Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Osmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 112 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 144 narodna poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: dr Miljana Nikolić, Miroslav Markićević, Milena Ćorilić i Konstantin Arsenović.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pored predstavnika predlagača dr Zlatibora Lončara, ministra zdravlja, pozvala da sednici prisustvuju i prof. dr Dragana Jovanović, posebni savetnik ministra zdravlja, i Nataša Gudović, Miomir Antonijević i Svetlana Zeković, viši savetnici u Ministarstvu zdravlja.
Nastavljamo rad i prelazimo na načelni pretres o 4. tački dnevnog reda -PREDLOGU ZAKONA O IZMENI ZAKONA O ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI.
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.
Primili ste Izveštaj Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za zdravlje i porodicu.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača dr Zlatibor Lončar, ministar zdravlja, želi reč? (Da.)
Izvolite, samo se prijavite.
Reč ima ministar Lončar.

Dobar dan svima.
Prvo želim da vam ukratko kažem o čemu se radi u ovom zakonu najjednostavnije, a onda ću i pročitati obrazloženje. Mislim da ste svi svedoci da imamo jedan problem u zdravstvu, a to je da se svaki dan javljaju problemi vezani za kadar u zdravstvenim ustanovama i u celokupnom zdravstvenom sistemu Republike Srbije, a odnosi se na to da li trenutno imamo nedovoljno kadra.
Druga stvar koja je zabrinjavajuća, a to je da kadar koji imamo, koji se odnosi na lekare specijaliste i subspecijaliste, je životne dobi oko 50 ili preko 50 godina starosti.
Da bi to rešili sagledali smo u stvari probleme koji još postoje. Odlučili smo se za predlog ovog zakona. Naravno, to je nešto što se vidi golim okom, što se oseća svaki dan. Imamo i drugu stvar, a to su činjenice koje smo dobili od Instituta za javno zdravlje „Batut“ gde je potkrepljeno sve ono, a ja ću vam to i obrazložiti, odnosno pročitaću kakve su naši zvanični brojevi i informacije koje trenutno postoje.
Suština ovog zakona je da bi rešili ovaj problem za najmanje pet do deset godina, a u narednih par godina da idemo isto, došlo do velikog problema. Predlozi su sledeći: da se ukine dve godine obaveznog staža kada završite fakultet, kada imate onaj osnovni staž kada položite državni ispit da morate još dve godine da budete klinički lekar da bi konkurisali za specijalizaciju, da se to ukine, da može da se ide na specijalizaciju odmah posle položenog državnog ispita. Sledeća stvar, uslov je bio da morate da budete u stalnom radnom odnosu da bi konkurisali, pa da bi dobili specijalizaciju. Zbog situacije i podataka koje sam rekao, a i dodatnih koje ću izneti, mišljenja smo da moramo da damo i volonterske specijalizacije i specijalizacije onima koji su zaposleni na određeno vreme, jer i sami znate kakvo nam je stanje i u budžetu i kakvo je stanje sa zapošljavanjem i ovo je jedini način da ovaj problem rešimo.
Posebno volonterske specijalizacije i specijalizacije na određeno vreme bi se odnosile na deficitarna zanimanja, a videćete koja su to. To je ono što nam danas fali, a i ono od čega nam preti opasnost da će biti problem u narednom periodu zbog ove starosne granice, odnosno proseka godina koje imaju naši specijalisti.
To bi bila suština, a sada ću vam dati i obrazloženje za sve ovo po stavkama.
Što se tiče ustavnog osnova, ustavni osnov za donošenje zakona o izmeni Zakona o zdravstvenoj zaštiti sadržan je u članu 97. stav 10. Ustava RS kojim je propisano da RS uređuje i obezbeđuje sistem oblasti u zdravstvu.
Razlozi za donošenje ovog zakona: rad na pripremi strateških i zakonodavnih okvira za ostvarivanje ciljeva zdravstvene politike, polazeći od sektorskih strategija, programskih aktivnosti na unapređenju sistema zdravstva i reformskih procesa po nivoima zdravstvene zaštite identifikuju prioritetna područja i obezbeđuju usmeravanje zdravstvene službe, a sve u cilju postizanja dostupne zdravstvene zaštite.
Shodno navedenim ciljevima i aktivnostima jedan od najvažnijih resursa koji je osnov razvoja sistema zdravstvene zaštite i koji je potrebno razvijati jesu ljudski resursi u zdravstvenom sistemu, odnosno oni predstavljaju osnovnu odrednicu sistema zdravstvene zaštite i to u svim oblastima – promocije, prevencije i lečenja. Istovremeno, ljudski resursi predstavljaju najveći i najvredniji resurs zdravstvenog sistema koji treba stalno razvijati.
Razvoj ljudskih resursa u zdravstvenom sistemu utvrđuje se i na osnovu kapaciteta utvrđenih planom mreža zdravstvenih ustanova, na osnovu starosne strukture zaposlenih u zdravstvu, migracionih tokova, veličine gravitacionog područja, iskorišćenosti postojećih kapaciteta, prosečne planirane dužine bolničkog lečenja, prosečnog broja lečenih pacijenata u odnosu na jednog lekara, kao i na osnovu potrebe stanovništva za zdravstvenim uslugama na osnovu demografskih, epidemioloških projekcija i novih zdravstvenih tehnologija.
Dugoročno planiranje i ulaganje u ljudske resurse pored generisanja znanja, ulaganja u infrastrukturu i tehnologiju, neophodno je radi dostizanja adekvatnog odgovora na promenljive zdravstvene potrebe i različite modalitete pružanja usluga.
Razlog za donošenje ovog zakona predstavlja i činjenica da je posle sprovedene analize kadrovske strukture u zdravstvenim ustanovama, a na osnovu podataka Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milana Jovanovića Batuta“, Republičkog Zavoda za statistiku, zdravstvenih ustanova i drugim oblicima zdravstvene zaštite i Pravilnika o specijalizacijama i užim specijalizacijama, uočeno, sve starija starosna struktura zaposlenih.
