Čule su vas službe. Uradiće svoj posao.
Imamo, recimo, i poslanika Živkovića koji sedi, a kartica mu nije tu. Dobro, od gospodina Pavićevića je. Rekla sam samo službe da urade svoj posao.
Molim sve poslanike da nose svoje kartice sa sobom kada napuštaju salu. Zahvaljujem na sugestiji.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na početku ću da pohvalim rad skupštinskog Odbora za obrazovanje, koji je uz pomoć Ministarstva i drugih institucija efikasno, brzo dao odgovor na zahteve javnosti da se o ovom važnom zakonu, kao što vidite, već danas raspravlja. Nadam se da bi uz odgovarajuće izmene i dopune ovog zakona, uz prihvatanje dobrog dela amandmana, moglo da bude jedan veoma kvalitetan zakon, koji uz ova objašnjenja koja su data u međuvremenu mogu i kompletnije da se izrade preko novog zakona.
Što se tiče interesovanja Albanaca u Preševskoj dolini, a i Bošnjaka u Sandžaku, mislim da je važno i ovo pitanje akreditacije fakulteta i univerziteta, a naročito pitanje nostrifikacije, kako se ovde službeno kaže, priznavanje stranih visokoškolskih isprava.
Što se akreditacija tiče, mislim da će se konačno ovim zakonskim rešenjima staviti tačka na jedno haotično stanje. Znam šta se dešava u Preševu, Bujanovcu preko odeljenja, ispostava visokoškolskih ustanova iz razvijenijih delova države, koji se otvaraju, rade godinama, a u međuvremenu ispada da nisu akreditovani. Po meni je nelogično da godinama radi visokoškolska ustanova, a ministarstvo, država dopušta da najveću štetu imaju studenti, roditelji koji plaćaju te studije, jer tek kada završe se suočavaju sa činjenicom da ne mogu da rade, jer isprava koju su dobili preko takvih neakreditovanih visokoškolskih institucija ne služi ničemu. Mislim da je ovo nedopustivo i da je država imala instrumente da ovu pojavu spreči.
Nadam se da će se ovim izmenama i dopunama zakona to efikasnije, u narednom periodu, rešiti, ali dosadašnja situacija je stvarno nedopustiva na štetu građana, ne samo u Preševu, već ima takvih pojava i u svim drugim delovima države.
Pitanje nostrifikacije, priznavanja stranih diploma iz drugih država je, po meni, u istoj meri, možda je još osetljivije od problematike ekonomske nerazvijenosti i visoke stope nezaposlenosti, jer zapravo nezaposlenost i nerazvijenost su rezultat, pored ostalih faktora, ne rešavanja ovog problema u dužem vremenskom periodu, od raspada bivše Jugoslavije, zapravo pre početka raspada bivše Jugoslavije.
Ovde sam par puta spominjao nesporazum, sukob iz oblasti prosvete na relaciji Priština – Beograd, koji su rezultat tragičnih događaja. Otada Albanci u Preševu, Bujanovcu, Medveđi imaju to pitanje nerešeno. Čitavo vreme se to reflektuje u svim drugim životnim oblastima. To se reflektuje na odlazak, na pražnjenje tog prostora. Mladi ljudi su se u bivšoj državi, zajedničkoj u to vreme, školovali i nije postojao problem da neko iz Preševa studira u Prištini, Skoplju, Beogradu, Sarajevu. To nije bio problem. Odjedanput som došli do te situacije da diplome po tim centrima ne važe i da to godinama, decenijama nije rešavano.
Vi imate 2002. godine tumačenje tadašnjeg ministra prosvete, koji je nakon 11 godina rešio problem. Dotle nije bilo političke spremnosti da se reši. Uz pomoć međunarodne zajednice, u okviru rešavanja sukoba na tom području, tada se došlo do rešenja koje je poznato nekima, ali se tada otprilike reklo ovo – pošto se smatra da je Univerzitet u Prištini unutar Srbije, nema potrebe za nostrifikaciju, jedini je uslov bio da bi trebalo biti overen UNMIK pečatom. Prošlo je čitavih 11 godina sa veoma teškim posledicama, kako bi se našlo, uz političku volju, jedno praktično rešenje.
Vi znate kako je dalje išlo. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine opet se pojavio isti problem. Taj problem još uvek nije rešen. U Briselu se pokušalo rešiti. Postignut je sporazum. Imate uredbu potpisanu od ranijeg premijera Cvetkovića, a koja nije dugo vremena poštovana od strane visokoškolskih ustanova. Kada sam lično razgovarao sa rukovodiocima rektorata u Beogradu, rekli su, negde u decembru prošle godine, da još uvek nisu uskladili njihov pravilnik sa uredbom Vlade ili nisu bili upoznati sa tom uredbom.
Sada zamislite, od tada još ni jedan diplomirani u Prištini iz grupe albanski jezik i književnost ne može da nostrifikuje diplomu na katedri albanskog jezika u Beogradu, jer pravilnik nije usaglašen. Kada je u međuvremenu došla ova odluka Ustavnog suda o neustavnosti tog sporazuma i ove vladine uredbe, i ono što je započeto je blokirano. Univerzitet u Nišu je počeo jedan … diplome su nostrifikovane, ali su posle prekinuli, bez obzira što se tek u oktobru proglašava ova odluka Ustavnog suda. Do danas svi prijavljeni ne mogu da uđu u postupak priznavanja stranih diploma, jer je postojala neizvesnost i ne upućenost, pa je došla odluka Ustavnog suda i sve je stalo.
Ranije sam postavio pitanje, skoro će isteći taj rok, stupiće na snagu odluka Ustavnog suda. Šta ćemo dalje? Kako ćemo rešiti taj problem koji se tiče direktnih ljudskih, da ne kažem manjinskih, prava? Ljudi su se potrošili, imali toliki trud da završe fakultet, a njihova visokoškolska isprava se ne priznaje. Nastavlja se taj teški period, koji sam spomenuo, od 1991. do 2002. godine i u ovom vremenu.
Ovo je političke prirode. Nema političke spremnosti i političke volje da se reši ovaj problem. Pozdravljam i video sam u predlogu da se bez nostrifikacije postupka priznaju diplome iz Republike Srpske. To je sasvim u redu. Postavljam pitanje – zašto to ne bi bilo za celu BiH? Postavljam pitanje – zašto nema političke spremnosti, bez obzira na političke probleme na relaciji sa Kosovom? Zašto se problem naših ljudi, naših građana stavlja u ravan, kao da su iz drugih država ili sa Marsa? Zašto se oni zavise od međunarodnih sporazuma koji se na kraju ne poštuju? Uopšte se ne sagledava ta teška situacija porodica, naroda koji tu živi i koji zbog toga mora da ide vani. Nema rešenja. Pitanje – zašto ne studiraju ovde? To je važno pitanje. Ja sam studirao u Beogradu. Tada je studiralo najmanje 700 Albanaca iz svih krajeva bivše Jugoslavije, ali je postojala druga atmosfera, druga klima.
Vremenom znamo kako su se događaji odvijali. Došlo je do toga da i oni koji su studirali, mali broj u toku tih ratnih okršaja, morali da napuste ili Beograd, ili Niš, ili druge centre gde su studirali, zbog odštete, bezbednosne političke situacije. Činjenica je da pre raspada Jugoslavije priličan broj, najveći broj je studiralo u Prištini, i zbog blizine, i zbog jezika, i niza drugih, hajde da kažem, kulturoloških razloga. Uvek bi izabrali Prištinu da studiraju. Tada to nije bio problem, a sada da se kaže ovako olako, zašto se studira u Prištini, zašto u Makedoniji, zašto u Albaniji, a ne u državi gde se živi. Opet dalje idemo redom.
Šta u međuvremenu imamo? Grupe pravnog i ekonomskog fakulteta u Medveđi koji je, po meni, otvoren tada bez konsultacije sa legitimnim predstavnicima Albanaca, jer bi normalno bilo da se otvore te grupe u Preševu i Bujanovcu gde završava oko 800 maturanata, a ne u daleko manjoj opštini gde u ratnim uslovima i nakon godina koje smo prošli od nekih 5500 Albanaca, ostalo svega 600 do 700 i završava svega osam učenika srednju školu.
Veliki su troškovi uloženi za ove visokoškolske institucije u Medveđi. Medveđa sama i Srbi u Medveđi daleko bi bili zadovoljniji da je taj novac dat na ekonomski razvoj. Imali su Leskovac veoma blizu i Niš im je veoma blizu. Što se Srba tiče, znači nije bilo jezičkih barijera, ali je neko odlučio. Odlučilo se iz Beograda, a bez sagledavanja i bez rasprava na terenu, onda su rezultati takvi.
