Gospodine Veselinoviću, molim vas, poštujte dostojanstvo Narodne skupštine. Sami ste rekli da je ministar posle vašeg izlaganja govorio o temi, nije bilo razloga da vam dam repliku.
Znate po Poslovniku nemate pravo, i zbog čega ste pokušali kroz Poslovnik da kažete ono što ste hteli u replici.
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović, po Poslovniku.

Ukazujem na povredu član 107, vezan za dostojanstvo parlamenta.
Mi imamo jednog narodnog poslanika koji se javi za povredu Poslovnika, kaže koji je član, a onda uopšte ne govori o povredi Poslovnika, nego postavlja političku temu na tapet i vodi takvu vrstu diskusije. To je zaista uvreda za ovaj parlament, zato što pokušavate da izvrdate ruglu sam Poslovnik.
Inače, kada već govorimo, ja to prosto moram da kažem, vezano za te privatizacije, ne optužujemo vas mi da su pljačkaške, to vas je optužila Evropska komisija i Verica Barać. Oni su vam rekli da su 24 privatizacije za koje su tražili da se ovde istraže bile pljačkaške. Morate vi, ipak malo da mislite o tome. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Đukanoviću.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, po Poslovniku.

Član 107. gospodine  predsedavajući, mada kako se u nekim trenucima vode sednice i kako neko može da priča o čemu god hoće, neko drugi može da priča dokle god hoće.
Član 107. dostojanstvo Narodne skupštine, Narodna skupština ima svoju zakonodavnu i kontrolnu ulogu kao najdominantnija, ali Narodna skupština sigurno nema ulogu da svađa Srbiju sa bilo kojom drugom državom na ovom svetu
Danima slušamo tirade narodnih poslanika opozicije, ne cele, ali predvođene agregatnim stanjima DS, kako im smetaju investicije iz UAE, kako im smeta „Beograd na vodi“, kako im smeta da se Beograd pokrene, da se Srbija zaposli, kako im smeta kada arapske kompanije koje imaju, a svi na ovom svetu znaju kakve resurse i kolike resurse, a ćutali su i nisu im smetali resursi Darka Šarića. Tu nije bilo nikakvog problema. To su bile direktne inevsticije. Kao što su bile direktne investicije kada Mišković proda svoju firmu, i to je bila direktna investicija. Ali samo da dođu respektabilne, svetske kompanije iz UAE, da dođu u Srbiju, umesto da ih dočekamo na crvenom tepihu i raširenih ruku kao što se i očekuje, očekuju ljudi koji investiraju, koji ostavljaju sredstva ovde, koji stvaraju nove vrednosti, koji otvaraju radna mesta, ne, iz ove Narodne skupštine, od strane DS bilo kojeg agregatnog stanja i bilo kojeg dela šalju se poruke mržnje, poruke nedobrodošlice.
Imali pravo Narodna skupština na to? Imate li vi pravo kao predsedavajući da tako nešto slušate i da tako nešto tolerišete? Naravno da nemate. Zbog toga mislim da je prekršen Poslovnik, član 107.

Da li želite da se u danu za glasanje izjasnimo o povredi Poslovnika? (Ne.)
Hvala.
Reč ima ministar u Vladi dr. Dušan Vujović. Izvolite.

Pošto je gospodin Stefanović zamolio direktan odgovor, sada ću kratko odgovoriti na nekoliko stvari koje je pomenuo u svom izlaganju. Mislio sam da to možemo da ostavimo za kasnije.
Prvo pitanje uticaja zakona na zapošljavanje, postoji jedna analiza koja je napisana u obrazloženju koje je zajedno sa zakonom stavljeno na raspolaganje svima u javnoj raspravi i kasnije na odborima jutros i danas, koji objašnjava nužnost donošenja tog zakona, sistemski karakter tog zakona i Zakona o stečaju.
Ekonomska analiza koja pretpostavljam nije dovoljno jasna i prihvatam vašu sugestiju da uradimo detaljniju analizu, mogu da vam dam osnovne skice. Iz teza o tome koliko ta preduzeća danas koštaju, da ona drže oko 100.000 zaposlenih koji u stvari ništa ne stvaraju, a računaju na socijalnu pomoć, na plate i ostalo, zamislite da oko 100.000 ima propušteni društveni proizvod.
