Zahvaljujem gospođo Martinović.

Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Borislav Stefanović i Gordana Čomić.

Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu nisu prihvatili ovaj amandman.

Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Da li neko želi reč? (Da)

Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Koristiću i vreme poslaničke grupe nakon što se iscrpe dva minuta za predloženi amandman.

Amandman se odnosi na član 10. koji ima rubrum – pravne posledice nemogućnosti dokazivanja identiteta.

Član 10. u predloženom tekstu ima dva stava. Prvi je: „Ako podnosilac isprave ne može da dokaže svoj identitet na način predviđen zakonom, javni beležnik odbija da overi ispravu“. Taj stav je besprekoran pošto zaista obezbeđuje pravnu sigurnost. Međutim, drugi stav je krajnje problematičan i on glasi: „Javni beležnik odbija da overi ispravu iako nakon uvida u podneti službeni dokument, odnosno nakon saslušanja svedoka identiteta nije stekao uverenje da je podnosilac isprave lice za koje se izdaje“. Dakle, drugi stav kaže i ako je zakonom predviđen proces za utvrđivanje identiteta obavljen, javni beležnik nije stekao uverenje da se zaista radi o tom licu.

Naš predlog je, kolege Borislava Stefanovića i moj, da se taj stav 2. briše jer se brisanjem ovog stava sprečavaju zloupotrebe od strane javnog beležnika u slučaju da on nije stekao uverenje.

Osim što je problematično po sebi, kakav je to proces sticanja uverenja javnog beležnika i osim što nemamo ni u ovom zakonu, a ni inače, a šta ako je javni beležnik stekao sasvim pogrešno uverenje? Šta se dešava sa pravima lica koje je prošlo zakonom utvrđenu proceduru utvrđivanja identiteta, ali je naišlo na uverenje javnog beležnika da to lice ipak nije lice za koje se izdaje?

Nije prvi put da se, po nama, u stavovima i u članovima zakona pod plaštom da je to tako pravna sigurnost, jer je očigledno, uvode instituti ovlašćenja za ljude koji ne mogu nikako da imaju ovlašćenja, jer javni beležnik ne može da stiče uverenje ako pred sobom ima dokumentaciju na koju je obavezan zakonom.

Podsetiću vas, tako smo tražili da se briše iz člana 179. Zakona o radu osnov za otkaz da poslodavac utvrdi da je zaposleni učinio krivično delo u vezi sa radom, a da pri tome nije pokrenut krivični postupak, nikakva istraga, niti je podneta krivična prijava i tako poslodavac po tom zakonu sebe stavlja u ulogu onog ko sam procenjuje da li je krivično delo učinjeno ili ne.

Ne sumnjam da će i ovde biti ideja da amandman treba da se odbije od kolege poslanika. Ministar je to već jasno kazao, odnosno Vlada, odbijajući naš amandman sa obrazloženjem da se ne prihvata iz razloga što je rešenje iz predloga zakona celishodnije i doprinosi većoj pravnoj sigurnosti. Kako većoj pravnoj sigurnosti doprinosi stav po kome se javnom beležniku daje da ima uverenje da neko nije onaj za koga se izdaje, a nakon što je podneta sva zakonom propisana dokumentacija?

Takođe, kaže se u obrazloženju, imajući u vidu da je odredbom člana 9. stav 1. Zakona o javnom beležništvu propisano da je javni beležnik dužan da obavlja svoju delatnost u skladu sa propisima i načelom savesnosti i poštenja, kao i da je za svoj rad odgovoran u skladu sa ovim zakonom. Brisanjem ove odredbe, kako je predloženo u amandmanu, dovela bi se u pitanje kako pravna sigurnost, tako i napred navedeno načelo koje se direktno odnosi na postupanje javnog beležnika.

Dakle, Vlada meni kaže da ako ja izbrišem odredbu, odnosno predlažem brisanje odredbe da javni beležnik ne može na osnovu ličnog uverenja koje je stekao da ipak odbije da prihvati identitet lica, da je to veća pravna sigurnost i da je on obavezan da to radi u skladu sa načelima savesnosti i poštenja i posledično da, ukoliko ne bude tako postupao, će već potpasti pod kaznene odredbe ovog istog zakona u slučaju da ne bude savestan i pošten.

