Zahvaljujem.
Tri minuta. Budite i vi malo kolegijalni prema predsedavajućem. Zahvaljujem.
Ministre, ne ulazimo u polemiku zaista. Ovo će izaći iz konteksta omogućavanja drugih poslanika da i oni kažu i učestvuju u raspravi.
Poslanica Jerkov dobacuje s mesta.
Izvolite, javite se za reč. Javite se po nekom osnovu. Dobacivanje, i to je bitno isto. Šta je osnov dobacivanja? Gde piše da poslanici mogu da dobacuju predsedavajućem?
Reč ima narodni poslanik Nada Lazić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, ja ću govoriti sa aspekta nekoga ko je recimo potencijalni pacijent ili običan građanin, nisam lekar. Ovde su se većinom obraćali lekari.
U ime poslaničkog kluba Lige socijaldemokrata Vojvodine želim samo da naglasim da smatramo da je ovaj zakon u mnogo više članova trebalo menjati, ali danas je tema ovaj član 184. koji uprošćeno vidim kao potrebu i nameru da se na ubrzani način stvori jedna armija novih specijalista, da se to skrati u proceduri i da mi dobijemo nešto što nam nedostaje, odnosno što nije održavano kao kontinuitet obrazovanja novih stručnjaka.
Želim da iskoristim ovo vreme da pokažem kakva je zdravstvena zaštita u Vojvodini, a to možda najbolje oslikava jedan naslov u novinama koji kaže – Čekanje u redovima za pregled na dotrajalim aparatima. To je grubo slika u jednoj rečenici.
Naime, negde u martu mesecu ove godine jedan pacijent je okačio na „Jutjubu“ snimak red od nekih 600 ljudi koji su jednog jutra u dvorištu Kliničkog centra Vojvodine čekali zakazivanje pregleda kod oftamologa.
Po nekim procenama u Vojvodini, a vidim da je to i mnogo šire, postoji oko 13 lista čekanja za različite zdravstvene usluge, od pregleda, dijagnostike, operacija itd. Najduže se čeka, to smo ovde čuli, ali ponoviću, na operaciju katarakte, kuka, kardiološke, za snimanje magnetnom rezonancom itd. U redovima se čeka i u domovima zdravlja za preglede kod specijalista. Do ovakvog stanja, a to smo i od više kolega ovde čuli, je došlo zbog toga što se nedovoljno ulagalo i neadekvatno planirao sistem zdravstvene zaštite. Ponavljam da je Zakon o zdravstvenoj zaštiti potrebno mnogo šire menjati.
Jedan od razloga za ovakva čekanja, a to smo evo i danas videli kao potvrdu, je nedostatak medicinskog kadra. Videli smo i čuli smo, ali ponoviću, većina pedijatara u Srbiji, pa tako i u Vojvodini je pred penzijom, nema dovoljno anesteziologa, kardiologa itd. Prema izjavi direktorke Lekarske komore Srbije koju sam imala prilike da čujem negde proletos, ona je rekla da će se pojaviti i u drugim oblastima medicine ovi problemi, jer će 60 do 70% lekara svih specijalističkih grana, za jedno pet do osam godina, otići u penziju.
Celu ovu situaciju dodatno još komplikuje zabrana zapošljavanja u javnom sektoru koja je stupila na snagu 1. januara ove godine. Nažalost, nije se vodilo računa o specifičnosti kada je zdravstvo u pitanju i o potrebama od vitalnog značaja za stanovništvo, upravo ova oblast, i da se ona ne može tretirati kao bilo koja druga administracija ili neki drugi javni sektor, gde se recimo nedostatak 10 zaposlenih ne bi ni osetio. Nažalost, u zdravstvu nije tako, i opet ko trpi – trpe pacijenti.
Imamo primere da zbog odlaska u penziju ili nedostatka lekara imamo otežan rad. Recimo, bio je zabranjen rad porodilištu u Rumi, imali smo otežan rad pedijatrije u Vršcu. Posebna specifičnost su male sredine, odnosno seoske sredine u Vojvodini, gde vi u mnogim selima u Vojvodini imate ugašene ambulante, gde su nekada postojali čak i lekarski stanovi, pa je lekar živeo sa porodicom i građani, odnosno stanovnici tih naselja su mogli i van radnog vremena da se obrate lekaru i da se osećaju sigurno da će u svakom momentu imati lekarsku zaštitu. Nažalost, to sada nije slučaj.
Recimo, u opštini Žitište u ovom momentu, koju čine 12 naselja, mesta Međa i Hetin traže lekara, za sada imaju samo jedanput nedeljno. Da se izrazim crnohumorno, sreća je za pacijenta ako se razboli onog dana kada je lekar u mestu, odnosno kada je u ambulanti, pa može odmah da dobije lekarsku uslugu, ali ako nije onda mora da putuje nekoliko desetina kilometara dalje. Ako se uzme u obzir da su to mahom ruralne sredine u kojima nažalost živi starije stanovništvo, jer su mladi skoro svi otišli ili je veoma mali broj ostao, to još više komplikuje, jer normalno u zrelim godinama ljudima je potrebnija lekarska usluga i onda treba da otputuju u drugo mesto, penzije su male ili ih čak uopšte nemaju, treba da plate autobusku kartu. To su specifičnosti o kojima se, kada je mreža lekarskih ustanova u pitanju, mora ili moralo voditi računa.
