Poštovani narodni poslanici, nastavljamo sa radom i prelazimo na pretres u pojedinostima o 4. tački dnevnog reda – PREDLOGU ZAKONA O IZMENI ZAKONA O ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da sam pored predstavnika predlagača acc. dr Zlatibora Lončara, ministra zdravlja, pozvala da sednici prisustvuju i prof. dr Dragana Jovanović, posebni savetnik ministra zdravlja i Nataša Gudović, Jelica Radulović i Svetlana Zeković, viši savetnik u Ministarstvu zdravlja.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Gordana Čomić, mr Aleksandra Jerkov, Zoran Živković, Vladimir Pavićević, dr Sulejman Ugljanin, Sabina Dazdarević, Enis Imamović, Riza Halimi, Šaip Kamberi, dr Blagoje Bradić, Biljana Hasanović Korać, Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Nada Lazić, Đorđe Stojšić i Dejan Čapo.
Primili ste izveštaje Odbora za zdravlje i porodicu i Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Gordana Čomić i mr Aleksandra Jerkov.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima Gordana Čomić.

Potpuno je jasno i na osnovu rasprave u načelu da je predlog koji imamo koleginica Aleksandra Jerkov i ja, da se ovaj član briše, pa posledično i drugi član zakona, i to ne zato što smatramo da je rešenje koje je u nekoliko obrazloženo u načelnoj raspravi o tome da se ukida dve godine i da se omogući veći broj specijalizanata, kako je po jučerašnjoj raspravi bila tema, nego zbog nedostatka analize i zbog načina da se odabere ovakva vrsta parlamentarne borbe, da se izvrši pritisak na svakog ministra koji donosi predlog zakona, da ne može da se o zakonu odlučuje bez dovoljno podataka i dovoljno dobre argumentacije.
Kao kontra argument može da bude stav predlagača – vama, ako nećete da glasate za zakon ni jedna argumentacija neće biti dovoljno dobra. Tome služi ovakav pristup o sadržaju amandmana kojim se predloženi član briše, jer sa strane nas opozicionih poslanika mora biti dokazivih postupaka dela, a ne reči, da se ne radi o apriori kritici i da se ne radi o apriori protivljenju o bilo kakvom predlogu, kao što je npr. naš stav da se za amandman glasa u zavisnosti od toga šta u amandmanu piše, a ne ko ga je predložio, što smo imali prilike da dokažemo i ovde.
Zbog toga ne sumnjam da ovaj amandman neće biti prihvaćen, ali mi nemamo drugih instrumenata osim ovakvih da nateramo sve predlagače zakona, bez obzira da li su u pitanju članovi Vlade kao ovlašćeni predlagači zakona, narodni poslanici ili drugi predlagači zakona na osnovu Ustava, da se pri predlogu zakona nedvosmisleno i bez ikakvog nesporazuma pre svega građanima, a onda i nama da argumentacija zašto je predloženo rešenje bolje, kakve će rezultate dati, u kom roku će ti rezultati biti merljivi, koliko će sve to da košta i ko će sve to da plati.
To je način na koji parlamenti inače rade. Sve ovo govorim da bih otklonila svaku sumnju da smo kao članovi opozicione DS spremni da predložimo zakon koji da razume, u međusobnom dijalogu postignute odgovore na ovakva pitanja, čemu su mnogi od nas ovde svedočili za zakone iz drugih oblasti, a čemu se nadam ćemo svedočiti i za ovu oblast koju ćete vi voditi u mandatu ove Vlade tj. oblast zdravstvene zaštite.
Za kraj, u obrazloženju zašto tražimo da se ovaj član briše, prateći pažljivo raspravu u načelu i imajući puno razumevanje da je u raspravi u načelu svima nama, pa i vama kao predlagaču ključna stvar bila šta je sa ljudskim resursima kada su u pitanju zdravstveni radnici. Dakle, kakav je položaj lekara koji diplomiraju, šta sve on ili ona mora da uradi da bi imali subspecijalizaciju ili specijalizaciju, kakav je materijalni položaj lekara, kakva je mreža i da li je dobra i čija je to nadležnost, vaša ili zdravstvenih centara, šta očekujemo od te mreže zdravstvenih ustanova u pokrivenosti cele Srbije. Dakle, u svim tim temama koje smo vrlo detaljno i sa puno pažnje i temeljitosti svi mi koji smo učestvovali u raspravi delili argumente, meni je nedostajala jedna važna dimenzija kada su u pitanju zakoni zdravstvene zaštite, a to je pacijent.