To je drugi primer, kao i ovaj koji sam spomenula o Zakonu o radu, koji je iz mog stanovišta potpuno naopak. Kao tamo što se poslodavcu daje status nekog ko procenjuje krivično delo, tako ovde, pa tako i u zdravstvu, kako smo juče pričali, i u obrazovanju. Nama nije centar građanin, nama nije centar lice koje pristupa beležniku, nego pravnom sigurnošću smatramo da stavimo da beležnik ima pravo na uverenje i da onda ima pravo na postupanje, a postupati u skladu sa članom 9. koji ga obavezuje da to bude savestan i pošten.

Šta će biti sa građaninom koji je savesno i pošteno rekao – ja sam taj i taj, prošao proceduru, i onda je naišao na beležnika koji kaže – ja imam uverenje da ti ipak nisi taj?

Želim da stav 2. člana 10. nikad ne bude primenjen, jer znam da javnim beležnicima i ukoliko bude pogrešno primenjen i zloupotrebljen neće biti ništa, ali da će biti ljudi koji pristupaju svojim poslovnim potrebama javnom beležništvu koji zbog ovoga mogu da imaju problema. Zbog toga ova moja dva primera, poslodavac kome se tačkom 179. Zakona o radu daje pravo da procenjuje da je zaposleni učinio krivično delo i da zato treba dobiti otkaz, rasprava o zdravstvu juče kad smo imali, gde se priča samo o lekarima a trebalo bi pacijent da bude centar onoga čime se mi bavimo, e, tako i ovde. Nije centar ovog zakona javni beležnik. Ovde jeste članovi koji opisuju njegova prava i obaveze, ali, centar svakog zakona koji mi donosimo u Skupštini treba da bude građanin koji se obraća bilo kojoj instituciji u državi. Ovde je građanin u manjku pravne sigurnosti i žao mi je što je Vlada odbila ovaj amandman. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.

Po amandmanu se javio narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući. Uopšte nisam razmišljao da se danas javljam, ali, prosto moram ovo da prokomentarišem, zato što se ne slažem sa ovim što je iznela uvažena koleginica. Želim da pohvalim Ministarstvo što je upravo donet ovakav jedan stav.

Ljudi moraju da shvate institut javnog beležnika. To je nešto što je možda najvažnije u pravosuđu. Tako smo se i opredelili. Javni beležnik je taj koji ide ispred države, ispred građana i on mora da proveri apsolutno sve. Što bi narod rekao – i krvna zrnca. Ne možete da se igrate sa tim da imate javnog beležnika koji ofrlje nešto potpisuje, jer on predstavlja državu. Ja se slažem da građanin mora da bude u epicentru svega, ali država pre svega mora da bude u epicentru svega, a samim tim i zaštita građana.

Zamolio bih vas, a tim pre što ste podneli amandman koji derogira sve ovo što ste naveli, da se ipak dogovorite šta želite suštinski od ovog zakona, a vas, gospodine ministre i ljude koji su doneli ovakav jedan stav, zaista želim da pohvalim jer ovo uliva jednu pravnu sigurnost i mislim da beležnicima daje mnogo veću odgovornost u radu. Ovo je zaista za svaku pohvalu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Đukanoviću.

Za reč se javila narodna poslanica Gordana Čomić, po amandmanu. Izvolite.

Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe.

Sa beskrajnom zahvalnošću za opaske od kolege narodnog poslanika, jer je potvrdio osnovne razloge zbog kojih mi podnosimo amandmane. Država – to su građani koji žive u državi. Nije država Vlada, niti je država ministar, niti je država Narodna skupština, niti je predsednik. Država smo mi koji živimo u državi Srbiji.

Kada kažemo da želimo da i država i građanin budu epicentar, radi se o jezičkoj omašci koja se vidi u članovima ovog zakona. Država je jedno a vlast je drugo. Moji amandmani ničim ne ugrožavaju podršku vlasti u ovoj državi. Naprotiv, ali, ugrožava taj pogled na svet da je javni beležnik država i da on ide ispred građanina i da on treba da proverava sve.

