Zahvaljujem gospodine predsedavajući, s obzirom da nas čeka još puno rada, ja sam kao što ste i rekli predložila da počnemo sa raspravom iako imam neka pitanja za gospodina ministra, ali očekujem da će u međuvremenu stići.
Cilj ovog Zakona o privatizaciji je da se ubrzaju preostale privatizacije, da se stvore uslovi za ekonomski razvoj i očuvanje socijalne sigurnosti u zemlji i namera Vlade Republike Srbije je da se za sva preduzeća nađe pravi model da izađu iz sadašnje situacije. Pozdravljam nameru Vlade u tome, utvrđuje se i konačan rok za privatizaciju društvenog kapitala, to je decembar 2015. godine.
Moje mišljenje je da smo mi za ovih 25 godina, jer podsetiću vas prvi zakon o društvenom kapitalu donet je 1989. godine, prošao je kroz jedan težak, mučan i bolan proces i ovo je prvi zakon u nekoliko kojih je bilo unazad, koji predviđa okončanje procesa privatizacije u Srbiji.
Svaki od ovih zakona koji sam rekla i Zakon o društvenom kapitalu iz 1989. godine i Zakon o privatizaciji iz 2001. godine, koji je, bez obzira na menjanje izmene i dopune preživeo do današnjeg dana, dovodio često do veoma problematičnih situacija.
Mi nažalost, imamo preduzeća koja su punih 25 godina u procesu privatizacije i ne mogu da ovom prilikom ne pomenem jedno od njih, to je „Šahovski informator“ a.d. iz Beograda, koji je u oblasti spoljne trgovine iz perioda SFRJ bio lider u ovoj oblasti, zbog toga što je imalo svoj unikatni proizvod koji je bio broj jedan u svetu u oblasti izdavanja socijalizovane literature i zahvaljujući njemu je stekao lidersku poziciju.
Kao što je bio avangarda u svom radu i u svemu što je predlagao, tako je među prvima i krenulo u proces privatizacije. Ta privatizacija traje do današnjih dana, to preduzeće pokušava nekako da opstane na tržištu i da se izbori sa brojnim problemima. Dva osnovna razloga zbog čega nisu imali uspešnu privatizaciju je neažurnost rukovodstva, ležernost nekoliko prethodnih rukovodećih struktura, ali i nemar i nebriga nadležnih institucija. Dakle, prava paradigma dugovečnosti našeg postupka privatizacije.
Ne mogu ovom prilikom da ne spomenem Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine, koji je na neki način posle 2000. godine izvršio prisilnu reviziju velikog broja privatizacije početkom devedesetih godina i koji je sveo učešće zaposlenih, odnosno malih akcionara u ukupnom kapitalu njihovih preduzeća na zanemarljiv procenat.
PIK Čačak je jedno od retkih preduzeća koje je privatizovano po ovom zakonu, a koje je dugogodišnjim sudskim procesima uspelo da se izbori na tržištu, da obnovi svoje poslovanje i da danas uspešno radi.
Ne mogu, a da ne pomenem ni 4,8 miliona građana Srbije koji su se upisali u besplatne akcije i podatak da je 2,5 miliona građana prodalo akcije NIS-a i to po cenama značajno nižim od onih po kojima se ova kompanija trenutno kotira na berzi.
Sve su to posledice neuspešnih privatizacija i 365 raskinutih ugovora i 24 privatizacije koje moraju da budu u okviru sudskog postupka. Mi danas kao društvo i kao država trpimo posledice tih neuspešnih privatizacija koje se i te kako odražavaju na našu privredu.
Zašto postupak privatizacije društvenog i državnog kapitala još uvek u Srbiji nije okončan, pitanje je po mom mišljenju za jednu duboku, ozbiljnu i nepristrasnu analizu i sa ekonomskog i sa političkog i sa sociološkog i sa istorijskog aspekta?