U međuvremenu napravljeno je dobro rešenje sa ekonomskim fakultetom iz Subotice u Bujanovcu, ali i tu studira oko 150 Albanaca. Šta sad? Šta sa drugima? Šta ćemo raditi sa ogromnom većinom koji studiraju u Prištini, Makedoniji, Albaniji? Slična je situacija verovatno, dobar deo omladine iz Sandžaka studira u BiH i Sarajevu, ili druge manjine, maločas smo čuli iz Vojvodine u Mađarsku ili drugu državu.
Mislim da stvarno treba efikasnije i brže rešavati taj postupak nostrifikacije i pozdravljam da se razdvojila ova problematika zapošljavanja od daljeg studiranja. Ovo je dobar potez da vidimo da li će realno tih tri meseca biti dovoljno, jer su do sada godinama ljudi čekali i često nisu završavali posao. Nisu mogli, znam praksu direktnu u Nišu, stomatologiju godinama nisu mogli da nostrifikuju. Neko je mogao tek nakon pet godina, a neko olako sve reši. Ovde je u pitanju ova autonomija o kojoj se govori i akademske slobode. Ako se ugrožavaju elementarna ljudska prava, stvarno onda nema smisla govoriti o bilo kojoj autonomiji. Red bi bio da se vide načini efikasnijeg rešavanja ove veoma osetljive problematike.
Na području, regionu zapadnog Balkana postoje pozitivne prakse, ponuđeno je i Beogradu i odbijeno do sada, a radi se o Sporazumu između Albanije i Makedonije o međusobnom priznavanju visokoškolskih isprava i koja odlično funkcioniše.
Predstavnici Vlade Albanije su još pre deset godina ponudili i Ministarstvu prosvete u Srbiji. Tada je odbijeno. Ne znam razlog. Verovatno je i to još aktuelno između dve Vlade. Ja ne vidim zašto se ozbiljnije ne pristupa i takvim mogućnostima. Mi želimo i ulazimo u evropsku zajednicu. U predlogu zakona se daje obrazloženje da i pored ostalog kao dodatni razlog upravo zbog priprema usklađenosti visokog obrazovanja sa evropskim prostorom uradio se i ovaj predlog zakona.
Postavljam pitanje sad, zašto se ne ide dalje? Zašto se konkretnije i ovim novim zakonom, i ovim izmenama i dopunama ne predviđa ta mogućnost ekvivalencije visokoškolskih isprava? Da se efikasno ide ka tom jedinstvenom evropskom prostoru, zapravo i onaj zakonik konvencija oko kvalifikacija govori o tome, da studijski programi i preko bolonjskog procesa budu usaglašeni, ali onda stvarno ne vidim čemu bi trebalo tolike administrativne birokratske procedure da bi se priznala jedna strana diploma i da bi ljudi, bilo gde da su završili visoke studije, mogli da rade i u Srbiji, ali i obrnuto u bilo kojoj državi u Evropi.
Mislim da je to sasvim moguće da su to savremeni trendovi i tu bi trebalo videti da bude što manje birokracije, što manje problema ovakve prirode kojih je bilo na pretek u dosadašnjem periodu i koji su gušili, ometali građane da imaju tu elementarne mogućnosti za normalan život. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPO, DHSS su jako zainteresovani za ovu temu. Ne treba mnogo trošiti reči o tome kakav je obrazovni sistem u Srbiji kod nas. O tome je dosta ministar rekao,a  ja ću moje izlaganje podeliti u neka tri dela.
Ona će se ticati analize stanja, onoga što ovaj zakon reguliše i onoga što ovaj zakon ne reguliše, a što je i sam ministar najavio da će regulisati novi zakon o visokom obrazovanju. U potpunosti se slažem sa procenom da mi kada govorimo o visokom obrazovanju i o bilo kojim drugim temama ne treba da pričamo na osnovu nekih naših utisaka, ličnih impresija, već na osnovu validnih pokazatelja i pažljivih i ozbiljnih analiza.
Jedino što dobro mi možemo mladim generacijama sada u Srbiji da pružimo, to je dobar obrazovni sistem i pre svega dobar visoko obrazovni i da se pripreme za tržišnu utakmicu koja ih čeka po završetku visokoškolske ustanove.
Nešto drugo mnogo, u sadašnjem stanju, država Srbija im ne može pružiti. Ako možemo samo to da im pružimo, onda taj sistem treba da uredima na najbolji mogući način. Sama Bolonjska deklaracija zaista ima za cilj da u centar zbivanja stavi studente. Čini mi se da je, ne direktno, ali sam ministar rekao kritikujući i sam zatečeno stanje, najavljujući promene i slažući se u potpunosti sa procenom da je to proces koji traje, da je to jedna maratonska trka, da mi još uvek nismo uspeli da studenta zbog, i onih činjenica koje ću ja izneti na osnovu onoga što sam pripremio danas u diskusiji, nismo stavili još uvek u centar studiranja.
Zbog toga mi nismo više ni u onom starom sistemu, a nismo u potpunosti ni u onome čemu težimo. Pri tom, treba reći zaista da postoje univerziteti i fakulteti koji su u potpunosti na pravi način primenili Bolonjsku deklaraciju i rade po Bolonjskim standardima i koji su, ne samo kod nas prestižni fakulteti, i tu ne pravim uopšte razliku između državnih i fakulteta sa privatnom vlasničkom strukturom, već su izuzetno priznati i diplomci koji završe na tim fakultetima u inostranstvu i izuzetno su tražena zanimanja. Međutim,
Međutim, ono što je i mene zaista iznenadilo na početku, na pripremi upisa studenata za ovu školsku godinu, je saopštenje Ministarstva da studenti treba da pažljivo vode računa o tome da li fakultet koji upisuju ima akreditaciju. To je i najbolja slika, ocena stanja u kome se naše društvo nalazi, jer ne zaboravimo da smo mi do pre samo nekoliko godina imali univerzitete koji su radili, a da nisu bili akreditovani, niti su njihovi studijski programi dobijali odgovarajuće priznanje i onda smo imali situaciju da mnogi studenti pored ulaganja vlastitog truda, ulaganja finansijskih sredstava i druge vrste podrške porodice po pravilu nakon nekoliko godina studiranja dođu na tržište rada i jednostavno dobije informaciju da ta diploma ne važi i da im se faktički studiranje poništava. Neke procene i analize kažu da je to bio u jednom periodu na godišnjem nivou broj od 30 do 35 hiljada studenata, da li je ili nije ja to zaista ne znam, ali to su podaci do kojih sam uspeo da dođem. Sada nije takvo stanje, ali činjenica je da se što se tiče visokoobrazovnog sistema sve odvija u tom četvorouglu.
Sa jedne strane, Ministarstvo koje pre svega normativno uređuje ovu oblast. Sa druge strane imamo Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Komisiju za akreditaciju koja obavlja jako ozbiljan i, čini mi se, u ovom delu o kome sam pričao najvažniji posao i sa četvrte strane imamo fakultete.
Bolonja je bila prilika da prekinemo praksu neefikasnog studiranja, da studenta stavimo u centar procesa i negde je to zaista u potpunosti tako, a negde je to na pola puta, a negde je samo deklarativno. Zbog toga i zbog činjenice da je popis u 2012. godini pokazao da visokoobrazovnih ljudi u Srbiji ima malo u odnosu na razvijene zemlje Evrope i sveta, da je to negde oko 7%, da je u mnogim zemljama višestruko veći, da nam je prosečna starost populacije 41 godina, da smo među najstarijim u Evropi i u svetu, da posle 5. oktobra i najavljenih velikih demokratskih promena nažalost proces odlivanja mozgova još uvek nije zaustavljen, da postoje fakulteti koji i dalje ne rade po studijskim programima koji ispunjavaju kvalitete, standarde kvaliteta u odnosu na druge fakultete i tu pre svega mora država da interveniše.
Kažem uopšte ne praveći razliku i nediskriminišući privatne fakultete i privatnu strukturu vlasništva, kao politička stranka smo apsolutno za tržišnu utakmicu na svim nivoima, ali činjenica je da mnogi privatni fakulteti jure za što većim zaradama i što bržim dodeljivanjem diploma i da to ide na uštrb očiglednog kvaliteta.
Recimo, imamo jednu divnu afričku zemlju Angolu. Ona je prepuna rudnih bogatstava, zlata, nafte, čega god hoćete, ali je jedna od siromašnijih zemalja. Zbog čega? Naprosto zbog toga što nema kadrove, nema dobar obrazovni sistem, nema ljudi koji će da upravljaju tim resursima i da omoguće stanovništvu da dobro žive. Zbog toga je i moja lična zainteresovanost za ovu temu prilično velika, jer ulažući u ljudske kadrove i ljudske resurse znamo da time ne dobija samo taj kadar nego da dobija i celo društvo.