Neću da vas zamaram čitajući još jednom ceo tekst zakona. Ovde se radi upravo o tome da se javnom beležniku koji je proverio sve, daje dodatno pravo da on ima lično uverenje da taj građanin, koji je u stvari centar svih naših zakona i svog našeg rada, ipak nije lice za koje se izdaje. Moje pitanje koje je ostalo bez odgovora i u komentaru kolege Đukanovića je – a šta ako je javni beležnik stekao pogrešno uverenje? Kakve mehanizme pred sobom ima građanin o kog se javni beležnik ogrešio? O kog se javni beležnik ogrešio iz ko zna kojih razloga, možda bez ikakve namere, jednostavno, poštujući i smatrajući da je pošten i savestan, ali, nije pristupio poslu zbog koga je građanin došao pred njega zato što je stekao lično uverenje da građanin nije taj za koga se izdaje?

Ovo jeste ozbiljna tema za dijalog, jer mi potpuno različito vidimo šta je to što mora da bude centar, zaista jedini centar, ne dva centra, jer ako imate dva centra to je onda elipsa i to ne valja, dakle, šta je centar svih naših propisa i šta je razlog zbog kojeg podnosimo amandmane i šta je razlog zbog kog stupamo u polemiku? To je interes svakog ko živi u Srbiji. Interes da njegova ili njena prava, kako god se zvali, budu garantovani i da budu poštovani od strane svih onih koji u ime tih istih građana predstavljaju državu u institucijama, od predsednika države, Vlade, Skupštine, preko sudova, pa do javnih beležnika.

Ako ćemo sada staviti javne beležnike ovakvim stavom da on treba da ide ispred svih i da broji krvna zrnca, bojim se da ćemo samo potvrditi stav koji ja vidim u nekim članovima zakona, da postoji duboki nesporazum o tome šta je stvarno moderna državna uprava, šta je stvarno način da institucije služe građanina i zašto svako ko živi u Srbiji mora da bude centar našeg interesovanja, uz opaske da svi oni koji njemu služe, moraju da imaju vrlo jasno definisan delokrug rada. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.

Za reč se javio po amandmanu, koristiće vreme poslaničke grupe, narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Samo da konstatujem da sam bio potpuno u pravu, jer upravo je malopređašnja uvažena koleginica istakla nešto gde se ona duboko kosi sa onim za šta je glasala 2011. godine. Vi ste Zakonom o javnom beležništvu dali javnim beležnicima takve ingerencije. Šta, recimo, ako javni beležnik uvidi da je građanin falsifikovao dokument? Izvinite, ali ima pravo na dodatnu proveru. To baš uliva pravnu sigurnost građanima, koji jesu i koji čine državu.

Ako već imate ovakve primedbe, trebalo je to 2011. godine da iznesete. Sada je zakon donet. Sada mi prosto usklađujemo nešto što ste vi doneli 2011. godine. Mislim da je ovakav stav nešto što ide u prilog zaštiti građana, a samim tim i zaštiti države.

Zahvaljujem, gospodine Đukanoviću.

Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Kada se pažljivo čita, to mnogo koristi i pomaže, pa vas sprečava da grešite sa tako jasnim samopouzdanjem da ste u pravu. Zakon o javnim beležnicima je donet 2010. godine, izmene i dopune 2011. godine, odlaganje roka.

Rado ću odgovoriti narodnom poslaniku zašto sam glasala za ovaj zakon. Zato što je institut javnog beležnika trebalo i treba uvesti u pravni sistem Srbije, ali to nema veze sa amandmanom.

Ponoviću još jedanputa o čemu se radi u amandmanu. Dakle, amandman traži da se otkloni svaka mogućnost da javni beležnik i nakon sprovedene zakonske procedure o utvrđivanju identiteta lica dozvoli sebi da ima lično uverenje da to lice nije ono za koje se izdaje. Čak i da prihvatim da iz svojih razloga zakonodavac smatra da tako treba, ostaje bez odgovora pitanje – šta se dešava sa građaninom oko koga se javni beležnik ogrešio ili je stekao pogrešno uverenje? Ljudi smo, grešimo. Evo, i ovde je bilo greške. To je potpuno prirodno. Dakle, 2010, 2011. godina, zakon je odlagan do februara 2013. godine, i sve tako po redu. Ovo je usklađivanje. Ovakve greške su u redu, manje-više. Šta se dešava ako imate važan posao sa beležnikom? Vi ste taj za kog se izdajete. Prođete proceduru utvrđivanja identiteta, ali beležnik kaže – na osnovu stava 2. člana 10, odnosno kako će biti u prečišćenom tekstu zakona, broj i stav, smatram da vi niste lice za koje se izdajete. Šta može takvo lice da uradi? To je moja molba ministru za odgovor. Hvala vam.