Prvi put sam od vaše prethodnice, ministarke Slavice Đukić Dejanović čula ideje o tome da kada radimo reforme u našem zdravstvenom sistemu da je pacijent centar zdravstvenog sistema, kao što bi učenik i student trebali da budu centar obrazovnog sistema, kao što je centar pravosudnog sistema stranka, korisnik, a ne svi mi ostali. To je moje žaljenje što još uvek ne vidim, ne čujem taj ton da se bavimo šta ima građanin koji živi u Srbiji, između mene i vas razmenjenih argumenata… Govorim sasvim napamet, kao primer, da će primenom ovog zakona na kraju 2015. godine biti dovoljno, recimo, dovoljno obučenih za rad sa ljudima, spremni za lečenje ljudi, spremnih lekara specijalista, internista, kardiohirurga, šta god bilo.
Dakle, ako iz ove naše rasprave ostane kao posledica da u nekom budućem predlogu, a ja ne sumnjam da će biti i drugih dopuna i izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti, da će biti možda i novog Zakona o zdravstvenoj zaštiti… Ako uspemo da uspostavimo dijalog, da govorimo o tome kakve će posledice ovo da proizvede, u kom roku, koliko to košta i ko će to da plati… Najvažnije od svega, šta kom mesecu će građanin, koji želi zdravstvenu zaštitu, da ima od ispunjenih rezultata po predlozima ovog zakona, onda smo i vi kao član Vlade koja, ja ne sumnjam, želi uspeh u reformi i u ojačavanju sistema zdravstvene zaštite u Srbiji i ja kao članica DS u dobrom uspehu našeg posla, jer će neka žena koja živi u Zrenjaninu, u Novom Sadu, u Nišu, u Kuršumliji, u Prijepolju, u Prokuplju, u Beogradu, na Savskom Vencu, u Malom Crniću, gde god hoćete, koja ima 45 godina i nikada nije, na primer, imala preventivni pregled za mogući rak dojke ili grlića materice, nema zdravstveno osiguranje, jer je osigurana preko člana porodice ili u poljoprivrednom domaćinstvu, dakle, ta neka žena koja se zove Marija Marić, iz naše diskusije sasvim jasno videti sliku da će u njenoj okolini, u njenoj lokalnoj samoupravi biti neko ko će imati specijalizaciju iz oblasti koja se tiče njenog ličnog zdravlja.
Da bi se to sve dogodilo, ja nemam drugi instrument, nego da zbog toga što se u ovoj raspravi sve to nedovoljno događa naš predlog bude da se ovaj član zakona, član 1, briše, što naravno pretpostavlja važenje postojećeg zakona i važeću regulaciju, postojeću kada su u pitanju specijalizacije i subspecijalizacije.
Ono što ne bih volela nikako da se dogodi za godinu dana od sada je da budemo upravu i da se izmenama ovog zakona ne dogodi promena ni u broju specijalizanata, da se ne dogodi promena na bolje ni u broju onih koji su završili specijalizaciju, niti da se dogodi promena na bolje u pravim kriterijumima o tome ko dobija specijalizaciju. Dakle, najiskrenije vam kažem, ja bih volela da za godinu dana od danas vi budete upravu, a ne ja. Moj je posao i moja je obaveza da vodim računa o tome da vas redovno pitam da li primena ovog zakona teče onako kako ste u uvodnom obrazloženju obećali da će biti tok promena, koji će izmena zakona, kada su u pitanju specijalizanti, proizvesti u zdravstvenom sistemu Srbije. Hvala vam.

Hoćete da sačekate ostale diskutante pošto dve minute imate po amandmanu ili pojedinačno? Ne, možete ukupno po jednom amandmanu dve minute. Zato vas pitam - hoćete da saslušate i ostale? Ministar odmah koristi svoje vreme. Prijavite se.

Samo da razjasnim, a mislim da ćemo se složiti. Zato sam i čitao juče zbog činjenica koje su neoborive, koje idu od instituta za javno zdravlje Batut, koji su brojevi, koliko specijalizanata, koliko godina imaju i u kakvom smo mi problemu. Ovo je način da to rešimo ali zbog građana moram da vas obavestim, vi to sigurno znate, prosečno, specijalizacija traje pet godina. Znači, mi danas da krenemo da sve specijalizacije damo koje smo zamislili, tek za pet godina ti ljudi će biti specijalisti.
