Gospodine Živkoviću, nemate osnova za repliku. Ministarka je bila veoma precizna i jasna i nijednom svojom rečju nije spomenula problem vaše priče, nego je samo, radi istine, rekla koji je cilj i šta se želi postići. Ne treba sada da vi ovde vodite polemiku. Vi ste rekli to što mislite, ministarka je rekla ono što je zakonom predviđeno, prema tome, nema osnova za repliku.
Izvolite, po Poslovniku, ali ja vas molim da vodite računa.

Član 104.
Nije povod, niti je ovo replika, pogrešno je ministarka shvatila deo mog izlaganja, samo sam hteo da pomognem da budem dobro shvaćen. Tu ne mora da se posvađamo oko toga. Hoću da vam objasnim razlog za repliku.

Gospodine Živkoviću, poništiću vreme, ali želim da vas dovedem na pravi put kada je reč o povredi Poslovnika. Neću dozvoliti repliku. Vi zloupotrebljavate Poslovnik, a da bi replicirali. To neću dozvoliti. Obrazložite povredu Poslovnika i poništavam vam vreme, da ne biste rekli da sam vam uzeo vreme. Prijavite se ponovo, ali ja vas molim da poštujete Poslovnik o radu. Izvolite.

Dakle, član 104. između ostalog govori o tome da poslanik ima pravo na repliku, a vi mi niste dali pravo na repliku te ste tako povredili Poslovnik - „Kada drugi poslanik ili ministar nije dobro shvatio neki deo njegovog izlaganja, kada je pogrešno protumačen.“
Vi možete da mi oduzmete reč i to nije nikakav problem, ali ne znam čemu stvarate takvu atmosferu.

Neću vam dozvoliti, gospodine Živkoviću. Član 104. uopšte nema veze sa povredom Poslovnika. On govori o pravu na repliku, a ja neću da sada ponovo to čitam, jer sam ovde bar jedno 10 puta pročitao taj član i vi svi dobro znate ko ima pravo da da nekome pravo na repliku. Hvala vam lepo.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, Srbija u javnom sektoru, koliko sam ja razumeo eks-ministra Lazara Krstića, ima 781 hiljadu ljudi. Mi u javnom sektoru imamo više zaposlenih nego što Crna Gora ima stanovnika. Ne da imamo više zaposlenih radnika u javnom sektoru nego što Crna Gora ima stanovnika, nego je taj višak veći od broja stanovnika u Crnoj Gori za 50%.
Dakle, Crna Gora ima za 50% manje stanovnika, odnosno mi imamo za 50% više činovnika nego Crna Gora stanovnika. Prema tome, javni sektor živi kako hoće, a privatni kako mora. Nije tajna da se taj javni sektor finansira iz privrede i da sve što im treba oni svojim propisima, koji takođe javni službenici donose u svoju korist, a ne u korist proizvođača, namire tako što uglavnom oni pišu predloge, nacrte, propisa. Uglavnom administracija u Srbiji sama sebi pravi posao.
Dakle, mnogo ima zakona suvišnih, mnogo toga ima čime birokratija, javni službenici, javna uprava, državna uprava, sebi pribavlja posao tako što umnožava propise. U suprotnom bi takvi službenici, takva birokratija postala suvišna ukoliko ne bi donela propise po kome je ona nezamenljiva. Dakle, jedan dokument ukoliko hoćete da overite morate da pređete nekoliko šaltera, a to najbolje moj kolega poljoprivrednik zna. Mi kada odemo negde u javni sektor bilo šta da uradimo da overimo otprilike službenici očekuju da mi poljoprivrednici, ja i moj prethodni kolega govornika, legnemo ispred tog šaltera i da ih toplo zamolimo da posle nekih pauza, doručka, itd, obave svoju službu, odnosno da iskoriste svoje javno ovlašćenje i da nešto urade, a da pri tome ne traže neke dopunske prihode itd, neku vrstu mita, nekog dodatnog poreza koji moraš platiti da bi nešto preko reda uradio.
