Zahvaljujem.
Za reč se javio narodni poslanik prof. dr Vladimir Marinković.

Zahvaljujem predsedavajući.
Uvaženi potpredsedniče Vlade, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, govoriti o Zakonu o radu, a ne govoriti o celokupnom kontekstu u kojem se naša ekonomija nalazi je prosto i nemoguće. Navešću samo jedan podatak da kada je u pitanju radno pravo i radno zakonodavstvo nalazimo se na najnovijem izveštaju Svetske banke na 93 mestu po onome što Svetska banka kao relevantna institucija ocenjuje, a to je fleksibilnost tržišta rada. Ono za šta se ozbiljni strani investitori uvek najviše interesuju, naravno potrebno je i u ovom domenu smatram da izmene Zakona o radu su i bile potrebne i neminovne da bi domaći investitori i domaći privrednici, ali i oni koji planiraju da započnu svoj biznis, a to nam je jako važno u procesu strategije razvoja preduzetništva u našoj zemlji i prelaska i transfera naše zemlje sa službeničkog društva, koje danas postoji kod nas, u ono što se zove preduzetničko društvo. Stoga je jako važno da danas govorimo i diskutujemo o tome.
Uz ove izmene i dopune Zakona o radu ne možemo da ne pomenemo i ne možemo ga sagledavati kao pojedinačni zakon, već ono što smo doneli i usvojili u našoj Skupštini, a to su određene poreske olakšice i set poreskih zakona koje su potrebne da bi naša privreda mogla da ima i da doživi privredni rast u narednih nekoliko godina i kako bi rešili onaj ključni, gorući problem naše zemlje, a to je problem nezaposlenosti.
Ovo je samo jedan od seta tih zakona, očekuje nas i diskusija povodom Zakona o privatizaciji i stečaju, Zakona o investicijama, Zakona o Kancelariji za brze odgovore i sve to bi trebalo da rezultira onom što je najbolje i što je najbitnije, a to je da se napravi jedna povoljna klima za investicije i da se napravi jedna povoljna klima za novo zapošljavanje, za šta se SDP u svom delovanju naravno najsnažnije zalaže.
Hoću da kažem da kao socijal-demokrata nema trećeg puta, nema socijalne tržišne privrede, nema redistribucije, nema kvalitetne socijalne politike, nema socijalne pravde ako nema dovoljno velikog kolača, ako naša privreda ne napravi dovoljno veliki BDP, ako naša preduzeća ne izvezu dovoljno roba i usluga kako bi taj kolač mogao da bude veći i kako bi ta redistribucija i preraspodela mogla da se uradi na socijalno najbolji i najodgovorniji način.
Ovaj zakon definitivno, i to je nama veoma bitno je usklađen sa konvencijama Međunarodne organizacije rada. Posebno napominjem, to su najvažnije konvencije za nas, Konvencija 87, Konvencija 98, o pravu na slobodno organizovanje i pravu na kolektivno pregovaranje. Mislim da je ta uloga države i ovog zakona da faktički kroz ovaj zakon podstiče kolektivno pregovaranje i tu je država na neki način, a i Vlada izašla u susret zaposlenima što nije potpuno ukinula ovo rešenje zakona – prošireno dejstvo kolektivnog ugovora, nego je ono definisano da može da se primenjuje u onim granama, što je jako važno da podstičemo granski dijalog, sektorski dijalog, gde je organizovano i gde pregovara više od 50% radnika.
Rešenje prema kojem je prošireno dejstvo kolektivnog ugovora u punom kapacitetu deluje, po našem mišljenju bi bilo iznuđeno i to je već jedan oktroisani čin. Sama činjenica, sam institut kolektivnog pregovaranja podrazumeva pregovaranje, podrazumeva one institute na kojima se i kolektivno pregovaranje i bazira, a to je institut dobre vere, to je institut dobre volje i to je institut dobre saradnje između socijalnih partnera. Dobro je ono za šta se ministar zalagao, a to je da se u jednom trenutku, nadamo se da će to vreme da dođe, socijalni dijalog, socijalni pakt prepusti socijalnim partnerima, predstavnicima poslodavaca, predstavnicima radničkih sindikata, uz poštovanje svih konvencija Međunarodne organizacije rada i, naravno, ono što je jako bitno kod nas ratifikovane Evropske socijalne povelje, koji je isti ovaj cenjeni dom ratifikovao 2009. godine, i koji podrazumeva čitav jedan set radničkih prava o kojima su moje kolege prethodno govorile.
Ono što jeste činjenica, a ja kao ekonomista želim da govorim u skladu sa činjenicama i sa brojevima, je da su analize pokazale da je 45% zahteva poslodavačkih organizacija, između ostalog Unije poslodavaca kao reprezentativne, navele da američke privredne komore, predstavnika privrede nemačke delegacije, u Srbiji usvojeno je oko 45% zahteva, a usaglašeno sa sindikatima 73% članova zakona.
Za nas kao socijal-demokrate i ostaje taj jedan gorak ukus što nije došlo do konačnog dogovora na Socijalno-ekonomskom savetu, što nije došlo do primene punog kapaciteta socijalnog dijaloga i dogovora između socijalnih partnera, ali citiraću samog ministra koji je rekao da:“ i mora i potreba je naše države, parlamenta i Vlade, da se napravi jedan novi zakon o radu koji će, naravno ne u
potpunosti odgovarati, ali koji će predstavljati jedan minimum koncenzusa između predstavnika poslodavaca i predstavnika sindikata u našoj zemlji“.
U tom smislu predlog je ono za šta će se zalagati Socijaldemokratska partija Srbije je donošenje ne samo tog novog Zakona o radu, jer mi ovde govorimo o minimalnim izmenama. Neću ih pominjati u detaljima, dovoljno su o tome rekle moje kolege, ali ne zaboravite da mi u taj kodeks rada, odnosno „lejbar“ kod treba da stavimo i Zakon o radu, i Zakon o štrajku, i sve one zakone i regulativu koje podrazumevaju pitanja i socijalnoekonomske oblasti.