Sada kada smo radili procene poplava, od jedne milijarde 525 miliona evra procenjenih, ukupnih efekata poplava, pola su direktne štete, a pola su ekonomski gubici zbog toga što su ekonomski resursi stavljeni van funkcije. Zamislite koliko je slična suma od 800 miliona u koju su uključeni resursi koji se ne koriste. Prihvatam vašu sugestiju i pokušaćemo u najkraćem roku da napravimo analizu i da procenimo koliko to deluje.
Indirektni efekti na ugled Srbije i na to da investitori ne žele i banke ne žele da rade u okruženju u kome pare nestaju u crnu rupu, u preduzeća u restrukturiranju, pošto ona ne plaćaju ni komunalne usluge, ni kredite, to stvara loš utisak. Mnogi ljudi, 99.000 su gnevni i očekuju neko rešenje, pozitivno ili negativno je takođe negativan utisak. Ali, napravićemo tu analizu, slažem se sa vama.
Drugo, oko postojao je nacrt zakona iz prošle godine koji je po automatizmu povučen iz procedure. Pošto smo krenuli da pravimo iz početka, tako smo radili i sve druge stvari, procena je bila da taj zakon, pošto je ključni model, tamo se to nije tako zvalo, bio privatizacija kapitala, da ne bi odgovorio glavnom zadatku, a to je da pokuša i da se privatizuje, naglašavam, imovina u delatnosti koja uključuje i fizičku imovinu i nematerijalnu imovinu.
Znači „Galenika“, ne samo zgrada, mašine, nego znanje, licenca lekova, način da se prave ti lekovi koji mogu da se izvezu na određena tržišta gde Srbija ima povlašćeni pristup. To je ta prodaja imovine koja inače nije moguća zato što su obaveze dva i po puta veće od procenjene vrednosti aktive.
Dakle, ovaj zakon pokušava da odgovori na realni problem privrede, a ne na neke apstraktne principe, uključujući principe mojih kolega iz međunarodnih finansijskih organizacija, koji imaju malo drugačije principe i koji nisu toliko opterećeni realnim problemima privrede, kao što smo mi sada u ovoj funkciji. Sa drugom kapom se drugačije razmišlja.
Taj novi predlog zakona je diskutovan na radnoj grupi 20 dana i stavljen je na javnu raspravu 20 dana pre 14. jula. Da nismo promenili zakon, mnogo bih se lošije danas osećao pred vama, nego zato što smo promenili zakon uzimajući u obzir sugestije, predloge, primedbe iz javne rasprave. Prema tome, direktno smo u javnoj raspravi dobili sve sugestije na osnovu kojih smo napravili izmene zakona. Mislim da to jeste smisao javne rasprave.
Znači, zašto inače sprovoditi javnu raspravu ako ne bismo izbacili stvari koje su nam ljudi rekli. Rekli su nam da izbacimo mnogo važnije od svih ovih drugih stvari, finansijsko restrukturiranje koje je trebalo da bude dobra mera, ali suviše komplikovana, suviše dugačka, suviše veliki fiskalni rizici, suviše dugački rokovi i mi smo rekli - pošto to postoji u drugim oblicima u UPPR itd, nemojte to da radimo u okviru ovog zakona, a to je suviše komplikovano i zato smo to izbacili.
Na sličan način smo prilagodili sve ostale stvari u zakonu na osnovu primedbe koje smo dobili. Konkretna primedba o uklanjanju metoda direktne pogodbe, direktne prodaje itd, nije uopšte došlo između narodnih organizacija. To uopšte nije njihova primedba. To je primedba naše stručne javnosti, čak i nekih političkih partija koje nisu u parlamentu itd. Znači, mi smo uvažili rizike koji su sa tim povezani i u stvari oportuno za takvo rešenje ne postoji u zakonu i zato smo ga na sopstvenu odgovornost očistili iz teksta koji smo odneli na Vladu, bez konsultacija sa bilo kim u Vladi van radne grupe i ministarstva koje je bilo neposredno u pripremi tog zakona.
Prema tome, kratko moram da kažem, ne odvodimo mi 600 preduzeća u kolapsu, oni se nalazu u kolapsu već jako dugo. Nije ovo zakon, kako ste rekli, koji uvodi pravnu smrt, ovo je zakon koji one koji su kliničkoj smrti pokušava da vrati u život. Potpuno obrnuto u medicinskom poređenju. Ovo je zakon koji pokušava u Odeljenju za rak da pronađu one pacijente koji mogu da prežive, da izvrši reanimaciju, vraćanje u život, a ne guranje u smrt. Da mi ovo radimo sa preduzećima koja su dobra onda bi to tako moglo da se kaže, to sigurno nije tako.