Znači, nemoguće je to što vi kažete da ćemo na kraju godine dobiti specijaliste. To je, znate i sami. Pet godina je, prosečno četiri, pet i šest godina traju specijalizacije. Upravo iz tog razloga smo krenuli, jer za tih pet, šest godina po onome što smo izneli podatke ljudi odlaze u penziju i imamo tu starosnu granicu i onda ćemo imati još manje specijalista, čisto da, mislim da se oko toga slažemo. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima Gordana Zorić. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovani ministre sa saradnicima, poštovani poslanici, upravo sam htela da se nadovežem na diskusiju koleginice Čomić, vezano za to zašto ne treba prihvatiti amandman.
Predloženi zakon, odnosno predloženi član zakona koji predviđa da se ukine dve godine obaveznog staža, ima veliki značaj u toliko što će pomoći da proizvedemo specijaliste mnogo brže nego što je to do sada bilo.
Nadam se da će se kolege složiti da za mnoge specijalizacije vreme provedeno u opštoj praksi je praktično izgubljeno vreme, jer patolog, odnosno neko ko ide na specijalizaciju iz patologije, zaista je najbolje da iz fakultetske klupe pređe na specijalizaciju za kardiohirurga, mikrobiologa i za još mnoge druge specijalizacije. Praksa u ambulanti opšte prakse je potpuno nepotrebna i to je čist gubitak. Društvo dobija, na taj način, mnogo brže specijalistu i samim tim mlađeg.
Htela sam da se osvrnem na ono što je ministar već rekao. Od današnjeg dana, ako usvojimo, ne pet, nego čak šest godina, jer dok se krene sa pripremama sprovođenja ovog zakona u delo, mi ćemo gotove specijaliste imati tek za šest godina, a šta će se u okviru tih šest godina raditi, obzirom da će u međuvremenu situacija biti još gora zato što će mnogi otići u penziju.
Obzirom da je tema ove izmene zakona praktično specijalizacija, želela bih da iskoristim priliku, pretpostavljam da ministar zna, ali zbog kolega specijalista medicine rada, imam obavezu da javno iznesem da u oblasti medicine rada postoji veliki problem. Verovatno mnogi ne znaju da je medicina rada jedina specijalizacija koja je skinuta sa budžeta. Ona se više ne finansira iz sredstava RFZO-a.
Pre dve godine bili smo dovedeni pred svršen čin da se opredelimo ili ćemo raditi kao lekari, kao izabrani lekari i biti na budžetu, pošto smo do tada radili kao izabrani lekari, kao specijalisti medicine rada, ili ćemo biti opredeljeni da radimo kao izabrani lekari ili ćemo raditi medicinu rada, ali ćemo pri tom sredstva za plate obezbeđivati isključivo iz onoga što uradimo.
Mislim da je time načinjena jedna velika greška. Nadam se da to može da se ispravi, da nije kasno, jer medicina rada, sama po sebi, kao specijalizacija, nije toliko privlačna iz raznih razloga, a uskraćena je zdravstvena usluga onima koji stvaraju dohodak ovoj zemlji, znači radnicima, metalskim radnicima, rudarima, radnicima u hemijskoj industriji, raznim drugim oblastima, gde je uticaj rada na zdravlje zaposlenog prilično veliki.
Medicina rada je preventivna grana i obzirom da uopšte da je tendencija i da tako treba i da bude, da treba da negujemo preventivne grane, mislim da je time što je Medicina rada sklonjena sa budžeta učinjena velika greška, jer dogodiće se da obzirom da u ovom trenutku u Srbiji se oko 150 ljudi bavi, odnosno 150 lekara se bavi čistom Medicinom rada, znači, opredelili su se da rade čistu Medicinu rada, a prosek specijaliste Medicine rada, podatke sam dobila od direktora Instituta za medicinu rada, prosek godina starosti je 59, znači, prosek starosti specijaliste za Medicinu rada je 59 godina.
Moram da vam kažem da su to specijalisti koji izdaju lekarska uverenja za rad, znači, određuju radnu sposobnost određenog čoveka za određeno zanimanje. Oni su jedini edukovani za to. To su prethodni pregledi, rade periodične preglede. Znači, po zakonu znate da postoje zanimanja gde je poslodavac u obavezi da radnika pošalje jednom godišnje na pregled. To se sve finansira ili od sredstava pacijenta ili od sredstava poslodavca i to je bio praktično čist prihod sa vrlo malo troškova zdravstvenim ustanovama.