Brojke govore, mi smo ovde čuli koliko lekara ima na broj pacijenata. Ja bih obrnula cifru. Podaci sa kojima ja raspolažem kažu da 345 pacijenata dolazi na jednog lekara prosečno u Srbiji. U Vojvodini je ta slika gora. To je oko 400 pacijenata na jednog lekara. Videli smo, čak i u ovom obrazloženju stoje da je različito kada je u pitanju teritorijalna raspoređenost lekara, pa tako recimo najgora situacija u Vojvodini je u Sremu, gde je negde oko 550 pacijenata na jednog lekara, a ima lokalnih samouprava kod kojih je to još gore, govorim isključivo o stanju u Vojvodini, negde oko 900 pacijenata, kao što je recimo slučaj u Temerinu.
To su sve alarmantni podaci. Ako uzmemo u obzir da je prosečna starost u Srbiji, odnosno u Vojvodini, oko 40 godina, ako stalno govorimo da je prisutna bela kuga, ako nam mladi odlaze, ako se za 10 godina između dva popisa stanovništva broj stanovništva Vojvodine, recimo, smanjio za blizu 5%, onda ovakvi podaci moraju da nas brinu i stiče se utisak da će se moći lečiti, ne samo utisak, nažalost to je i činjenica, samo oni koji imaju novca. Ako se najavi i smanjenje plata i penzija, onda je stvarno stanje zabrinjavajuće i nije čudo što se stanje pogoršava kada su u pitanju kardio-vaskularne bolesti ili šećerna bolest. Ako vam se na televiziji reklamira aparat koji će vam šećer sa 20 samo tako skinuti na mnogo nižu vrednost, nisam lekar, ponavljam, ali to gleda kao neko ko je pacijent, ne daj bože pacijent, i koristi lekarske usluge.
Poseban problem kada je Vojvodina u pitanju, mislim da je to i širi slučaj, je stanje aparata koji postoje u bolnicama i drugim ustanovama, a koji se kvare zbog stoje starosti, gde se ne vrši zanavljanje tih aparata onako kako bi trebalo. Kao najdrastičniji primer, navela bih aparate za zračenje kojih nema dovoljno ili su stari pa se često kvare, a pacijenti sa tako teškim bolestima ne mogu da čekaju, pa pacijenti iz Vojvodine se šalju na zračenje u Kladovo ili u Kragujevac.
U svetu se aparati menjaju na nekih sedam godina korišćenja, bez obzira u kojoj su meri korišćeni, a kod nas se radi sa aparatima koji su stari i po 13 godina, pa je normalno da se često kvare. To je jedan od razloga za stvaranje ovakvih redova.
Ako se uzme u obzir da Vojvodina pokriva 27% stanovništva Srbije, po nekakvim svetskim normama, trebala bi da ima osam ovakvih aparata za zračenje. Sada ih ima samo dva i u postupku je nabavka tri aparata koje finansira Vlada Vojvodine. Međutim, tu nastaju problemi oko sprovođenja tenderskih procedura. Koliko čujem, tu su obarani tenderi. U to ne želim da ulazim, zašto, kada, koliko puta se ponavljaju tenderi, a u međuvremenu trpe pacijenti zbog ne sprovedene procedure nabavke aparate ili potrošnog materijala ili bilo čega drugog što podleže nabavci preko tendera. Moralo bi se na drugačiji način pristupiti kod nabavke u oblasti medicine, kako bi se obezbedio kontinuitet kada je u pitanju terapija ili nekakva druga medicinska usluga.
Važno je naglasiti da je zdravstveni sistem u Srbiji centralizovan, što je jedan od glavnih uzroka većine problema koji su zadesili ovu oblast. U RZZO je sve skoncentrisano, i novac, i poslovi koji se obavljaju u zdravstvenoj zaštiti. Smatramo, bez obzira koliko pozdravljamo donošenje ovakve dopune Zakona, odnosno mogućnosti, da se obezbedi ubrzano obrazovanje kadra, da ovaj predlog treba popraviti. S tim u vezi, podneli smo amandmane. To su amandmani koji se tiču nadležnosti AP Vojvodine u ovoj oblasti, tj. da se obezbedi učešće AP Vojvodine u postupku davanja saglasnosti na specijalizacije i uže specijalizacije, budući da u ovoj oblasti sada nema ni minimuma informacija o tome koje se specijalizacije odobravaju i u kojim ustanovama na teritoriji AP Vojvodine. Ceo postupak se sprovodi između zdravstvenih ustanova osnovanih u Vojvodini i Ministarstva. Organ AP Vojvodine ne može na to da utiče. U obrazloženju amandmana upravo napominjemo, na osnovu Zakona o nadležnosti AP Vojvodine, da bi ovi amandmani mogli biti usvojeni.