Podsetiću samo da je jako važno da podstičemo ne samo i kolektivna pregovaranja nego i stvaranje Saveta zaposlenih u preduzećima. To je jedna ozbiljna evropska tekovina, tekovina zemalja koji podrazumevaju i koji funkcionišu na postulatima socijalne tržišne privrede i koja podstiče ovaj dijalog između zaposlenih i poslodavaca, jer su Saveti zaposlenih konsultativna tela i oni u stvari služe u tome da motivišu zaposlene da učine maksimum, da zaposleni u preduzećima budu produktivniji, budu efikasniji, budu efektivniji, što je veoma bitno kroz učestvovanje u procesu donošenja odluka. To je ono na šta se participativnim model menadžmenta koji se podrazumeva u zemljama koje nama predstavljaju uzor u ovom domenu zemljama socijalne tržišne privrede, a to je recimo Savezna Republika Nemačka, to je obaveza menadžmenta i davanje prava zaposlenima na saodlučivanje, na konsultovanje.
Ono što ovaj zakon definiše i što je jako važno, jeste pravo na informisanje. Samo na taj način ako se zaposleni uključe u proces donošenja odluka, imaćemo mogućnost da ih motivišemo. Imaćemo mogućnost da ih u procesu kolektivnog pregovaranja, a podsetiću da to kolektivno pregovaranje u razvijenim zemljama Evrope, gde je negde čak i ustavna kategorija, nije bazirano samo na pregovorima oko minimalne zarade, naravno, da minimalna zarada kod nas mora da se poboljša, mora da se poveća, ali opet je to pitanje privredne aktivnosti, nije pitanje samo pregovora oko jubilarnih nagrada i uslova rada, nego oko tih novih pitanja. Mi živimo u 21. veku, ta pitanja podrazumevaju razgovore i dogovore između radnika i poslodavaca o Strategiji razvoja preduzeća, o tehnološkom razvoju, o novim tržištima. Znači, potpuno involviranje, dakle, uključivanjem zaposlenih u proces donošenja odluka, naravno i kroz zvanične organe i institucije samog preduzeća, najčešće je to, recimo u Saveznoj Republici Nemačkoj, učešćem predstavnika Saveta zaposlenih ili sindikata u raznim komisijama ili kao članova nadzornog odbora.
Veoma je važno napomenuti, o tome sam na početku govorio, o fleksibilnosti tržišta rada, ali ne o fleksibilnosti tržišta rada o kojoj govori Gej Stending i pominje jednu novu klasu, za koju se svi pribojavamo da može nastati i da može postati jaka i kod nas u zemlji, a to je tzv. prekarijat. Prekarijat, nova klasa koja je nesigurna, koja nema sigurno zaposlenje, koja ne može samim tim da bude i član sindikata, koja nema izvesnu, bar koliko toliko budućnost. Mi podrazumevamo novi model fleksibilizacije tržišta rada koji će podstaknuti naše ljude da se usavršavaju, da rade, da budu pripremljeni za rad što je jako bitno u tom procesu, kako bi oni imali priliku, imali mogućnost.
Ono što je veoma značajno, sami sebi pravili mogućnost na tržištu da se zapošljavaju i da postanu ono što se u ekonomiji zove kontinuirano zapošljivi. To je ta fleksibilizacija tržišta rada koju mi kao socijaldemokratska partija promovišemo i podrazumevamo, ali ona isto tako podrazumeva i velike investicije u obrazovanje. Napravićemo prekarijat ako imamo i dalje 6,2% visokoobrazovanih ljudi u našoj zemlji, ali ako budemo investirali u obrazovanje, ako budemo investirali u nauku, onda ćemo moći da privučemo i visoko sofisticirane tehnologije, investicije koje imaju prelivajući karakter. Naravno za to će biti potrebna radna snaga koja je visoko kvalifikovana, visoko obučena i koja je, ono što je najbitnije, na današnjem tržištu rada fleksibilna. Ima dovoljan procenat veština.
Podsetiću vas u Americi 88% konkurentnosti radne snage podrazumeva se ne iz njihovog formalnog obrazovanja, nego iz veština, sposobnosti koje poseduju i koje mogu da naprave dodatnu vrednost za kompanije i organizacije u kojima oni rade. Podsetiću i da po najnovijem istraživanju koje je rađeno 2013. godine, 2007. godine, od 10 najatraktivnijih zanimanja u SAD 2005, 2006. godine nije uopšte postojalo. Znači, razvijaju se tehnologije, kreiraju se nova radna mesta.
Ono što je naš posao jeste da sve reformske zakone, sve ono što je potrebno, što je do same države i država ne treba tu mnogo da se meša, uradimo i investiramo u obrazovanje, da investiramo u nauku, da podstičemo preduzetništvo, da investiramo u infrastrukturu. To će biti put za naš razvoj. To će biti put za novo zapošljavanje, ne kao zakon, ne kao zakonski okviri, jer zakon nikoga ne zapošljava.
Podsetiću vas da u najrazvijenijim zemljama zakonski okvir kada je u pitanju rad i radni odnosi nije toliko bitan zato što se odnosi između socijalnih partnera upravo zasnivaju na autonomiji dobre volje i na autonomiji dobre vere. Znači, to je stvar koja se podrazumeva i uvek poslodavci i zaposleni, u velikoj većini slučajeva pronalaze zajednički interes. Šta je zajednički interes? To je profitabilnost preduzeća, uspeh i njen rezultat. O tome govorim i kada je držani nivo u pitanju. Ako nam je BDP ovakav kakav jeste, mi možemo napraviti zakon koji je u najvećem mogućem okviru zatvoren, interesa radnika, po uzoru na mediteranski model, u Portugalu, u Grčkoj gde smo videli šta se dogodilo i kakve negativne efekte u nekom domenu može da izazove.
