestan i siromašan. To je danas srpsko selo, siromašni starci sa radnim vekom od 60, 70, 80 godina, koji ne čekaju penziju, penziju nemaju, a videćete da je i ovaj zakon veoma drastičan po njih, već da makar još jednom vide oči i lica svojih najmilijih rasutih po gradovima koji tumaraju bez posla koji su izgubili po starom Zakonu o radu, po starom zakonu o jadu, bedi, siromaštvu, o zakonu o otpuštanju. Pitanje je imaju li oni svoja prava, prava na dostojanstvenu starost posle tako dugog radnog veka koji traje 50, 60,70, 80 godina? Oni retki koji su ostvarili pravo na penziju imaju je u visini džeparca za osnovnu školu, 10.000 dinara, manje od socijalne pomoći.
Šta je poruka, šta je bila poruka, šta je ostala poruka? Bolje biti socijalni slučaj nego seljak. Još uvek je bolje patiti za selom nego patiti na selu. U prvima je selo umrlo, drugi su za selo umrli. Sa sela vode dva jednosmerna pravca, ni jedan ne vodi do penzije, do privilegija. Jedan vodi pravac u sveti, a drugi vodi na onaj svet, bez penzije. Kada bez penzije umre poslednja baba sa maramom na glavi i kutlačom u ruci, kada bez penzije umre poslednji deda sa motikom na selu, umreće Srbija. Gotovo, ende, prazne se teritorije. Prosečna starost je 59 godina na selu, svi smo zreli za penziju. Ima sela u kojima ne da nema penzija već nema ni psa da zalaje, nema ni poštara na koga bi zalajao ili nema stanovnika ili nemaju čime da ga hrane.
U ispražnjenim srpskim selima umesto poštara špartaju lisice, vukovi i divlje zveri. To više nije pitanje Zakona o radu, Zakona o penzijama, to je pitanje suvereniteta, integriteta, bezbednosti, opstanka Srbije. Zar se nismo opametili, zar nismo već videli kako naše ispražnjene teritorije drugi kolevkama osvajaju? Ima sela bez i jedne penzije, pusta sela i opela.
Ne treba meni niko drugi da kaže o pravu radnika, ja sam to bio. Ovde nema njihovih predstavnika, bar onih koji su radili u proizvodnji, i ako ih ima oni su u minimalnom broju. Kao i kod seljaka, krivica nije do profesora, doktora, pravnika na koje su preneli svoj suverenitet, krivica je do njih samih, kao i kod seljaka, nisu im krivi ni advokati ni profesori ni doktori. Vidim da ih ovde pored mene nema, želeo bih da ih bude da se lakše izborimo i za naša, seljačka, i za njihova prava.
Vidim ja, ne treba to da mi kažu velemajstori tranzicije, instalateri divljeg predatorskog kapitalizma, vidim ja da ostatak nekada ponosne radničke klase, vidim ih kako u mraku tumaraju do posla, kako se u mraku uveče vraćaju sa posla, praznih džepova i stomaka svakoga dana, kako uveče odvode decu ranije na spavanje da ne bi večerala, kako ih, ako večeraju, ujutru kasnije bude da ne bi doručkovala. Sa bednim platama, dnevnicama, pravima, da bi njihove gazde imali što više, da lete svojim avionima, čarterima, plove jahtama i grickaju jastoga na Maldivima, penju se po Himalajima. Još nisam video seljaka ne da ima jahtu i da se penje na Himalaje, nisam video seljaka i radnika koji imaju čamac na Dunavu i penju se na Frušku Goru da se odmore.
Sa njima ne retko, sa tajkunima, letuju i njihovi prijatelji, vlasnici partija koji su im omogućili ovakvu preraspodelu društvenog bogatstva u privatizaciji, bolje reći grabizaciji. Sve što je bilo naše postalo je njihovo. Dok su radnike ostavili bez prava, bez posla, bez imovine, dok su ugasili 400.000 radnih mesta prebacujući radnike sa prihodovane na rashodovanu stranu, izbacuju ih iz privatnog lanca, na njih tako jadne i otpuštene podizali su kredite prolongirajući nevolje za budućnost. Danas je ono što je bilo sutra i sada su one godine koje su 2012. bile buduće, sada su one godine u kojima smo zatečeni u kući golih zidova, razgrađenog dvorišta, a došli računi na naplatu, došlo vreme – vratite koko što si pozobala.