Ponavljam, ovo nije politička polemika, ovo je stvarno ekonomska suština. Imamo jako mnogo podataka za 161 preduzeće. Pozivam vas sve kada budemo objavili ovaj zakon da dođete da sudelujete u radu radne grupe koja će prolaziti kroz sva preduzeća i tražiti partnere. Mislim da je vaša uloga u tome da partnerima kažemo na vreme. Većina tih partnera se već znaju. Ne postoje tu preduzeća koja će prvi put nekome da se jave 15. avgusta i da kažu – pošaljite predlog. Ako nekome bude potrebno dopunsko vreme da posle preliminarnog iskazivanja interesa, posle toga će biti objavljen tender ili poziv, znači oni će imati 30 dana da iskažu preliminarni interes, pa će onda posle toga agencija u roku od 45 dana to ocenjivati, pa ćemo posle toga objaviti odluku da idemo na tender ili prikupljanje ponuda. Imaće tih 30 dana plus 45 dana, plus još 30 dana, imaće 100 dana da pripreme. Ko za 100 dana ne može da pripremi plan kako da izvuče neko preduzeće iz teškoća mislim da verovatno nije kredibilan investitor.
Poslednje, jako važno, mislim da smo ogromnu pažnju tome posvetili. Dozvolite mi da pročitam član broj 13. koji je potpuno nov u zakonu i svim našim zakonima - pribavljanje mišljenja i saglasnosti. Član 13. kaže: „Agencija“, to je Agencija za privatizaciju, „pre zaključenja ugovora pribavlja od nadležne Organizacije za sprečavanje pranja novca mišljenje o nepostojanju smetnji na strani kupca, odnosno strateškog investitora za zaključenje ugovora. Mišljenje iz stava 1. ovog člana mora se dostaviti najkasnije u roku od 15 dana od datuma prijema zahteva agencije“.
Kažemo da u roku od dve nedelje moramo da dobijemo mišljenje. „Agencija najkasnije tri dana po zaključenju ugovora dostavlja nadležnoj Organizaciji za sprečavanje pranja novca pismeno obaveštenje o zaključenom ugovoru sa kupcem i najkasnije od tri dana po uplati kupoprodajne cene pismeno obaveštava o izvršenoj uplati. Agencija je dužna da na zahtev nadležnog Organa za sprečavanje pranja novca bez odlaganja stavi na uvid, odnosno dostavi svu dokumentaciju kojom raspolaže, a koja je nastala u postupku zaključenja ugovora, odnosno u postupku realizacije ugovora i postupke po instrukcijama dobijenih od nadležnog organa“.
Ne postoji jača formulacija da sprečavamo da se novac nečistog porekla pojavi u procesu privatizacije. Ako možete da pojačate ovaj tekst, molim vas pojačajte tekst, a mislim da nije u redu da nam to zamerate pošto smo se stvarno potrudili da to uključimo u zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mladen Grujić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, u pripremi za ovu sednicu pokušao sam da napišem sebi presek stanja privatizacije u Srbiji za ovih 14 godina. Pokušavao sam i shvatio da je to bespredmetno. Ovih 14 godina propasti i urušavanja srpske privrede bolje da ostavim istoriji da nam sudi, a boga mi i istražnim ogranima.
Istorija nas neće pozitivno oceniti. Naprotiv, pitaće se šta bi ovim ljudima da unište privredu i industriju sopstvene zemlje. Hajde sada da vidimo šta ćemo sa ovim što je ostalo, da spašavamo šta se spasiti može.
Bolesna je situacija da imamo državnu, privatnu i nekakvu nedefinisanu imovinu koja se nekada zvala društvena imovina. Onima što pozivaju da se ne ukidaju društvene firme i da se ne prekida proces restrukturiranja preduzeća moram da kažem da o ekonomiji ne znaju ništa. Ove firme već godinama ne mogu ni da pozajmljuju novac od banaka, ne mogu da kupuju ili prodaju imovinu ili opremu, a to su osnovne ekonomske kategorije.