Stoga, ovo je vrlo kompleksna materija. Slažem se da su izmene minimalne i naravno podržavam stav da je nama potreban jedan sasvim nov zakon uz tu opasku da nam je potreban i kodeks rada koji će podrazumevati celokupnu regulativu na jednom mestu i koja će uređivati celokupne radne i socijalne odnose. U danu za glasanje smatram da nema nijedne prepreke, nema nijednog razloga da poslanici SDPS ne podrže ovaj zakon. Hvala vam.

Hvala vam profesoru Marinkoviću.
Reč ima narodni poslanik Milan Krkobabić.

Gospodine predsedavajući, uvažena gospodo ministri, poštovani narodni poslanici, građani Srbije koji pratite ovaj prenos, danas ovde pred nama su izmene i dopune veoma dva bitna zakona. Iz prethodnih diskusija uglavnom je bilo reči da se radi o nekim dopunama i izmenama koje nisu tako bitne. Dozvolimo da nisu bitne, a ako nisu bitne, očekujem da nas upravo u narednim danima, mesecima ovde čeka novi Zakon o radu i novi Zakon o PIO. Naravno, kada ga budemo radili i ako ga budemo radili, to zahteva, rekao bih pun konsenzus svih socijalnih partnera.
Da li su ovim izmenama i dopunama uzeli učešće svi, nemam razloga da sumnjam. Razgovarao sam sa predstavnicima sindikata, vidim da su njihove neke primedbe prihvaćene, neke nisu. Primedbe poslodavaca su neke prihvaćene, a neke nisu. Čujem, interesantno, da su neki učesnici eksterni, da tako kažem, spoljni na našem tržištu takođe dali svoje mišljenje o Zakonu o radu. Dobro, voleo bih da ovako bitni zakoni koji se tiču ovako bitnih oblasti budu produkt našeg saglasja, našeg domaćeg saglasja, da uvažimo sve bitne sugestije svih bitnih činilaca kojih se to tiče.
Naravno, ekonomija, neću upotrebljavati neke grublje termine, nije u nekom uzletu. Budžetski deficit je evidentan. Pred nama je fiskalna konsolidacija, ali od toga je mnogo bitnije pokretanje privredne aktivnosti.
Ako ne uradimo bitne stvari koje će dovesti do pokretanja te privredne aktivnosti, i ovaj zakon i neki drugi neće imati nekakav efekat. Nama nikad zakoni nisu bili problem. Mi smo ih donosili, menjali, popravljali, osporavali. Problem se uvek pojavljivao kada smo trebali da ih primenimo. Ne znam kakva će biti primena ovih zakona.
Voleo bih da tu pojačamo disciplinu, da neke odredbe Zakona o radu koje su sračunate na to da pokrenu privrednu aktivnost upravo budu striktno primenljive u praksi. Samo tako one mogu da daju određen rezultat.
Čuo sam nedavno da je površna jedna kontrola, čuli ste i vi, koliko sinoć na Egzitu, od 108. kontrolisanih privrednih subjekata čak trećina, da budem grub u nekoj sivoj zoni, 18 je pred zatvaranjem.
Znači, siva ekonomija uzima maha, gotovo trećina naše ekonomije je u sivoj zoni, gospodo. Kako je prevesti iza te magične zavese, da ona uđe u regalne tokove, da li će ova zakonska rešenja ići tome u prilog? Ja želim da verujem da će ići. Želim da verujem da će pomoći zapošljavanje novih ljudi, jer samo puna zaposlenost, otvaranje novih radnih mesta, uplaćivanje novih poreza i doprinosa omogućava punjenje budžeta, onda indirektno i penzionog fonda.
Dva su razloga zašto će poslanička grupa PUPS-a podržati ove izmene i dopune.
Jedan je, da kažem subjektivni, na ovim izmenama i dopunama radili su uvažena gospoda ministri, koji su inače provereni borci za zaštitu radničkih prava. Ja subjektivno verujem da oni čvrsto stoje na toj barijeri. Nemam razloga da sumnjam, jer oni se sutradan moraju pojaviti na nekim izborima, moraju polagati račune onima koji su glasali za njih. Dobro, to je moj subjektivni osećaj.
Postoji nešto što je ekonomski opipljivo, opravdano i sada nas gledaju uglavnom, u najvećem broju slučajeva penzioneri. Ovo je bitno za njih.
Poštovani prijatelji, izmene i dopune ovih zakona, ni u jednom delu ne dotiču se sudbine sadašnjih penzionera. Oni su otišli u penziju sa godinama staža koje su imali, bilo muškarci ili žene i sve što žele to je da im penzija bude redovna i da im bude sigurna. Sa povećanjem broja zaposlenih ljudi, ponavljam, budžet se puni a i sama garancija za isplatu tih penzija je više nego sigurna. To je taj ekonomski, ključni razlog koji nas iz PUPS-a opredeljuje da ne ulazimo dublje u polemiku u vezi sa ovim izmenama i dopunama.
Naravno, gospodin ministar je u drugom delu svog izlaganja dotakao i ovaj drugi zakon, zapravo izmene i dopune i taj njegov koncept u nekoliko rečenica koji je izneo je prihvatljiv za najveći broj penzionera Srbije. Naravno da oni žele da im penzije budu redovne, sigurne i od države garantovane.
Svaki drugi koncept je neozbiljan. Može biti politički koristan, može biti ekonomski opravdan, ali egzistencijalno štetan. Milion i 700 hiljada penzionera čeka te penzije, oni sede i ne razmišljaju mnogo ko je potrošio pare i da li ih nije potrošio.
Oni znaju da su radili, da su uplaćivali i znaju da država Srbija garantuje za to.
