Ovog puta nisam siguran da je Poslovnik prekršen, ali pitaću vas – da li je moguće da je moje poimanje skupštinskog rada, govorim o članu 108. i 27. o zakonu o kome raspravljamo, samo vas pitam jedno predsedavajući, molim vas da mi date odgovor, da li vam je poznato da je bilo kojoj zemlji sveta u Srbiji nekada, ministar policije branio Zakon o radu? Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodine Veselinoviću, ovde je pozvana cela Vlada, svi ministri učestvuju u raspravi, ako smatraju da ima potrebe da daju objašnjenje i da daju objašnjenje unutar tog zakona o kojem mi danas raspravljamo, oni mogu da se jave za reč. Smatram da je sigurno diskusija ministra policije dr Nebojše Stefanovića veoma korisna za parlament i za poslanike i samim tim je dobio reč.
Za reč se javio ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Kao odgovor na ovo pitanje, osim, kao što je činjenica, svi članovi Vlade su predlagači ovih zakona, ali konkretno, ministar policije ima veliku odgovornost kada je u pitanju Zakon o PIO. Dobar deo beneficiranog radnog staža se odnosi na Ministarstvo policije. Šta bi bilo sporno da ministar policije govori o tome? Zašto bi bilo sporno da bilo ko bude predlagač? Odakle to, pogotovo što je policija, pa to je deo našeg društva? Da li se stidimo policije? Da li su oni postali problem odnekud? Policajci imaju 47.000 pripadnika. To je 47.000 plata. To je 47.000 porodica i oni nemaju pravo da kažu šta misle o ovom zakonu.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, povreda Poslovnika. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospođo predsednice.
Priznajem, ponekad se svako od nas u žaru parlamentarne borbe dohvati Poslovnika, ponekad i zloupotrebi. Reklamirao sam član 107. Mislim da je manjak poštovanja dostojanstva Skupštine Republike Srbije javiti se po Poslovniku, a onda reći – pa, ne, ipak to nije povreda Poslovnika. Dostojanstvo i građenje dostojanstva je potreba i posao svih narodnih poslanika, bilo da su iz vlasti, bilo da su iz opozicije.
Mislim da je predlagač ovog zakona Vlada Republike Srbije, kao kolektivni organ, SNS kao najdominantnija, najveća i najodgovornija. Mi od te odgovornosti ne bežimo. Uostalom, mislim da je daleko bolje da ovde u parlamentu budu svi ministri, nego što je bilo u vreme kada su ministri bežali iz Narodne skupštine i morali smo da ih molimo da bi ušli ovde i odgovorili na određena pitanja, a pričam o vremenu Vlade Mirka Cvetkovića.
Mislim da je unižavanje dostojanstva ovo što se pre nekoliko minuta dogodilo, ali unižavanje dostojanstva je bilo kada je 2001. godine usvajan Zakon o radu, pa je jedan od poslanika, čini mi se gospodin Bora Novaković, glasao iz Soluna. Pa i tada ste zagadili taj Zakon o radu, koji je bio liberalniji od ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, koji je sada u proceduri, ali ste ga u startu zagadili stvarima koje nisu za parlament, koje su nepoštovanje parlamenta kao institucije, koje su nepoštovanje građana Srbije, a to je da se o Zakonu o radu iz 2001. godine glasalo iz Soluna. To je uradio narodni poslanik DS Bora Novaković.

Zahvaljujem.
Smatram da nije povređen član 107, iako se odnosi na predsedavajućeg Bečića, iako sam slušala pažljivo i diskusiju poslanika zbog koga ste se javili. I sam je rekao da nije siguran da je uopšte povreda Poslovnika.
Da li želite da se izjasnimo o ovome?
Shvatiću da je to ne.
Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice, poštovani ministre, danas pred sobom imamo dva zakona koji su u poslednje vreme izazvali ozbiljne reakcije javnosti i, mogu reći slobodno, bili čak i predmet zloupotreba raznih grupacija u javnosti. To su izmene i dopune Zakona o radu i izmene Zakona o PIO.