Ali, smatram da su dva bitna elementa doprinela dosadašnjoj ukupno lošoj privatizaciji. Prvi je, apsolutni izostanak elementarne edukacije najširih slojeva stanovništva, a drugi je po mom mišljenju neizgrađenost i nedostatak integriteta institucija.
U ovom sazivu ja i moje kolege poslanici iz poslaničke grupe Nove Srbija i ostali poslanici sigurno dobijaju svakodnevna obaveštenja od akcionara „Agrobanke“, koji nas obaveštavaju da će svoja vlasnička prava potražiti na međunarodnim sudovima, što svakako nije dobro za prilike u kojima se Srbija nalazi, za pre svega, privlačenje stranih investicija.
Takođe, sve ovo vreme u postupku privatizacije je u igri veoma često bio kapital sumnjivog porekla, koji uglavnom potiče iz naše zemlje, ali se vešto kamuflira iza inostranih investicionih fondova sa egzotičnih destinacija, iz poreskih rajeva. Zbog toga je iz sadašnje perspektive naš osnovni zadatak kao nosioca zakonodavne vlasti da pokušamo da stvorimo kvalitetan pravni okvir koji će omogućiti konačan i brz završetak ovog mučnog procesa privatizacije.
Želim da vas obavestim da je poslanička grupa Nove Srbije podnela amandmane koji su u cilju samo boljeg razumevanja ovog zakona, više su tehničke prirode.
Što se tiče Zakona o stečaju, želim samo da kažem da se ovim zakonom obezbeđuju uslovi za poboljšanje poslovnog ambijenta, za efikasnije sprovođenje stečajnog postupka i sprečavanje zloupotrebe i korupcije u ovom procesu.
Poslanička grupa Nove Srbije će u danu za glasanje podržati ove predloge zakona, a svakako ćemo se aktivno uključiti i u raspravi o pojedinostima, kada za to bude vreme. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.
Hvala ministru što se vratio da čuje diskusije poslanika.
Tri zakona su u ovoj raspravi. Prvi je Zakon o postupku registracije. Tu nemamo primedbe. To je usaglašavanje sa izmenama Zakona o računovodstvu i nekih drugih zakona, tako da ćemo glasati za taj zakon.
Drugi zakon je Zakon o stečajnom postupku. I tu nemamo bitne primedbe. Taj zakon je značajno bolji nego prethodni.
Imamo jedan amandman kojim tražimo da se briše član 2. koji predviđa legitimacije za stečajne upravnike. Mislim da je to nepotrebna militarizacija tog posla.
Šta će stečajni upravnik da dobije, koliko će biti značajniji, pošteniji i važniji ako ima legitimaciju? To je potpuno besmislena stvar. On ima rešenje kojim je postavljen na tu funkciju i ako mu to ne pomaže u vršenju njegovog posla, teško da će legitimacija da mu pomogne.
Nadam se da će prihvatiti taj amandman i onda ćemo glasati i za taj zakon.
Imamo i treći zakon koji ne valja ništa, a to je Zakon o privatizaciji. Nas dvojica ćemo glasati protiv tog zakona. Zašto zakon ne valja? Zato što razlozi za donošenje zakona počinju sa tim da je ostvarena stabilizacija makro-ekonomskog okruženja, te su time stvoreni uslovi za nastavak privatizacije. Gde je to ostvarena makro-ekonomska stabilnost u okruženju? U Srbiji? Danas? Jedino ako je makro-ekonomska stabilnost neka bajka, a pošto nije bajka, pošto svi znamo šta to znači, u Srbiji apsolutno nije ostvarena makro-ekonomska stabilnost.
Za privatizaciju ostalih 584 preduzeća, od kojih je 161 u restituciji, postoje sasvim dovoljni atributi i u postojećem zakonu ako se on sprovodi dosledno, ako se sprovodi onako kako je sprovođen u prve, dve, tri godine onaj prvi zakon iz 2001. godine i ako se ne sprovodi na način na koji je sprovođen od 2004. godine do današnjeg dana.