Što se tiče konkretnih izmena koje se nude u ovom predlogu za izmene i dopune zakona, one su pre svega afirmativne i dobre i čini mi se rezultat pažljive analize trenutnog stanja, ali one rešavaju samo jedan deo od velikog dela problema koji je danas u našem visokoobrazovnom sistemu.
Ono što je po nama jedan od najvažnijih kvaliteta ovih izmena i dopuna, pored te transparentnosti i dostupnosti podataka o fakultetima, studijskim programima, doktorskim disertacijama, učenicima, profesorima, ne samo stručnoj javnosti, nego i opštoj i političkoj javnosti, to je pre svega priznavanje diploma sa stranih fakulteta, omogućavanje, kada budemo punopravna članica EU, i stranim državljanima da studiraju i čak da konkurišu za sredstva iz budžeta pod jednakim uslovima kao i naši državljani i mogućnost da nastave školovanje na našem fakultetu, mogućnost da sa stranim diplomama dobiju posao u našoj zemlji i to je nešto što je u potpunosti u duhu onoga za šta smo uložili 24 godine naše političke borbe, a to je evropske integracije i naše učešće punopravno u evropskoj zajednici naroda i u ovom delu našeg društvenog sistema.
Takođe, jedna od dobrih strana je omogućavanje polaganja ispita putem video linka ili elektronskih sredstava komunikacije po ispunjavanju određenih uslova i to je nešto što je zaista novina i veliki revolucionarni korak u skladu sa zahtevom vremena.
Čini mi se da je malo kolega, ministar se čak nije ni dotakao te teme koja se tiče tog sporazuma između EU i naše zemlje koji se popularno zove Horizont 2020, za koji zaista naše naučno istraživačke institucije, privredna društva i sva ostala pravna lica mogu da konkurišu za fondove EU i to su višegodišnji projekti sa akcionim planovima za sektorske politike EU. Ti programi su zaista bitni politički i finansijski instrument. Oni se pre svega tiču istraživanja tehnološkog razvoja i oglednih aktivnosti. Ono što je zaista bitno reći da je taj budžet ogroman. On iznosi 78,6 milijardi evra. Jedan je od najvećih budžeta za određenu oblast koju je odredila Evropska komisija.
Naši naučnoistraživački instituti, organizacije, preduzeća i pravna lica su konkurisali za ukupno 80 projekata. Dobili su 30 projekata i za pet godina je po tom osnovu ostvarena dobit od osam miliona evra, što nije zanemarljivo s obzirom na činjenicu da mi nismo punopravna članica EU.
Koji su najveći problemi u funkcionisanju visokoobrazovnog sistema trenutno? To su neujednačen sistem finansiranja, neujednačen sistem školarina, znam da je to autonomija fakulteta, ali zaista je veliki disbalans, od 30 hiljada do 250 hiljada dinara. Onda, na budžetu su najviše gimnazijalci iz bogatih porodica. Studenti traže upravo zbog razloga koje sam izneo i mnogih drugih da se dok se oni zaista ne budu u centru zbivanja, da se zadrži šest ispitnih rokova, iako je strategijom predviđeno postepeno smanjenje na pet pa na četiri. Budući da svi fakulteti u potpunosti ne primenjuju ono što nalaže Bolonjska deklaracija možda je potrebno razmisliti da se dok sve to ne ujednačimo zadrži šest ispitnih rokova.
Eksplozija privatnih fakulteta, ali je mišljenje da se često trči za zaradom i da se loše radi i da trpi kvalitet. Sa druge strane, privatni sektor je u obrazovanje doneo i neke nove obrazovne profile i nove mogućnosti u odnosu na druge fakultete.
Ako poredimo Srbiju sa Amerikom, u Americi vlasnik samo sagradi zgradu univerziteta i tu se njegov posao završava, dok je u Srbiji to dosta drugačije.
Još uvek zbog svega toga ne idemo u potpunosti u korak sa evropskim obrazovnim sistemom, što je naravno naš cilj. Naši mnogi fakulteti i mnogi diplomci i mnogi stručnjaci su u svetu veoma cenjeni, a ako odluče da se vrate nailaze na mnoge probleme, pa im se ovde znanje i obrazovanje obezvređuje, ali to je neka mnogo šira i mnogo duža tema.
Pomenuli ste da će se doneti zakon kojim će se utvrditi nacionalni okvir kvalifikacije i to je višegodišnji problem na koji ukazuju mnogi, ne samo iz stručne javnosti,nego i oni koji se u praksi sreću sa tim problemom.
Zatim, sada se, čini mi se i pooštravaju uslovi za sticanje stipendija i kredita. Potrebno je više bodova za upis narednih godina, smanjuju se ispitni rokovi,a mi nismo, čini mi se, učinili sve ono što bi omogućilo preopterećene studente da budu manje opterećeni i da faktički ispitni rok dočekaju sa 80 ili 90% položenim ispitom.
Potrebna je reforma studijskih programa, udžbenika i nastavnih sadržaja. Što se tiče polaganja opšte strukovne ili umetničke mature, smatra se da bi to trebalo da zameni prijemne ispite na fakultetima, to je deo mišljenja stručne javnosti. Veliki je problem kontrola kvaliteta. To je pre svega posao Komisije za akreditaciju i čini mi se da oni nemaju ni dovoljno vremena ni dovoljno kadrova da bi uradili sve ono što treba da se radi. Zbog toga su mnoge ocene stručne javnosti da je visoko školstvo delimično u haotičnom stanju i tu ne treba praviti nikakve, sve zavisi od fakulteta do fakulteta, čak na istom fakultetu, na istoj katedri, po istom predmetu dva profesora primenjuju i različite standarde, naravno, i različite kriterijume, ali lutanja u tom delu postoje.
Nismo omogućili još uvek, bez obzira što je prihvaćena inicijativa, da se romska populacija i osobe sa invaliditetom, da im se na neki način progleda kroz prste upis u studije, a mi nismo omogućili, ali to nije stvar Ministarstva prosvete, to je stvar Vlade i mnogih drugih aktivnosti, da dostupnost obrazovanja bude veća, pre svega, siromašnijima i onih sa seoskog područja. Zbog toga je dostupnost studiranja duplo veća onima koji žive u Beogradu, pet puta veća onima kojima su roditelji visoko obrazovani u odnosu na druge populacije.
Nije regulisan status i nije ujednačen status apsolvenata. Po završenom slušanju poslednjeg semestra ne znam koja je logika da studenti sledećih godinu dana plaćaju školarinu, a samo polažu ispite, nema više nastave, mislim da je i to nešto, ako sam dobro razumeo, što treba ispraviti. Prihvaćena je inicijativa da fakulteti bez ispunjavanja formalnih uslova upisuju Rome i osobe sa invaliditetom, a ono što nastaje posle na drugim godinama studija to je individualni problem.
Smanjenje ispitnih rokova, čini mi se da je zaista nešto čemu se teži, bez obzira što je moje lično mišljenje da tu treba ostaviti neki okvir u rasponu recimo od četiri do šest ispitnih rokova i da to naprosto treba prepustiti fakultetima. Zašto bismo mi fakultetima, ako su spremni da organizuju ispitne rokove u šest ispitnih rokova to ograničavali samo na četiri? Čini mi se da u tom delu treba biti fleksibilan, posebno s obzirom na stanje koje trenutno postoji na fakultetima.
Mi smo, ministre, u ovom delu predložili neke amandmane. Načelno, za sada imate našu podršku, mislim da su vam namere dobre, mislim da razmišljate na sličan način kao mi, ali tek kad stigne novi zakon o visokom obrazovanju i kad budu na dnevnom redu sve one teme o kojima sam ja pričao i problemi na koje sam ukazivao, tek tada ćemo voditi neku ozbiljniju raspravu.
Iskoristio sam ovu priliku, ne samo da pohvalim ove predložene izmene, već da ukažem i na druge probleme koji se tiču visokog obrazovanja. Hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodna poslanica Nada Lazić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, želela bih da se osvrnem iz jednog