Neka rešenja koja se tiču upravnog odbora fonda, gde se svodi na sedam članova, gde će država imati dominantnu poziciju, upravo vidim kao garanciju da država Srbija nudi tim ljudima. Slabe su garancije ove ili one, političke partije.
Svedoci smo da one nastaju, nestaju, da se dele, da se umnožavaju, a samim tim i te njihove garancije.
Ko se seća nekih garancija danas? Mi smo u Srbiji čuli sve i na levoj i na desnoj strani, čuli smo i one u centru. Danas ne znamo ko je levo, a ko je desno, a ko je u centru i to je dobro, ofanzivna taktika, svi igramo sve, ali država Srbija je iznad svega i zato, penzionerima Srbije je izuzetno bitna ta garancija da će te penzije jako male biti redovne i biti sigurne.
Na nama je da učinimo sve, gospodo kolege, prijatelji, da ne budu manje, da pokrenemo privrednu aktivnost, da tamo gde radimo, učinimo sve da možemo da idemo napred. Mene raduje i ohrabruje ovaj aplauz, ja to tako shvatam i tamo gde radim, to nastojim u praksi da sprovedem.
Nećemo se zadovoljiti konceptom dobro plaćenih knjigovođa, koji nam kažu vešto, konsolidovaćemo budžet, izvršićemo fiskalnu konsolidaciju sa ovim ili onim procentom.
Evo, ja im večeras ili danas zahvaljujem, zahvaljujem na tome. Ne trebaju nam njihovi procenti, odokativne procene, hajde gospodo da uradimo sve, da pokrenemo privrednu aktivnost, da dobijemo investitore, da krenemo u zapošljavanje ljudi, da krenemo sa mrtve tačke. Tu i samo na taj način ovaj budžet može biti puniji, a uključujući i penzionere i sve one koji su socijalno ugroženi, mogu imati bolju budućnost.
Da li su investicije strane, domaće, u ovom momentu je nebitno. U ovom momentu je najbitnije da Srbija radi i to je prvi korak.
Oni koji se bave privredom, vrlo dobro znaju da to nije dovoljno, potrebno je da Srbija radi, ali je potrebno i da Srbija zaradi.
Hajde od ovog početnog koraka da Srbija radi, da omogućavamo ulazak stranim investitorima po veoma povoljnim okolnostima, da postepeno ulazimo u stadijum kada Srbija treba i da zarađuje, kada će profit da ostaje u ovoj zemlji i ovde da se investira.
Moje zaključno razmatranje je u načelu, ono što smo mogli da čujemo danas, što smo čuli u štampi, u nekim razgovorima, a imali smo razgovore i sa ljudima iz ministarstva, obavestili su nas, moramo da budemo korektni, smatramo da ove izmene i dopune oba zakona ni u čemu ne odudaraju od osnovne misije PUPS-a, te će stoga poslanička grupa PUPS u danu za glasanje glasati za.
Naravno, prihvatićemo i glasati za svaki dobar i koristan amandman koji ide u prilog svima, ne pojedinoj poslaničkoj grupi. Hajde da se izdignemo i da uradimo jedan pametan amandman i da kažemo – iza njega stojimo svi, koristan je, prihvatićemo ga.
Hvala vam.

Zahvaljujem gospodinu Krkobabiću.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Hvala gospodine predsedavajući, ja prvo moram da iskažem nezadovoljstvo, zato što u toku uvodnog izlaganja ministra, nismo čuli ni jednu jedinu reč o Predlogu zakona o PIO.
Izglasali smo objedinjenu raspravu o ova dva tzv. reformska zakona, slušali smo šta je ministar pročitao sa manje ili više uspeha mogli da razumemo koji su argumenti koje je ministar ovde ispred Vlade izneo, obrazlažući izmene i dopune, ponavljam, ne novi zakon o radu, nego izmene i dopune Zakona o radu.
Iz ovoga što smo uspeli da čujemo, prvi i najvažniji argument zbog koga se ovaj zakon donosi jeste povećanje stranih investicija i otvaranje novih radnih mesta.
Meni je ta teza vrlo zanimljiva i prethodnih dana, kada je ovaj zakon usvojen, a on je usvojen na Vladi u subotu 12. jula, a danas je 15. juli, nije omogućena javna rasprava o ovom zakonu pre nego što je došao na dnevni red Skupštine, nije postignut dogovor na socijalno-ekonomskom savetu, imamo proteste sindikata, ali i nezadovoljstvo poslodavaca određenim rešenjima.
Taj argument o tome kako će ovaj zakon sada povećati nivo stranih investicija mi deluje potpuno neubedljivo, sada ću vam reći i zašto.
Ovaj zakon koji se danas menja, usvojen je 2005. godine. Nivo stranih direktnih investicija u Srbiji 2005. godine je bio milijardu i 250 miliona evra, 2006. godine tri milijarde 323 miliona, 2007. godine milijardu 821 milion, 2008. godine milijardu 824 miliona. Ovo su podaci sa sajta Narodne banke Srbije. Godine 2009. milijardu i 373 miliona, 2010. godine 860 miliona evra, 2011. godine milijardu 827 miliona evra, a onda 2012. godine 232 miliona i 2013. godine 769 miliona evra.
Sve vreme važenja ovog zakona imali smo strane investicije koje su svake godine bile preko milijardu, milijardu i po, 2006. godine preko tri milijarde evra. Od kad je došla ova Vlada, stranke koje danas čine Vladu, 2012. i 2013. godine strane investicije za dve godine nisu ni jednu milijardu evra. Projekcija za ovu godinu je jedna milijarda evra. Do sada, po nekim podacima, to je svega 200 miliona.