Takođe, deficitarne grane specijalizacije iz oblasti medicine rangiraju se na osnovu odstupanja od postojećeg broja doktora medicine, specijalista u zdravstvenim ustanovama u Republici, u odnosu na normativ specijalističkog kadra koji je izračunat u skladu sa važećim podzakonskim aktima.
Sve navedeno ukazuje na neophodnost da se zdravstvenim radnicima i zdravstvenim saradnicima omogući upućivanje na specijalizaciju, posle završenog pripravničkog staža i položenog stručnog ispita, kako bi u narednim godinama zdravstveni sistem imao stručan, specijalistički kadar koji bi pružao kvalitetnu i dostupnu zdravstvenu zaštitu pacijentima u Republici Srbiji.
Imajući u vidu navedeno, predlaže se izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti u članu koji se odnosi na dužinu obavljanja zdravstvene delatnosti, na položenom stručnom ispitu za zdravstvene radnike, zdravstvene saradnike sa visokim obrazovanjem, a pre upućivanja na stručno usavršavanje i specijalizaciju i užu specijalizaciju, odnosno predlaže se ukidanje uslova dve godine obavljanja zdravstvene delatnosti pre upućivanja na specijalizaciju.
Objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja.
U članu 1. propisano je da se zdravstveni radnik i zdravstveni saradnik sa visokim obrazovanjem može stručno usavršavati, sticati specijalizaciju, pod uslovom da je završio pripravnički staž i položio stručni ispit, kao i da se posle završene specijalizacije može usavršavati u užoj specijalnosti.
Zdravstveni radnik sa visokim obrazovanjem, može se posle završene specijalizacije usavršavati i u užoj specijalnosti pod uslovom da bi obavljao poslove zdravstvene zaštite u skladu sa ovim zakonom kao specijalista određene grane medicine, stomatologije, odnosno farmacije.
Izuzeto od stava 1. ovog člana iz oblasti deficitarnih grana medicine, stomatologije, odnosno farmacije, ministarstvo može za nezaposlenog zdravstvenog radnika sa visokim obrazovanjem, koji je završio pripravnički staž i položio stručni ispit, da odobri specijalizaciju kao i užu specijalizaciju po položenom specijalističkom ispitu.
Ministarstvo za svaku kalendarsku godinu, najkasnije do 31. decembra tekuće godine, donosi odluku u oblasti medicine, stomatologije, odnosno farmacije, koje su deficitarne u Republici Srbiji na osnovu mišljenja zavoda za javno zdravlje osnovanog na teritoriji Republike u skladu sa zakonom.
Pored navedene izmene data je mogućnost zdravstvenim ustanovama, odnosno privatnoj praksi, da odobri zdravstvenom radniku, odnosno zdravstvenom saradniku specijalizaciju, odnosno užu specijalizaciju bez ograničenja, a koja se odnosi na dužinu obavljanja zdravstvene delatnosti pre dana donošenja zahteva za odobravanje specijalizacije, odnosno uže specijalizacije.
U članu 2. utvrđeno je da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
Sredstva za sprovođenje zakona, za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti dodatna sredstva iz budžeta Republike Srbije, u odnosu na sredstva koja su već obezbeđena za rad i obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže zdravstvenih ustanova.
Analiza efekta. Određene probleme koje zakon treba da reši. Zakonom o izmeni Zakona o zdravstvenoj zaštiti omogućuje se većem broju zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika da budu upućeni na specijalizaciju i užu specijalizaciju, a samim tim i brže zanavljanje stručnog kadra. Ukazuje se na neophodnost da se zdravstvenim radnicima omogući upućivanje na specijalizaciju posle završenog pripravničkog staža i položenog stručnog ispita, kako bi u narednim godinama zdravstveni sistem imao stručan specijalistički kadar koji bi pružao kvalitetnu i zdravstvenu zaštitu dostojnu, pacijentima u Republici Srbiji.
Stvoreni su uslovi, ali kao izuzetak za deficitarne oblasti medicine, stomatologije i farmacije, ministarstvo može za nezaposlenog zdravstvenog radnika sa visokim obrazovanjem koji je završio pripravnički staž i položio stručni ispit, da odobri specijalizaciju, kao i užu specijalizaciju po položenom specijalističkom ispitu.
Ministar za svaku kalendarsku godinu, najkasnije do 31. decembra tekuće godine, donosi odluku u oblasti medicine, stomatologije, odnosno farmacije koje su deficitarne u Republici Srbiji, na osnovu mišljenja Zavoda za javno zdravlje, na teritoriji Republike u skladu sa zakonom.
Ciljevi koji se donošenjem zakona postižu, donošenjem ovog zakona postiže se sledeći cilj – povećanje većeg broja stručnog kadra, specijalista, užih specijalista, mlađih od 55 godina u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže, čime bi se popravila starosna struktura zaposlenih, zanovile deficitarne grane medicine, stomatologije i farmacije, odnosno obezbedilo pružanje kvalitetne i dostupne zdravstvene zaštite.
Druga mogućnost za rešavanje problema, a imajući u vidu činjenicu da je donošenje Zakona o zdravstvenoj zaštiti, da je proteklo osam godina i da se pojavila potreba za drugačijim sistemskim rešenjem u odnosu na osnovni zakon, nije postojala mogućnost da se problemi koji se rešavaju ovim zakonom urede na drugačiji način od donošenja Zakona o izmeni zakona.
Zašto je donošenje ovog zakona najbolje rešenje? Izmena zakona predstavlja predmet zakonske regulative gde se stoga ova oblast može urediti isključivo na ovaj način. Na koga će kako uticati predložena rešenja?
Rešenja o predloženom zakonu, o izmeni Zakona o zdravstvenoj zaštiti, odnose se na zdravstvene radnike, zdravstvene saradnike, zdravstvene ustanove i druge oblike obavljanja zdravstvene delatnosti u skladu sa zakonom.
Zajednicu u celini kroz unapređenje i organizaciju zdravstvenih službi, u odnosu na unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite koja se obavlja na teritoriji Republike Srbije, na pacijente, a prema podacima Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, prikaz postojećeg stanja u ovoj oblasti je sledeće – opšti podaci o ljudskim resursima.