Šta je sa tih 584 preduzeća? U restituciji je 161. Praktično, jedna polovina je odmah spremna za stečaj, pošto to nema nikakvo poslovanje. Za nekih 58, od ovih ostalih 423 preduzeća, nije utvrđeno da su na adresi gde su prijavljena. Citiram direktorku APR. Znači, nisu pronađeni. To je posao za forenzičara, a ne za ekonomiste ili za neke finansijske eksperte. Mahom su to mala preduzeća. Vrlo mali broj ljudi je tamo zaposlen. Nema tu nikakvih stotine hiljade ljudi. Ako izuzmemo ovih 161 u restituciji među četiristo i nešto van restrukturiranja, praktično tu ima tridesetak hiljada ljudi. Mislim da je fer prema njima da im se kaže da njihova sudbina neće biti popravljena tako što će se produžiti njihova nada, donošenjem novog zakona koji traje godinu i po dana, a praktično treba pola godine da on počne da se sprovodi.
Ako 10 godina te kompanije, ta preduzeća nisu našli zainteresovanog kupca koji je spreman da uđe u avanturu privatizacije, mislim da je nerealno da očekujemo neka velika čuda.
Tu ima nekoliko velikih preduzeća. To su: „Simpo“, „Lasta“ i još nekoliko preduzeća. Sva ostala su mahom preduzeća koje je teško pronaći na adresama gde su prijavljena ili ako ih nađete, nemate šta da nađete, osim njihove table.
Mislim da je donošenje novog zakona samo gubljenje vremena i da je postojeći zakon mogao već da da sve te efekte.
Ako tražimo pravi razlog zašta se donosi novi zakon, to je pokušaj konvalidacije nekih prljavih poslova koji se rade poslednjih godinu, dve dana. Pre svega su vezani za neke tajne poslove, kao što je „Etihad“, kao što je zemljište u Vojvodini, kao što je prodaja hotela na Kopaoniku, kao što je fabrika čipova koja ne postoji, a to je pokušaj da aktuelna vlast sakrije svoje nezakonito ponašanje donošenjem ovog zakona.
Gospodine ministre, nadam se da vi nećete biti jedan u seriji ministara koji su posle šest meseci shvatili šta im se radi iza leđa i da ćete na vreme shvatiti zabludu ovog zakona.

Poštovani narodni poslanici, primili ste ostavku narodne poslanice Miljane Zindović na funkciju narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Izveštaj Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine povodom razmatranja ove ostavke, koji je utvrdio da je podnošenjem ostavke nastupio slučaj iz člana 88. stav 1. tačka 2) Zakona o izboru narodnih poslanika, pa predlaže da Narodna skupština, u smislu člana 88. stav 3. i stav 4. istog zakona, konstatuje prestanak mandata ovoj narodnoj poslanici.
U skladu s tim, a saglasno članu 88. stav 1. tačka 2) i st. 3. i 4. Zakona o izboru narodnih poslanika, Narodna skupština, na predlog Odbora za administrativno-budžetska i mandatno-imunitetska pitanja Narodne skupštine, konstatuje da je prestao mandat pre isteka vremena na koji je izabrana narodnoj poslanici Miljani Zindović danom podnošenja ostavke.
Saglasno Zakonu o izboru narodnih poslanika izvršiće se popunjavanje upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, moram ovde da izrazim jedno veliko zadovoljstvo zato što je malopređašnji govornik pričao nam ovde o privatizaciji i to je veoma dobro što je on pričao zato što je on danas jedan živi svedok kako se privatizacija odvijala u nekom periodu, jer je bio direktan učesnik u mnogim od tih različitih poslova.
Recimo, ja bih mu savetovao, a to bi bilo za javnost dobro, da nam napiše knjigu kako se to prodaje „Beopetrol“, a onda kada se dobiju, pošto je malopre pričao o crnim i tamnim poslovima i ne znam čim, pa baš me zanima kako je on dobio određena sredstva, a priča se da su tu neke torbe radile, da je nekome pet miliona evra dato itd. Umesto da ta sredstva uloži u vinograde, on očekuje subvencije od države, da mu država da vinograde i tako da se još duplo koristi.