Ja ne vidim kako je Zakon o radu, koji važi devet godina, baš danas postao prepreka stranim investicijama. Ja mislim da je problem na drugoj strani. Problem je u Vladi koja ne ume da privuče strane investicije, koja nije u poslednje dve godine uradila ništa da privuče nekog stranog investitora. Sve fabrike koje su otvarane, na kojima je bio i premijer i ministri, u poslednjih dve godine, su fabrike koje su dogovorene pre nego što je ova Vlada i stranke koje danas čine došli na vlast u Srbiji.
Čuo sam negde, verovatno, govori se o tome kako će sad Srbija biti konkurentnija. Ja mogu da razumem jedino da će izmenama ovih zakona biti konkurentnija, jer ćemo imati najmanje zarade u Evropi. Danas, samo je Rumunija iza nas i valjda je neko mislio da ćemo mi dostići nivo stranih investicija u Rumuniji koja je preko pet milijardi, šest milijardi evra godišnje, tako što ćemo imati najniže plate u Evropi. Ako je to mera kojom vi želite da podignete konkurentnost Srbije prema stranim investicijama, onda to otvoreno i recite, jer ovaj zakon smanjuje plate, između ostalog.
Znači, građani Srbije ne treba da imaju nikakvu dilemu. Zarade će biti smanjene samo utoliko što se neće više računati minuli staž za sve godine koliko je pojedinac bio zaposlen, nego će se računati samo kod poslednjeg poslodavca. Svakome od nas će, u zavisnosti koliko puta smo u toku svog radnog veka promenili posao i koliko dugo radimo kod poslednjeg poslodavca, plata biti manja za nekoliko procenata, dva, tri, pet možda procenata.
Postoje i druge stvari na osnovu kojih će se smanjiti zarade i mislim da o tome treba danas otvoreno da govorimo. Mislim da je jedan od razloga što se nije istupilo najavljenom smanjenju zarada, kako je premijer obećao u ekspozeu, a ja koliko se sećam on je obećao da će se od oktobra o tome razgovarati, je upravo da se vide efekti primene ovog zakona, za koliko će se smanjiti zarade, a onda da se vidi koliko ćemo još morati da smanjimo zarade do kraja godine, ne samo zarade, nego zarade i penzije.
Ovde smo čuli puno toga kako će ovaj zakon sada bolje da štiti trudnice, porodilje ili majke na odsustvu radi nege deteta. Ne razumem kako je sada veća zaštita ako smo u prethodnom, odnosno u važećem Zakonu o radu imali član 187. koji govori – za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu.
Sada se dodaje nastavak, osim ako su se stekli uslovi iz člana 179. Znači, osam, znači sada se uvode uslovi da neko dobije otkaz, znači da porodilje i trudnice dobiju otkaz. Do sada to nije bilo moguće i ne vidim kakvo je to povećanje zaštite.
Vrlo mi je interesantno, nekoliko puta smo čuli i od ministra samog kako evo sada se uvodi mogućnost da žene imaju pravo na odsustvo sa posla radi dojenja deteta. Tu je ministar zdravlja, on verovatno može da me ispravi, ali imam dve male ćerkice i one su sa dojenjem završile sa nekih osam – devet meseci života, pre nego što se njihova majka morala vratiti na posao.
Jedino uvođenje ovog instituta mogu da razumem kao najavu smanjenja korišćenja porodiljskog bolovanja, sa 12 meseci na ne znam koliko ćemo u ovim reformama smanjiti to bolovanje, da li na devet, da li na šest, da li na tri meseca, pa će se onda pojaviti potreba da žene koje doje decu odsustvuju sa posla ovako sa dvanaestomesečnim, odnosno odsustvo od godinu dana porodiljskog bolovanja, mislim da je vrlo mali broj žena koje sa navršenom godinom dana deteta još uvek doje to dete.
Takođe, mi smo dali čini mi se 26 amandmana na Predlog izmene Zakona o radu. U ovom obliku koji je danas predložen mi nećemo podržati ovaj zakon zato što smatramo da ovaj zakon ne brani rad i ne brani pravo na rad i tražimo da Vlada ozbiljno razmotri naše amandmane i da se o njima pozitivno izjasni, jer oni upravo omogućavaju veću zaštitu zaposlenih i veća prava.
Želimo da verujemo da ako će biti, kao što je rekao moj prethodnik, novog zakona o radu, ako nam treba novi zakon o radu, onda ne znam zašto danas donosimo ove izmene, da će se u tom zakonu naći rešenja koja će koristiti zaposlenima u Srbiji, da će se konačno saglasno ratifikovanoj konvenciji morati u Srbiji rešiti pitanje lizinga radnika. Danas preko 50.000 ljudi radi na tzv. „lizing“. Oni praktično nemaju nikakva prava ni iz ovog zakona važećeg, a imaće još manje kao i svi mi ako se ovaj zakon usvoji.
Mislimo da je i to bio pravi reformski potez Vlade i želimo da verujemo da se neće ponoviti situacija da se Vlada obaveže da vodi pregovore učesnika socijalno-ekonomskog dijaloga, socijalnih partnera. Imali smo 3. februara na početku izborne kampanje sastanak u Vladi najavu formiranja radne grupe kako će se dijalogom rešiti sve stvari razmimoilaženja koje postoje, a to je bilo mesec i po dana pred izbore, tada je bilo važno dobiti glasove radnika i obećati im da njihova prava neće biti smanjivana, onda kada su izbori završeni, prenebregnu se stavovi jednog dela učesnika socijalno-ekonomskog dijaloga, osim onoga što je dogovoreno, a mi smo sve vreme podržavali taj dijalog, a dogovoreno je da se određeni rad produži sa godinu na dve godine, da se otpremnine sada računaju samo za vreme provedeno kod poslodavca.
Dogovoreno je na koji način će se obračunavati minimalne zarade, ali nije dogovoreno na koji način će se menjati zarade i nije bilo dogovoreno na koji način će se voditi kolektivno pregovaranje i kako će se koristiti prošireno dejstvo kolektivnog ugovora da se te stvari više neće ponavljati.