Daću vam neki konkretan primer. Bio sam skoro u Gradskoj pekari u Kruševcu, „Branko Perišić“, još jedno od preduzeća u restrukturiranju. Imaju silose u koje može ceo Rasinski okrug da skladišti žito, kukuruz, suncokret, ali to niko ne radi iz prostog razloga što to niko ne sme da uradi, jer u slučaju da nešto nije u redu ne mogu da povedu sudski postupak protiv skladištara žita jer preduzeće „Branko Perišić“ je zaštićeno na sudu, jer je u postupku restrukturiranja. Ko sme da se usudi da radi sa takvim preduzećem? Oni ne mogu ništa, ni da prodaju, ni da kupe od opreme, što je neophodno, jer oprema je potrošna stvar.
Sada vi imate tih nesrećnih dvestotinjak zaposlenih koji dolaze svaki dan na posao, proizvode nešto, ali i oni znaju da nemaju čemu da se nadaju, jer gledaju kako im se firma kruni i polako urušava, a privatna konkurencija raste. Navodim njihov primer, jer je samo jedan od 160 i nešto preduzeća koje su u restrukturiranju koja nemaju čemu da se nadaju.
Glasam za ovaj zakon da bismo okončali ovu agoniju. Neka propadne šta ne može da živi, šta može neka nađe vlasnika, a šta je od strateškog interesa neka preuzme država. Bitno je da ovaj proces koji traje skoro 15 godina se okonča, jer nema nikakvog smisla da nešto traje 15 godina, ma koliko su na početku namere bile dobre i iskrene, nadam se.
Ironija sudbine je da danas zajedno raspravljamo o Zakonu o privatizaciji i Zakonu o stečaju. Nema jasnijeg znaka o tome šta nas čeka od ove činjenice. Dajte onda bar da sav ovaj mrtvi kapital društvenih firmi kroz stečaj, ako ne može drugačije, uvedemo nazad u novčane tokove. Suština stečaja je da mora biti brz i pravedan. Dajte još jednom da potvrdimo ovde i kroz ovaj zakon zbog koga se vodi stečaj. Vodi se zbog poverilaca, pa onda zbog radnika i na kraju zbog vlasnika preduzeća, ako išta ostane. Dobro je da to opet naglasimo, jer smo zaboravili ovo pravilo zbog koga se vodi stečaj.
Zgađen sam paradiranjem po medija vlasnika bankrotiranih firmi koji nas bombarduju svojim izjavama, planovima razvoja, novim idejama. Hoće li neko već da kaže tim ljudima da te firme više nisu njihove? To izgleda malo ko od njih razume.
Mi iz NS smo dostavili određene amandmane na Zakon o stečaju samo sa jednim ciljem, ne da menjamo suštinu vašeg predloga, već samo da ga unapredimo, barem kako mi to vidimo. Na putu do Skupštine svaki put prođem kroz Krunsku ulicu i uvek gledam u prozor kancelarije u kojoj piše „Sartid“, preduzeće u stečaju. To se više niko ne seća od kada su oni u stečaju. Uvek vidim neke čike i tete kako sede za stolovima, ne izgledaju mi ni zabrinuto ni užurbano. Oni će dočekati penziju baveći se vođenjem stečaja „Sartida“. Mislim, u Krunskoj prođem i pored DS, ali tamo ne vidim neku užurbanost takođe, kao ni u „Sartidu“, ali to nema nikakve veze sa ovim što govorim. Izvinjavam se predsedavajućem.
Gospodine ministre, da li se slažete da je ovo više smešno nego tužno - „Sartid“, preduzeće u stečaju, pa i najstariji u ovoj sali su zaboravili da je postojalo preduzeće „Sartid“, a uredno neki ljudi dobijaju platu vodeći stečaj, ne znam u čije ime niti u čijem interesu.
Dozvolite da vam dam samo primer Građevinskog preduzeća RAD. Ko se ne seća tog preduzeća, jednostavno je, kada prelazite Novi Beograd, sa leve strane ogromna bela palata, nezavršena, to je Građevinsko preduzeće RAD.
O tom stečaju čujemo ili taj stečaj dobija na nekoj dinamici samo kad im hapse stečajnog upravnika ili kada postavljaju novog. To se relativno često dešava. To su jedini momenti kada čujemo da se nešto dešava u stečaju Građevinskog preduzeća „Rad“.