U Republici Srbiji na dan 31. decembar 2013. godine u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže zdravstvenih ustanova Republike Srbije je bilo 113.068 radnika zaposlenih na neodređeno vreme. U radnom odnosu na određeno vreme je bilo 6.934 zaposlena, 6% od ukupnog broja.
Ako se uzme u obzir da je u zdravstvenim ustanovama, opštinama sa pretežno srpskim stanovništvom na teritoriji AP KiM 6.286 zaposlenih, a to govori da je u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže u 2013. godini bilo ukupno 126.288 zaposlenih.
Broj zaposlenih doktora medicine na neodređeno radno vreme je bilo 21.607, a od toga 3.832 bez specijalizacije, a 2.480 na specijalizaciji i 15.295 specijalista, a na određeno radno vreme 987, a od toga 888 bez specijalizacije, a četvoro na specijalizaciji i 95 specijalista.
U 2013. godini zabeležen je broj od 307 lekara na 100.000 stanovnika. U poređenju sa prosečnom vrednošću ovog indikatora za zemlje EU, obezbeđenost lekarima u Republici Srbije, znatno je manja.
U 2013. godini u Republici Srbiji je dostignuta prosečna vrednost zemalja EU iz 2004. godine.
U našoj zemlji se beleži velika razlika u teritorijalnoj obezbeđenosti stanovništva lekarima, tako da samo 209 lekara na 100.000 stanovnika ima Sremski okrug, dok se 424 lekara na 100.000 stanovnika registruju u Nišavskom okrugu. Obezbeđenost stanovništva izabranim lekarima u primarnoj zdravstvenoj zaštiti u Republici Srbiji, opšta medicina, služba za zdravstvenu zaštitu u odlasku stanovništva je osnovni nosilac primarne zdravstvene zaštite stanovništva starijeg od 19 godina.
Zdravstvena zaštita odraslog stanovništva u Republici Srbiji, ovoj službi pruža ukupno 3.928 lekara, a od ovog broja 50% su lekari opšte medicine, a 6% su lekari na specijalizaciji, 44% su specijalisti opšte medicine. Broj odraslih stanovnika starijih od 19 godina po lekaru, službe opšte medicine iznosi 1.468.
Ukupan broj poseta kod lekara u ordinaciji tokom prethodne godine je 25.294 pacijenta. Prosečan broj poseta po lekaru u opštoj medicini, ordinaciji je 6.439.
Služba za zdravstvenu zaštitu žena, dakle, obezbeđuje specifičnu zdravstvenu zaštitu ženskoj populaciji starijoj od 15 godina.
Zdravstvene usluge u ovoj službi pruža 575 lekara, a od ovog broja 511, odnosno 89% su lekari specijalisti. Na jednog lekara specijalistu, u ginekologiji, u službi za zdravstvenu zaštitu žena, prosečno dolazi 6.246 žena preko 15 godina starosti.
Prosečan broj poseta po lekaru u ordinaciji u službi za zdravstvenu zaštitu iznosi 2.539. Služba za zdravstvenu zaštitu dece, ona obezbeđuje primarnu zaštitu dece od nula do šest godina starosti. Zdravstvenu uslugu u ovoj službi pruža 764 lekara, od čega su 84% lekari specijalisti. Prosečan broj dece predškolskog uzrasta jednog lekara u službi zdravstvene zaštite iznosi 732.
Ukupan broj ostvarenih usluga u ordinacijama lekara je 3.588. Prosečan broj poseta po lekaru u službi za zdravstvenu zaštitu iznosi 4.698. Služba za zdravstvenu zaštitu školske dece, služba za zdravstvenu zaštitu školske dece i omladinu obezbeđuje primarnu zdravstvenu zaštitu deci i omladini od 7 do 19 godina starosti.
Zdravstvene usluge u ovoj ustanovi pruža 732 lekara. Od toga je 63% lekara specijalista. Prosečan broj školske dece i omladine po lekaru iznosu 1.319.
Specijalistički kadrovi u ukupnom broju lekara zaposlenih na neodređeno vreme 70,8% čine specijalisti, dok se 11,4 lekara usavršava iz neke od oblasti specijalizacija.
Doktorke medicine se mogu specijalizovati iz 46 specijalističkih grana iz oblasti zdravstvene zaštite. Broj vrsta užih specijalističkih grana ili oblasti zdravstvene zaštite subspecijalizacija na koju se mogu uputiti specijalisti pojedinih grana za lekare iznosi 43.
U Republici Srbiji prosečna starost doktora medicine zaposlenih na neodređeno radno vreme, sa završenom ili započetom specijalizacijom ili subspecijalizacijom iznosi 48,5 godina, a onih na neodređeno vreme koji su završili specijalizaciju ili subspecijalizaciju je 50,4 godine starosti.
U pojedinim deficitarnim granama medicine, prosečna starost lekara je bila 47,5 godina. U deficitarnim granama medicine, nedostatak kadra je posebno izražen, jer pripada onima gde zdravstvene usluge pružaju zbog povećanog zahteva i potrebe stanovništva poput kardiohirurgije, vaskularne hirurgije ili palijativnog zbrinjavanja gde je prisutan visok zahtev da se što pre obezbedi kadar.
U Republici Srbiji starenje stanovništva je izraženo, tako da stanovništvo starije od 65 godina čini 17,40% celokupne populacije Republike.
Nezarazne bolesti, bolesti srca i krvnih sudova, maligni tumori, šećerna bolest, opstruktivne bolesti pluća, povrede i druge, ovo je bitno, molim vas, već decenijama dominiraju u našoj nacionalnoj patologiji. Međutim, nezarazne bolesti u našoj sredini vodeći su uzrok oboljenja, invalidnosti i prevremenog umiranja i pre 65 godine života.
Obratite pažnju na ovo: u Republici Srbiji godišnje od svih uzroka smrti umre približno 100 hiljada ljudi. Gotovo svaki drugi stanovnik Republike Srbije umre od bolesti srca i krvnih sudova. Svaki peti od malignih tumora, svaki deseti od posledica povrede, dijabetesa i opstruktivne bolesti pluća. Tokom poslednjih 20 godina, najveći porast umiranja u Republici Srbiji zabeležen je od malignih tumora i komplikacija uzrokovanih dijabetesom.