možda sasvim drugačijeg ugla vezano za ove izmene zakona koje očigledno pokušavaju da uvedu veći red. Da nismo imali ove afere oko akreditacije i tome slično, možda danas ne bismo na ovu temu pričali, ali je u svakom slučaju dobro došlo da se tu nešto pomeri i promeni.
Ono što mene zanima, u kom smeru mi kao društvo idemo, odnosno kakve kadrove proizvodimo i šta želimo da postignemo? Od silne armije studenata koju imamo šta ti mladi ljudi mogu da očekuju kada završe fakultete i gde mogu da se zaposle, odnosno šta im se u ovom društvu nudi?
Pokušala sam da se poslužim određenim informacijama do kojih sam mogla da dođem. Između ostalog, došla sam do Nacionalne strategije održivog razvoja koja je u ovoj zemlji usvojena 2008. godine, gde je kao vizija održivog razvoja Republike Srbije do 2017. godine rečeno da će Republika Srbija 2017. godine biti institucionalno i ekonomski razvijena država, odnosno da se to želi, sa odgovarajućom infrastrukturom, kompatibilna sa standardima EU, sa privredom zasnovanom na znanju, ovo naglašavam, efikasno korišćenim prirodnim i stvorenim resursima, većom efikasnošću i produktivnošću, bogata obrazovanim ljudima, sa očuvanom životnom sredinom, istorijskim i kulturnim nasleđem, država u kojoj postoji partnerstvo javnog, privatnog i civilnog sektora i koja pruža jednake mogućnosti za sve građane.
Prioriteti u ovoj strategiji su ključni prioriteti bili, definisani tada, članstvo u EU, kao što vidimo, u tom procesu napredujemo, ali jedan od prioriteta je i razvoj i obrazovanje ljudi, povećanje zapošljavanja, socijalna uključenost, stvaranje većeg broja radnih mesta, privlačenje stručnjaka, unapređivanje kvaliteta i prilagodljivosti radne snage, veća ulaganja u ljudske resurse, zašto je potrebno ostvariti, naglašavam ove dve stavke koje ću navesti, sprečavanje odliva stručnjaka tako što će se stvoriti bolji radni uslovi za njihov rad i ulaganje u znanje i veštine ljudi putem kvalitetnog, efikasnog i praktično primenjivog obrazovanja i neprestano usavršavanje članova svih društvenih grupa na principima jednakih mogućnosti.
Kada se pogleda stanje u obrazovanju, govorim na bazi podataka iste strategije, gospodine ministre, ako grešim u podacima molim vas da ako postoje neki svežiji podaci ili bolji i tome slično, dakle kaže se – u sistemu visokog obrazovanja u Republici Srbiji relativno je veliki broj mladih ljudi koji studiraju ili su pokušali da studiraju, ali je veoma mali procenat onih koji završavaju studije u roku, koji se može smatrati korisnim i prihvatljivim za društvo, a to se smatra 8 do 10% od ukupno upisanih. Broj studenata koji ponavljaju prvu godinu studija je blizu 30%. Ukupno gledano, sistem obrazovanja je neodrživ, nije dovoljno efikasan, ne obuhvata svu decu i omladinu i nema dovoljno kvalitetan ishod ni najednom nivou. Posledica toga je nizak opšti obrazovni nivo.
Kada uporedim sa Planom regionalnog razvoja AP Vojvodine koji je dat ove godine za period od 2014-2020. godina, u kome se kaže da se u Vojvodini stiče obrazovanje na 40-ak visoko školskih ustanova, državnih i privatnih, u školskoj 2012/13. godini na teritoriji Republike Srbije upisano je oko 53.000 studenata, od toga nešto više od 12.000 upisano je u Vojvodini.
Ono što je mene posebno zaintrigiralo i što mislim da je vredno da se razmotri, na osnovu ukupnog broja studenata u školskoj 2010/11. godini uočava se da su najzastupljenije ustanove u kojima se izučavaju društvene nauke, poslovanje i pravo sa 41,5 % ukupnog broja studenata. Na tehničke fakultete i fakultete iz oblasti građevinarstva i tome slično je negde oko 13 % studenata, 10% izlazi sa fakulteta koji obučavaju kadar za rad u obrazovanju i 10% na ostalim fakultetima.
Dolazim iz oblasti, iz sfere zaštite životne sredine. Nama predstoji otvaranje poglavlja 27. Sada se u ovom momentu pitam i slobodno mogu da tvrdim da nemamo kadrove spremne za pregovore u ovoj oblasti, odnose za uključivanje u veliki broj aktivnosti koje će nas očekivati, odnosno koje nam predstoje da bismo na tom polju radili.
Zato pitam i prosto apelujem da se dogovore praktično, sektor privrede, sektor obrazovanja, sektor rada i da pokušaju da nađu pravu meru onoga šta je nama potrebno, šta nas u procesu pridruživanja očekuje, pogotovo kažem u ovoj oblasti zaštite životne sredine, oblasti energetike, oblasti podizanja infrastrukture, zato što mislim da ćemo doživeti istu sudbinu kao i u oblasti zdravstva.
Upravo ovih dana smo usvojili izmene zakona u kome smo po ubrzanom postupku, odnosno omogućili ubrzani postupak sticanje specijalizacije, upravo zbog starosne strukture lekara. Mi sličnu situaciju imamo u inženjerskom kadru, u određenim oblastima, pogotovo kada je u pitanju hidrotehnika ili neke druge oblasti. Evo, sad unazad imali smo tu nesreću da nas zadese poplave i kadrovi, odnosno ljudi eksperti, koji su nam objašnjavali o čemu se tu radi, šta se događalo, su sve bili vremešni inženjeri. Neki već i u penziji. Prosto mislim da bi smo neku obrazovnu strukturu morali povesti računa, ne prepustiti sve isključivo visokoobrazovnim ustanovama da stvaraju programe, odnosno proizvode takvu vrstu kadrova koji posle nemaju gde da se zaposle, a mi sa druge strane u nekim oblastima imamo deficit.
Još nešto, zamoljena sam prosto od mladih kolega iz Omladine lige Socijaldemokrata Vojvodine da skrenem pažnju, iako nije, čula sam i od kolega malopre, to vaša nadležnost, radi se o problemu nepostojećih zanimanja, jer mnogi studenti danas završavaju fakultete sa diplomama nepostojećih zanimanja. Ovom izmenom zakona to nije razmatrano i vidim da je to resor Ministarstva rada, ali mislim da je bitno da se uskladi šifarnik zanimanja sa postojećim akademskim i stručnim zvanjima, jer dovodi do toga da neki studenti, kada završe neke od fakulteta, imaju zanimanje sa kojim ne znaju šta će. Navešću samo primer, ja i sama sam bila zbunjena sa nazivima – master muzički umetnik, specijaliste oralni higijeničar, dizajner medija u obrazovanju, profesor primenjene matematike i posebno me je iznenadilo – srbista i germanista, kao zanimanje. Ljudi prosto sa takvim zanimanjima, odnosno tim što piše na diplomi, ne mogu da konkurišu i da se zaposle. Pa mislim da bi i to trebalo prosto usaglasiti.
Ponavljam, očekujem da resori privrede, obrazovanja i rada međusobno sarađuju i da dobijemo mnogo bolju sliku nego što sada imamo, jer ćemo imati armiju nezaposlenih menadžera i ostalih zanimanja, sa kojima prosto nećemo znati šta ćemo.
Još jedan kuriozitet, kao primer da navedem. Sad je postala praksa da u svim preduzećima i javno-komunalnim i medicinskim ustanovama imate PR. To su najčešće mladi ljudi, ili uopšte ljudi koji su recimo menadžeri, ili nešto slično su završili, i onda oni tumače šta je to vezano za probleme recimo vodosnabdevanja recimo. Unazad smo svedoci da se na tu temu puno govori. Ili još gore, da lekar prepriča PR kako će se obratiti javnosti. U nekim situacijama to prosto postaje apsurdno.
Još jedna praksa koja se pojavila i moram na to da se osvrnem, u javno-komunalnim delatnostima se to posebno vidi, da unazad već godinama, na čelu recimo javnih-komunalnih preduzeća imate, kako ja to umem da kažem, pekar, mesar, apotekar, imate svakakvih struka, a samo nemate inženjersku struku, i mislim da je to nešto što je generalno društveni problem, da ne može da bude recimo geograf, istoričar i tako dalje, neka zanimanja primera radi koja su postojala na čelu vodovoda u Novom Sadu, jer to stvara dugoročne probleme i o tome da ne širim sada jer nije ni mesto ni vreme, ali eto, prosto sam osećala potrebu da tako nešto kažem.
U Danu za glasanje mi ćemo odlučiti zavisno od usvajanja naša dva amandmana koja smo uložili. Hvala lepo.