Slušam kolege iz opozicije kako se zakukavaju da će sto hiljada ljudi ostati bez posla. Moguće, sa time što, samo da vas podsetim, neće oni ostati bez posla, oni će ostati i bez plate. Bez posla su ostali u proteklih 14 godina. To je ta velika razlika.
Mi pokušavamo da unesemo ove izmene u Zakon o privatizaciji i vidim ga kao iznuđeno rešenje, da se ovde ne lažemo, sa kojim pokušavamo da spasemo šta se spasiti može. Neophodno je da negde podvučemo crtu i da krenemo iz početka. Ovih par stotina firmi ne mogu da ostanu u ovom međuprostoru između države i privatne imovine, i svima je to jasno. Zato vas pozivam da svi glasamo za ovaj zakon, jer, nažalost, to je jedino što u ovoj tačci privatizacije, posle 14 godina, sada možemo da uradimo. Svi drugi vozovi su već prošli. Zahvaljujem vam se.

Zahvaljujem se.
Reč ima doktor Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, danas smo čuli dosta diskusije o Zakonu o privatizaciji, o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, a i onaj deo zakona koji podrazumeva izmenu i dopunu prilikom registracije u Agenciji za privredne registre pokazuje suštinski da je ovo jedna osnova za političku platformu ekonomskih reformi sa kojima je SNS, na čelu sa sadašnjim premijerom, izašla pred građane Srbije i za to dobila podršku.
Ukoliko se ne setimo prošlosti ne možemo uopšte da kreiramo budućnost. To je ono što smo nasledili, ali rezultat spornih privatizacija koje su se obavljale u proteklih 10 godina i malo više, bogami i 12 godina, pokazao je da je svega osam privatizacija od 24 sporne, koje je Evropski parlament dao kao nalog u junu mesecu 2011. godine da se ispitaju, završeno prema zakonima koji su tada važili. Ali, očito postoji ta razlika od osam do 24, koji su se obavljali na volšebne načine, odnosno bez zakonske regulative.
Rezultat svega toga pokazuje da je prošle godine, 2013. godine je utvrđena šteta koja je naneta direktno budžetu Srbije, a ona iznosi 7,7 milijardi dinara. Kao rezultat toga imamo 56 osoba koje su lišene slobode, 11 slučajeva koja su procesuirana, gde je pokrenuta istraga za 93 osumnjičene osobe, tri bivša ministra i direktora jedne agencije. Šezdeset šest istraga je pokazalo da postoje, zbog određenih malverzacija su pokrenute i u 11 firmi, a da su u četiri preduzeća praktično slučajevi zaključeni bez određenih osnova.
Koji su efekti privatizacije u proteklih 12 godina pokazuje jedna studija koju je praktično Socijalno-ekonomski savet doneo 2011. godine u novembru mesecu. U toj studiji su čak učestvovali i gospodin Orbović i gospodin Rajić, koji su ispred Unije poslodavaca i koji kažu da su rezultati uopšte privatizacije katastrofalni, da broj ljudi koji su izgubili poslove od privatizacije do 2005. godine 31.12, zbog raskinutih 346 privatizacija, iznosi 137.000, a kod onih koje nisu privatizovane izgubilo je posao 117.000 radnika koji su radili u tim preduzećima. Kako kaže moj prethodnik, oni su odavno izgubili posao, samo je sada pitanje te naknade koju mi nazivamo platom, a koja ide iz budžeta permanentno u godišnjem iznosu od 800 miliona dolara ili 750 miliona evra, koju jednostavno dajemo svi mi svojim učešćem.
Došlo je vreme kada jednostavno za neke stvari crta mora da se podvuče i prošlost mora da se kaže javno i ta istina koja negde boli one koji su vodili ceo taj proces privatizacije pokazuje da je kapital od 584 preduzeća koja su ostala neprivatizovana potpuno negativan, da je imovina tih preduzeća šest milijardi evra, da je oko 100.000 ljudi koji rade pod znacima navoda, odnosno primaju naknadu iz budžeta za nešto što ne možemo uvek da nazovemo potpuno rad, jer nema stvaranja nove vrednosti. Imamo otprilike 200 miliona evra neplaćenih troškova komunalnih preduzeća, odnosno budžet ne prihoduje ta sredstva.