S toga razumem nervozu mog kolege i molim predsedavajuće da imaju razumevanja u korist nas poljoprivrednika, jer mi smo uglavnom žrtve administracije, pa ako hoćete da sertifikujete neko vino, ukoliko se bavite vinogradarstvom, onda taj postupak može da potraje, može da vam se desi da vam se zbog toga taj posao, recimo, zemljoradnika ili vinogradara, ogadi pa da posle samo tri godine promenite ponovo profesiju i da prestanete da budete ono što ste bili tri godine, što ste govorili da ste pronašli profesiju za ceo svoj život.
Dakle, mi koji se bavimo proizvodnjom, a u proizvodnji trenutno, kod zaposlenih tu ne računam nas poljoprivrednike, radi manje od 300.000 ljudi, a u javnoj upravi već sam rekao imao 781.000 zaposlenih. Javna ovlašćenja službenici doživljavaju kao sigurnu kuću iz koje kreću u lov na plave koverte. To je tako bilo do sada. Ja naravno podržavam promene ovih zakona o državnoj upravi, o službenicima, kao i da se tu uvede malo reda, da tu bude nekog otpuštanja. Tvrdim da mi nemamo višak radnika, pa ni u administraciji, mi imamo višak neradnika.
Pozdravljam to što je neko uporedio podatke između 2000. i 2014. godine. Godine 2000. je bilo nešto malo više službenika, a onda je DOS došao na vlast, pa je neko postao premijer i onda se taj broj, recimo, u 2002, 2003. godini enormno uvećao, pa bih voleo da je taj neko izneo statistiku koja je razlika između javnog sektora, broja zaposlenih u državnoj upravi između 2012. i 2014. godine. Ova Vlada je izabrana 2014. godine, a prethodna, kojoj se može pripisati neka vrsta kontinuiteta sa onom iz 2012. godine, je nasledila gotovo isti broj zaposlenih u javnoj upravi, koliko je i danas. Možda je razlika u nekih par hiljada. Ja to ne podržavam.
Voleo bih da imamo manje nego što smo imali 2012. godine, ali očigledno da je taj broj narastao u periodu između 2000. i 2012. godine, da je taj broj, takođe mogu da posvedočim, narastao između 2000. i 2003. godine, a između 2002. i 2003. godine kada je moj prethodni kolega, zemljoradnik, vršio funkciju premijera. Kada neko poredi koliko je bilo zaposlenih u nekoj javnoj upravi, to je trebao da kaže, 2000. godina spram 2014. godine, radi pune istine, zbog odgovornosti ove Vlade u nekom novom zapošljavanju, trebao je da navede podatke koliko je zaposlenih bilo 2012. godine kada je došlo do promene vlasti u odnosu na 2014. godinu, i to bi onda bila odgovornost one prethodne Vlade, a možda ove Vlade koja vuče kontinuitet iz prethodne.
Nigde se ljudi ne osećaju većim nego iza šaltera, a nigde se naši ljudi ne osećaju manjim nego ispred šaltera. Naši javni službenici, to nije tajna, uveliko zloupotrebljavaju svoja javna ovlašćenja i gledaju da ponize one koji čekaju u dugim redovima pred šalterom. Tu praksu, u ime naroda, koji je siromašniji, koje pas nema za šta da ujede, predugog čekanja, pokušaja naplate poreza od strane javnih službenika, treba raskinuti. S toga, podržavam ove zakone. Po meni, oni su trebali biti još oštriji po pitanju otpuštanja, ne onih činovnika koji savesno rade svoj posao, već onih koji uveliko zloupotrebljavaju svoju funkciju i kreću u lov na koverte lupanjem pečata za sebe, svoje stranke itd.