Zahvaljujem se, gospođo Lazić.
Reč ima narodni poslanik dr Branko Đurović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, predstavnici Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, dame i gospodo poštovani narodni poslanici, u ekspozeu predsednika Vlade u ovoj skupštini, u aprilu mesecu ove godine, rečeno je da nam sledi potpuna reorganizacija obrazovnog sistema. Glavni prioritet će biti obrazovanje koje treba da bude temelj za zidanje zajedničke kuće. Osnovni reformski zakon je donet zajedno sa čuvenom Bolonjom 2005. godine. Izmene i dopune, kao što je rekao aktuelni ministar, bile su dosta česte 2008, 2010, 2012, 2013.  i evo sad 2014. godine. Uvek su bili neki aktuelni razlozi za izmene i dopune. Ono što ohrabruje ova izmena, ili ove izmene i dopune su uvod za jedan reorganizovan Zakon o visokom obrazovanju koji treba da donesemo, kao što je rekao i ministar, do kraja sledeće, odnosno 2015. godine.

Od ovih izmena i dopuna izdvojio bih možda tri najkrupnije. Prva, možda i najkrupnija to je, kao što je i naveo ministar, transparentnost. Transparentnost rada univerziteta i ono što je bitno, rezultata rada univerziteta i to treba da nam bude jedan korektor za evaluaciju i podizanje rada u sferi visokog obrazovanja.