Ponavljam nismo za ova rešenja koja u ovom trenutku ovaj zakon nudi, dali smo amandmane i u odnosu na način na koji će se Vlada opredeliti prema našim amandmanima, glasaćemo na kraju rasprave za ili protiv. Hvala.

Zahvaljujem se Marku Đurišiću, šefu poslaničke grupe NDS.
Za reč se javio ministar u Vladi, gospodin Aleksandar Vulin. Izvolite.

  Samo da pojasnim neke stvari. Dakle, što se tiče minulog rada, minuli rad jeste nagrada za lojalnost poslodavcu. On je nagrada za vreme koje provedete kod određenog poslodavca, a on vam tu nagradu isplaćuje zato što imate određene veštine, određena iskustva koja su njemu bitna. To što ste pre toga radili negde drugde i to što se bavili možda nečim potpuno drugim, njemu jednostavno nije bitno. Mi nemamo načina, mislim imamo, država može sve, ali u ekonomskom smislu nemamo način da ga nateramo da vas nagradi za nešto što mu nije bitno u procesu proizvodnje. To je jednostavno tako.
S druge strane, minuli rad, nažalost ili na sreću, za većinu naših zaposlenih će ostati, jer ogromna većina naših zaposlenih radi, pogotovo oni koji su zaposleni u državi, pa sa povezanim preduzećima i tamo gde je osnivač Republika Srbija, ostaje isto. To možda nije dobro, jer bi trebalo, po svetskim iskustvima, tržište da bude mnogo fleksibilnije, da kroz život menjate mnogo više preduzeća, ali to jednostavno kod nije tako.
Dakle, za one koji su zaposleni u, kako kažemo, javnom sektoru, stvar se neće promeniti. Za ogromnu većinu stvar se ni malo neće promeniti, a za one koji su zaposleni u realnom ili u privatnom sektoru za neke hoće, ali za dobar deo njih.
Sada govorimo o iskustvima. Možemo vi i ja da stavimo šta god hoćemo u zakon, ali evo sada govorimo o iskustvima. Iskustvo je sledeće. Iskustvo je da ste vi sa privatnim poslodavcem zaključili ugovor o radu i da ste odredili kolika je visina vaše zarade. Kako je on tu zaradu prikazivao, to se ni sada neće videti. Po pravilu ste vi imali dogovor sa poslodavcem, vi radite za 50.000 dinara, a u tih 50.000 dinara je ulazilo i vaše iskustvo, ulazio i vaš minuli rad i ne očekujem da će se to menjati. Očekujem da će situacija biti slična.
Postoji čak i jedna delimična kompenzacija za minuli rad, a to je sa drugačijim rešenjem otpremnine za odlazak u penziju, pa i za tehnološki višak. Naime, do sada se obračun vršio tako što jedna četvrtina za prvih deset godina, a druga jedna trećina za sav ostali staž. Sada, se obračun vrši na jednoj trećini. Dakle, imate povećanje i tu će se ostvariti neki mali… Ne kažem da je to dovoljno, ali će se ostvariti neki mali višak i nešto će se uraditi.
Dakle, po pitanju zarada ništa nije promenjeno i to je nešto što smo dogovorili sa sindikatima i čega smo se držali. Ni računanje minimalne zarade, način obračuna minimalne zarade, godišnjih odmora, bonusa, regresa, toplog obroka, putnih troškova, ništa se nije promenilo. Potpuno isto kao što je vršeno u prošlom zakonu. Dakle, ni za jotu, ništa se nije promenilo. Jedina promena, jeste promena za minuli rad, a sada vam govorim kako smo to rešavali i do čega to ide.

Zahvaljujem se ministru Vulinu.
Za reč se javio šef poslaničke grupe Demokratske stranke gospodin Borislav Stefanović. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, gospodo ministri, gospodine Vulin, vi ovde kažete - nije tačno, sve je ostalo isto kao u prethodnom zakonu, osim minulog rada. Mislim da ne tumačimo isti tekst koji se nalazi pred nama, ali da ne ulazim sada u to.
U gomili promašaja, praznina i pogrešnih poteza koje ova vlada donosi, danas se pred nama nalazi jedan od najvažnijih sistemskih zakona koji se, gle čuda, takođe, kao mnogi pre, usvaja po hitnom postupku, bez javne rasprave i bez neophodnog socijalnog kompromisa. Njegova primena će dovesti do smanjenja zarada i masovnog otpuštanja građana Srbije, koje će mahom pogoditi mlade i one koji rade u privatnom sektoru.
Tačno je da je zakon koji je usvojila Đinđićeva Vlada bio liberalan, ali se zaboravlja da je taj zakon usvojen nakon dugotrajne javne rasprave i sporazuma sa sindikatima. Naime, od 30 zahteva sindikata, Đinđić je ispunio 29. Vi, koliko ja razumem, niste ispunili ni jedan od krucijalnih zahteva sindikata sa kojima ste vodili pregovore i oni su napustili ili ste vi napustili, to sad više niko ne zna ko je napustio. Kao rezultat toga imamo zakon koji se donosi hitno, koji se donosi potpuno iz nejasnih razloga, koji se donosi u sred leta, koji se donosi sa nemuštim obrazloženjima, bez dogovora sa sindikatima o kojima nismo uvek imali i sa kojima nismo uvek imali isto mišljenje i sa kojima nismo bili uvek u istom frontu i o kojima nemamo uvek lepo mišljenje vezano za prošlost, koji su u velikoj meri pomogli vaš dolazak na vlast.
Ovaj zakon u velikoj meri pogađa upravo one koji su, vođeni lažnom nadom i praznim obećanjima vaše stranke, podržali vaš istorijski rezultat, kako vi kažete, na izborima u martu mesecu. Ti ljudi će najviše biti pogođeni ovim izmenama Zakona, a obrazložićemo i zašto.