Dobro je danas takvi pričaju o privatizaciji, da javnost zapravo vidi kako se pljačkala država, jer zato što je baš danas on ovde davao jednu izjavu, a to je još jedan u nizu dokaza da nikada ne čita zakon, a sada ćemo da govorimo o zakonu…
(Predsedavajući: Molim vas, vratite se na zakon.)
… zato što je rekao da neko želi da direktnim pogodbama privatizuje ovaj ostatak preduzeća. Konkretno je mislio na premijera Vučića.
Da obavestim gospodina Živkovića, direktne pogodbe su izbačene iz ovog zakona. Nema direktnih pogodbi, a on je autoprojekcijom navikao na sebe da baš tako radi.
Imamo situaciju da nam neko danas deli moralne lekcije kako se ovde odvijala privatizacija.
Uzgred budi rečeno, za „Beopetrol“ ne optužujem ga ja, nego ga optužuje član tenderske komisije, koji je prisustvovao prilikom prodaje „Beopetrola“. Mislim da se čovek zove Ratko Stojanović i on je dao izjavu za novine.
Kada pričate o privatizaciji, setite se perioda kada ste donosili zakone kojima ste omogućavali da preduzeće pokrene samostalno postupak privatizacije, i to kroz prospekte, tako što preduzeće sastavi prospekt, pa onda inicira sopstvenu prodaju. Prevedeno na srpski, dovedete nekog vašeg direktora, koji je zadužen da preduzeće obogalji, a onda on sastavi prospekt i da Agenciji za privatizaciju, pa onda tako krene privatizacija preduzeća. Tako smo dobili koliko god hoćete afera, a inače za sve te afere, opet ponavljam, ne optužujemo vas mi, to vas je optužila Evropska komisija, jer ona je rekla da su 24 privatizacije sporne i zato su se one rešavale, čak je i Verica Barać o tome pisala.
Zašto o svemu ovome pričamo? Ljudi moji, danas smo u situaciji da spašavamo šta se spasiti može. Slažem se sa jednim kolegom, koji je govorio, a i sa vama uvaženi ministre, da je ovo na neki način iznuđeno. Da je sreće, pa da je ovaj zakon donet 2001. godine, možda bi se država zaštitila, možda se ne bi ovako rasprodala naša imovina, možda se ne bi preduzeća ovako upropastila, kao što su se upropastila. Danas je – spašavaj glavu, daj šta daš. U pravu ste kad kažete – ne možete hirurgijom da nešto lečite. Hirurg izvrši operaciju. Da li ćemo preživeti? Ne znam. U takvoj smo situaciji da lečimo nešto, a da li ćemo uspeti da se izlečimo, to je veliko pitanje, jer smo potpuno devastirani, uništeni, upropašćeni.
Moram da pohvalim neke stvari vezano za Zakon o privatizaciji, posebno kontrolu vršenja privatizacije. Moram da priznam, uvaženi gospodine ministre, nemam toliko poverenja u Agenciju za privatizaciju, a niti u ovu Upravu za sprečavanje pranja novca. To jesu institucije koje bi i te kako trebale da budu transparentne, da se odlikuju nekim poštenjem. Međutim, u dosadašnjoj praksi, moram da priznam, to baš i nije bilo tako. Ljudi se plaše. Znate, koga su zmije ujedale taj se i guštera plaši. Ljudi koji tamo to budu radili, a nadam se da će sada raditi daleko poštenije, plaše se kako će oni vršiti tu vrstu nadzora. Moram da priznam, Vlada je ovde uzela mnogo jaču kontrolu, nego što je to bilo do sada, i nad samom Agencijom i nad ovim što će Uprava za sprečavanje pranja novca da radi.