Na kraju, u Danu za glasanje, u zavisnosti od toga da li će naš amandman biti usvojen, mi ćemo se opredeljivati da li ćemo glasati za ovu izmenu Zakona.

Reč ima narodni poslanik Slavica Đukić-Dejanović.

Poštovana predsednice, poštovani ministri i saradnici iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, naš poslanički klub se prethodnih dana ozbiljno bavio analizom zdravstvenog sistema i predloženim zakonskim izmenama bazičnog zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ocenjujemo da se reformski karakter izmena ovog zakona ogleda u tome što je u ogromnoj disproporciji zdravstvenih potreba i finansijskih sredstava. Zapravo se u ovom momentu mora ići na one mere koje ne iziskuju nove finansije.
Šta praktično to znači za, slažem se sa mnogima, najkvalitetnije stručne kadrove ove zemlje, stomatologe, farmaceute, lekare? To znači da za one koji su u redovnom radnom odnosu neće vreme biti limit da se usavršavaju, a podsećamo da je stručno usavršavanje obaveza i institucija i svakog pojedinca i da krajnji korisnik, naš pacijent, će imati zapravo najviše koristi od toga. Zbog toga je zaista ovaj predlog zakona kod poslanika našeg poslaničkog kluba, a i u Odboru za zdravlje, naišao na jedan optimizam, model da se nešto može učiniti bez novca, a to je da najstručniji ljudi, očigledno je da se radi o mlađim ljudima, treba da poprave stručnu strukturu u zdravstvenom sistemu i da na taj način omoguće našem korisniku, našem pacijentu, svima nama, jer smo svi mi u potrebi i da budemo edukovani na temu zdravstvene zaštite i da nam se neki zdravstveni problem rano dijagnostikuje, da se lečimo, da budemo podvrgnuti određenim rehabilitacionim procedurama. Dakle, zakon se tiče možda više svakog čoveka koji živi u ovoj zemlji i zbog toga je njegova vrednost posebno značajna.
Stav Vlade da ovakve zakone šalje ka parlamentu je zapravo vizionarski i pokazuje da probleme možemo početi da rešavamo separatno, ali kvalitetno.
Činjenica je da će se zakon primenjivati i u obrazloženju stoji da će podzakonski akt biti donet do kraja ove godine, da će se primenjivati praktično u svakoj zdravstvenoj ustanova i u privatnoj praksi i u mreži zdravstvenih ustanova koje pripadaju tzv. državnom zdravstvu. Ovo znači da svaki stomatolog, svaki farmaceut, svaki lekar koji je položio stručni ispit i završio staž treba da napravi ugovor sa zdravstvenom ustanovom, odnosno treba da ima ugovor sa osnivačem u privatnoj praksi i to je korak dalje u izjednačavanju uslova za stručno usavršavanje svih ljudi u ovoj zemlji i širenje mreže zdravstvenih ustanova koje potencijalno mogu davati zdravstvene usluge našim građanima. Dakle, svaka laboratorija, odnosno svaka farmaceutska ustanova, svaki dom zdravlja, opšta bolnica, specijalna bolnica, da ne govorimo o tercijarnim i zdravstvenim ustanovama u kojima se obavlja i naučnoistraživački rad i koje imaju posebne institutske karakteristike rada, imaće mogućnost da zanovi svoj kadar. Videli smo da je kod nekih segmenata našeg zdravstvenog sistema, posebno kada su u pitanju pedijatrijske potrebe, to izuzetno, izuzetno značajno.
Kako će taj postupak ići i zašto mislim da se povećava odgovornost većeg broja ljudi u primeni ovog zakona? Odluku o tome da jednoj zdravstvenoj ustanovi treba subspecijalista ili specijalista donosi direktor. On će morati da ima dosta čvrstu komunikaciju sa institucijama koje mnogo nismo koristili u zdravstvenom sistemu, sa regionalnim institucijama za zaštitu zdravlja.
U skladu sa tim planovima, a to znači direktor, menadžment svake zdravstvene ustanove treba da sagleda svoje potrebe, videće kako će da organizuje službu i da radi na usavršavanju pojedinaca. Saglasnost ministarstva će biti sigurno sledeći korak, ali će ministar imati jedan značajan deo obaveza. Do 31. decembra svake godine ministar će videti koje su deficitarne specijalnosti i ono što jeste važno i za nezaposlene lekare, stomatologe i farmaceute biće šanse. To će biti najčešće među volonterima koji su zaista pokazali svojim trudom, radom, koji su pokazali činjenicom da struku neguju i onda kada ne dobijaju nikakvu materijalnu satisfakciju privrženost tom poslu. Oni će sigurno biti u najvećoj prednosti, ali mislim da je jako važno da se moramo oslanjati na mentore iz sredina koje zapravo šalju ljude na specijalizaciju.