Demokratska stranka u detaljima će obrazložiti sve kroz veliki broj amandmana koje smo podneli, u nadi da ćemo pokušati da izmenimo sve ono što smatramo da ne valja u narednih dan, dva, koliko nam preostaje i bez iluzije da ćete vi to sve mahom odbiti, kao što ste do sada i radili.
Ono što je važnije od svega toga jeste da je Đinđićev zakon, moram da odgovorim na to jer vidim da je premijer imao neko otkrovenje oko toga kako DS napušta put Zorana Đinđića, verovatno ponukan sopstvenim iskustvom i Vojislavom Šešeljem, ali mi nećemo to komentarisati. Taj Đinđićev zakon je usvojen, kao što su kolege rekle, u uslovima visokog privrednog rasta, koji je tada iznosio u proseku 5,5% godišnje i zato je njegova primena i dovela do pada stope nezaposlenosti sa 21% na 14%. Mi ovaj zakon usvajamo u uslovima recesije visoke stope nezaposlenosti u Srbiji, kada država treba da štiti svako radno mesto, a ne da olakšava otpuštanja. Vi, između ostalog, i ovim zakonom upravo to radite, olakšavate otpuštanje građana Srbije.
Vaša poruka da će ovaj zakon pospešiti zapošljavanje lepo zvuči, ali mora biti praćena i nekim konkretnim rezultatom. To je jedna od glavnih manjkavosti ne samog teksta nego vaše političke odluke koje emitujete ovih nedelja, zajedno sa apsolutno neukusnim telegramima podrške sprovođenjem rudara na mitinge podrške, šetnjama peške do Beograda da se podrži, kako vi kažete, reformski zakon, uz neviđenu baražnu paljbu kroz režimske medije gde ne možete čuti više ni jedan stav protiv ovog zakona. Ko kaže da to nije primetio, taj ima problem sa istinom i to dubinski. Ja to ne govorim samo kao član DS, već kao građanin.
Ministre Vulin, molim vas da vi nama ovde ili kažete ili, još bolje, napismeno da uputite Skupštini i medijima kakav će konkretan rezultat u planu novog zapošljavanja doneti ove izmene zakona? Koliko će biti zaposlenih na kraju godine? Koliko mladih će dobiti posao? Mislim da je red da preuzmete odgovornost i taj podatak ovde iznesete, makar otprilike, jer mi kao poslanici želimo da imamo nešto što ste vi u ovom domu obećali, vi kao predstavnik Vlade. To bi bilo jako dobro i korisno, jer da se ne igramo parola medijskog spina, već vrlo konkretnih opipljivih rezultata.
Pošteno bi bilo i odgovorno od ove vlade da da barem procenu koliko će ovaj zakon zaista dovesti do novog zapošljavanja. Uporno pokušavamo, molimo danima, apelujemo na režim, dajte nam zvaničnu ili nezvaničnu ili poluzvaničnu ili ofrlje urađenu procenu analize novog zapošljavanja na osnovu ovog zakona. Niko od vas nema odgovor na to, sem tvrdnje da će ovaj zakon dovesti do novog zapošljavanja. Ja mislim da je to komično. Ako već to tvrdite, potkrepite barem nečim.
Dve godine imate apsolutnu vlast u Srbiji. Koji je rezultat sada u okrilju i pred donošenjem novog zakona? Manje su plate i penzije u Srbiji danas nego što su bile, duplo je veća rupa u budžetu nego što je bila, 50.000 radnika manje radi nego pre, 40% je veći javni dug, tri puta su manje investicije i prvi put imamo više penzionera nego radnika, a plus su povećani svi poreski nameti. Neverovatno. Povećali ste sve poreske namete koje ste mogli, uključujući i auto osiguranje, a rupa sve veća i veća. Zašto? Zato što partijski vojnici moraju da se zapošljavaju, država ne mora da štedi, a građani Srbije moraju. To je vaša filozofija.
Pošto nemate ideju kako da pokrenete srpsku privredu i zaposlite ljude, pošto ste promenili tri ministra privrede za dve godine, tri ministra finansija i tri ministra poljoprivrede, dakle, tri puta tri loša Vlada, tri puta tri, tri ministra privrede, finansija i poljoprivrede ste promenili za dve godine. Nezabeleženo u savremenoj Evropi.
O kakvoj stabilnosti vi pričate, kada smenite ministra finansija da na nevešt, amaterski način prikrijete fijasko, debakl vaših još jednih istorijskih reformi, pa čoveka stavite za specijalnog savetnika da savetuje šta? Gospodine Vučiću, smanjite plate i penzije i otpustite 160.000 ljudi. Nemoj Lazo, nije vreme, i tako pet, šest puta. Samo da objasnim građanima kako izgleda savetovanje, jer ne vidim šta može da savetuje. On je čovek od principa, on je zato podneo ostavku. Ja mislim da je to u velikoj meri izrugivanje građanima Srbije.
Ono što, pošto ne znate, smanjujete prava radnika i penzionera, sutra ćete kroz stečaj i privatizaciju, kao što znate, to isto pripremate, neposrednim pogodbama rasprodati najvrednije resurse u ovoj zemlji. Nije reforma smanjenje plata i penzija, otpuštanje radnika i rasprodaja zemlje, to moram da vas obavestim. To nije reforma. Reforma je kad sistemski unapredite život građana, a ne kad ga pogoršavate. Zato ove zakone nemojte zvati reformskim, jer oni to suštinski nisu.
Ukidanjem minulog rada ćete svim zaposlenima u Srbiji, bez obzira da li rade u privatnom ili u javnom sektoru, koji su ikad promenili poslodavca, jednokratno smanjiti platu. To je činjenica i to treba priznate. Mladima nećete olakšati život produženjem rada na određeno vreme, jer ćete im samo dodatno odložiti stalno zaposlenje, a to je ono što svi hoće, i to znate.