Na ovaj način zdravstvene ustanove će na neki način biti uskraćene, to je jedno, a drugo, zbog velike prosečne starosti lekara, zbog malog broja specijalista Medicine rada, pitam se ko će za četiri godine pregledati profesionalne vozače, ko će izdavati uverenja o zdravstvenoj sposobnosti za amatere vozače. Da li to znači, pošto pretpostavljam da ono malo specijalista Medicine rada će biti locirano uglavnom Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš, da li to znači da će recimo jedan poljoprivredni proizvođač iz Dubovca, koji je na nekih 50,60 kilometara od Beograda, morati da dolazi u Beograd da dobije uverenja o zdravstvenoj sposobnosti za upravljanje traktora? To će biti veliki problem.
Zato bih molila ministra da prosto kontaktira sa direktorom Instituta za medicinu rada i da se vidi da li postoji mogućnost da se tu nađe neko povoljnije rešenje, da ono bude dobro i za državu, jer ja mislim da postojanje Medicine rada u okviru domova zdravlja, kako je to do sada bilo, je sasvim održivo. Ne opterećuje državu, ali zato jako mnogo pomaže pacijentima, odnosno činim usluge koje pruža Medicina rada dostupnije pacijentima van velikih centara.
Volela bih da se nađe neki model, jer treba i ove mlade lekare koji se opredeljuju za nove specijalizacije motivisati da se opredele za Medicinu rada. Kako sada stvari stoje, nisam sigurna da će se oni rado opredeljivati. Znači, za tri, četiri godine ćemo imati veliki problem. To su prethodni pregledi, znači lekarska uverenja za rad, periodični pregledi, pregledi vozača amatera, pregledi vozača profesionalaca. Jedina specijalnost koja je kvalifikovana da daje ocenu radne sposobnosti je Medicina rada. Ne postoji nijedna druga specijalizacija koja može da zameni to i zato je to jako važno i mislim da je sada neko krajnje vreme kada bismo počeli da se bavimo i nalaženjem rešenja za tu specijalizaciju, koja je možda najdeficitarnija od svih. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik dr Dušan Milisavljević, kao ovlašćeni.

Poštovana predsednice parlamenta, poštovani kolega ministre, gospodine Lončar, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, amandman gospođe Čomić i jučerašnja rasprava povodom ove izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti je upravo naša nedoumica šta se tačno dešava sa ovom promenom.
Ono što sam ja postavljao pitanje i juče, postavljao pitanje i jutros na Odboru za zdravlje i porodicu, postaviću i sada. Mislim da nisu jasni kriterijumi ko će dobiti specijalizaciju. Kada stavite član zakona koji kaže – Ministarstvo zdravlja ima diskreciono pravo da da specijalizaciju nekome, znači postoji potreba da se jasno kaže ko može dobiti specijalizaciju, kada se pravi konkurs za te specijalizacije i koji je broj tih specijalizacija na koje naše mlade kolege mogu da apliciraju.
Ono što je juče meni bila zabuna i iznosim je ponovo, to je izjava Ministarstva zdravlja i vaša lična, a i ja imam te podatke i potvrđujem da jesu tačni, da u Srbiji imao više od 2.455 lekara koji su na birou. Dragi građani Srbije, mi imamo 2.500 lekara koji su na birou, a danas i juče ste čuli od Ministarstva zdravlja da mi imamo manjak lekara u bolnicama Srbije. To je po meni jedno veliko pitanje – šta sada? Kako to da prethodna rukovodstva Ministarstva zdravlja nisu mogla da naprave jednu lepu racionalizaciju kadrova, kako nisu mogli da naprave jednu šemu zdravstvenih ustanova, šemu zdravstvenog kadra u tim bolnicama, kako bismo izbegli ovaj frapantan podatak? Ovo je moguće jedino u Srbiju, imate 2.500 lekara na birou, a po bolnicama, kao što je ministar rekao, kao što vam ja govorim, imate manjak lekara, imate lekare koji su u nekoj srednjovečnoj dobi između 45. i 49. godine u proseku i polako naša lekarska profesija stari. To su neke stvari koje mi apsolutno nisu jasne.
Interesuje me šta dobijaju specijalizanti kada dobiju specijalizaciju? Mnogi specijalizanti koji vrše specijalizaciju u Beogradu, Novom Sadu, u Nišu su dovoljno osposobljeni za samostalni specijalistički rad ili mnogi lekari izbegavaju da im pruže adekvatnu naučnu potporu, adekvatan naučni napredak pri njihovom boravku na njihovim klinikama. Znam da mnogi mladi lekari vraćajući se iz kliničkih centara Beograda, Novog Sada i Niša, a nastavljajući rad u nekim manjim svojim sredinama izbegavaju da rade neke zahvate koje su predviđeni njihovom specijalizacijom.