Najveći neprijatelj Srbije nije EU, nisu SAD, nisu zemlje trećeg sveta. Naš najveći neprijatelj je trenutno birokratija, makar ja to tako smatram. Mislim da vredi ove zakone podržati. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vesna Martinović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo Udovički, kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas se pred nama nalazi set zakona koji se odnosi na državnu upravu. Na samom početku moram da istaknem dilemu – da li su ova zakonska rešenja, koja su na dnevnom redu, predložena u skladu ili u protivrečnosti sa onim što svi doslovce, članovi Vlade, uključujući i predsednika Vlade, javno govore ili nisu?
Krenuću redom. Svi članovi Vlade ističu svoju nameru da državnu upravu profesionalizuju, da je zaštite od svakog oblika politizacije. Slušali smo dosta toga i u ekspozeu, a i inače u javnim obraćanjima, kako državna uprava treba da bude servis svih građana, bez obzira na njihova svojstva, politička i druga opredeljenja. Ja se sa svim tim načelima slažem.
Pitam se da li predloženim zakonskim rešenjima nisu možda uvedeni pojedinačni slučajevi kojima se ovo načelo, koje je prihvatljivo, dovodi u pitanje? Objasniću redom kroz konkretne primere.
Prvi primer odnosi se kroz već spominjane načelnike okruga. Po važećem zakonu oni imaju status državnih službenika i u odnosu na njih i njihove uslove rada u državnim organima važe pravila koja važe i za ostale državne službenike. Vlada je procenila da je, sada ću pročitati doslovce iz obrazloženja, potrebno da postanu funkcioneri, jer njihov status državnih službenika nije shodan vrsti ovlašćenja koja mu pripadaju. Pitam se kojih ovlašćenja?
Načelnici okruga su, najjednostavnije rečeno, koordinatori. Oni usklađuju i prate rad okružnih područnih jedinica, ne donose odluke i jedini vid njihove kreativnosti jeste u pokretanju nekog disciplinskog postupka protiv nekog od zaposlenih u okružnim područnim jedinicama.
Zbog svega toga ja se pitam – koja to tolika ovlašćenja načelnik okruga ima, pa ga status državnog službenika ne zadovoljava, nego treba da postane funkcioner? Vi ste u obrazlaganju kolegi Stefanoviću rekli da politički aspekt njegove funkcije se nalazi u tome što se on nalazi na čelu Saveta okruga. Pitam vas – šta taj Savet okruga radi?
Ni on nema tu vrstu ovlašćenja i nadležnosti koje bi opravdavale po svom značaju to da načelnik, odnosno onaj koji vodi savet okruga bude umesto državnog službenika funkcioner.
Drugo pitanje je ukoliko Vlada u budućnosti ima ideju ili nameru da načelnika okruga zadužuje i nekim drugim poslovima koji nisu izričito zakonom propisani, ali u tom smislu vas upozoravam na preporuke EU koje se tiču profesionalizacije javnog sektora, da ovo ovako predloženo sigurno nije u pravcu profesionalizacije javnog sektora.
Ne bih volela da za mesec ili dva se opet nađemo ovde i vraćamo stanje u ovo koje je trenutno važeće, jer ćete vrlo teško, ili mnogo teže nego sada načelnicima okruga koji će se uživeti u ulogu velikih funkcionera morati da objasnite da sada ponovo treba da budu pod znacima navoda samo državni službenici.
Neću naročito komentarisati, ali moram da prenesem neke komentare i obrazloženja zbog čega se sada menja status načelnika okruga, gde se kaže da zbog toga što za državne službenike između ostalog važe i posebni uslovi u pogledu vrste i stepena stručne spreme, da sada ne postoji dovoljno ljudi koji su dovoljno stručni, s jedne strane, a da se u njih u stranačkom i političkom smislu ima dovoljno poverenja da bi se mogla poveriti funkcija načelnika okruga. Moje je samo da ovo prenesem.
Predlažem vam da umesto što ovim odredbama zakona dodatno ojačavate ulogu načelnika okruga, da vrlo ozbiljno razmotrite da li okruzi kao takvi treba uopšte da postoje i ako treba sa kojim ovlašćenjima i sa kojim organima?