Šta onda uraditi u tom slučaju, osim uvesti određeni vid ekonomskih reformi, uvesti jedan lex specialis, ali sada prvi put prema određenim modelima, metodama i merama. To je bilo i ranije slučaj i neki poslanici tvrde da je to postojalo i pre. Da je postojalo pre, verovatno ne bi dolazilo do ovih spornih privatizacija.
Kada kažemo da sve firme koje rade dobro liče jedna na druge, onda kažemo da one koje ne rade dobro imaju problema jer su svaka slučaj za sebe. Upravo je ovaj zakon hteo da definiše sve slučajnosti u lošem poslovanju, u velikim problemima kod privatizacije, sa ovim metodama, merama i modelima.
Na kraju, dosta smo toga slušali o tome da li su oni dobri ili nisu i da li ih treba popravljati sa još više slučajeva iz prakse. To ćemo raditi o zakonu u pojedinostima. Ali, ono što je važno, to je da postoji studija koja je urađena, poređenje određenih ekonomskih efekata, na sajtu Agencije za privatizaciju još iz 1997. godine, kada smo pričali o prvom Zakonu o svojinskoj transformaciji, koji je započeo tada sa 1400 preduzeća, određeni zaključci i poređenja na 2001. godinu, kada se prvi Zakon o privatizaciji praktično pojavio ovde.
Kada vidite te rezultate i ove današnje rezultate koji su krajnji rezime celog procesa privatizacije u Srbiji, onda nije ni čudo i čak mislim da je jako malo da su 24 firme ušle u određene sporove koje možemo da nazovemo sporne privatizacije, jer ne pričamo o nekim malim preduzećima koja su preko privatizacije vrlo brzo završila u stečaju. Ali, treba reći da nije slučajan bio loš princip privatizacije povezan sa stečajem, jer je država učestvovala u tome. Učestvovala je kroz davanje Fonda za razvoj, kroz novac od poreskih obveznika, koja je, recimo, za firme gospodina Miškovića izdvojila 1,2 milijarde dinara, koje su kasnije išle u stečaj. Za jedan „Farmakom“ su izdvojile, primera radi, 731 milion dinara, koje su sada praktično u stečaju i ima četiri i po hiljade zaposlenih radnika.
Sada pitam – zbog čega se to dešavalo u periodu kada su postojali adekvatni zakoni? Očito da je ta zakonska regulativa išla na ruku tajkunima i da je postupak stečaja praktično bio u saglasnosti sa političkim establišmentom koji je vladao u to vreme i pokazalo se da su ovakva zakonska rešenja praktično prevaziđena, da ako želite da konsolidujete finansije, ako želite da uredite sistem, ako želite da završite sa društvenim kapitalom, onda morate da donesete ovakav predlog zakonskih rešenja koji će zaista ući u kompletnu reformu privrednih aktivnosti. Zaista će se ona pokazati kao dobra i neće proći puno vremena, već za godinu dana će praktično taj zamajac privrednih aktivnosti krenuti napred.
Ono što je važno još reći, jeste da je Zakon o stečaju u prošlosti pokazivao da su vlasnici privatnog kapitala praktično fiktivno otvarali firme i da su čak javne nabavke bile meka za ovakva preduzeća, a da su ćerke firmi ili neka druga privatna preduzeća služila samo za isisavanje para, pogotovo ako pričamo o javnim preduzećima koja su raspisivala tendere, odnosno javne nabavke koje su tada imale praktično jako puno rupa i koje su pokazivale da sve ono što može da ide kroz male nabavke se pokazalo da kao rezultat toga stepen korupcije u Srbiji je dostigao bio abnormalne cifre, da jednostavno više niko od investitora nije hteo da dođe u Srbiju da radi sa našom privredom.
Privatizacija je često bio slučaj, predmet, znači, sinergija ova dva zakona, su bili slučaj u kojima su se pokazali da su se razvijali više tajkuni i razvijale sve više firme na tržištu koje su bile u stečaju, da je to postao način funkcionisanja kako privreda treba da radi i samim tim budžet Srbije je postajao sve siromašniji, potrebe za uzimanjem kredita su postajale sve veće. Ti krediti su postali sve skuplji i skuplji i došli smo do ovoga do čega smo došli, da nam je bruto društveni prihod praktično postao omča oko vrata, da je jednostavno javni dug počeo da raste i svi negde zaboravljaju tu prošlost.