Mogućnost dobijanja kredita – nemoguće, porodični život – nemoguće, budućnost, osim budućnosti u koju vi verujete, nemoguće. Zato vam ponovo poručujem da se problemi u koje ste doveli Srbiju ne mogu rešiti promenama nekoliko članova zakona. Morate se posvetiti interesima građana i pokretanju privrede aktivnosti, gde država mora imati ključnu ulogu. To je stav DS. Mnogima se ne sviđa i liberalima se ne sviđa, ali to je naš stav i na njega imamo pravo.
Mislim da treba da vas podsetim da je gospodin Vučić juče potvrdio ono što DS stalno priča i ovo će vam se svideti, a to je da je broj zaposlenih u javnom sektoru u periodu od 2007. do 2012. godine smanjen za 40.000, što znači da DS nije zapošljavala partijske kadrove u obimu u kojem vi to radite, već je racionalizovala državni aparat. Smejete se jer se prepoznajete.
Inače, znam da je ministar Vulin rekao nedavno, citiram – ja bih najradije sam ponovo pisao ovaj zakon od nule, misleći na Zakon o radu. Slažem se sa vama, samo je pitanje - zašto to niste uradili? Zbog čega ovakva frka i trka? Juna 6. ili 26. juna ste to izjavili. Zašto onda niste seli pa pisali zakon?
Siguran sam da bi svaki novi zakon bio bolji od ovih izmena i bilo bi više vremena za dijalog sa sindikatima. Vi ste jedno vreme to pokušavali i onda ste od toga digli ruke i izgubili ste ili vi živce ili premijer ili neko, možda i sindikati i sada imamo problem, gde imamo sve sindikate, osim onih koje slikate za RTS, koji šalju čestitke, pozdrave i ljubav premijeru na ovoj strani i Vladu na drugoj strani, da, koji je mekog srca.
Inače, ko god se suprotstavi, vi ih diskreditujete, nazivate lažnim sindikate, lažnu opoziciju, kriminalce, histerični iz DS, lopovi iz DS i sve ono na šta smo već navikli.
Poslodavci će na osnovu sledećih par stvari po nekoliko osnova imati mogućnost da radnicima isplaćuju zarade koje će biti i do 20% manje od onoga što su zaradili, kao i zarade manje od minimalnih garantnih. Minuli rad, kao što znate, se računa samo kod sadašnjeg poslodavca, to sam objasnio. Ovo važi i za otpremnine, kao i za otpremnine za odlazak u penziju. Smenski rad neće biti posebno plaćen, što smatramo da je velika nepravda i ne razumemo zašto to nije ostavljeno.
Ne postoji obaveza poslodavca da evidentira prisustvo na poslu i smenu, tako da će biti oštećeni radnici upravo u proizvodnji. Lakše otpuštanje ljudi bez obrazloženja, ukidanje Zakona o radu, kao i smanjenje zarade 20% kao disciplinska mera, koju će poslodavac koristi da bi isplaćivao manje plate. Vrlo dobro znate da je to moguće. Ne postoji mehanizam da ga u tome ograniči. Postoji mogućnost otpuštanja trudnica i porodilja, zato što nije pozitivno diskriminisan u tekstu zakona, o čemu će govoriti mnogo detaljnije moje kolege.
Moram da vam kažem, jasno je da će na žalost građana Srbije nezaposlenost i dalje rasti i ona je već sada došla na skoro 29, 30% u Srbiji, da budem precizan 29,7 to je vaš zvaničan podatak.
Žalosno je što Vlada nema drugi način da privuče strane investitore i što misli da je moguće to uraditi samo kroz obespravljivanje radnika. To nije pomoć privredi i to nisu reforme. Tu se ne slažem sa mnogim kolegama koje su ovde govorile.
Ako je naš jedini i najjači adut jeftina radna snaga, to je inače radila i DS u prošlosti, to se pokazalo kao jako loše, zato što nema tog gazde koji je spreman toliko malo da plati radnika, verujte, a nema tog radnika u strahu od gubitka radnog mesta koji neće pristati na ponižavajuće uslove, jer je problem u Srbiji što su naši radnici stekli neka prava dugo, decenijskom borbom. Vi to kao levičar znate. Sada im se to ukida ili se obesmišljava i to mahom kod mladih, nezaposlenih, koji treba da rade kod privatnika, a ovi što ih štite kolektivni ugovori, oni misle – mi smo super prošli, možemo da se slikamo na tv-u, da podržimo premijera, a ne shvataju da kada isteknu ti ugovori, tražiće ti isti šefovi da se primeni novi zakon. Onda će oni morati da pregovaraju, da budu snažni, da protestvuju i da štrajkuju. Dakle, ne rešava se problem za njih, samo se odlaže.
Mi smo predali i imamo našu verziju Predloga zakona o radu, koji se u velikoj meri razlikuje, ali daje konkretne predloge i konkretna rešenja, koja ćemo mi kroz amandmanski proces uraditi.
Moram da kažem da ovde imamo i Zakon o PIO, na koji moram da se osvrnem i samo da iznesem par podataka. Ženama kojima ste ovim zakonom povećali staračku granicu odlaska u penziju za pet godina 2030. i neke i godine staža za dve godine, to znači da će žena koja 2015. godine ode u penziju imati 11% manju penziju od žene koja ide u penziju 2014. godine. To smo precizno izračunali. To je član 20. kojim se briše član 69.
Mi mislimo da je penzija stečeno pravo, a ne socijalna pomoć. Ne smemo nikad zaboraviti da su stranke koje čine ovu vašu sadašnju Vladu u velikoj meri 90-ih godina, možda ne svi, opljačkali penzioni fond i staru deviznu štednju građana, od čega ste delili stanove vašim funkcionerima i DS je vratila ceo dug penzionerima koji je 2000. godine iznosio 750.000.000 …