Druga krupna izmena, to je priznavanje stranih visokoobrazovnih diploma. Ovaj proces se ubrzava i istovremeno olakšavamo povratak naših ljudi koji će posle ovog ubrzanog procesa priznavanja visokoobrazovne ustanove moći, u jednom segmentu, lakše doći do posla.

I treći po meni, krupni razlog, treća krupna izmena i dopuna, je nešto što kroz Nacrt ovog zakona nije možda eksplicitno rečeno, ali to je upotpunjavanje definicije našeg nacionalnog okvira kvalifikacija. Drugim rečima, uvođenje master strukovnih studija i sa tim upotpunjavanjem okvira nacionalnih kvalifikacija mi polako dolazimo u jednu sinhorniju, pozitivnu sa evropskim prostorom visokog obrazovanja. Nešto kasnije bih rekao vezano za master strukovne studije zato što tu postoji jedna dissinhornija, ali o tom potom kasnije.

Manje krupne stvari ili manje izmene ali i te kako značajne su u korelaciji sa preporukama Agencije za borbu protiv korupcije. To su transparentnost, u užem smislu te reči, vezano za rad visokoškolskih institucija u vidu stalne i javne dostupnosti strukture školarine i svih finansijskih tokova. Stalna dostupnost izveštaja o akreditaciji. Vremensko oročavanje ili vremenska limitacija akreditacije koja ne može da bude duža od 12 meseci.