Sada smo došli, kada treba da povučete određene poteze u kojima treba da pokažete odlučnost i svi oni koji su učestvovali u ranijim privatizacijama i kreirali uopšte ova zakonska rešenja sada bi da napadaju, ali jednostavno su zaboravili da odgovornost za sve odluke i za sva zakonska rešenja nisu samo na onima koji su direktno vršili funkcije u agencijama za privatizaciju, ministarstvima, nego i na političkoj eliti koja je u tom vremenu činila određenu političku većinu.
Ono što treba reći da ovim novim zakonskim rešenjima se praktično prevazilaze svi modeli koji su do sada postojali, da se uvodi praktično očuvanje novih radnih mesta, stabilizacija privrednih aktivnosti koliko je to moguće, ozdravljenje privrede, kako je rekao gospodin ministar. I da kroz određene modele mi sada dobijamo i podršku Fiskalnog saveta, to ovde nije toliko poentirano, ali mislim da je jako važno, jer se mnogi pozivaju da Fiskalni savet ima običaj da ima suprotno mišljenje od predlagača, međutim, to je institucija koja je odavno već govorila da sa društvenim kapitalom treba prestati. Ono što je dobro, to je da pored Fiskalnog saveta Kancelarija za evropske integracije je podržala ove predloge, tako da je i ovaj predlog išao na Odbor za evropske integracije. Praktično je taj dokument pokazao da je Srbija sada na evropskom putu i nikada neće ni odustati od toga jer jednostavno promene koje sada uvodimo kroz ova zakonska rešenja više niko ne može da zaustavi.
Ono što je još važno reći da Zakonom o stečaju praktično uvodi se veća transparentnost, uvodi se sa novim predlozima sprečavanje zloupotreba koje je bilo evidentno, uvodi se praktično uklanjanje određenih problema koji se javljaju povećanjem ne izmirenja poverilaca, tako da su stečajni upravnici zajedno u saradnji sa sudijama koji su vodili postupke u prošlosti, bili mali bogovi koji su vršili funkciju rukovodioca cele imovine ali i onih poverioca da, od prilike, bilo važno na kojem mestu se nalazite u izmirivanju tih poverioca, pa onda otvarate veliki prostor za korupciju. Tako da samim tim sada te mogućnosti više ne postoje.
Ono što je važno, da samim ovim smanjujemo troškove koji će ići stečajnim upravnicima. Važno je da više odluka neće biti diskreciono pravo sudija, o tome ko će biti stečajni upravnik. Važno je da se kaže da obaveze koje se objavljuju mora da budu transparentno u roku od tri meseca kroz izveštaje objavljene. Da se ograničava onaj predujam za mala preduzeća jer, nije bilo u mogućnosti nijedno preduzeće malo koje je otišlo u stečaj da otvori stečajni postupak, jer nije u situaciji da plaća određene takse koje nisu bile u mogućnosti da prevazilaze određene troškove. To je sada na nivou od 50.000 dinara. Tako da nije bilo, sada nema više direktnih izbora stečajnih upravnika i važno je da taj odbor poverilaca bude u smislu toga da ne može više da dolazi do tog koruptivnog elementa u kome će se izvlačiti novac kroz određene vrste pozajmica, pa čak u tom četvrtom nivou i da se vrši ubrzavanje kroz određenu reorganizaciju, da se pokuša da ono što može da se izvuče iz stečaja i da postane ekonomski održivo zaista funkcioniše na tržištu kapitala.
Na kraju, izmene koje se odnose na određene probleme, kada pričamo o međunarodnom stečaju, a sada vidimo da, s obzirom da mnoge firme posluju i imaju te izvorne orjentacije, i kupovina postoji kod stranih investitora, mi moramo da se usaglašavamo svoje propise sa međunarodnim propisima, naravno ovo je jedan od zakona, izmena i dopuna koja će se uskladiti sa tim.
Osim ova dva zakona koja su se pokazala da sa svojim rešenjima, znači, ova Vlada ima viziju o tome kako treba izaći iz ovih problema sa kojima se Srbija nosi u poslednjih 13 godina. Treba reći da su i druge države od 2008. godine čak u svojim 65 zakonskih rešenja do sada takođe rešavale na ovaj način kao što je Vlada koju predvodi gospodin Vučić. Pokazali smo na neki način hrabrost da se uhvatimo u koštaca sa onim rešenjima koja su godinama gurana pod tepih.