Postavljam pitanje, ili oni nisu dovoljno naučeni ili nisu imali uslova da nauče u tim ustanovama ili nemaju dovoljno opreme u tim centrima gde oni rade? To su stvari koje su jako bitne da se odgovore.
Ono što sam juče u medijima dao izjavu, inače podržavam ukidanje dve godine, mislim da je to dobra stvar, ali ako kažete da ćemo time rešiti problem mladih lekara, nije tačno da ćemo time rešiti problem mladih lekara, mi ćemo samo odložiti rešavanje njihovog problema, s obzirom da na birou imamo 2.500 lekara koji čekaju posao. Mi nismo otvorili vrata mogućnosti da oni dobiju posao. To je nešto što moramo da napravimo zajedno, da kažemo – država Srbija vodi računa o najpametnijem sloju društva, o ljudima koji će preuzeti bele mantile da leče našu naciju, mi želimo kao odgovorna država da sprečimo da oni odlaze i da leče građane Nemačke, Švedske i Norveške, nego da leče nas.
To je ideja, ali želim takođe da vam kažem 2013. godine je ovde donet jedan zakon, bio sam protiv tog zakona, o zabrani zapošljavanja u javnim ustanovama, zdravstvo isto tu spada. Onda smo mi bukvalno pod zabranom zapošljavanja Ministarstva finansija. Koliko ima novca u Ministarstvu finansija ono odredi da li vi možete da zaposlite nekog mladog lekara.
U vašem izveštaju vi navodite da postoje diskrepance u broju lekara po različitim okruzima po Srbiji. Naveli ste čak podatak da Nišavski okrug, iz koga ja dolazim, ima veći broj lekara, a uporedili ste neke okruge po Vojvodini gde ima manji broj lekara nego što to ima Nišavski okrug. Reči ću vam da u Nišavskom okrugu imate KC, a u samom KC imate 700 i nešto lekara, tako da taj broj nemojte da zavara statističare, jer statistika je zbir netačnih podataka, volim to kroz šalu da kažem, tako da nemojmo praviti zabunu.
Mi imamo problem sa kadrom, imamo problem i u Nišu, kao što imamo problem i u Inđiji, u Rumi.
Znači, imamo problem sa mladim lekarima i potreba je da vrlo odgovorno krenemo posle donošenja izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti uz jasno rešavanje problema, tj. otvaranja vrata mladim lekarima da oni mogu da uđu i da nađu posao.
To je nešto što moramo kao odgovorna i vlast i opozicija da težimo kako bismo tim našim najpametnijim mladim ljudima rekli – vi ste nama dobrodošli a ne da kada a ne da kada oni završe fakultet, reći ću vam kao profesor, ja na mojim vežbama i predavanjima par puta sam ih pitao – šta planirate nakon toga?
Jedina šansa je da pod nekim znakom uspeha dobiju posao kao neki farmaceutski agenti da prodaju lek itd. a ne da nađu posao i ono što oni teže, to je učenje nemačkog jezika i odlazak u neke druge zemlje.
Ne kažem da vi možete fizički da sprečite nekog da ode ako bolju platu u nekoj zemlji, ali pružimo im mogućnost da kada završe fakultet da ta najbolja deca leče građane Srbije a ne da leče ove druge. Mnoge druge zemlje i mnogi drugi sektori zdravstva jedva čekaju dobre lekare iz Srbije. Puno je dileme bilo da li mi imamo dobar sektor zdravstva ili ne. Mi imamo dobar sektor zdravstva needukacije, stojim iza toga, medicinski fakulteti u Beogradu, Novom Sadu, Nišu su dobri. Dobar kadar školujemo i taj kadar bez problema nalazi posao u Nemačkoj.
Znači, ideja je da taj kadar zadržimo. Juče sam pričao da izbacimo politiku iz zdravstva, da više ne dobijaju posao lekari koji su članovi neke stranke ili su sinovi nekog profesora nego da su to deca koja su dobra. Ponosan sam što imam priliku da kao profesor radim sa najpametnijom decom koja mi dolaze iz Babušnice, iz Vladičinog Hana, iz Bosilegrada, iz tih nekih malih sredina gde su im roditelji radnici, gde roditelji nemaju para bukvalno da žive, ali su dali priliku tom detetu da uči.
To dete ima prosek 9-9,5 ali to dete ne može dobiti trenutno posao u Nišu ili Beogradu upravo zbog tih veštačkih prijema lekara koji su članovi neke stranke. Sada vaše, juče naše, prekjuče SPS itd. To mora da se spreči i da najbolja deca leče građane Srbije.