Što se tiče podizanja kvaliteta nastave u visokoobrazovnim ustanovama, tu treba spomenuti, kao što je i ministar i prethodni govornici kao što su rekli uvođenje stranog recenzenta koji je ili nastavnik, ili naučnik, ili umetnik iz inostrane visokoobrazovne ustanove ili naučnog instituta, koji treba da bude jedan član recenzije, odnosno jedan član komisije za odbranu doktorske disertacije.

Istovremeno vezano za doktorske disertacije treba spomenuti nešto što je isto apsolutno dobro, a to je javnosti i dostupnosti tih doktorskih disertacija u vidu centralnog repozitorijuma koji će biti pod kapom Ministarstva prosvete i nauke, gde će biti pisani deo, pisani segment svake doktorske disertacije, a u sklopu tog teksutalnog dela doktorske disertacije biće date i ostale meta analize vezane za samu tu doktorsku disertaciju. Ko je mentor, ko su članovi komisije, kada je rad odbranjen itd. Znači, ta doktorska disertacija biće potpuno i jasno definisana i dostupna široj javnosti.

Takođe, još jedan kvalitetan je vezan za uvođenje osoba sa naučnim zvanjima u odbrani doktorskih disertacija. Mi sada imamo dva zakona koja su vezana za naučna zvanja. Prvi je Zakon o visokom školstvu, koji poznaje tri stepena: nastavnik docent, vanredni profesor i redovni profesor. Drugi zakon je Zakon o naučno-istraživačkoj delatnosti, gde imamo dve gradacije: viši naučni saradnik i naučni savetnik.

Kada nastavnici sa univerziteta, bilo državnih ili privatnih, konkurišu za određen naučni fond, onda postoji tzv. automatska ekvivalencija. Šta to znači? To znači da redovni profesor dobija rang naučnog savetnika. Vanredni profesor dobija rang višeg naučnog saradnika. Obrnuto ne postoji. Predlog nacrta ovog zakona daje tu mogućnost, da praktično naučno-istraživači, sa jednim od ova dva zvanja, učestvuju aktivno u izradi i odbrani doktorskih disertacija.

Ono što treba takođe da uvede red u sferi visokog obrazovanja to je praktično modifikacija člana 42. Zakona o visokom obrazovanju. Tu se jasno u stavu 5. kaže koji su uslovi za prestanak akreditacije i u daljem toku zakonopredlagač kaže: „Kada se ispune uslovi iz stava 5. člana 42. Zakona o visokom obrazovanju, sledeći dan prekida se odnosno prestaje akreditacija te visoko obrazovne ustanove, a Ministarstvo prosvete u toku sledeća tri radna dana dužno je da oduzme licencu za rad i da objavi prestanak akreditacije te dotične visoko obrazovne ustanove“. Šta to znači?

Sa ovakvim vremenskim limitacijama, mi praktično uvodimo red. Kakva je situacija trenutno u sferi visokog obrazovanja? Imamo ustanove koje su akreditovane, koje nisu akreditovane, imamo ustanove koje nisu akreditovane a imaju dozvolu za rad koja je dobijena na razno-razne načine. Usvajanjem ovog zakona, mi praktično uvodimo red u ovoj sferi.

Imamo regulisanje u oblasti prikupljanja, obrade i korišćenja podataka, a to su oni prethodni čuveni „ŠV 20“ obrasci, gde praktično sve te podatke nismo ni znali kako da iskoristimo. Sada bi to trebalo da spoznamo.

Takođe, uvodi se zvanje saradnika van radnog vremena u vidu zvanja saradnika praktičara i čuvenih kliničkih asistenata, koji treba da pomognu u praktičnom radu sa studentima.

Definišu se i aktuelna tekuća pitanja za početak sledeće školske godine. To znači da se produžuje rok za večite studente i imamo onaj donji prag za upis budžetskih studenata na sledeću školsku godinu koji iznosi 48 ESPB bodova.

Nešto bih hteo da kažem vezano za priznavanje stranih visokoškolskih isprava. Praktično, mi sa ovim priznavanjem otvaramo i postajemo aktivni participanti u Poglavlju 26, koji govori o obrazovanju, kulturi, sportu i omladini. U sklopu tog Poglavlja 26 i obavljenih skrininga, nama je rečeno da praktično mi nismo u jednoj pozitivnoj sinhronizaciji sa Lisabonskom konvencijom koja je promovisana 1997. godine, a koju smo mi ratifikovali 2004. godine. Šta kaže Lisabonska konvencija iz 1997. godine? Kaže da treba da se evropski prostor usaglasi, što se tiče školskih diploma, i u tom segmentu visokoškolskih isprava. Naš Zakon o osnovama sistema i vaspitanju donekle je regulisao školske isprave na nivou osnovne i srednje škole. Ali, od ratifikacije do današnjeg dana, u sferi visokog obrazovanja nismo ništa uradili.