Da znate, reforme će biti bolne. Merdevinom uspeha ne možete se popeti sa rukama u džepovima, merdevine uspeha su bivše vlade doživljavale kao lift. Gospodo seljaci i radnici, mučenici, moje srce i um su sa vama, ali vidim vaše vođe kako zajedno sa krivcima se udružuju. Udružio se krivac i žrtva. Ne verujete valjda da će vas do boljeg sutra odvesti oni koji su vas opljačkali juče.
Moj kolega kome ću samo odgovoriti je najbolji dokaz za to – ko ti date vinograde Živorade. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Homen, izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ono oko čega smatram da ne treba da se spori ni opozicija sa pozicijom jeste dužnost donošenja reformskih zakona. Sigurno da Zakon o radu jeste jedan od takvih zakona.
Ono što je meni nesporno, bez obzira što ću dosta kritikovati donošenje ovog zakona, jeste da ovaj zakon ima određena solidna rešenja. Sa druge strane, postavlja se pitanje ako želite za ozbiljne reformske zakone da postignete konsenzus u društvu smatram da to treba da radite i sa opozicionim političkim strankama, bez obzira što neko pričao u parlamentu od kolega poslanika ko ima koliko mandata. Neki narod jeste glasao i za poziciju, neki narod je glasao i za opoziciju.
Ono što je moja glavna zamerka jeste ne u nedostatku javne rasprave koja je vođena i oko koje se sporimo sa sindikatima, sa raznim udruženjima poslodavaca itd, nego je problem da je ova Narodna skupština, ponoviću, i opozicija i pozicija imala jedan dan da razmotri zakon. Vrlo dobro znamo da Vlada može uvek nakon javne rasprave da izmeni određene stavke zakona, jer je jedina ovlašćena da predloži zakon Narodnoj skupštini. Bojim se da za ova 24 časa nismo imali dovoljno vremena, znači, svih 250 poslanika da jasno izanaliziramo i da damo amandmane.
Posledica jeste da je moja poslanička grupa za ovo kratko vreme uspela da uloži 26 amandmana. Ti amandmani su pisani sa namerom da mi podržimo ovaj zakon, ne da budemo apriori protiv i ne da glasamo protiv. Nadam se da će biti razumevanja, da tu ima zaista dobrih amandmana i da ćemo omogućiti da zajedno, pogotovo kada je u pitanju ovako važan zakon, dođemo do rešenja koje je dobro za sve nas, naravno, svesni činjenice da i sindikati i poslodavci nikada neće biti zadovoljni samim tekstom zakona, jer svima nama je jasno da ovaj zakon je opet doveo do određenog kompromisa, ali kada su ovakvi zakoni u pitanju mislim da je to bilo očekivano i što mora da se desi, da dođe do kompromisa.
Ono što je moja glavna zamerka i to je nešto što ste vi naveli u obrazloženju donošenja ovog zakona, a to je da će ovaj zakon da se donosi u cilju unapređenja domaćih i stranih investicija u privredi, da se smanji rad na crno, da se poveća zaposlenost. Ne mislim da Zakon o radu može niti da dovede investicije niti da može da poveća zaposlenost. Čak, ovaj Zakon o radu, bez obzira šta ko mislio o načinu njegovog sprovođenja, može da poveća samo nezaposlenost, što sa jedne strane iz perspektive poslodavaca može biti i opravdano, ali sa druge strane, naravno ne treba na ovaj način objašnjavati svrhu donošenja zakona.
Ono što želim vama da sugerišem je da ako je ovaj zakon prvi korak da postoje određene druge stvari koje treba da uradite da bi ovaj zakon imao smisla, znači da promenite određene druge zakone koji će omogućiti dolazak investicija. Bez obzira šta je radila bivša Vlada ili u zadnjih deset godina ili šta će se dešavati u budućnosti, neke stvari moraju da se preuzmu. Zašto vam ovo pričam? Činjenica je da od početka godine rast BDP je 0,1%, on je u decembru projektovan 1%, činjenica je da mi ne možemo očigledno, od sopstvenih sredstava ova država ne može da napravi velike investicije, niti od domaćih privrednika, niti država ima kapacitete da pomogne privredu, nema novca u budžetu. Sa druge strane, činjenica da je priliv stranih investicija od početka godine negde oko 200 miliona evra, a da je nama potrebno godišnje 2,5 do 3 milijarde da bi budžet mogao da funkcioniše.