Ono što je dato uz ovaj set zakona, o tome se možda manje pričalo, izmene i dopune, prilikom registracije, kada govorimo o privrednim subjektima vezano za Agenciju za privredne registre, važno je reći da izveštavanje koje je vezano uopšte za poslovanje, za svaku fiskalnu godinu više se ne vezuje za taj 28. februar 2012. godine, nego je on više statističke prirode, nego se vezuje za polovinu godine, odnosno za 30. jun.
Zašto je to sada važno? Zato što u tom delu vi otvarate potpuno transparentno, što se tiče samog izveštavanja, da svako ko je zainteresovan ko želi da radi, može na potpuno transparentan način kroz Agenciju za privredne registre da otvori praktično izveštaj o poslovanju uopšte određenom privrednom subjektu i može na osnovu toga čak da vidi ukoliko nije pravilno zaveo svoje poslovanje, takvi izveštaji će biti takođe na transparentan način. U obavezi su do 30. oktobra da budu praktično objedinjeni na „veb“ stranici APR-a. Zašto je to bitno. Pa, zato što na potpuno transparentan način više neće biti posrednika ni u jednom procesu, mi u procesu registracije određenih firmi, ni u procesu privatizacije, ni u procesu stečaja.
Danas kada pričamo uopšte o ovim zakonskim rešenjima, treba reći, odnosno pohvaliti rad ovog Ministarstva i treba reći da su svi ovi predlozi metodološki pokazani, jedna preciznos. Do sada, sve ove detalje, zakoni su uvek imali kroz određene predloge, što bi rekli, rupe koje bi određeni privredni subjekti jako brzo koristili i onda, zarad toga pokušavali da na neki način zaobiđu zakonska rešenja i prežive i ne plate ono što su obaveze, a to je porez države, odnosno punjenje budžeta, jer kao što se vidi, nikada nije bilo na adekvatan način, a pogotovo kada pričamo o stečaju i naplati potraživanja, ona su uvek išla u manjem procentu, nego što bi to trebalo da postoji.
Ovaj zakon treba podržati, ne samo zato što su reformski, nego zato što se pokazalo da ipak struka daje uvek prednost nad politikom, da sa stanovišta struke negde možete i kao ministar da ubedite i one koji nisu u poziciji da podržavaju ove zakone, pa da podrže i ovakva zakonska rešenja, jer su ona u interesu države, da nikada više pojedinci ne mogu da nadmaše državu, pa zvali se oni i tajkuni ili kontraverzni biznismeni, da nikada više ne možete doći u situaciju da jednostavno ne znate odakle kapital dolazi kada je u pitanju privatizacija i da nikada više nećete doći u situaciju da donosite određene odluke, a da nemaju zakonski okvir.
Dobro je što ste nam na stručan način pokazali da ipak, da biste uopšte debatovali na ovu temu morate, pod jedan, da pročitate zakon, morate da znate koja su zakonska rešenja.
S druge strane, ne smete da zaboravite da smo se mi kao država, to je otprilike bila negde sugestija onih koji ne misle kao oni koji podržavju zakon, da određena rešenja koja se odnose i na poljoprivredna zemljišta kada su u pitanju investitori, mogu da budu i praktično deo kada pričamo o stranim investitorima, mogu da budu deo imovine i predmet kupovine i prodaje su zaboravili, da smo se mi obavezali prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju EU, da jednostavno zakon važi za sve, da je tržište otvoreno, da samo konkurentska utakmica pobeđuje i da su to evropske vrednosti za koje se svi zalažemo.
Prema tome, u tom delu privrednih aktivnosti mi ne možemo da pravimo neke prednosti za određene, a za druge, kada su u pitanju određene delatnosti da kažemo – za ovo ne može. Za poljoprivredno zemljište ne može da važi, a za 16 hektara na Novom Beogradu, za određene firme koje su u one 24 sporne privatizacije, za njih to važi.
Prema tome, bez obzira da li govorimo…
(Predsednik: Vreme, već je 20 minuta.)
Sve ovo će biti i predmet određenih razgovora na odboru koji ćemo voditi o zakonu u pojedinostima, kroz veliki broj amandmana.
Mislim da SNS nema razloga da bude nezadovoljna i mi ćemo podržati ove zakone.