Posebnu grupu specijalizacija čine one specijalizacije kojima se na nivou Republike, uz prisutne teritorijalne razlike, beleži dobra obezbeđenost prema normativima propisanim pravilnikom o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene zaštite i u kojima je starosna struktura nepovoljna, poput pedijatrije, gde stariji od 55 godina, znači starijih pedijatara od 55 godina je 28%. Učešće specijalista starijih od 55 godina u ukupnom broju specijalista je 18,2%, za anesteziologiju i reanimatologiju 16,8%, za ginekologiju je oko 16,9%, za internu medicinu 15,4% za radiologiju.
Razvoj medicinske nauke i nove tehnologije zdravstveni sistem, čiji su oni deo, moraju da odgovore sve većim potrebama stanovništva i nameću potrebu za pravovremenim usavršavanjem lekara. Samo primer sprovođenja nacionalnog organizovanog skrininga ranog otkrivanja raka na najčešćim lokalizacijama kod žene dojka, grlić materice i oba pola debelo crevo zahteva veći broj kako izvrsnih radiologa bez kojih je nemoguće dobro očitati mamografske snimke, tako i ginekologa i patologa, citoskrinera koji čitaju pločice sa brisom tkiva grlića materice, kao i internista, gastroenterologa i to ne samo dijagnostičara, već interventnih gastroenterologa koji mogu u najranijoj fazi hirurškom intervencijom sprečiti razvoj malignih procesa na debelom crevu.
Organizovani skrining je aktivnost trajnog karaktera, a ima za cilj da u narednih pet godina obuhvati 100% populacije, što u ovim uslovima nije moguće, jer nedostaje odgovarajući kadar.
Sadržaj rada pedijatra, samim tim i obim aktivnosti pedijatra se proširuju, u Nacionalnom planu akcije za decu, usvojenom 2004. godine. Nacionalnim milenijumskim ciljevima razvoja u Republici Srbiji donetim 2007. godine i Nacionalne strategije za mlade u razvoju maja 2008. godine, zaštita dece od nasilja se izdvaja kao jedan od specifičnih i prioritetnih ciljeva, Opštim protokolom o zaštiti dece od zlostavljanih i referentnih okvira u postupku i pristupu problemu zlostavljanja i zanemarivanja dece, obezbeđujući i svakog pojedinca i sve institucije u državi.
Poseban protokol sistema zdravstvene zaštite za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja usvojen je u aprilu 2009. godine i u njemu su definisani uloga i zadaci obavezujući za sve zdravstvene institucije i zdravstvene radnike i saradnike.
Pedijatri u okviru primarne zdravstvene zaštite su članovi timova za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, takođe rade u razvojnom savetovalištu male dece, savetovalištu za mlade do 18 godina i zajedno sa psihijatrima i psiholozima i drugim zdravstvenim saradnicima učestvuju u radu centra za mentalno zdravlje u okviru doma zdravlja.
Liste čekanja predstavljaju jedan od najznačajnijih pokazatelja kvaliteta rada zdravstvenih ustanova. Pokazatelji kvaliteta vođenja lista čekanja prate se u opštim bolnicama, kliničko-bolničkim centrima, institutima, klinikama i kliničkim centrima. Jedan od pokazatelja kvaliteta je prosečna dužina čekanja za određenu intervenciju, proceduru pacijenata sa liste čekanja.
U 2012. godini najduže se čekalo na ortopedske operacije, odnosno arto plastike, kuka i kolena za koje se u proseku čekalo 291,4 dana, kao i za operaciju ekstracije katarakte i ugradnju veštačkog sočiva na koje se u proseku čekalo 259,8 dana. Najkraće se čeka na procedure invanzivne kardiologije, 30,8 dana.
Ukoliko se samo na primeru liste čekanja za procedure invanzivne kardiologije u bolnicama koje pružaju tu uslugu koje su krajem decembra meseca prethodne godine imale ukupno 2.906 pacijenata, imaju u vidu da u toku godine broj novih pacijenata stavljenih na listu čekanja iznosi 16.897 i da se na intervenciju čekalo u kliničko-bolničkim centrima 15,8 dana, u kliničkim centrima 96,7 dana, jasno je da obezbeđenje većeg broja stručnjaka u kliničkim centrima može smanjiti čekanje na intervenciju u kliničko-bolničkim centrima, povećati obim rada za zadržavanje postojeće dužine čekanja.
Takođe, prema dostavljenim izveštajima zaštitnika prava pacijenata i zdravstvenih ustanova za 2013. godinu, podneto je 3.327 prigovora, od čega se 912 prigovora odnosi na pravo poštovanja pacijentovog vremena, vreme čekanja na zdravstvenu uslugu, zakazivanje zdravstvenih pregleda liste čekanja.
Navedenim nacrtom zakona upoređuje se kvalitet zdravstvene zaštite kroz stručno usavršavanje i status zdravstvenih radnika, a takođe i doprinosi poštovanju prava pacijenata.
Troškovi koje će primena zakona izazvati kod građana i privrede, posebno malih i srednjih preduzeća, predložena rešenja u ovom zakonu neće stvoriti dodatne troškove pacijentima, odnosno građanima, kao ni privredi, odnosno malim i srednjim preduzećima. Naime, nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u odnosu na sredstva koja su već obezbeđena za rad i obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže zdravstvenih ustanova, imajući u vidu da zdravstvene ustanove shodno svojim potrebama i sredstvima donose za svaku kalendarsku godinu i plan stručnog usavršavanja svojih zaposlenih.
Da li pozitivni efekti opravdavaju ovo? Na predloženi način doći će do efikasnijeg i racionalnijeg korišćenja resursa zdravstvenog sistema, kao i podizanja kvaliteta zdravstvene zaštite i unapređenja zdravstvenog sistema Republike Srbije. Naime, ostvariće se pozitivni efekti, kako za građane, pacijente, tako i za zdravstvene radnike, zdravstvene ustanove, privatnu praksu odnosno druga pravna lica koja obavljaju zdravstvenu delatnost u odnosu na sistem zdravstvene zaštite u Republici Srbiji.