Jedna ideja za specijalizante i za specijaliste. Morate da napravite racionalizaciju da vidite koliko stvarno imamo specijalista u sektoru državnog zdravstva, u sektoru vojnog zdravstva i u sektoru privatnog zdravstva i da rasporedimo sve te specijaliste i da napravimo jednom za svagda plan - hoćemo Srbiju do 2020. godine koliko nam kadra treba i da jasno edukujemo, da raspisujemo konkurse na medicinskim fakultetima, ovako juče sam vam rekao da se republički fond zdravstvenog osiguranja odvojio praktično, da on ima autonomiju u državi, s obzirom da ima svoj budžet od dve milijarde evra, a da vi kao Ministarstvo zdravlja imate znatno manji, manji budžet i da je pitanje da to mora da se stavi pod kapom Ministarstva da on sprovodi ono što su potrebe građana i ono što je direktiva Ministarstva zdravlja. To do sada nije bila praksa.
Bitno je da sektor vojnog zdravstva koji ima dobre kapacitete, dobre bolnice, dobre bolnice, dobra aparate, dobre lekare, a koji je farmatiran za bivšu Jugoslaviju, bivšu lekciju Jugoslavije, sada je neupotrebljiv.
Znači, bolnica u Nišu i Novom Sadu, zašto one ne bi mogle da budu gradske bolnice? Davao sam predlog i mom bivšem ministru Šutanovcu, nije bilo prihvaćeno. Dajem predlog i vama. Mislim da nešto što postoji, što su građani Srbije iz budžeta pravili, to pripada građanima Srbije.
U ratu mi smo svi ratno zdravstvo. U miru mi smo svi mirno zdravstvo za naše građane. Zato, ajmo da napravimo pomak. Dajem predlog u Nišu nemamo gradsku bolnicu, u Novom Sadu nemamo gradsku bolnicu, klinički centri su natrpani brojnim pacijentima koje mora sekundarno zdravstvo da reši, moraju specijalisti u gradskim bolnicima i imam predlog sa ovog zasedanja da vojne bolnice u Nišu i Novom Sadu postanu gradske bolnice, finansiraju se iz jednog budžeta i da zaboravimo vojni budžet zdravstva, republički budžet zdravstva građana. Svi smo mi građani Srbije, siromašni smo, dajte da ste te kapacitete iskoristimo da ti aparati ne stoje neupotrebljeni u vojnim bolnicama. Isto nam stoje i aparati u mnogim bolnicama po Srbiji. najiskorišćeniji su u Kragujevcu, Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kliničkom centru. Ali u mom predgrađu Niša, brojnim malim gradovima oko Niša imate puno aparata za anesteziju koji se ne koriste, imate puno aparati koji sede po bolnicama, hirurškim salama ne koriste se ili zato što lekari ne znaju ili zato što izbegavaju da rade neke složene intervencije, a preopterećeni aparati u našim centrima polako su na izdisaju i kvare se, tako da kao jedna domaćinska kuća moramo da preuzmemo ako neko ne koristi, da se to prebaci u neku od naših bolnica.
Privešću kraju ovo moje prvo izlaganje na jednom primeru u Nišu, ja sam inicirao generalnom direktoru Kliničkog centra u Nišu, profesoru Radovanoviću, neurohirurška klinika ima set instrumenata za funkcionalnu endeskopsku hirurgiju.
ORL klinika za operacije tumora na hipofizi, za endonazalni pristup. Mi u Nišu na ORL klinici nemamo takav aparat, ali smo tražili da napravimo, da koristimo i mi taj aparat i da sve polipe, probleme u nosu i sinusima rešavamo sa tim.
Dajte da koristimo to što imamo zajedno, da nam ne stižu non stop neki dopisi, treba mi ovaj aparat, treba mi onaj. Koliko ste vi kadra obučili, koliko je taj kadar spreman da koristi tu opremu i da tu opremu koju imamo, adekvatno koristimo.
Nadam se da sam nekim svojim primerima dao doprinos današnjem radu, a naknadno u nekoliko narednih amandmana ću se javiti sa nekim drugim idejama.

Reč ima dr Ivica Jevtić.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, ovo je jedan dobar zakon koji će omogućiti da mladi lekari na početku karijere dobiju specijalizacije, ali ne treba zaboraviti ni starije kolege koji zbog različitih razloga nisu dobili specijalizacije, pet, 10 ili 15 godina i koji rade kao lekari opšte medicine.
Mislim da zakonom i pravilnicima treba i njih staviti u ravnopravan položaj sa mladim lekarima.