Treba ovde da napomenem jednu stavku. Nije isto priznavanje i nostrifikacija. Ovde je navedeno da mi nemamo zakon o regulisanim profesijama. Koje su regulisane profesije? To su medicina, stomatologija, farmacija, učiteljski fakultet. Ja kao medicinar, ili neki moj kolega, doktor medicine, ne može da prođe kroz proces priznavanja, on mora da prođe kroz proces nostrifikacije.

Šta znači nostrifikacija? Nostrifikacija je praktično jedan mukotrpan posao, gde se praktično kroz određenu jednu profesiju, kroz određeno zanimanje, u inostranstvu registruju koje su osnovne veštine ili koja su praktična znanja toga i da li to odgovara ovde u našoj zemlji određenom zanimanju. To je teško. To nije jednostavno.

Mi praktično sa ovim priznavanjem, odnosno sa ovim procesima priznavanja, pojednostavljujemo stvar, određujemo nivo i stepen visokog obrazovanja. U sklopu priznavanja, pravi se jedna distinkcija između tzv. akademskog i profesionalnog priznavanja. Akademsko priznavanje se sprovodi u visokoobrazovnim ustanovama, koje praktično na osnovu svog opšteg akta vrednuju studijski program ili deo studijskog programa, da bi takav kandidat mogao da nastavi školovanje u toj određenoj visokoobrazovnoj instituciji. Prilikom tog vrednovanja, to je ono što se malo stavlja i zapostavlja u toku ovih diskusija, određuje se nešto što mi tretiramo kao suštinska razlika. Znači, na osnovu opšteg akta, visokoobrazovna ustanova je potrebno da kaže da li postoji suštinska razlika između određenog stranog stručnog programa i naših uslova za praktično verifikaciju tog stručnog programa ili dela stručnog programa.

Sve ovo zajedno pojednostavljuje stvari. Pre ovog predloga kakvu smo imali situaciju? I što se tiče profesionalnog i što se tiče akademskog priznavanja ti procesi su dugo trajali, zato što su visokoobrazovne ustanove, čiji je to bio „materijal“ da to rešavaju, predugo to rešavale, a i kada bi se rešilo, cena koštanja nije bilo mala.

Na osnovu predloga ovog zakona, praktično cenu akreditacije, odnosno cenu priznavanja pojedinih studijskih programa vrši Ministarstvo prosvete, odnosno sam ministar.

Kada dobijemo zakon o regulisanim profesijama, onda ćemo imati ta tri entiteta – profesionalno priznavanje, akademsko priznavanje, zakon o regulisanim profesijama. To treba da bude jedna celina koja će biti inkorporirana u ovom zakonu, sveobuhvatnom zakonu o visokom obrazovanju koji treba da bude donesen do kraja sledeće godine.

Ono što sam hteo da kažem vezano za treću krupnu stvar, to je definisanje nacionalnog okvira kvalifikacija i usaglašavanje sa evropskim prostorom visokog obrazovanja. Godine 2005/2006, kada se pričalo o Strategiji visokog obrazovanja do 2020. godine, bilo je jedno mrtvo slovo na papiru master strukovnih studija. Nisu bili uslovi sazreli da se to implementira u praksi.

Mi sada imamo na delu jednu iznuđenu varijantu. Praktično, traži se inkoporacija našeg nacionalnog okvira kvalifikacija sa nacionalnim okvirom ili supranacionalnim okvirom evropskog prostora visokog obrazovanja.

Mi smo u prethodnim diskusijama imali ovde - šta će nama master strukovnih studija? Naravno da su strukovne studije vezane za stepen industrijskog razvoja. To nije sporno. Ali, tada kada je ušlo u papirologiju 2005, 2006. godine, naš stepen industrijskog razvoja bio je takav. Znači, to je nešto što se zahteva od nas i što praktično predstavlja nešto što smo mi, kako ja to smatram, prinuđeni da predložimo i da ikorporiramo u ovo.

Vezano za član 13. Zakona o visokom obrazovanju, hteo bih nešto da kažem o Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta, koja je praktično ikorporirana u ovom članu 13.

Komisija za akreditaciju, kao prvostepeni organ i Nacionalni savet, kao drugostepeni organ, su praktično počeli sa radom sa ovim reformskim zakonom sad već davne 2005. godine. U sklopu prvog ciklusa akreditacije i sada na osnovu drugog ciklusa akreditacije, Komisija za akreditaciju je imala veliki broj svojih samoevalucionih testova, imala je veći broj provera, odnosno spoljašnjih provera kvaliteta, tako da su predstavnici Evropske agencije komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta ENKVA bili ovde u septembru mesecu 2012. godine. Bili su nedelju dana i tu su obavili intervjue sa svim relevantnim faktorima u sferi visokog obrazovanja.

Na osnovu tih elemenata vezano za samoevaulaciju i na osnovu rezultata spoljašnje kontrole, Komisija za akreditaciju je u aprilu 2013. godine ušla u ovu organizaciju, koja se zove ENKVA ili Evropska asocijacija agencija za akreditaciju i proveru kvaliteta. To je veliko priznanje za čitav akademski svet i za čitavu našu zemlju.

Ono što nam sada predstoji, to je da li će Komisija da uđe u još značajniju evropsku organizaciju koja se zove Evropski registar Agencija za akreditaciju i proveru kvaliteta?

Ako je prethodna ENKVA asocijacija Agencija, EKVA, odnosno ovaj evropski registar je praktično jedna organizacija između država. Šta traže evropska tela od nas­, odnosno šta traže od Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta? Traži se nezavisnost u odnosu na Nacionalni savet i u odnosu na Ministarstvo prosvete.

Ono što je bitno, po starom zakonu, Komisija za akreditaciju je imala svoj podračun u Ministarstvu prosvete.

Vreme.

Na osnovu tog postulata koji pokazuje nezavisnost, mi smo između ostalog i primljeni u ENKVA.