Da li akt stimuliše pojavu novih privrednih subjekata na tržištu i tržišnu konkurenciju? Ovim predlogom zakona stvaraju se mogućnosti za unapređenje rada zdravstvenih ustanova i privatne prakse kao i drugih pravnih lica koje obavljaju zdravstvenu delatnost, pre svega kroz obezbeđenje visoko specijalizovanog kadra u pružanju zdravstvenih usluga. Zdravstveni sistem kroz razvoj medicinske nauke i novih tehnologija mora da odgovori sve većim potrebama stanovništva, a samim tim i nameće potrebe za pravovremeno usavršavanje lekara.
Imajući u vidu politiku zapošljavanja u javnom sektoru i Zakon budžetskog sistema, koji utiče na bezbednost odgovarajuće zdravstvenog kadra i pružanju zdravstvene zaštite stanovništva na celoj teritoriji Republike, neophodno je omogućiti mladim zdravstvenim radnicima, koji su već zaposleni u zdravstvenim sistemu, ranije upućivanje na specijalizaciju, odnosno užu specijalizaciju, postojeće planiranje kadrova, jer je u skladu sa propisima segmentirano i usmereno samo na državni sektor, a ne i na projekciju kadra u privatnom sektoru, s obzirom da takvo planiranje shodno važećim propisima nema uporište, ali kroz povećanje specijalizovanog i usko specijalizovanog zdravstvenog kadra omogućava se i veći broj zdravstvenih radnika opredeljenje za osnivanje nekog od oblika privatne prakse u kome se obavljaju određeni poslovi za zdravstvene delatnosti koje zahtevaju odgovarajuću specijalizaciju, odnosno užu specijalizaciju.
Takođe, imajući u vidu da osnivač privatne prakse može biti zaposlen i zdravstveni radnik, to će u predloženom rešenju u određenoj meri uticati na povećanje broja zaposlenih u privatnom sektoru, što je u skladu sa politikom Vlade.
Da li su zainteresovane strane imale priliku da iznesu svoje stavove? Na osnovu člana Poslovnika Vlade, člana 41. stav 2. tačka 3) Poslovnika Vlade, Odbor za javne službe Vlade doneo je Zaključak 05 broj od 22. jula 2014. godine kojim se prihvata predlog Ministarstva zdravlja da nije potrebno sprovoditi javnu raspravu o Nacrtu zakona o izmenama Zakona o zdravstvene zaštite.
Kroz kontinuiranu saradnju Ministarstva zdravlja sa institucijama zdravstvenog sistema, Komorom zdravstvenih radnika, fakultetima zdravstvene struke, zdravstvenim ustanovama, privatnom praksom, prepoznata je inicijativa i podrška u odnosu na segment stručnog usavršavanja zdravstvenih radnika kroz specijalizacije i uže specijalizacije.
Zdravstvene ustanove i privatna praksa kao zainteresovane strane u prethodnom periodu iskazivale su realnu potrebu za specijalističkim kadrom, međutim kandidati nisu dobili saglasnost ovog ministarstva za upućivanje na specijalizaciju i uže specijalizacije jer nisu ispunjavali zakonske uslove da su najmanje dve godine obavljali…

Izvinite, ministre.
Molim vas, saslušajte ministra.
(Borislav Stefanović, s mesta: Dobili smo materijal.)
Zaista ne razumem vašu poslaničku grupu. Šta to znači dobili smo materijal?
Molim vas, pustite ministra da izlaže, pročita, šta god.
Pokažite mi pravila gde nema pravo na to.
Zaista nema smisla.
Nećemo da komuniciramo tako što ćemo dobacivati.
Dozvolite ministru da završi izlaganje onako kako ministar to želi.
Ovde niko nije cenzor izlaganja ministara nikad bio, neće ni biti.
Utišajte se, molim vas, jer to ometa ljude koji žele da čuju ovo, smejanja, tapšanja, dobacivanja. To zaista nije nešto što je primereno radu parlamenta.
Izvolite, ministre.
Izvinjavam se u ime parlamenta.

Znam da ste dobili, ali pacijenti, lekari…

Ministre, samo nastavite. Vaše izlaganje i javnost treba da čuje, a ne pojedinci u sali.
Molim vas da ne dobacujete ni ministru ni predsedavajućem, bilo ko da je, da zadržimo neki nivo ovog parlamenta. Ionako vi znate šta javnost misli o parlamentu.

Koje će mere biti preuzete da bi se ostvarili razlozi donošenja zakona? Po stupanju na snagu ovog zakona, planira se izmena podzakonskog akta u okviru planiranih aktivnosti predviđenih planom rada Vlade, rok decembar 2014. godine, kao i nastavak postupka utvrđenog odredbama člana 184. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kojim je predviđeno da ministar rešenjem daje saglasnost na odluku direktora zdravstvene ustanove, odnosno osnivača privatne prakse o odobrenju specijalizacije i uže specijalizacije. Ove poslove će u okviru redovnih poslova obavljati zaposleni u Ministarstvu zdravlja u okviru nadležnog sektora. Za ove poslove nije potrebno angažovanje drugih lica, eksperata, konsultanata, osim zaposlenih u Ministarstvu zdravlja, tako da nisu potrebna dodatna sredstva za finansiranje budžeta Republike Srbije.
Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku. Predlažemo da se zakon o izmeni Zakona o zdravstvenoj zaštiti donese po hitnom postupku kako bi se izbegle eventualne štetne posledice po nesmetan rad zdravstvenih ustanova, funkcionisanje zdravstvene službe kao i celokupnog zdravstvenog sistema. Donošenje ovog zakona po hitnom postupku omogućilo bi blagovremeno sprovođenje postupka odobravanja specijalizacije i užih specijalizacija od strane zdravstvenih ustanova, odnosno dostavljanje dokumentacije za upućivanje kandidata na specijalizaciju, a što ima uticaj na organizaciju procesa rada u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže, kao i celokupnog zdravstvenog sistema. To je to.

Zahvaljujem ministru.
Reč ima dr Mileta Poskurica. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, gospodo iz ministarstva, najbliži saradnici, ja vam se zahvaljujem na referatu koji ste izneli, koji je zaista takav da je dao kompletno i potpuno objašnjenje razloga za donošenje ovog zakona.
