Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Pavićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovana gospođo Udovički, poštovane dame gošće iz ministarstva, poštovani gospodine iz ministarstva, mi poslanici Nove stranke podneli smo 13 amandmana na 45 članova, ako sam to dobro prebrojao. Četiri predloga zakona koje danas vi ovde gospođo Udovički branite u ovoj Skupštini.
Smatram da je ovaj broj amandmana preveliki da bismo mogli da zaključimo da je reč o dobrim predlozima zakona. Čim imamo 13 amandmana na 45 članova, znači dosta toga ili mnogo toga treba da se menja. Evo, pokušaću da objasnim šta mi smatramo i zbog čega treba da se menja.
Najpre, imam samo jednu prethodnu napomenu, imamo inače jedno neobično iskustvo zajedničkog rada u Skupštini. Samo da vas podsetim vi ste se prvo ovde pojavili da branite jedan veoma dobar predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih zajednica. Potom ste učestvovali menjajući gospodina Vujovića, u odbrani jednog veoma lošeg Zakona o privatizaciji. Mislim da je to, evo sada meni ovako zanimljivo, kao jedna slika lutanja u vlasti. Molim vas da ovaj termin lutanje ne shvatite pežorativno nego bukvalno kako piše u rečniku srpskog jezika. Evo kako piše, kaže – kretati se u raznim pravcima ne nalazeći pravi put, ići tamo, amo, itd. Evo, da vam pokažem zašto ja mislim da je ta slika verodostojna povodom ovih predloga zakona.
Jutros, vi ste na primer rekli i to da su ovi predlozi zakona znak reformskog opredeljenja Vlade ali ste dodali potom da ove izmene nisu suštinske, već da je reč o usaglašavanju o prilagođavanju itd. Dakle, ako si oni znak reformskog opredeljenja, onda su to reformski znakovi, a ne samo pitanje nekog tehničkog usklađivanja.
Opet moram jednu pohvalu ovde da vam saopštim, opet kao deo te jedne slike. Za razliku od nekih vaših kolega, na primer ministra Dačića ili ministra Verbića, vi učestvujete u dijalogu. Dakle, mi ovde razgovaramo, vi pratite o čemu se ovde govori i mislim da je to veoma dobro. Budući da vi učestvujete molim vas da reagujete i da mi odgovorite na primedbe koje ću sada ovde konkretno da saopštim.
Na primer, povodom predloga izmena i dopuna Zakona o državnoj upravi, tu imamo šest članova Predloga zakona. Sve odredbe, poštovan gospođo Udovički su po mom sudu sporne. Mi smo podneli i četiri amandmana na ovih šest članova, ali pošto se šesti član tiče stupanja na snagu zakona, onda nije bilo ni smisla nešto predlagati amandman na taj član.
Evo zašto smatram da su sve odredbe ovog predloga zakona sporne. Gospodin Živković je jednim delom takođe govorio o tome. Na primer, kada govorimo o članovima 1. i 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi, tu se govori o tome da Vlada može postaviti zamenika direktora posebne organizacije ili direktora iz reda nastavnika visokoškolske ustanove u Republici Srbiji.
Gospođo Udovički, smatram da je to ne dopustivo. Evo, nudim tri argumenta. Prvi argument, ako za direktora posebne organizacije ili za zamenika direktora postavljamo profesore univerziteta, to će gospođo Udovički, nužno da radi na uštrb kvaliteta nastave na fakultetima, odnosno na univerzitetima. Pa ćemo imati sve veći broj studenata na primer, koji će da čekaju svoje profesore u terminima za ispit koji možda neće moći da se pojave tamo ili da odbrane svoj seminarski rad ili master rad. Ne razumem zašto jedan profesor mora da bude direktor da bi asistirao u nekom delu rada sekretarijata za javne politike, na primer. Ne mora da bude direktor ili zamenik direktora da bi to radio. Mislim da je to jedan snažan argument. Mi smo predložili da se član 1. briše, kao i član 2.
Drugi argument, mi smatramo da se ovakvom formulacijom uvodi mogućnost akumulacije funkcija i zloupotrebe političke moći. Ovde se iz vaše Vlade stalno šalje poruka da je neophodno da se menja svest građana ovde. Ovim formulacijama koje imamo ovde, mislim da se povlađuje ovoj svesti za koju se iz Vlade stalno šalje poruka da treba da je menjamo. Zato smatram da na član 1. član 2. član 3. ovog zakona treba da se brišu, a član 4. Predloga zakona o izmenama Zakona o državnoj upravi da se menja onako kao smo mi predložili.
Mi smo naravno predložili amandmane i na preostale predloge zakona, zbog toga što ja imam samo pet minuta vremena, a predsednica Skupštine poštujući Poslovnik, uvek meni tačno u petom minutu ne može više, ja sada moram da prekinem ali čekam vašu reakciju. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima Mirjana Dragaš.
Izvinjavam se što sam vam dala reč, ministarka me je obavestila još juče da u ovo vreme, zamolila je da imamo pauzu zbog njihovih obaveza. Nastavljamo u 15,00 časova.
Određujem pauzu od sada pa do 15,15 časova, zbog obaveza ministra i zbog održavanja Odora za prava deteta.
(Posle pauze)

Dame i gospodo, nastavljamo rad po tačkama dnevnog reda.