Moram da vas pohvalim za još neke stvari, vezano za direktnu pogodbu. Možda je to brži metod da se preduzeće proda. Međutim, bili smo svedoci da u ovoj zemlji očigledno nema dovoljno svesti šta znači imati državnu imovinu i šta znači ući u neko strateško partnerstvo ili pokušati da nešto prodate a da to bude na korist države. Nažalost, te direktne pogodbe su se uvek završavale veoma štetno po radnike i veoma štetno po državu. Ovde je to bio izvor korupcije. Mislim da je dobro što to nije uvedeno u zakon i što je tako nešto izostavljeno. Ovo su bolji metodi da se privatizacija sprovede. Možda će to malo usporiti, ali se nadam da ljudi koji rade u ovim preduzećima koja su u restrukturiranju…
Inače, kada govorim o tim preduzećima, jedan poslanik je u prvom delu sednice rekao – od 2008. godine nismo ništa privatizovali. To je tačno. Nisu, jer su držali preduzeća u restrukturiranju, hranili su ih svojim partijskim kadrovima. To je tačno. Nisu ih zanimali, nije ih interesovalo da probaju da privatizuju neko preduzeće i da privreda počne da radi. Ne, nego su držali ta preduzeća na infuziji, trošile su se narodne pare, trošio se budžet, zapošljavali su se partijski kadrovi i kada je država došla do kolapsa, kada je došlo do bankrota, ona su se setili da pričaju kako će radnici izgubiti posao. Posao su, što je neko već rekao, izgubili još kada su ušli u postupak restrukturiranja, a sada će izgubiti plate, jer nigde na belom svetu nema da se plaća nerad. Ne možete da ne radite ništa, a da vam se plaća. To je nešto što je normalno. Znate, kada je neko vodio računa samo o tome da sebe sačuva na vlasti, onda je apsolutno pribegavao takvu metodu i daj da se optereti što više državni budžet i da se što više država upropasti. O mnogim detaljima ću i te kako govoriti u drugom zakonu, kada bude po amandmanima.
Moram da se osvrnem vezano za Zakon o stečaju. Dosta dobrih stvari se sada uvodi, ali mi smo sa tim stečajem imali toliko problema i plašim se onoga ko će vršiti tu vrstu kontrole nad ljudima koji budu stečajni upravnici. Žalosno je što većina građana misli, čast izuzecima, bilo je među stečajnim upravnicima časnih i poštenih ljudi, ali zbog delatnosti mnogi od njih su više smatrani, upotrebiću taj izraz, gangsterima, nego što su bili stečajni upravnici. Ako je neko uništavao, namerno uništavao ta preduzeća, jer se dešavalo da stečajni upravnik namerno uništava preduzeće, a onda on učestvuje u kupovini tog preduzeća, njegovih lokala, kompletne njegove imovine sa svojim nekim prijateljima ili konzorcijumom, da ne pričamo o tome kako su dobijali poslove. Dobro je što se ovde konačno menja izbor stečajnih upravnika. Pozivam vas da što pre donesete taj podzakonski akt, kako bi se to što pre regulisalo. Imali smo sada jednu neverovatnu situaciju da ono što bi trebalo da bude izuzetak postalo je praksa, a praksa je bila ta da sudija namerno izabere nekog stečajnog upravnika i onda taj ima, recimo, 20, 30 predmeta, a neko nema nijedan zato što nije pristao da učestvuje u nekim prljavim radnjama koje su se odvijale.
Stečajni upravnik bi trebalo da bude častan posao, da se mi ponosimo tim ljudima koji su stečajni upravnici, da oni sami imaju dovoljno veliku svest da moraju da rade nešto što je na korist države, na korist građana, na korist tim ljudima koji su tamo zaposleni. Nažalost, imali smo primere gde su stečajni upravnici svoj položaj koristili da upropaste neko preduzeće, a kasnije i sami da učestvuju u privatizaciji.
Pozdravljam ovo što je promenjeno i zato što će sada izbor stečajnih upravnika zavisiti od ovih algoritama, odnosno svega što se bude odvijalo u privrednom sudu, tj. od ovog softvera. To nije softver gde možete da klikćete po 100 puta, pa da izaberete nekog stečajnog upravnika koji se vama sviđa, nego je to softver gde možete jednom da kliknete, gde će vam izaći ime stečajnog upravnika koji će rukovoditi stečajem u određenom preduzeću.