Vi ste nam predočili ključne činjenice zbog čega je trebalo da se u ovom obliku pojavi ova, reklo bi se, minimalna po broju članova izmena koja ima svoju suštinu, ozbiljnu suštinu koja treba da pokrije ono što se u međuvremenu u Srbiji dešavalo zadnjih desetak godina i za koju za promene, za događaje koji su se zbili u vezi sa organizacijom zdravstvene službe SNS, najmanje resorno ministarstvo u sadašnjem sastavu, pa donekle i u pređašnjem, ne snosi odgovornost.
Mi smo imali priliku da ne dođemo do negativnih efekata koji su ovde taksativno u obrazloženju lepo prikazani, da racionalno sagledamo informacije koje je Batut sasvim izvesno svake godine u godišnjem izveštaju prosleđivao ministarstvu.
Pojednostavljeno rečeno, trebalo je da postoji ko to ume i ko će da pročita i pažljivo analizira i iz toga izvuče zaključke. Došlo se dotle da mi sada moramo da mislimo o tome ko će građane Srbije lečiti u narednih nekoliko godina, kada sa ovakvom starosnom strukturom i uglavnom produženjem, ali neznatno bitnim produženjem roka odlaska u penziju se stvori jedan svojevrsni hijatus, praznina u jednoj veoma važnoj struci i mnogim veoma bitnim granama medicine, koje se između ostalog karakterišu i time da postoje i velike liste čekanja. Dakle, jedan od
parametara koji je ovde prikazan tesno je u sklopu i deluje na prvi pogled vrlo opravdavajuće da dužina čekanja za različite intervencije koje su ovde predočene nama na zbirnom planu može biti u funkciji broja izvršilaca, dakle, lekara specijalista, jer su to uglavnom specijalističke i usko supspecijalističke delatnosti.
Svedoci smo i drugih zbivanja koje su u međuvremenu zahvatile kolateralno zdravstveni sistem. Zakon o radu je takav kakav jeste. Uslove primanja na radno mesto i dolaska u bolnicu, posebno mislim na sekundarne, kad kažem bolnice, mislim na sekundarne i tercijalne zdravstvene ustanove, u kojima se na različite načine, najčešće političkom preporukom otvarala vrata bolnica, instituta, klinika itd. Tu su lekari, primljeni vrlo često po političkoj osnovi, čekali priliku da dođu do specijalizacije, da im se ozvaniči i prevede u nekada nedefinisano stanje volontera, bez ikakvih obaveza ustanove prema njima, nekada poludefinisanog odnosa rada na određeno vreme, dobijanjem specijalizacija samo takvi specijalisti su potrebni sekundarnoj i tercijalnoj zaštiti, zasnuju radni odnos na neodređeno vreme.
Treća pojava koja nas je pratila ovo vreme je činjenica zbog udruženog funkcionisanja obrazovnih institucija i zdravstvenog sektora, tamo gde su medicinski fakulteti, postoji mogućnost da se veliki broj lekara koji su primljeni kao saradnici na različitim predmetima, nagrađuju od strane dekana gotovo milošću njihovom i izborom koji oni učine na bazi internih konkursa i njima se dodeljuju specijalizacije, te se na taj način pravi paralelni sistem specijalizacija koje je pitanje kako će sistem moći da prepozna u pravljenju plana. Dakle, neko ko se bavi histologijom dobiće kliničku specijalizaciju, recimo, biohemije, farmakliničke farmakologiju ili interne medicine ko radi na fiziologiji. Istovremeno, ta osoba će pokriti dva radna mesta i imaće ugovor da bi zadržao inače predkliničko zvanje za koje klinika nije bila potrebna, tako da je to jedna od pojava koja takođe utiče na broj efektivnih izvršilaca koje sistem ne može blagovremeno da prepozna.
Izmena zakona koju smo učinili prošle godine, gde smo doneli da se redefiniše plan mreže i način dobijanja kadrova i procena njihove validnosti, raspoloživosti itd, da se to dva puta godišnje interveniše, da je osnova da će sa ovom sadašnjom izmenom po pojednostavljenom načinom dodela specijalizacija uz neophodan uslov da neko zaista ima zasnovan radni odnos na neodređeno vreme, istovremeno po automatizmu značiti da je ustanova zbirinuta za jednog od lekara koji mu nedostaje u određenom timu.
Četvrti razlog stanja u kome jesmo ili mogući mehanizam obrazloženja zašto tu jesmo gde jesmo, a zašto do sada nešto nismo učinili, predstavljaju činjenicu da su se unutar mnogih kliničkih institucija, sekundarnog nivoa, tercijalni su već odradili taj posao, razvijale druge organizacione jedinice. Recimo, razvoj urgentnih centara. Unutar većih bolnica čak i gradskih bolnica, polako počinju da se formiraju urgentni centri.
Na sreću, oni su potrebni, neophodni, ali lakše je doneti odluku i kupiti opremu, nego nabaviti kadar za to. To se rešava tako što se veliki broj zaposlenih lekara, specijalista, sa drugih odeljenja povlači privremeno, što otežava rad matičnih odeljenja umesto da se novoosnovana jedinica formira kao posebna organizaciona jedinica ustanove u kojoj je ona otkrivena i da se bazira sa sopstvenim kadrom. Postoji sada tendencija i potreba da se jedinice za palijativno zbrinjavanje formiraju. Tu je potreba za novim lekarima, a izvor će dati ministarstvo i zdravstvene ustanove rešenjem. Potreba za novim brojem kadrova, to sve daje osnovanu pretpostavku da će ovo imati logike, smisla, a sasvim izvesno, obzirom da je reč o osobama, kolegama koje su tek završile medicinski fakultet.