Šta je bio praktični problem i šta se događalo i kada smo u prethodnom periodu odobrili 1.700 specijalizacija? Kako da ga pošaljem na specijalizaciju, kad njegov posao u mojoj ustanovi nema ko da radi? Znate u tim ustanovama ima vrlo kompententnih ljudi koji su mentori i taj lekar ili stomatolog izuzev onog perioda koji provodi na medicinskim fakultetima i sluša određenu teorijsku nastavu najčešće provodi u svojoj ili zdravstvenoj ustanovi koja je blizu. Tu će rukovodioci zdravstvenih ustanova, direktori morati da pokažu jednu spremnost za bolju organizaciju. Zbog toga je, rekla bih, ovaj način razmišljanja na zakonodavnom planu i način koji budi kreativnost i obavezu direktora zdravstvenih ustanova da daju više od sebe, a ne da uvek čekaju da im neko pošalje sugestiju kako će oni to da urade, koga će da pošalju, koga će da odaberu i povećava stepen odgovornosti neuporedivo većeg broja ljudi i primarnu zdravstvenu zaštitu i opšte bolnice i fizičko bolničke centre i institute koji se bave zdravstvenom zaštitom privode jednoj većoj praktičnijoj nameni.
Zakon suštinski tretira resurse ljudske koji jesu najbitniji u trijadi koju smo više puta danas svi mi pominjali, prostor, oprema, kadrovi. Bez toga nema zdravstvene delatnosti. O prostoru i opremi dosta znamo, dosta smo i na različite načine razgovarali, ali o tom ljudskom resursu koji je zaista najveći kapital i na koji možemo biti ponosni bez obzira na pojedinačne slučajeve koji ponekad degradiraju rad ogromnog broja ljudi poslanička grupa SPS juče je konstatovala za 126.288 ljudi treba reći da za period tranzicije veliko hvala jer su do današnjeg dana vodili računa o zdravstvenoj zaštiti pacijenata i razvijali prevenciju na način koji često nije bio usklađen sa materijalnim statusom i stimulacijom koju inače stručnjaci u svetu imaju, a zdravstveni i nezdravstveni radnici, među njima 22.000 lekara su u preko 98 slučajeva odgovorili smo humanom, stručnom pozivu i zbog toga smo konstatovali da će ovaj zakon upravo biti jedan oblik zahvalnosti njima, najobrazovanijim kadrovima koji neće više čekati godinama jer nije to bilo samo zakonske dve godine.
Čekalo se na specijalizaciju toliko dugo da neko dok dobije specijalizaciju, dok je završi, dok položi ispit, a onda u praksi počne da uči od svojih kolega kako će te veštine primeniti dođe u proseku do 48 ili 50 godine i onda samo deset godina radi do 15. Hiruške discipline već do 60 godine sigurno isključuju iz prve linije operativce i hirurge. Vrlo malo ostaje mogućnosti da radi svoj visoko stručni posao.
Upravljanje ljudskim resursima, koji jeste tema ovih zakona, je deo formulisanja politike i razvoja kadrova. On treba da pođe od potreba zdravstvenog sistema i ono što je na svima nama, pa i nama koji ćemo učestvovati u donošenju drugih zakona jeste da potrebe zdravstvenog sistema sagledamo realno. Dosta toga je na edukativnom planu urađeno u smislu informisanosti građana o skrininzima, o masovnim bolestima, ali ta kapija zdravlja, primarna zdravstvena zaštita gde bi trebalo 80% građana da ostvari svoju zdravstvenu uslugu ne može imati neki sekundarni tim lekara.
Ne slažem se da najkvalitetniji lekari treba da rade smo u vrhunskim ustanovama. Lekari najkvalitetniji uvek rade svoj posao i da li će se jedna tonzilektonija, operacija krajnika raditi u Pirotu, Kragujevcu ili Beogradu stručni stavovi i postulati moraju biti potpuno isti i stručnost lekara mora biti potpuno ista.
Najkvalitetniji ljudi treba da rade u svakom zdravstvenom timu. Istina je da nivoi zdravstvene zaštite treba da budu različiti i da ne možemo sve raditi i u manjim i u većim sredinama i gde ima kadra i gde nema. Kada se postavlja pitanje npr. nedostatka neke sale za neku intervenciju, moramo znati da nije u pitanju samo sala i nije u pitanju samo oprema. Ko će to raditi? Imamo li kadra?
Te deficitarne specijalnosti o kojima će se ministar izjašnjavati do 31. decembra svake godine i koji će dati mogućnost i mladim ljudima da se usavršavaju one zapravo treba da budu pre svega svakako raspoređene u tom vrhu piramide zdravstvenih ustanova, u kliničkim centrima koji se bave tercijalno zdravstvenom zaštitom i to se mora raditi u Srbiji koja nažalost nije velika, u Beogradu, sve što može u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu. Ne mora se raditi najviša, najsuptilnija medicina na svakom mestu. Ali, ono što se radi na bilo kom mestu mora biti urađeno potpuno isto sa istim stručnim kapacitetima, poštovanjem ljudskih prava, stručnosti i svih parametara kojim se vrlo dobro možemo meriti.