Činjenica je da su povećani tekući budžetski rashodi za neku 21 milijardu. Znači da je država skuplja nego što je bila. Šta uraditi da se ovaj tok spreči, da ovaj zakon o radu ima smisla i da dođu neki investitori? Neće oni doći zbog njega. Možda zbog njega neki neće otići, ali novi neće doći.
Pre svega, treba ozbiljno da razmotrite nakon ovog zakona o radu pitanje visine PDV. Da li on odgovara investitorima, da li na osnovu njega neko spreman da uloži u zemlju. Šta je sa porezom na dobit? Podsetiću vas, vaša Vlada je povećala porez na dobit. Ne vidim rezultate od povećanja poreza na dobit. Smanjuju se uplate u budžet, smanjuju se strane investicije.
Dalje, porez na imovinu za firme, o tome treba da razmislite. Razne takse, naknade za građevinsko zemljište, to su stvari zbog kojih će investitori doći, to su stvari zbog kojih će neko uložiti novac u našu zemlju iz čega će imati prihod iz budžeta i to su ljudi tek kada budu pronašli interes zaposliće neke ljude i onda možemo da pričamo o pozitivnim ili negativnim učincima zakona o radu.
Ovo su stvari koji su preduslovi i bez kojih mislim da će ovaj zakon ostati mrtvo slovo na papiru. Nije sporno da vladajuća većina ima većinu, nije sporno da će biti izglasan, ali se bojim šta će biti ako za šest meseci ili godinu, dve se postavi pitanje efekta zakona. Mi ćemo ga postaviti u ovom parlamentu da vidimo da li je povećana zaposlenost, a to ste obećavali, a to se ne radi kroz ovaj zakon. Šta ćemo ako za godinu dana poraste broj nezaposlenih što je sada vrlo izgledno? Biće krivica naravno na vladajućoj koaliciji i na Vladi koja je predložila ovakav zakon.
Da se vratim na sam Zakon o radu, već sam vam rekao da postoji 26 naših amandmana. Spremni smo da glasamo za zakon ako bude bilo spremnosti da se oni usvoje. Ono na čemu posebno insistiramo jeste, a to je pitanje tzv. vulnerabilnih grupa, odnosno ljudi koji imaju posebnu potrebu zaštitu od strane zakona. Znači, insistiramo na zaštiti trudnica, majki, invalida, dece sa posebnim potrebama.
Navešću vam samo jedan amandman na koji mislim da zaista treba da razmislite, koji je vrlo značajan, a to je pravo na produženo odsustvo sa posla za roditelje, majku ili oca, ko god se brine o detetu, za onu decu koja imaju teški stepen psihofizičke ometenosti. Standard u Hrvatskoj je na primer negde osam godina, u Sloveniji je devet, kod nas u Srbiji je pet godina. Povećavanjem na osam ili devet godina, mislim da je to prvo mali broj dece, to neće biti veliki problem za budžet, a mislim da roditelji koji imaju takve probleme i koji poznaju roditelje sa decom sa takvim potrebama su svesni činjenice da vi ne možete da radite i da se brinete o detetu, a posebno imajući u vidu da je taj neki uzrast za decu sa takvim posebnim potrebama vrlo značajno. To je period u kome vi možete da radite sa decom, da ih učite, da pokušate da ih osposobite za samostalan život, jer jednog dana roditelja neće biti, a mala verovatnoća da će se deci rešiti, odnosno tada već i odraslim ljudima takvi problemi.
Znači, postoji niz stvari koji mogu u ovom zakonu da se usvoje koji neće suštinski uticati na budžet, a mislim da mogu da budu da budu korisne za građane Srbije i naravno korisne i za samu Vladu koja će usvojiti i prihvatiti ovakve amandmane.
Na kraju, zaista želimo i smatramo da treba sprovesti reforme, da treba podržati sve što je proevropsko i sve što će doneti neki bolji život građanima ali smatram da reforme treba sprovoditi u celini. Ne treba pridavati preterano značaj nijednom zakonu jer na ovaj način ići će korak po korak, pogotovo ako oni nisu usaglašeni i izostajaće ono što je najvažniji rezultat, a to je bolji životni standard građana. Hvala.

Reč ima ministar Vulin, izvolite.