Srećom ili nesrećom, po Bolonji to ide veoma brzo. Koliko je to kvalitetno ili ne, videćemo nekom procenom znanja, ali to nije predmet diskusije. Stičemo broj relativno mladih osoba koje će, u zvanju mastera, sasvim izvesno, bez ikakvog kliničkog iskustva, doći u poziciju da odaberu određenu specijalizaciju. Naravno, ne može Ministarstvo zdravlja i jednom svojom odlukom ili bilo kakvom najtemeljnijom promenom zakona promeniti sve vezane zakonske pretpostavke koje stoje u današnjoj prilici pred nama. To govorim zato što će neko možda pokazati interes da staž od dve godine nije loše rešenje. Kada bi se to tako zadržalo sa kliničkim stažem od dve godine, to bi značilo pomeranje lekara, po pravilu, iz primarne zdravstvene zaštite, otvaranje konkursa i ulazak u instituciju u kojoj on treba da dobije specijalizaciju. To bi još odugovlačilo i otežalo ovaj posao. To je moglo da se htelo uraditi ranije ali nije.
Deset godina je iza nas sa veoma malim brojem odobrenih specijalizacija, čak i internim zabranama od strane ministarstva da se specijalizacije odobre i to je pojava koju mi odavde poslanici, posebno oni sa dužim stažem, u svakoj prilici iznosimo kao problem pred ministra i pravili smo svojevrsnu persoaziju da se takav stav promeni, da nema osnova za tako nešto. Pretpostavljam da su ocene „Batuta“ išle u tom pravcu, da se ne ponavljam u tom delu priče, ali izgleda da to nije dobro shvaćeno.
Današnjim rešenjima koje predlažemo sasvim izvesno ćemo uspeti da tu pojavu negativnog trenda i te velike zastarelosti kadra, koji se bavi sofisticiranim poslom, da prenebregnemo, da dostignemo da se lekari specijalisti vrate i zateknu još uvek na poslu kolege od kojih treba da douče svoj posao kada se posle specijalizacije vrate u svoje matične centre i ako to ikada bude bilo potrebno, razmišljamo o tome i vidimo kakva su iskustva i efekti ovoga, o nekom temeljnijem i kompletnijem modelu promena ili načinu dolaska lekara u zdravstvenu instituciju nakon završenog osnovnog obrazovnog ciklusa. Jedna od varijanti, sa kojom se danas suočavamo, možda je to neki peti element, peti motiv, koji nas tera da temeljnije o tome razmišljamo, je činjenica da veliki broj lekara nakon završenih osnovnih studija, master studija, integrisanih akademskih za medicinu, stomatologiju i farmaciju upisuje doktorske studije u nadi da će mu to biti neka privilegija prilikom zapošljavanja.
Ta privilegija, u uslovima normalno kreiranih konkursa, može biti privilegija, ali ona nije obavezna i veliki broj lekara, koji su sa doktorski upisanih studija danas po klinikama, je u nedovoljno jasnom statusu i nalaze se na različitim odeljenjima. To su polu volonteri, polu kliničari prema kojima niko nema obavezu, prema kojima se nešto od toga finansira iz sredstava koja nisu budžetska, RFZO to ne priznaje i ne prepoznaje, nalaze se na odeljenjima i čekaju svoju šansu. Za mnoge od njih će ovo biti šansa da mogu dobiti specijalizaciju. Oni paralelno dobijaju nova akademska zvanja, stiču nova znanja, tako da se može očekivati da će i ovo biti jedno od povoljnijih rešenja.
Što se tiče deficitarnih specijalizacija, to je sasvim izvesno, imali smo taj model finansiranja. To je poznato. Na taj način treba i nastaviti. Sudbina onoga koji se opredeli na to, po jasno iznetim kriterijumima na sajtu ministarstva, će se znati za svaku zdravstvenu ustanovu u Republici Srbiji, šta je to deficitarno, za šta se kolega i koleginica može opredeliti u svom izboru da završi specijalizaciju i kao završeni specijalista je konkurent u uslovima zdravog konkursnog prijema u zdravstvene ustanove. Ukupan spisak onih koji će dobiti specijalizacije, po osnovu stava 1. ovog člana, će biti ravan zbiru potreba koje ustanova planom mreže, dotična ustanova, bila pokrivena. To su razlozi zbog kojih ovo sve treba prihvatiti i o čemu treba konstruktivno razmišljati.
Da bismo javnosti, ovaj deo priče je prilično intrigantan za one koji nameravaju da konkurišu, koji očekuju da će na ovaj način, tek završeni lekari, doći brže do specijalizacije, da kažemo, da iznesemo mehanizme na koji način oni to sve mogu da urade, a da im taj nužni uslov od dvogodišnjeg radnog iskustva nije potreban, neke ustanove ga imaju kroz organizovani rad volontera, neke ga nemaju. To je prilično heterogeno rešeno i rešeno je aktima koje donosi sama ustanova. Na te akte ministarstvo ne može da utiče. Kakve one imaju organizacione akte, o tome kakav im je plan zapošljavanja, kakva je strategija, kako će primati ljude u radni odnos, kakav im je plan specijalizacije, ministarstvo je tu nemoćno, ali preko upravnih odbora može se uticati na ishod tih akata i kontrolisati samovolja nekih zdravstvenih ustanova koje neke ljude i neke kandidate drže preterano dugo u nejasnom statusu, te ljudi ne znaju gde se zapravo nalaze. Takvih slučajeva ima dosta u Srbiji.
Primećeno je u vašem referatu, u izveštaju koji ste izneli da postoji teritorijalna neujednačenost broja lekara prema broju pacijenata, a dato je u odnosu na pokrajinu Vojvodinu i na Nišavski region, gde vidimo da je to prilično veliko odstupanje. Verovatno će procene „Batuta“ i procene iz plana mreže biti različite za pojedine regione i neće biti uniformno iznete. Ono što smo mogli da dobijemo na ovom mestu, a tiče se primarne zdravstvene zaštite, je broj lekara koji tamo rade i broj izvršilaca, kao i broj korisnika usluga, opterećenje po jednom lekaru, izraženo po broju poseta u ambulanti. Veoma zanimljivo, osim ginekologije, svuda je tri ili četiri puta veći broj poseta od broja pacijenata koji im pripada po kriterijumima i normama jednog lekara. To govori da svest o prevenciji nije dovoljno razvijena, da treba pokušati motivisati ginekološku stranu priče, dok u opštoj praksi, školskim dispanzerima, dečijim dispanzerima postoji veći broj poseta, i do četiri puta, nego što je broj pripadajućih korisnika zdravstvenih usluga kod lekara odgovarajućeg profila.