Primarna zdravstvena zaštita je najčešće, nažalost, bila šalter za upućivanje u sekundarne i tercijalne zdravstvene ustanove. Ako se dobro primeni ovaj zakon i ako budemo vodili računa o stručnoj strukturi zaposlenih, mi ćemo zaista moći i preventivne programe da podignemo na viši nivo, jer značajan deo preventivnih aktivnosti treba zapravo da bude izmešten u domu zdravlja.
Nije dobro da lekar, a lekar je najčešće osoba koja je bila najbolji učenik u svojoj srednjoj školi, najugledniji čovek u svojoj porodici, široj porodici, nije dobro da kada završi jedan tako težak fakultet piše upute za svog kolegu koji samo radi u drugoj ustanovi. On treba da bude osposobljen kroz veštine da najveći deo posla uradi zajedno. Veštine su zapravo specijalizacija i subspecijalizacija. Ali, to ne znači da će jednom domu zdravlja trebati 10 endokrinologa. Neće mu trebati vaskularni hirurg. Zna se šta je to što treba domu zdravlja. Treba mu pre svega dobro obrazovan specijalista opšte medicine i određen broj drugih specijalnosti.
Pošto se dosta govorilo o tome da, zahvaljujući naravno i stručnosti zdravstvenih radnika, podignut je nivo zdravstvene zaštite a parametri su, između ostalog, pozitivni, smanjenje neonatalne smrtnosti, produžetak života, dakle, hvala zdravstvenim radnicima što su sigurno sebe uložili i dali ogroman doprinos da ti parametri budu pozitivni, nije loše da se podsetimo da starija životna dob i stimulacija rađanja iziskuju i posebne profile stručnosti u zdravstvu. Dakle, starije životno doba donosi i neke novije bolesti i ima zahteve za nekim novim organizacionim šemama, uključujući i palijativno zbrinjavanje.
Danas su se dosta pominjale kardiovaskularne bolesti, maligne bolesti, dijabet, hipertenzija, rizična ponašanja. Htela bih prosto da podsetim javnost da je Svetska zdravstvena organizacija izašla sa jednim parametrom: do 2020. godine drugi faktor po onesposobljenosti za rad, posle kardiovaskularnih bolesti, biće depresija. Dakle, imamo i dušu i moramo se malo prisetiti da kad lekari, a i kad kao pacijenti odlazimo u zdravstvene ustanove, to jedinstvo tela i duše jeste nešto što iziskuje obrazovanje i stručnog kadra i nas samih.
Ono što mislim da jeste važno, to je da međunarodna iskustva i standardi treba da utiču na nas da donesemo sopstvene standarde i mi tu imamo timove koji to mogu i da urade. Mislim da je vreme da neke standarde malo menjamo i u nekom budućem periodu inicijativa treba da potekne od onih koji se neposredno bave proizvodnjom zdravlja, informisanjem zdravstvenih parametara koji su bitni za bolji život i kvalitet života nacije.
Dosledna primena propisa koje smo doneli je jedan od načina da pokažemo da zaista kao društvo sazrevamo, a u domenu zdravlja mi se čini da se to može učiniti na najbolji način.
Broj zaposlenih na neodređeno radno vreme u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže Srbije je, na primer, 2004. godine iznosio 120 hiljada, a danas 113 hiljada. To znači da je zdravstvo ipak imalo na umu sve instrukcije Vlade i apele da se mora ići na smanjenje. Koji parametar u ovom momentu nije dobar u zdravstvenom sistemu? Naime, 24% zaposlenih su nemedicinske struke. To je nešto što je za evropske parametre jako loše. Ukazuju nam i naši prijatelji i saradnici da nije dobro, ali, šta ćemo sa ljudima koji su ceo svoj radni vek proveli u nekoj ložionici ili nekom vešeraju? Ne možemo baš reći – e, mi moramo da menjamo strukturu i ti i tvoja porodica nas ne zanimate.
Zato je obaveza direktora zdravstvenih ustanova da kada ti ljudi koji se bave tehničkim, administrativnim poslovima, odlaze u penziju i nema ih više u zdravstvenom sistemu, da popravljamo strukturu pre svega medicinskim sestrama koje su zapravo duša zdravstvenog sistema. Nega bolesnika u ustanovama tercijalne i sekundarne zdravstvene zaštite nam ponekada zaista jako škripi. Ali, najčešće to nije zbog toga što je taj kadar neodgovoran, nego, naprosto, njega nema dovoljno i o tome govore parametri kojima nas je Ministarstvo snabdelo i o kojima je nešto rekao i ministar.