Međutim, do sada je postojala jedna nelogičnost koja, kako sam video ni ovim zakonom nije ispravljeno, odnosno kada lekar dobije specijalizaciju, koji je već u radnom odnosu, on najmanje četiri, pet ili šest godina neće raditi sa svojim pacijentima, a kolege koje ostaju moraju da prihvate i njegove pacijente, što povećava broj pacijenata po izabranom lekaru.
Zato predlažem da odmah po odlasku bilo kog lekara na specijalizaciju, da na njegovo mesto bude primljen do povratka sa specijalizacije, bar, odnosno i posle toga, ako je specijalizacija takva, da lekar odlazi u bolnički deo, da na njegovo mesto bude primljen lekar sa Biroa.
Čuli smo da ima 2.400 nezaposlenih lekara. Dodirivati specijalizacije lekarima koji su na Birou, mislim da ne bi bilo svrsishodno, jer samim tim, pošto evropske zemlje jedva čekaju i oberučke prihvataju naše lekare, da bi tim potezom dobili lekare specijaliste na Birou koji bi još lakše otišli u inostranstvo.
Predlažem da prvo lekari koji dugo čekaju i koji zbog raznih razloga nisu dobili specijalizacije zbog neslaganja sa direktorom, zbog političke pripadnosti, budu uzeti u obzir, da dobiju specijalizacije, da kolege ovim zakonom posle staža dobiju specijalizacije, za šta se slažem da je u redu, a na njihovo mesto da dođu lekari sa Bira, jer četiri godine i pet godina, da lekari koji su u domu zdravlja pokrivaju pacijente lekara koji su na specijalizaciji, nije u redu.
Ako jedan dom zdravlja ima 50 lekara i 10 njih dobiju specijalizacije, četiri godine onih 40 lekara radiće njihov posao i biće zatvorene, najpre se to dešava sa seoskim ambulantama, jer kolege fizički ne mogu da postignu da pokriju dve, tri ili više ambulanti, umesto kolega koje su dobile specijalizaciju.
Pre nekoliko godina ukidanjem zdravstvenih centara, formirani su domovi zdravlja čiji su osnivači lokalne samouprave i opšte bolnice, čiji je osnivač Republika.
Samim tim, lekari iz doma zdravlja ne mogu da konkurišu na specijalizacije u opštim bolnicama, već na specijalizacije koje postoje u okviru doma zdravlja, mogu da konkurišu na opštu medicinu, na medicinu rada, urgentnu, ginekologiju i pedijatriju.
To su sve što mogu da dobiju lekari zaposleni u domovima zdravlja.
Takođe, lekari koji rade u sekundarnoj i tercijalnoj zdravstvenoj zaštiti, koji se budu primili kao klinički lekari, kao pripravnici, oni ne mogu da konkurišu na specijalizaciji u domovima zdravlja, što mislim da je apsurdno.
Postoji mogućnost za raspisivanje specijalizacija na nivou Republike, tako daleka može iz bilo kog dela Srbije da konkuriše u bilo koji grad i obratno. Ali, u praksi to znači da, primera radi, ako lekar iz Niša ili Valjeva dobije specijalizaciju u Smederevu, što je sada moguće, on po završetku te specijalizacije sigurno će težiti da se vrati u Niš ili Valjevo, ili bilo koji drugi grad, tako da će Smederevo kome ja pripadam, opet ostati bez specijaliste koga je tražilo. Naravno, postoji mogućnost, postoji ona odredba da duplo više godina od specijalizacije mora da provede u toj organizaciji, ali verujte, to se u praksi ne događa. Stekao sam utisak da je, kao i mnoge moje kolege, ukidanje zdravstvenih centara bila jedna od grešaka, i da do tada ovi problemi nisu postojali.
Mišljenja sam da je potrebno pre svega pojačati primarnu zdravstvenu zaštitu jer se u primarnoj zdravstvenoj zaštiti završava 80% posla u medicini. To svi znamo i svi znamo da je preventiva najvažnija u svakom poslu pa i u medicini. Juče smo čuli od kolege da 60% sredstava budžeta ide na sekundarnu i tercijalnu zaštitu a 40% na primarnu. I sada vidite, 60% novca ide na sekundarnu i tercijalnu gde se završava 20% posla u celoj medicini, a 40% para ide u primarnu zdravstvenu zaštitu. Zato mislim da svaki dinar uložen u preventivu, odnosno u primarnu zdravstvenu zaštitu, vraća se višestruko, jer svi znamo da se na vreme otkrivena bolest mnogo lakše leči, mnogo je manje invaliditeta, a u krajnjem slučaju i mnogo manji troškovi za državu. To u drugim zemljama već postoji.