Moram da pozdravim transparentnost, vezano za rad stečajnih upravnika, zato što će biti dužni da podnesu pismeni izveštaj stečajnom sudu, ali će morati u preduzeću, gde su inače stečajni upravnici, da se nađe na internet sajtu, tako da će svaki njihov izveštaj građani moći da vide i da budu upoznati sa tim šta radi stečajni upravnik, tako da su mu mogućnosti za određene zakulisne radnje i te kako smanjene.
U svakom slučaju, ovo su dva zakona koja će spasiti našu privredu i koji neće dozvoliti da neko uzme pet miliona evra i da omogući nekim pumpadžijama da imaju lokacije gde god im padne na pamet i da vodi takve zakulisne radnje, kao što je to radio neko ko je bio naš bivši premijer.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević, po Poslovniku.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gosti, smatram da u radu ove Narodne skupštine mora da postoji neki red i smatram da je prekršen Poslovnik u čl. 106, 107. i 109. Smatram da predsedavajući Narodne skupštine nije adekvatno reagovao na remećenje reda koje je sproveo i učinio gospodin Đukanović, koji je takođe narodni poslanik. Obrazložiću ovaj svoj stav.
U članu 106. piše da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Gospodin Đukanović je u prva tri minuta svog govora govorio o svemu, osim o sadržini tri predloga zakona koja imamo na dnevnom redu. Govorio je o autoprojekcijama, o sličnim stvarima, ali nije o onome što je tačka dnevnog reda.
Član 107. kaže – govornik na sednici Narodne skupštine je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine. Na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza.
Dok tužilac ne kaže da postoji sumnja da je neko opljačkao i dok sud to ne utvrdi nepobitno, ni jedan narodni poslanik i bilo ko ne sme za bilo kog drugog narodnog poslanika da kaže da je opljačkao nešto. Taj narodni poslanik preuzima ulogu tužioca, sudije i krši član 107. našeg Poslovnika Narodne skupštine. Na kraju prekršajni član 109, gospodine Arseniću, gospodine predsedavajući, vi ste imali obavezu kada je ovo utvrđeno da najpre upozorite gospodina Đukanovića da se ne drži tačaka 106. i 107, a kada ste primetili da nastavlja da krši i remeti red rada naše Skupštine, da mu izreknete meru opomene, na osnovu člana 109.
Neki narodni poslanici su ovde bili kažnjeni sa skoro osam hiljada dinara zbog toga što su predsedavajućoj postavili pitanje – jel da, a za ovakve slučajeve nemamo ni opomenu, ni upozorenje.

Moram da konstatujem ste vi u pravu, molim sve narodne poslanike da se drže dnevnog reda. Pokušao sam gospodinu Đukanoviću da ukažem da u prvom delu, znači govorom o tom prvom delu izlaganja njegovog, da je mimo teme. On čovek me nije čuo, ajde s obzirom na žar govora malo sam tolerisao, ali vaše je pravo da u danu za glasanje ako želite da se o tome izjasnimo.
Da li želite da se izjasnimo u danu za glasanje?

Želim da se izjasnimo, ali pošto ste vi već sami rekli da sam u pravu, ja očekujem da svi narodni poslanici koji su danas ovde prisutni u danu za glasanje glasaju da je povređen Poslovnik.

Gospodo narodni poslanici morate da me poštujete toliko da mogu da završim komunikaciju sa narodnim poslanikom sa kojim razgovaram.
Ne aludiram ni na koga kako će ko odlučivati, moje je pravo, neću biti toliko tvrdoglav da negiram ono što je tačno. I sam sam spreman da prihvatim grešku i molim vas da me tako gledate. Nemam pravo ni na koga da aludiram i mislim da me dovoljno razumete.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, po Poslovniku.