Pokazatelji obezbeđenosti Republike Srbije i EU prosek u pogledu broja lekara, u nekoliko navrata smo danas čuli, govore da smo mi danas tamo gde je EU bila 2004. godine, na 100 hiljada stanovnika tih 307 lekara. Taj broj ne bi bio zabrinjavajući, posebno ne ako taj broj lekara na 100 hiljada stanovnika u Srbiji uporedimo sa zemljama regiona. Ispod nas po ovom parametru je i Mađarska i Hrvatska i Rumunija i Crna Gora i BiH i Turska i Albanija, ali su daleko ispred nas po ovom parametru zemlje EU, Austrija, Nemačka posebno, tako da Francuska i Nemačka imaju posebno dobre parametre.
Takođe još jedan segment o kome jeste bilo reči, a koji je u domenu svih nas, pa i poslanika, jer smo izabrani predstavnici građana, to je segment da parametri na osnovu kojih mi zaključujemo kakvo nam je zdravstvo su prilično ilustrativni. Ako u Nišavskom okrugu na 100 hiljada stanovnika ima 424 lekara, a u Sremu 209, da li možda to govori o tome da svi mi koji smo iz pojedinih sredina poslati ovde da radimo na zakonodavnom planu nismo dovoljno uticali kroz akta koja smo donosili da uravnotežimo jedan ravnomerni regionalni razvoj ili možda kolege iz Vojvodine treba sebe da pitaju zašto tako velike razlike i unutar samog regiona? Dakle, i jedno i drugo pitanje je pitanje za nas koje su građani poslali da na zakonodavnom planu razmišljamo mnogo šire nego što je jedna sredina, ali jesu dobri pokazatelji za to kako da u narednom periodu drugačije razmišljamo.
Obezbeđenost lekarima je relativno solidna, a primenom ovog zakona obezbediće se stručnost i to na način da anticipiramo da za nekoliko godina zaista ne bismo imali određene specijalnosti i subspecijalnosti. Strateško planiranje kadrova u sistemu zdravstvene zaštite sigurno da je vezano za finansiranje, ali koordinaciju zdravstvenog obrazovnog sistema i tržišta rada mora imati zdravstvena politika kao svoj postulat, zbog toga što ako zajednica medicinskih fakulteta, a ministar je o tome govorio, kroz upisnu politiku i dalje bude produkovala isti broj svršenih studenata medicine, stomatologije i farmacije, ovo će biti jedna palijativna mera koja je dobra za blisku budućnost, ali za dalju budućnost suočićemo se sa sličnim problemima.
Iz razloga koje sam iznela i iz razloga koje neću ponavljati, jer su ostale kolege vrlo korektno o tome govorile, naš poslanički klub će sa velikim zadovoljstvom u Danu za glasanje reći da.

Hvala poslanici Slavici Đukić Dejanović.
Određujem pauzu pošto smo završili ovlašćene predstavnike do 14.15 sati i prelazimo na listu.
Inače, nećemo biti u direktnom prenosu nego će ići u odloženom.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom.
Da li se još neko od predstavnika predlagača javlja za reč, ako ne prelazimo po spisku.
Reč ima narodni poslanik Muamer Bačevac.

Uvaženi kolege poslanici, gospodine ministre zaista raduje informacija da ste lično vi sa početkom ovog mandata bili inicijator ove odluke. Odluka vrlo bitna za reći ću nas mlade lekare, iako sam ja već na specijalizaciji, ali znam koliko to znači mladim ljudima, mladim lekarima i našoj branši uopšte. Naravno, ovo vidim kao početak jedne ozbiljne reforme u koju sam siguran da ćete ući, jer je ona zaista neophodna, a problema ima u izobilju.
Takođe, raduje me što sam na Odboru za zdravlje, skupštinskom odboru čuo od uvaženog profesora Vekića da se priprema i ozbiljna reforma i promene u nivou primarne zdravstvene zaštite i da će se primarna zdravstvena zaštita, odnosno opšta praksa rasteretiti ogromnog administrativnog pritiska. Jasno je da je ključ dobre zdravstvene zaštite i dobrog zdravstvenog odgovora u stvari kvalitetna, primarna zdravstvena zaštita, a ja vam mogu reći pošto sam dugo radio kao lekar opšte prakse da bi mi imali i oko 50 pregleda dnevno od toga većina je bila administrativne prirode. Tako da taj domen i taj sektor, odnosno uređenje tog sektora zaista može da dovede do poboljšanja zdravstvene zaštite, da razguši praktično onaj čep koji imamo u sekundarnoj i tercijalnoj zdravstvenoj zaštiti i da dovede do boljitka zdravstvenog odgovora.
Ono što treba reći jeste da pored domova zdravlja, centralno mesto u primarnoj zdravstvenoj zaštiti imaju i zavodi za javno zdravlje. Moram vas podsetiti da sam prošlog meseca vam uputio pitanje i nekoliko sugestija, ne znam da li je došlo inače pitanje do vas, o neminovnosti i obavezi formiranja Zavoda za javno zdravlje u Novom Pazaru.