Predlažem još jednu stvar, a to je da bar na dve godine, svaki naš sugrađanin uradi sistematski pregled, što podrazumeva odlazak kod svog izabranog lekara gde će obaviti razgovor, gde će biti pregledan, uraditi osnovne laboratorijske analize, EKG, ultrazvuk, pregled stomatologa, ženi pregled ginekologa, i da potvrda o tome bude uslov za overu zdravstvene knjižice. Takva preporuka već postoji, ali nije obavezujuća. Na taj način možemo spasiti mnoge živote, sprečiti komplikacije mnogih teških bolesti, jer više od polovine naših sugrađana ne posećuje lekare i ne brine dovoljno o svom zdravlju. Takođe, edukacija, predavanje u školama, počev od obdaništa, preko sredstava javnog informisanja bi bila korisna i sada naravno, te preporuke postoje, ali dok ne budu zakonom primorani da to rade, to se neće događati.
Predlažem takođe da se ponovo vrate savetovališta za dijabet, koja su ukinuta, savetovališta za mlade već postoje, ali svedoci smo mnogo velikog porasta komplikacija šećerne bolesti, što bi vraćanjem savetovališta za dijabet bilo prevenirano.
Mi u Smederevu smo videli ove probleme u zdravstvu, tako da smo početkom ove godine, ja sam želeo da to bude i ranije, preko budžeta grada Smedereva primili sve lekare i sve stomatologe sa biroa za zapošljavanje. Bez izuzetka, a to je devet lekara i četiri stomatologa. Tako da smo u mnogome poboljšali situaciju u našem zdravstvu u Smederevu.
Radimo i na uređivanju ambulanti, tako da su već mnoge ambulante pogodnije za rad, van doma zdravlja Smederevo, otvorili smo jedan „mini dom zdravlja“ u moravskom kraju, gde gravitira dvadesetak hiljada stanovnika i omogućen je pregled ne samo lekara opšte medicine, već i dečijeg lekara, ginekologa, od 1. septembra interniste i gastroenterologa, takođe stomatologa i protetičara a tu radi i apoteka i patronaža.
Nadam se da će uskoro proraditi i ultrazvuk i osnovne laboratorijske analize. Sve to je odrađeno donacijama naših sugrađana. Takav „mini dom zdravlja“ biće i u šumadijskom delu naše opštine, što će u mnogome rasteretiti pritisak na centralu doma zdravlja i približiti pacijentima primarnu zdravstvenu zaštitu. Predlažem i drugim lokalnim samoupravama da urade to isto u cilju poboljšanja zdravstvene zaštite u Srbiji.
U sredinama gde su domovi zdravlja udaljeni od pacijenata, predlažem formiranje mobilnih ekipa lekara i tehničara, kako bi tim pacijentima bila pružena odgovarajuća zdravstvena zaštita, tamo gde postoje službe kućnog lečenja a gde ne postoje treba ih formirati, da se pojačaju ekipama lekara i tehničara i takođe i voznim parkom, tako da i udaljena sela budu pokrivena kućnim lečenjem a ne samo gradske sredine.
Liste lekova niko nije pomenuo, a one su posebna priča. Na primer, kako lekar praktično da objasni pacijentu da lek koji na pozitivnoj listi treba u apoteci platiti 25, 50 ili 90%? Kako mu objasniti da lek koji mu je prepisao lekar specijalista na jednu šifru ne ide zbog podšifre? Tu su nesuglasice neizbežne, ma koliko se mi trudili da to objasnimo i smatram da što pre treba doneti neki zakon po kome će lekari biti službena lica.
Posle više od četvrt veka rada i više od 250.000 pacijenata do sada, imao sam uvek utisak da zakone i pravila u zdravstvu donosi neko ko nikada nije pregledao 50, 60 pacijenata dnevno, a takođe nije ni čekao u čekaonici sa 50, 60 svojih sugrađana u redu. Mislim da su sada prvi put konsultovani lekari praktičari, a takođe mislim da naši predlozi i primedbe i sugestije treba mnogo više u cilju poboljšanja u zdravstvu da se uzmu u obzir prilikom donošenja zakona u zdravstvu.
Naše je nisko mesto na evropskoj lestvici. Siguran sam da za to nisu krivi lekari, jer naši lekari su veoma cenjeni u inostranstvu i oberučke bivaju prihvaćeni u svim evropskim zemljama tako da lekari i tehničari sigurno za to nisu krivi a nova sistemska rešenja mislim da će podići zdravstvenu zaštitu u Srbiji na mnogo viši nivo i na onaj nivo na kome stvarno treba da bude. Hvala.