To je nešto što će sigurno uticati na donošenje odluka kada je u pitanju odobravanje specijalizacija na nivou primarne zdravstvene zaštite. Tu smo donekle u manjem problemu. Lekari su već zasnovali radni odnos na određeno vreme, tamo oni funkcionišu kao lekari opšte prakse. Hoće li ili ne prepoznati ustanova, iz plana mreže prema broju onih koji se na demografskom principu nalaze kao korisnici usluga, pravo i potrebu da pre odlaska u penziju jednog ginekologa odrede i usmere na specijalizaciju drugog, ovaj zakon mu daje sasvim odrešene ruke, jer ne menja na stvari ako neko već ima određeni broj godina staža da on dobije tu specijalizaciju. U primarnoj zdravstvenoj ta stvar je prilično čista i prilično jasna. Taj sistem je za sada pokazao izdržljivost, efikasnost. Možda bismo našli nekakve primedbe o tome koliko je kapitacija, način plaćanja idealno rešenje, koliko tu ima negativnih efekata, ali to je predmet za buduću procenu kojom će se resorno ministarstvo baviti, pa ćemo na kraju krajeva videti kako to izgleda i kakve su ocene takvog stanja.
Hoću da na ovom mestu, pre nego što pozovem i ostale predstavnike političkih partija koje će danas debatovati, pozovem da podrže ovakav Predlog zakona. Mi zapravo ništa bolje nismo ni mogli da dobijemo da bi brže i efikasnije rešili taj problem. Na svima nama, našim kolegama, našim kolegama koji su direktori zdravstvenih ustanova ostaje da uradimo što objektivnije i što efikasnije i pravednije primanje lekara na takve specijalizacije, odabir onih koji nam se nude, jer jedna od demografskih tendencija je i zadržavanje u velikim centrima.
To je socijalno- ekonomska kategorija, konačno i potreba mladih ljudi da ostanu u mestima studiranja, da potraže sebi životnu sreću i konačno formiranje braka, bračne zajednice i ostalog, radeći tamo gde su fakultet i završili. Ta mala migracija iz mesta obrazovanja prema mestu svoga boravka, prebivališta u kome su bili pre dolaska specijalizacije, opterećuje i same lokalne zdravstvene ustanove. Te dijapazon onih koji će tu doći se time i značajno povećava. Nešto učiniti, podstaći taj „kam bek“, taj povratak mladih ljudi na ovaj način, dodelom specijalizacija sa nultim radnim stažom je sigurno jedan od motivišućih faktora, te vidim i načine da se i masa ljudi ne čekajući zaludno po biroima, sa kojih sada može da dobije volontersku specijalizaciju iz oblasti deficitarnih grana, ko je za nju zainteresovan i ako je spreman da podnese. One delove troškova koje propisuje svaka zdravstveno obrazovana institucija koja se bavi edukacijom specijalističkog ranga. Oni imaju svoje tarife, kao što tarife imaju doktorske studije u koje prosto ne može da se ministarstvo meša, niti da daje preporuke, a naravno da inspekcijski nadzor se vrši nad onim što mora da se proveri, da se vide sadržaji, planovi, programi, jer ministar, ministarstvo odobrava nastavne planove i programe specijalizacije itd.
Šta nam je još povoljno za ovakvo rešenje? Činjenica da su specijalizacije, možda se ja intimno i ne mogu složiti sa tim, i duže i temeljnije pripremane i veliki broj testova, drugačije organizuju nego iz vremena kada sam ja, recimo radio specijalizaciju. To je ta verovatno kopča koja omogućava da osobe koje su doktori, oni koji konkurišu na specijalizaciju, a nisu imali iskustva u nekoj kliničkoj praksi, to je obično opšta medicina u ranijim prilikama bivala, nastave da dođu do dovoljnog nivoa znanja i korisnih informacija jer će sam proces edukacije trajati duže.
Specijalizacija je pet ili šest godina, subspecijalizacija se na to može po automatizmu nadovezati, pa to znači subspecijalistu, kardiohirurga ili interventnog radiologa za određene oblasti možete dobiti tek nakon četiri, pet ili šest godina i to je veliki period u kome će ovi sa 48 ili 50 godina iz oblasti koje su istovremeno vezane za činjenicu da je velika lista čekanja, da nema dovoljno kadrova koji to mogu da urade da ih dovede do penzije.
Kolega koji bi se vratio u času gde jedan lekar može da mu bude pri ruci godinu ili dve je desetkovan. Dakle, uspećemo u pretposlednjem trenutku, da tako pojednostavljeno kažem, da dobijemo određeni broj mladih specijalista čija edukacija nije završena činom dobijanja diplome specijaliste ili subspecijaliste, nego povratkom u svoju instituciju prema kojoj je i konačno zakonska obaveza da određeno vreme odradi, što je i dobro. Time se i štitimo i od odliva, doduše nekim marteficijalnim načinom, ali se štitimo i od odliva kadra koji odškolujemo, jer školovanje nije jeftino. Rešavamo pre svega bazičnu formu institucije. Velika pomoć od ovoga je za ustanove tercijalnog ranga koje su vezane za obrazovne institucije poput medicinskih fakulteta, stomatoloških itd, gde će se generisati tačno određeni kadar, gde ćemo dobiti dobre saradnike u nastavi i poboljšati kvalitet onih koji će studentima pružati osnovno obrazovne sadržaje u periodu njihovog izrastanja i sazrevanja do naučnih zvanja, do postajanja docenata ili profesora kako to sada po ovom obrazovnom sistemu postoji, što je dosta slično i onome što je ranije bilo.
Hoću reći u jednom zaključnom izražavanju na kraju ove priče da je ovo jedno dobro rešenje, da boljeg rešenja za sada nemamo, da će vreme pokazati njegovu efikasnost…

Vreme.

…ili je to zapravo jedini način na koji mi možemo, završavam, da ovaj način zaustavimo, osipanje i starenje veoma važne populacije, a to su lekari specijalisti i subspecijalisti i da pružimo dobrobit građanima i samoj armiji nezaposlenih mladih ljudi. Hvala.