Drugi primer nepoštovanja načela depolitizacije jeste predlog Vlade da se državni službenik koji rukovodi državnim organom, između ostalih razloga razrešava ako dođe do narušavanja poverenja javnosti u taj državni organ. Da bi nešto moglo da se naruši, ono treba prethodno da postoji.
Po svim istraživanjima javnog mnjenja građani Srbije veruju opravdano ili neopravdano pojedincima na političkoj i javnoj sceni Srbije, ali državnim organima, sistemu i institucijama ne veruju uopšte. Dakle, u situaciji kada to poverenje ne postoji, pitam se kako će neko ko će pokrenuti postupak za razrešenje nekog državnog službenika pod okriljem narušavanja poverenja javnosti dokazati da je narušeno nešto što ne postoji.
Brinem da ova odredba otvara prostor za politizaciju, otvara prostor za tabloidnu satanizaciju državnog službenika koji je ocenjen kao nepodoban, pa se onda sa suzama u očima konstatuje kako posle medijskog, tabloidnog linča on doveo do narušavanja poverenja javnosti u rad državnog organa i konstatuje se da zbog toga treba da bude razrešen. Brinem zato što je previše široko, previše opšte definisano i ne postoje jasni kriterijumi kako se meri i utvrđuje, prvo da li poverenje javnosti u rad tog državnog organa postoji i da li je ona zbog činjenja ili ne činjenja nekog državnog službenika narušena.
Druga stvar koja me lično zbunjuje u vezi sa predloženim zakonima jeste stav koji takođe od srca podržavam, da jedan čovek treba da obavlja jednu funkciju. Kao što sam rekla ovaj stav podržavam zbog toga što ako želite neku funkciju da radite ozbiljno i odgovorno, onda treba da vršite samo tu jednu funkciju ili posao, odnosno da ih ne gomilate. Supermen je jedan, svi ostali smo mali i treba da grizemo onoliko koliko možemo da progutamo.
Međutim, Vlada sada predlaže da za direktora, kao i za zamenika, ali govoriću samo o direktoru iako su iste odredbe, može biti postavljeno lice koje je istovremeno i nastavnik visokoškolske ustanove. Da bi građani znali o kojim posebnim organizacijama govorite, to su Republički sekretarijat za zakonodavstvo, Hidrometeorološki zavod, Geodetski zavod, Seizmološki zavod, Zavod za intelektualnu svojinu, za statistiku itd.
Moje pitanje glasi da li je zaista moguće da nemamo dovoljno stručnih i kvalitetnih ljudi koji bi mogli da budu direktori ovih posebnih organizacija koje sam delimično navela, nego je potrebno za tu svrhu angažovati i nastavnike na visokoškolskim ustanovama.
Ako zaista nemamo dovoljno stručnih ljudi za direktore posebnih organizacija, onda drugo pitanje je zbog čega se kao direktori angažuju samo ljudi iz reda nastavnika visokoškolskih ustanova, a ne iz reda drugih vrsta zanimanja?
Ako nema odgovora na ova dva pitanja, nemojte se ljutiti ako u javnosti se postavi pitanje – gde je sada slika kandidata za direktora, jer samo ona nedostaje da bismo znali zbog čega se ovakva odredba zakona predlaže.
Za kraj, treći primer koji sam izdvojila u ovoj načelnoj raspravi, ali dosta ćemo o tome govoriti prilikom rasprave o amandmanima, tiče se nečega što je u protivrečnosti sa procesom pridruživanja EU, a o čemu je takođe kolega Stefanović govorio.
Članovi Vlade i predsednik Vlade vrlo često govore o privrženosti Srbije EU i punoj posvećenosti procesu pridruživanja. Sa druge strane, svi znamo da ima najviše državnih funkcionera i drago mi je da ne spadate u tu grupu, koja ne zna čak ni engleski jezik.