Naravno, to su dva zakona na koje smo svi posebno osetljivi. Zakon o radu treba da uredi osnovno pravo na rad i život od rada, da bi neko mogao da živi dostojan život. Uslov je samo jedan – da imate gde da radite.
Danas smo čuli mnogo kvalifikacija o ovom zakonu, ali ono što smo se svi složili, to je da on poboljšava upravo odnos, da je zakon sam bolje rešenje u odnosu na prethodno rešenje Zakona o radu, odnosno da ove izmene i dopune unapređuju Zakon o radu kakav je do sada bio u praksi.
Naravno, ne postoji savršen Zakon o radu koji će istovremeno zadovoljiti sve interese i potrebe zaposlenih i sve interese i potrebe poslodavaca. Zakon o radu je uvek kompromis onog što je najbolje za celokupno društvo i ono što će sigurno celokupno društvo povesti napred.
Ono što nas istinski brine, to je jedan egzaktan podatak koji je gospodin ministar danas izneo, a to je da u Srbiji imamo manje od milion zaposlenih, a milion i 700 hiljada penzionera. Znači, jedan zaposleni izdržava gotovo dva penzionera, a jedan penzioner izdržava mnogo više članova svoje porodice.
Došli smo u jedan začarani krug kao društvo i ovo je jedan pokušaj da se iz tog začaranog kruga racionalno, pozitivno, što lakše i što brže izađe. Tako smo mi u Novoj Srbiji shvatili izmene i dopune Zakona koje su pred nama.
Moja uvažena koleginica Dubravka Filipovski je pojedinačno po članovima govorila naše stavove i našu analizu Predloga zakona koji je pred nama. Gospodin ministar je danas upravo jednom kolegi poslaniku rekao da nije izneo konkretan predlog promene, a ja imam jednu molbu za gospodina ministra, upravo znajući da je benevolentan po pitanju osoba sa invaliditetom. Mislim da je to samo omaškom propušteno da se uradi u članu 43. da odbor može još da predloži ovaj amandman.
Znači, u članu 43. kojim se menja član 101. dodaje se novi stav 2. koji glasi: „Poslodavac je dužan da zaposlenom, osobi sa invaliditetom, obezbedi razumno prilagođavanje radnog mesta i procesa rada“. Unošenjem ove odredbe ostvarila bi se Ustavom zagarantovana posebna zaštita osobe sa invaliditetom u oblasti radnih odnosa, član 60. stav 5, i izvršile međunarodne obaveze Republike Srbije, Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom, koju je Srbija ratifikovala 2009. godine.
Zaista mislim da nije nikakav problem da se ova konkretna promena kroz odbor unese u zakon. Mislim da zakon neće učiniti manje kvalitetnim. Naprotiv, biće još kvalitetniji. Upravo ono što je ministar govorio i što su neke kolege danas zapazile, zakon je neke do sada manje vidljive ili, kako mi kažemo, ranjive kategorije, zaista njihova radna prava unapredio.
Ono što jeste problem Srbije u ovom trenutku, što je sociološko pitanje, to je da je rad devalvirao u Srbiji. To je ono što treba da nas kao društvo zabrine. Jedino je porasla cena ili vrednost radnih mesta i to u javnom sektoru.
Srbija treba da se zabrine nad tim što svi žele da im poslodavac bude budžet, a ne privreda. Najveći poslodavac u Srbiji mora da bude privreda da bi Srbija imala bogat budžet. To je jedino pravilo i čista, prava zakonitost koja postoji kada je u pitanju razvijanje jedne države.
Što se tiče drugog predloga zakona, Zakona o PIO, naravno, i oko toga se možemo danonoćno sporiti i nijedno rešenje neće biti idealno i neće zadovoljiti sve one koji su zainteresovani, ali pravo na penziju stiču građani i niko nema pravo da im ga uskrati. Društvo je dužno da im obezbedi mirnu i dostojanstvenu starost nakon minulog rada. Teško je obezbediti sredstva. Danas smo čistim, egzaktnim podacima došli do one istine da je to u ovakvom trenutku, u Srbiji koja je u krizi, u Srbiji koja je u tranziciji, u Srbiji koja ima mnoge sociološke traume, posle svega onoga što se u poslednje dve decenije događalo na ovim prostorima, zaista teško. To je odgovornost svih nas.
