Hvala. Doktor Darko Laketić. Vreme poslaničke grupe.

Poštovana predsedavajuća, odnosno predsednice, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici, koliko znam i zakon o privatizaciji i Zakon o stečaju, dakle ima apsolutnu podršku evropskih finansijskih institucija, a koliko vidim nemamo podršku ljudi koji se samo formalno deklarišu kao „evropejci“.
Dakle, zaista sam saslušao i obrazloženje predlagača, ali i svaku diskusiju po amandmanu i tragao za razlozima ovakvih predloga, dakle, „briše se“. Pričam o amandmanu broj 2, dakle, i pričam o svim amandmanima, dakle svih 94 amandmana koji su predloženi na jedan isti način, a to je sa dve reči „briše se“.
Zaista sam tragao za razlozima i motivima podnošenja ovakvih predloga amandmana. Našao sam ih u citatu, u jednom citatu pokojnog doajena novinarstva Aleksandra Tijanića koji je izrekao sledeću rečenicu kada su ga upitali da li je uzeo Zorana Živkovića da mu piše kolumnu, otvoreni citat: „Ne moguće“, rekao je, „Kako dotični da piše kada ne zna da kuca? Elem, od dana kada je ukopao prvi čokot, somelijer Živković nije više u srodstvu sa sobom“. Zatvoren citat.
Zaista mislim da sa ovim citatom i bukvalno sa ovim objašnjenjem mogu protumačiti, a možemo i svi zajedno, motive podnošenja 94 amandmana sa dve reči „briše se“. Mislim, takođe, da ova rečenica oslikava ne samo jedan gigantski poslovni poduhvat pomenutog gospodina, naravno uz subvenciju države, evo završavam, već i stanje duha. Hvala vam puno.

Poslaniče, molim vas. Javili ste se po amandmanu.
Zoran Živković, vi ste ga spomenuli, citirali njegove rečenice. Moram da mu dam reč.
Replika dve minute. Izvolite.

Hvala uvaženom kolegi što mi je dao mogućnost da dobijem još malo vremena koje ću naravno potrošiti, ne na odgovor besmislici koju je izrekao, nego na daljem dokazivanju da ovaj zakon nije dobar i da ovaj zakon mora da bude ne usvojen, odnosno ja se nadam da će posle ovako iscrpnih, kvalitetnih, dubokoumnih rasprava poslanika većine i sam ministar da shvati da zakon treba da se povuče, jer usvojiti zakon sa podrškom ovakvo grandioznih umova će biti stvarno komplikovana stvar.
No, pozdravite vi svakoga ko piše o meni...

Poslaniče, meni se obraćajte. Gospodin Mićunović je juče zamolio sve poslanike samo spikeru. Hvala.

Izvinjavam se.
Prenesite prethodnom govorniku, predsednice, da ja jako volim ljude koji se bave mojim radom, poslovnim, političkim i sportskim i ne znam kojim sve, da je to jako lepo, da je posao svakog političara da izazove pažnju i to pozitivnu pažnju što ja tako shvatam pažnju prethodnika i da uz današnji nedostatak mog već hroničnog biografa koji i danas nije prisutan u sali, vidim da postoje još dosta visokoumnih ljudi koji se bave mojom istorijom, što mi godi, i ja vam se zahvaljujem na vašoj pažnji.

Hvala vam. Preneću u pauzi.
Reč ima Dragan Nikolić.
Izvinjavam se, prethodno se javio Marko Đurišić ako još uvek želi, po amandmanu. Samo mi recite, vreme poslaničke ili vreme šefa?

Vreme šefa.

Izvolite.

Ovaj član 2. definiše pojmove koji se nalaze u ovom zakonu i jedan od pojmova je strateško partnerstvo.
Kaže – strateško partnerstvo je model privatizaciji kroz istitucionalni odnos domaćih ili stranih lica sa subjektom privatizacije, odnosno Republikom Srbijom koja se sprovodi kroz zajedničko ulaganje putem osnivanja novog privrednog društva ili dokapitalizacijom postojećeg subjekta privatizacije.
Slušali smo od dosta prethodnika kako ovaj zakon će sprečiti korupciju, kako je dobio pohvale raznih međunarodnih institucija, pa bih ja želeo da pročitam saopštenje za javnost jedne institucije, zove se „Transparentnost Srbija“, koja počinje ovako – privatizacija je i dalje pod rizikom korupcije. „Transparentnost Srbija“ smatra da aktuelni Predlog zakona o privatizaciji ne otklanja u dovoljnoj meri rizike za nastanak korupcije u toj oblasti i pored toga što proklamuje transparentnost i onemogućava korupcije među temeljnim načelima i donosi neka dobra rešenja.
„Transparentnost Srbija“ ocenjuje da je izuzetno važno što je u predlogu zakona izostavljena najspornija odredba iz nacrta, mogućnost da se privatizacija sprovodi po metodu neposredne pogodbe. Međutim, istog dana je javnost obaveštena da će neposrednih pogodbi ipak biti, ali da će se one primeniti direktno na osnovu međudržavnih ugovora. Time se nastavlja opasna praksa, stvaranja paralelnog pravnog režima u kojem država sa jedne strane propisuje stroga pravila nadmetanja, transparentnosti i procedura kod raspolaganja javnom imovinom, a sa druge strane se olako odriče svih tih načela kada dođe na red poslovanje sa inostranim partnerima iz odabranih zemalja, bilo da je reč o prodaji preduzeća, javnim nabavkama ili javnim, privatnim partnerstvima.
Predlog zakona sadrži model strateškog partnerstva kod kojeg će postojati konkurencija, javnost, metod javnog prikupljanja ponuda, ali je problem u tome što kriterijumi za odabir ovog modela i za kvalifikacije investitora nisu precizno postavljeni, već je prepušteno da ih Vlada arbitrarno utvrdi od slučaja do slučaja i ide dalje saopštenje, ne bih sada čitao.
Znači, nije baš da svi imaju pozitivno mišljenje o rešenjima iz ovog zakona, evo ja sam naveo saopštenje „Transparentnosti Srbija“ koje se često ovde uzima kao neko ko ocenjuje transparentnost zakona koji se donosi i sprovodi u Republici Srbiji i mislim da, citirao sam, iskoristio sam raspravu u ovom članu 2. koji definiše strateško partnerstvo i uključio se, nadam se dovoljno argumentovano u diskusiju o tome da ovaj zakon ipak ne otklanja sve rizike od korupcije, kako neke kolege poslanici tvrde. Hvala.