Neću da pričam o tome kako i koliko se uopšte razumeju sa svojim sagovornicima i kakav utisak na njih ostavljaju, ali ako znamo da je proces pridruživanja proces koji podrazumeva svakodnevnu komunikaciju sa telima i ovlašćenim predstavnicima EU, a kada već najviši državni organi ne znaju ni engleski jezik, dajte da bar neko u državnim organima ili službi predsednika Republike ili pri Ministarstvu spoljnih poslova zna engleski jezik, da razume šta je ono o čemu se razgovara, šta je ono što treba raditi. Zbog toga smo predvideli da u delu koji se odnosi na uslove za rad na poslovima savetnika, saradnika i za rad na položaju uopšte, predlažemo vam da propišete i znanje engleskog jezika kao neophodan uslov.
O svim ostalim protivrečnostima govorićemo kada na red budu došli amandmani i rasprava u pojedinostima. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Ljiljana Nestorović.

Uvažena predsedavajuća, odnosno predsednice Narodne skupštine, gospođo potpredsednice Vlade, kolege narodni poslanici, različiti su pogledi na ustrojstvo državne uprave i to je legitimno.
Danas iako samo usaglašavamo četiri zakona koja se tiču državne uprave sa radnim zakonodavstvom, očigledno trošimo vreme diskusije kao da govorimo o ozbiljnim reformskim zahvatima. Uostalom, duboko verujem da će i ta vrsta intervencije doći na dnevni red, posebno u svetlu činjenice da se nalazimo u fazi pridruživanja, odnosno pregovora o pridruživanju EU koja nema mnogo pohvale za našu državnu upravu i insistira i na reformi a i na doslednoj primeni zakonodavstva i strategije koja već postoji. Koliko vidim ovde, bez obzira da li smo iz opozicije ili pozicije, niko od nas nije imao neke posebne reči hvale. Zapravo preovlađuju zamerke na čitav sistem našeg javnog sektora i državne uprave.
Ono što je za mene kao socijaldemokratu veoma ohrabrujući i što mi zapravo imponuje je to što je ministarka odmah danas na početku ove rasprave istakla dve stvari. Prvo, svoje stanovište da osim u javnim preduzećima nema velikog viška zaposlenih u javnoj upravi, odnosno u javnom sektoru i ono što posebno ohrabruje jeste njena konstatacija da ono što nam najviše treba u reformi državne uprave jeste funkcionalna reorganizacija. Sa tim u vezi, podsećam na česte argument koji se poteže, a u vezi je sa glomaznošću odnosno prezaposlenošću u našem javnom sektoru i on se izvodi, po meni, na osnovu pogrešnih računica. Matematičari i statističari znaju kako se u različitim proporcijama dobijaju različiti rezultati.
Naime, uglavnom se poredi broj zaposlenih u javnom sektoru sa ukupnim brojem zaposlenih i na taj način se dolazi ponekad i do brojke od 45% zaposlenih građana u javnom sektoru. Međutim, javni sektor nije sam po sebi prevelik. Pre svega je problem u tome što je ukupan broj zaposlenih u Srbiji premali, odnosno problem je u tome što je veliki broj radno sposobnog stanovništva nezaposlen, pa samim tim ako na ovaj način poredimo stvari, dobijamo ovu disproporciju u odnosu na normalno stanje. Ukoliko bismo recimo promenili proporciju zaposlenih u javnom sektoru prema stanovništvu koje je radno sposobno, odnosno u radno aktivnom dobu, dobija se sasvim drugačija brojka i to 16,5% stanovništva zaposlenog u javnom sektoru, a još radikalnija slika dobija se kada se broj zaposlenih u javnom sektoru dovede u odnos sa ukupnim brojem stanovnika u Srbiji.
Prema podacima iz 2012. godine uredno zaposlenih u javnom sektoru zajedno sa javnim preduzećima, čak računajući, na šta ste vi skrenuli pažnju da osim u tom delu gde je prezaposleno u ovom ostalom delu javnog sektora nema velikog broja, javni sektor iznosi 7,6% od ukupnog stanovništva i to je čisto poređenja radi, a da javnost zna, za 1% manje nego u Hrvatskoj i Crnoj Gori, za 2% manje nego u Sloveniji, pa čak i u Velikoj Britaniji i Poljskoj.