Sporićemo se kada i koliko treba pomeriti odlazak u penziju. Mislim da je ovo što je ponuđeno, posebno kada su u pitanju žene, nešto za šta ćemo se zalagati u sledećem periodu, da se ipak na penzionisanje žena i njihovu starosnu penziju malo drugačije sagleda opšte stanje, jer žene u Srbiji koje odlaze u penziju nisu u istom ni zdravstvenom, ni socijalnom položaju kao žene u nekim drugim evropskim državama.
Dakle, žene u Srbiji su iza sebe ostavile ne jedan nego tri radna veka kada su došle u godine kada treba da steknu svoju penziju. Ali, o tom - potom.
Pred nama je jedan predlog koji smo kao poslanički klub rekli da ćemo podržati, međutim, i ovde smo imali jedan konkretan predlog. Videli smo da u članu 9. kojim se menja član 60. u stavu 2. posle tačke 2), gde se navode tačke u kojima se ženama omogućava, tačka 1) i tačka 2), da se za jedno rođeno dete upisuje pola godine radnog staža ženi, za dva rođena deteta cela godina radnog staža. Mi imamo predlog kao poslanička grupa, i mislim da ćemo se za to zalagati u nekom periodu koji je pred nama, bez obzira koliko to teško bude da se realizuje u društvu, da se dve godine radnog staža upiše ženi koja je rodila troje dece a tri godine koja je rodila četvoro ili više dece. Naravno, i da se ta granica pomeri nešto ranije, na, recimo, 2020. godinu. Zbog demografske slike Srbije u ovom trenutku i zbog toga što Srbija jeste jedna od najstarijih nacija u Evropi, mislim da moramo razmisliti o tom aspektu, mada smo svesni koliko je to u ovom trenutku teško realizovati. Zahvaljujem se.

Vreme.
Reč ima narodni poslanik dr Blagoje Bradić.

Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege, posle ove ovako dugačke i iscrpne rasprave koja će verovatno još potrajati, ja ću pokušati u ovih par minuta koja su ostala mojoj poslaničkoj grupi da dam neko svoje viđenje ovog zakona, tj. izmena Zakona o radu. O tome je bilo dosta diskusije juče na Odboru za rad i socijalna pitanja, gde smo ostali jedno četiri i po sata, a od toga smo jedno tri, ili dva i po sata diskutovali o ovom zakonu.
Zarad javnosti, pošto vidim da su ovde već iskristalisani stavovi i čeka se samo trenutak glasanja, pokušaću da objasnim i ukažem na stvari koje su verovatno bile, pošto to nismo čuli od predlagača, razlog prekida razgovora na Socijalno-ekonomskom savetu, a koji je bio dugo, još pre izbora a naročito posle formiranja Vlade, do prekjuče, najavljivan kao mesto gde će se napraviti kompromis, gde će biti konsenzus i gde će se napraviti dogovor, s jedne strane, između sindikata, Vlade i, s treće strane, poslodavaca. Posledica toga je da imamo po hitnom postupku zakon koji je došao prekjuče kod poslanika, da bi danas pričali o načelu, a sutra ćemo verovatno u pojedinostima, o amandmanima, da bi u četvrtak ili petak ovaj zakon bio izglasan.
Sasvim je opravdan stav skupštinske većine da ono što smatra da je ispravno i da treba da se usvoji, ona stavi na dnevni red i da izglasa. Normalno je da će opozicija reći sve ono za šta smatra da nije dobro, a građani su ti koji će suditi da li su svoje poverenje i glasove dali ljudima koji zaslužuju to poverenje, ili će to poverenje sledeći put na izborima da uskrate.