Vi znate da je u januaru 2012. godine Vlada donela odluku da formira jedan ovakav zavod za Opštinu Tutin i Novi Pazar, da je grad 2009. godine ušao u ozbiljne procedure pripreme, da je urađen elaborat, grad je dao na upotrebu i određene prostorije koje su jako povoljne, koje imaju poseban ulaz, pa sam u tom pitanju dao i sugestiju da se predvidi u sledećem budžetu i svota po predračunu od pet miliona dinara za rehabilitaciju i pripremu tog prostora obzirom da je tu boravila vojska za vreme NATO bombardovanja.
U svakom slučaju, želim da vam naglasim i vi to sigurno znate, obzirom da sam video u vašoj biografiji da se bavite i epidemiologijom pored ostalog, da je to krucijalno pitanje za bolje organizovanje zdravstvene zaštite u regionu Sandžaka, odnosno Novog Pazara i Tutina. Mi nemamo kvalitetne statističke podatke, nemamo kvalitetan skrining tako da značaj ove institucije zaista je ogroman za nas. S toga želim da vam uputim zaista poziv da ovu instituciju što pre osnujemo u Novom Pazaru.
Moram da kažem, da smo valjda prošle godine imali ponudu, imali program od Češke razvojne agencije od 100 hiljada evra koja bi obezbedila kompletnu laboratoriju. Znači, pare nisu problem. Mi u tom trenutku to nismo mogli uraditi baš iz razloga što nismo imali formiran taj institut.
Na kraju moram da kažem da u gradu Novom Pazaru ima dosta kvalitetnih, strukovnih kadrova, imamo i nešto opreme od prošlog Higijenskog zavoda i mislim zaista sa malim ulaganjem da možemo da uvođenjem ove institucije napravimo ozbiljne pomake u gradu što se tiče zdravstvene zaštite.
S druge strane, vi znate da grad Novi Pazar nema svoju angio salu, odnosno naša bolnica i mi smo pre nekih šest meseci imali posetu na naš poziv gospodina Miljka Ristića, kao direktora kliničkog centra i ušli smo u nekakve konsultacije. Pozvali smo direktora bolnice i interniste i radiologe, kardiologe koji se inače bave tom problematikom i došli smo zaista do zaključka da je apsolutno neophodno tu instituciju planirati, kadrove početi obučavati i svakako da uz angio salu ne možemo ne formirati kardio-hirušku salu, to je opšti zaključak strukovni bio u tom trenutku.
Mislim da ćemo kod vas naići na jedno razumevanje. Nadam se stalnom kontaktu i mogućnosti da ovaj naš plan i ovo je već nešto što smo mi najavili rešimo i poboljšamo zaista zdravstveni odgovor i zdravstvenu uslugu u Sandžaku.
Moram da kažem što je očigledno da jedino grad Novi Pazar nije obezbeđen sa ona dva zlatna sata dolaska do prve angio sale i to je zaista strašna stvar, da ne kažem čak i protiv ustavna. Znači, jedino grad Novi Pazar ne može da stigne do angio sale u Kragujevcu. To ne može da se desi. Svi drugi delovi Srbije imaju to i s toga mislim da moramo ući u jedno planiranje, u strateško planiranje toga i da praktično realizujemo ove planove i ovu našu zadaću.
Naravno, da je izuzetno važno ono danas što radimo, ne treba dozvoliti da mladi ljudi čekaju ni sekunde, ni jednog dana da nešto novo nauče, pogotovo ne u medicini i nije razumljiv ni dosad ovaj institut čekanja od dve godine koji zaista ne postoji nigde na zapadu. U zapadnim ozbiljnim medicinskim ustanovama to ne postoji i s toga zaista podržavam i pozdravljam ovu odluku i ovu promenu ovog člana.
Takođe, uključivanje privatnog sektora u kojem zaista verujem da postoji ozbiljan potencijal i u opremi i u ljudstvu, mi možemo i na ovaj način, davanjem ovih, kako mi kažemo, volonterskih specijalizacija zaista podupreti i tu granu i u punoj funkciji je staviti da služi zdravstvenoj zaštiti u našoj državi.
Rekoh da sam na specijalizaciji i da zaista naš program mogu da kažem da je relativno kvalitetan, da zahvaljujući entuzijazmu pojedinih profesora zaista puno toga učimo, ali mora se puno poraditi i na toj obrazovnoj strukturi, pogotovo na specijalizacijama i dati više prostora veštinama nego znanju teorijskom.
Ne sme se dozvoliti da jedan svršeni internista ne zna da uradi ultra zvuk i ne sme se dozvoliti da se naknadno i preko specijalizacije koja se plaća, lekari moraju dodatno plaćati tu mogućnost da praktično uče ultrazvuk koja je danas prva metoda u dijagnostici ozbiljnih akutnih stanja.
Mislim da ćete imati puno posla, znam da ste vi mlad čovek i znam da, iz vaše biografije vidim da zaista ćete se potruditi da možemo računati na ozbiljne pomake.