Primera radi, u Srbiji u obrazovanju, što jeste javni sektor, radi otprilike 1,9% ukupnog stanovništva, a evropski prosek je 3,46%. U zdravstvu i socijalnoj zaštiti radi 2,24%, a evropski prosek iznosi 4,74%. Ovi podaci ukazuju da nam je javni sektor, posebno kada bi izbacili iz računice zaposlene u javnim preduzećima, sve samo ne glomazan i tu dolazimo do pitanja same reforme funkcionalnosti tog javnog sektora.
Moj kolega Vladimir Marinković koji je danas bio ispred SDPS ovlašćen na ovu temu imao je opservaciju u svom izlaganju da je jedan od naših najvećih problema u analizi javnog sektora odnos javne uprave, odnosno da je taj da ne znamo šta kod nas čini zapravo javni sektor, odnosno javnu upravu. Kada bismo uspeli to da definišemo do kraja bilo bi nam mnogo lakše da uz ozbiljnu analizu definišemo i one sektore u javnoj upravi koji bi mogli da se privatizuju ili da se uđe u tzv. javno-privatna partnerstva kako bi se državna uprava učinila efikasnijom, ali i manje rashodnom kada je sam budžet u pitanju.
Po meni tu postoje ozbiljne dileme, da li po svaku cenu gde god vidimo prostora ulaziti u taj privatno-javno partnerstvo ili biti oprezan po tom pitanju. Evo zbog čega to govorim. Pošto sam pripremajući se za čitavu ovu raspravu došla do podataka, recimo, dva prilično slikovita primera. Jedan se odnosi na Veliku Britaniju, a drugi na Srbiju. Recimo, iz Britanije izvođenje javnih usluga na tržištu ne mora da znači po pravilu i manje troškove i to nam govori u pravo taj primer iz Britanije, odnosno privatizacije železničkog sistema 1994. godine. Uočen je višestruki rast budžetskih subvencija koje su odlazile na železnicu, uprkos što je to sve od očekivanog rezultata kada se ušlo u proces privatizacije. Sa prosečnih milijardu funti pre privatizacije ta suma se posle privatizacije višestruko uvećala.
Isto tako u takvom periodu od 2006. i 2007. godine, 3, 4 godine posle same privatizacije, dotiranje države, odnosno subvencije britanskim železnicama iznosile su čak šest milijardi funti.
Drugi primer je ovde u Srbiji i on je skorašnji. U 2010. godini odlučeno je da sistem javnog prevoza u Beogradu bude transformisan u javno-privatno partnerstvo, pa je i kontrola i naplata karata poverena privatnoj firmi, a to je proizišlo pre svega iz mišljenja da će se na taj način smanjiti izdvajanja iz budžeta tom javnom sistemu. Međutim, 2013. godine iznos subvencija za javni prevoz bio je nešto više od četiri milijarde dinara, koliko sam ja našla podatke, veći nego pre ove delimične privatizacije uprkos porastu cene karata, te zaključujem iz ovih podataka da je izostao očekivani veći priliv novca u gradski budžet, a samim tim i prihod od takve vrste privatizacije.
Kao socijaldemokrata nikada ne mogu da prenebregnem ni aspekt socijalne podrške građanima kroz delovanje javnog sektora. Ne mogu smatrati ljude zaposlene u zdravstvu i obrazovanju viškom i ne bi to moglo tek tako na tržištu da se izvede, a posebno u ovoj situaciji ekonomske krize i siromaštva, mi uopšte možemo da ulazimo u takvu vrstu aranžmana.
Praksa državne uprave mora biti usmerena prema ostvarivanju strateških ciljeva koje smo odredili, a to su produktivna, efikasna, racionalna državna uprava. Svaka država obezbeđuje uslove za rad svoje državne, odnosno javne uprave jer su nadležnosti državne uprave da obezbedi funkcionisanje državnog aparata koji je servis građana i privrede, a to u svim oblastima društvenog života takođe važi.