Ovde smo čuli par teza, a jedna od njih je da će ovaj zakon doneti povećanje zaposlenosti, priliv stranog kapitala, nove investicije, i to tako što, s jedne strane, ovaj zakon o radu, to je neko moje razmišljanje, je maksimalno liberalan prema poslodavcima, maksimalno restriktivan prema upošljenicima, i to je moguće ako skupštinska većina tako reši, gde poslodavac ima mnogo veća ovlašćenja i mnogo više zakonskih mogućnosti da otkaže ugovor o radu. S druge strane, upošljenik, tj. radnik, ima manje prava kod odbrane tog svog rada i manje mogućnosti za zaradu. Sada ću vam to objasniti na par primera, koje ćemo detaljno kroz amandmane proraditi sutra.
U zakonu, za razliku od starog Zakona koji je donesen 2005. godine, dosta se razlikuje naknada za godišnji odmor. Po novom zakonu, naknada je manja. Po novom zakonu, razlikuje se otpremnina kod odlaska u penziju, ili gubitka radnog mesta. Manja je. Razlikuje se plaćanje smenskog rada. Po starom Zakonu su bili plaćeni rad u drugoj smeni i trećoj smeni, a po novom zakonu plaća se samo noćni rad, i to 26%, kao što je bilo po starom zakonu. Po novom zakonu, rad na određeno vreme je duplo duži nego što je bio po starom zakonu i sada iznosi 24 meseca, sa mogućnošću ponovnog zapošljavanja na 24 meseca, pod određenim uslovima. Time se smanjuje pravo, to smo juče dugo raspravljali na Odboru za rad, i smanjuje mogućnost mladim ljudima koji se prvi put zapošljavaju da budu kreditno sposobni. Jer, ako neko dva ili tri puta radi po dve godine, po našem bankarskom sistemu, po našim zakonima, on nije kreditno sposoban. Ja sam juče postavio pitanje – kako ljudi zamišljaju da neko formira porodicu, da se zalažemo za borbu protiv bele kuge, a ne dozvoljavamo osnovno pravo na rad i osnovnu stvar koju mladi ljudi treba da imaju, a to je da su kreditno sposobni, da bi mogli da formiraju svoju porodicu i svoje domaćinstvo.
Ono što je otvorilo dosta polemike, to je plaćanje minulog rada. Po starom Zakonu, minuli rad se obračunavao od momenta zasnivanja radnog odnosa, pa do momenta kad se obračunava. Znači, ja koji imam radni staž 30 godina ovde u Skupštini, meni se obračunava 30 godina minulog rada i svima onima koji ste kao i ja na stalnom radu u Skupštini. Po novom zakonu, obračunava se samo minuli rad kod poslednjeg poslodavca. Ono što je bitno, to je isto stvar skupštinske većine i ona može da donese takvu odluku i da formira takav stav, ali je vrlo bitno reći ljudima da će gro upošljenika u Srbiji posle donošenja zakona imati manju platu od pet do 10 hiljada. Ja bih zamolio nekog ko je ekonomista i ko zna računovodstvo da izračuna koliko ću ja manju platu da imam od ponedeljka, kad se usvoji ovaj zakon i koliko ćete vi manju platu da imate?
Zašto ovo kažem? Nije ovo nikakva politička demagogija nego, dragi prijatelji, kada se budemo vratili u naša mesta odakle smo došli kao narodni poslanici u republički parlament, trebamo našim komšijama, našim rođacima, da objasnimo zašto smo izglasali da imaju manju platu? Zašto smo izglasali da imaju manju naknadu za godišnji odmor? Zašto smo izglasali da imaju manju otpremninu? Zašto smo izglasali da im nije plaćen smenski rad kao što je bio? Jer, kao što reče profesor Mićunović, prava koja su jedanput stečena, treba da se unapređuju, a ne da se umanjuju. Treba da objasnimo našim glasačima da smanjenjem plaćanja na minulom rada direktno vlasnicima kapitala, poslodavcima, godišnje dajemo 40 do 50 miliona evra, ako računamo na 800 hiljada ljudi upošljenih u privredi. Tu su ekonomisti, neka me demantuju ako grešim.
Opet ponavljam, pravo je skupštinske većine da izglasa ovaj zakon. Pravo je opozicije da se bori za neke svoje ideje.

Hvala. Potrošili ste vreme poslaničke grupe. Produžila sam sedam minuta i sedam sekundi. Zahvaljujem.