Hvala, predsednice.
Sad me je upravo koleginica Čomić stimulisala da ponovo apelujem da se razmotri ozbiljno mogućnost donošenja zakona o stečajnim upravnicima, imajući u vidu i ove zahteve koji se sada ističu, kao i one koje sam istakao u načelnoj raspravi.
Jedino što se ne mogu složiti, a ne mogu se složiti o oročavanju licence, imajući u vidu dva razloga. Prvi razlog u stečajnoj praksi je nesumnjiv, a to je da se rad stečajnih upravnika kontinuirano prati. Zašto? Zbog toga što je stečajni sudija i te kako dužan, i te kako obavezan da kontroliše rad. Ovo nije razlog za podsmeh, ovo je istina, tim poslom se bavim. Dakle, i te kako je obavezan da prati rad stečajnog upravnika i da po prigovorima i pritužbama odlučuje o svakoj pritužbi na rad stečajnog upravnika. Tih pritužbi, hvala bogu, u stečajnoj praksi ima i te kako mnogo, naročito sa stanovišta zaštite interesa stečajnih poverilaca, kao i ostalih poverilaca, o čijim prigovorima odlučuje isključivo stečajni sudija.
Osim toga, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika imala je kontinuitet u praćenju rada stečajnih upravnika i na drugi način, kroz dostavljanje izveštaja, jer su ti izveštaji po meni i te kako značajni za funkcionisanje, kako stečajnih upravnika, kako u stečajnim predmetima, tako i praćenje rada od strane institucije koja će biti zadužena. Da li će to ostati Agencija za licenciranje, ili će se transformisati, to je sada neko drugo pitanje i pitanje za poseban zakonski akt. Ali, u svakom slučaju, nema razloga za oročavanje, zbog toga što onaj ko dobije licencu, on mora iskazati maksimalni kvalitet rada, a ravnomeran teret raspoređivanja predmeta na stečajne upravnike će samo pokazati da će svi biti angažovani u onoj meri u kojoj svojim kvalitetom to i zaslužuju. Hvala.