Predložene izmene i dopune zakona kojima se ispravljaju pojedine nelogičnosti u važećem Zakonu o državnim službenicima u pogledu potrebnog stepena stručne spreme za rad savetnika i saradnika, kao i one kojima se povećava odgovornost i određuje postupak i rokovi za popunjavanje radnih mesta državnih službenika na položaju nisu samo formalne prirode, već su i od suštinskog značaja, pre svega zato što se na položajima nalaze pomoćnici ministara, direktori uprava i posebnih organizacija, a to su upravo ključna radna mesta koja se smatraju stubovima državne uprave. Lica koja konkursom dolaze na ove poslove pored najvišeg stepena stručnosti i prakse moraju da budu uspešni rukovodioci, jer je upravo u njihovoj nadležnosti organizacija celine. Veštine uspešnog rukovođenja delegiraju praćenje rada zaposlenih, pravilno merenje rezultata i sa tim u vezi predlaganje nagrada i kazne.
Mislim da je gospodin Stefanović, ako grešim izvinjavam se, govorio upravo o držanju svakog sistema, pa i sistema javne uprave, mobilnim sistemom nagrađivanja i kažnjavanja i verujem da je to možda jedan od pravih načina da se prosto taj sistem koji se u velikoj meri učmao pobudi i da zaista u jednom trenutku ne bude nevažno to koliko i kako radi, već da to bude glavna strategija, monitoring nad svakim zaposlenim u javnoj upravi i javnost njegovog rada i to je jedan od načina da se ulaganjem u ljude i motivacijom ljudi uradi nešto najviše na popravljanju same državne uprave.
Verujem da je zaista malo onih ljudi koji neće da rade, ali se može desiti da u slaboj organizaciji oni jednostavno ne mogu da se snađu. Nije važno da li je pojedini državni službenik počeo da radi u vreme ove ili one vlasti i da li je u nekoj stranci ili nije. Bitno je samo da poseduje sve kvalitete. Mora se voditi računa o ravnomernoj opterećenosti državnih službenika. Možda jeste najlakše osloniti se na one najvrednije, najpametnije, ali to nije smisao dobrog upravljanja. To svi znamo i zato što prekomerno opterećuje pojedine ljude i zato što nedovoljno koristi kapacitete ostalih.
Dakle, organizacija poslova u državnoj upravi, koju sprovode ministri, državni sekretari, pre svega pomenuta lica na položajima, od presudnog je značaja. Kao što sam na početku rekla, svaka prava država vodi računa o uslovima za rad i načinu rada svoje države, odnosno javne uprave, naravno kada je reč o državama sa visokim društvenim standardom, ekonomskim potencijalom, razvijenom ekonomijom lakše je obezbediti optimalne uslove finansiranja. Srbija jeste u procepu, to je činjenica. Ona ima slabu ekonomiju, nerazvijenu privredu, ali i obavezu da sprovede niz reformskih procesa koji traže jaku i dobro obučenu upravu. Pre svega mislim na proces pridruživanja EU. Nedavno je i Tanja Mišćević, koja je šefica tog procesa, govorila o neophodnosti pre svega državne uprave da bi sve ostalo što podrazumeva pridruživanje bilo izvodljivo i to nikako ne treba smetnuti sa uma.
Zato mislim da ova polemika danas koja se razvila, bez obzira što je samo reč o usaglašavanju četiri zakona sa Zakonom o radu, svrsishodna i da bi trebalo, zapravo, da se mnogim javnim raspravama možda preciznije osvrćemo i češće na ovaj aspekat, jer mislim da je on presudno važan za funkcionisanje i modernizaciju srpskog društva u celini.
Poslanici Socijaldemokratske partije podržanje, naravno, ove nužne promene, ali i podržati svako dalje nastojanje da se reformiše ova oblast. Hvala lepo.