Takođe, imamo ozbiljnog problema i u edukaciji lekara. Sami edukativni procesi koje mi praktično, koji se sprovode i koje mi pohađamo u smislu kontinuirane medicinske edukacije, mislim da nemaju značajnu težinu i mislim da strukovno ne povećavaju naše znanje.
Ono što je moj predlog, a i predlog većine profesora jeste omogućiti nama iz manjih sredina, nama koji želimo da vladamo svim informacijama, da određeni period i u toku svog rada i po svršenju specijalizacije imamo od nekoliko nedelja u tercijalnim ustanovama, da se upoznamo sa stanjem sa profesorima i ljudima kojima mi inače i šaljemo te pacijente i mislim da je to mnogo bolji način poboljšavanja našeg znanja i veština da praktično pružamo bolju uslugu, nego ovaj način koji imamo sada i koji je, mogu reći, u kojem ima dosta praznog hoda, mi slušamo i skupljamo praktično bodove, slušamo neke stvari kojima se možda nikada nećemo baviti ili nemaju apsolutno veze sa našom praksom.
Moram da kažem da bi, prevashodno vi kao ministar, trebali da poduprete jednu pozitivnu kampanju o imidžu lekara. Korupcije ima, ali verujte mi da je to mnogo mali deo u odnosu na kvalitetne, ozbiljne altruistrički nastrojene lekare, koji zaista celokupan svoj život posvećuju humanom pozivu i pružanju zaista pomoći, uz, mogu sigurno da kažem, jednu skromnu nadoknadu kojom mogu da pokriju neke svoje osnovne troškove.
Mislim da u ovom društvu nama, pre svega, treba više toga, pozitivnih primera pozitivnih lekara nego kritike, obzirom da je zaista mnogo više dobrih, uljudnih, kvalitetnih kadrova nego onih koji zloupotrebljavaju svoje ovlašćenje i svoj rad.
Plan ove Vlade, a i SDP-a u okviru nje, jeste da se bavi krucijalno bitnim i vitalnim pitanjima ljudi, građana, najosnovnijim stvarima koje mogu da se reše. Utezanjem ovog sistema kakvog imamo, reformama onim kojim možemo da izvršimo na ovaj način, bez upotrebe velikih dodatnih troškova, zaista je to taj put kojim mi moramo ići, kojim moramo pružati uslugu.
Mislim da osnivanjem ove institucije u Novom Pazaru i planiranjem i razvijanjem angio sale, kardiohiruške sale i drugih grana, ova Vlada i vi kao ministar direktno šaljete poruku da mislite i pružate pomoć građanima kako Sandžaka, tako i celokupne naše države. Mislim da vi to upravo na pravi način i radite.
Socijaldemokratska partija će podržati ovu odluku. Socijaldemokratska partija u stalnoj konsultaciji s narodom će podržati svaku pozitivnu reformu. Socijaldemokratska partija i mi ljudi koji dolazimo iz Sandžaka se nećemo lagati naše glasače nekim nebuloznim i nedohvatljivim temama, tipa autonomije, ali ćemo svakako rešavati krucijalna pitanja koja pogađaju naš narod i koja mi možemo rešiti. Stoga vas pozivam da nam na tom putu zaista izađete u susret i pomognete.

Reč ima ministar u Vladi dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Pošto se zalažem da rešavamo bitne stvari, ovde ste pomenuli izuzetno bitnu stvar, a to je angio sala i kardiohirurgija i „Zlatni sat“. Ja vas ovom prilikom samo molim za jednu stvar, a to je da, pošto ste i sami rekli da novac neće biti problem, nemojte da dođemo u drugi problem, da sledeće godine dobijete angio salu i da dobijete kardiohirurgiju, a da nemate kadrove i da stoji da se ne radi.
Već kasnite ako niste poslali ljude da se obuče za to, jer to neće imati nikakve svrhe. Kad nemate problem novca, a imate podršku ministarstva i prepoznajemo problem, iz ne znam kog razloga, jer jednostavno ne možemo da ispoštujemo jedan princip o kome smo govorili, o tom „Zlatnom satu“, budite ne toliko vizionar, ali krenite odmah, moj vam je savet, da osposobite ljude i za angio salu i kardiohirurgiju, jer ne vidim neki problem da se to ne desi iduće godine, ali vidim problem ako to sve stigne, a tu nema ko da radi, pa onda da izlazite da kažete dajte sada kadrove odavde, dajte nam da nam pomognu, dajte da rade jednom nedeljno, dvaput nedeljno.
Još jednu stvar vas molim, nabrojali ste dosta stvari. Budite realni, napravite te stvari šta možete u kojoj godini za narednih pet godina da se uradi. Ne može odjednom da se uradi. Ovo neka bude prioritet. Za zavod smo se dogovorili. Za sve ostale stvari rasporedite. Kažete da novac imate, da imate i investicije, imate sve. U Ministarstvu zdravlja nećete imati problem, niti opstrukciju, samo vrhunsku pomoć, ali vas još jednom molim, spremite kadrove na vreme. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković, a neka se pripremi narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.