Reč ima narodna poslanica Mirjana Dragaš. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, da nastavimo sa današnjim radom.
Pred nama se danas nalazi set od četiri zakona koji regulišu na bolji, odgovorniji i jeftiniji način deo poslova iz aparata državne uprave, odnosno položaj i rad državnih službenika.
Kada govorim uopšte o poslovima u okviru državne uprave, pod tim podrazumevam u stvari sve od lokalne samouprave do rada republičkih organa i tako ću se u odnosu na to ja odnositi.
U svakom slučaju, treba dobro pohvaliti ove predloge i Socijalistička partija Srbije će glasati za ove zakone koji su predloženi.
Videla sam iz predloga prijavljenih za diskusiju da jedan broj poslanika će govoriti protiv ovih predloga zakona i da u tom smislu će tako i glasati. Kada sam to uočila, pitala sam sebe šta znači danas biti protiv ovih predloga zakona, da li i to znači opredeljivanje za stanje kakvo je danas ili možda još i gore od toga, a to znači da se povećava broj zaposlenih, stalno povećanje tog broja koji ide bez kriterijuma, znanja i struke, stvaranje novih službi, agencija, fondova, za koje neke i ne znamo kao građani da postoje, a pri tome položaj zaposlenih u njima često je različit od onih zaposlenih u državnoj upravi, pre svega mislimo na ministarstva i smatram da je takvo stanje inače nedopustivo.
Mi imamo situaciju u takvim institucijama da direktori novoformiranih agencija, fondova itd. nekoliko puta imaju veću platu, pa i zaposleni u odnosu na plate ministara. Lično smatram da su poslovi ministra, predsednika Vlade i predsednika države itd. najodgovorniji poslovi u zemlji i, po meni, trebalo bi ih tako i kroz plate i valorizovati i ocenjivati.
U svakom slučaju, o tome je više govorio naš ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe gospodin Milisav Petronijević i ja se dalje neću time baviti. Ovo je samo u smislu određene napomene.
Dakle, kada je reč o ovim predlozima zakona, ja sam za to da se oni usvoje, da te promene idu što brže i što pre, jer državna uprava mora da je efikasna, kvalitetna, kvalifikovana, odgovorna i, pre svega, na usluzi građanima i čitavom privrednom i ostalom sistemu.
Naime, građani kada govore o državnoj samoupravi, veoma često je doživljavaju kroz njenu sporost da se odgovori na njihove zahteve, da se odgovori na potrebe, da se izdaju određena uverenja, da se daju određena uputstva itd, pa i do takve situacije u kojoj se srećemo svakodnevno kada odlazimo nešto da obavimo u ove institucije, dolazak do samog šaltera, tu se, naravno, iz onog popularnog vica sreće obično Mica ubica koja stalno iznalazi nove i nove zahteve i stvara situaciju da je zaista utisak građana da je ta državna služba u stvari neefikasna, da je spora i da oni gube veliki broja sati čekanjem u redovima itd. i dolaze u situaciju da svoj posao ne mogu da urade i obave kvalitetno i na vreme.
Nekada je državna uprava u našoj zemlji bila dobro organizovana. Jasno se znalo šta ona radi, šta je osnovno, koje su njene funkcije, ko kome odgovara, kako i kolike su plate i kakvi su nivoi rada, stepeni kvalifikacija itd. To nije bilo tako teško, jer je u to vreme bio organizovan dobra, razvijen, raznorodan i efikasan realni sektor koji je radio i proizvodio. Postojao je, po mom utisku i jednom osećaju koji imam iz tog vremena, jedan odgovarajući, pravilan, što bi rekli, prirodni balans između zaposlenih u realnom sektoru i onih zaposlenim u državnoj upravi. Ljudi su se ravnomerno zapošljavali i na jednoj i na drugoj strani u oba sektora, školovali se, takođe, ravnopravno za oba sektora, ostvarivali u oba sektora takođe i pravo na penziju.
Imamo i taj podatak da je u državnoj upravi Srbije pre 2000. godine bilo skoro 9.000 zaposlenih, a država je u to vreme žestoko kritikovana da ima preveliki broj zaposlenih u državnoj upravi, da su to aparačici koji su u funkciji samo jednog određenog sistema, da je taj sistem preglomazan i neefikasan. Danas, međutim, 14 godina posle toga, u Srbiji imao preko 30.000 zaposlenih u državnoj upravi, a neki kažu i znatno više, skoro 40.000 do 50.000, što prosto ne verujem da je tako, jer duplo veći broj ljudi u stvari ukazuje na jednu neverovatnu situaciju, da mi nemamo tačan podatak koji je broj zaposlenih i koje su to vrste službe, a samim tim onda u kakvom su sve oni statusu, pri tome za ovih 14–15 godina imamo situaciju da je država sve manja i siromašnija. Kako je do toga došlo? Privreda je za ovih 14-15 godina pod idejom privatizacije uništena, ljudi su ostajali bez posla, prelazili na tržište rada, nažalost, bez efekta i bez mogućnosti da nađu nov posao. Posledica toga jeste da je rastao ovaj državni sektor kao jedina mogućnost za zapošljavanje ljudi bilo mladih ili onih koji su u međuvremenu ostajali bez posla ili na neki drugi način im je bilo potrebno novo zaposlenje.
Nama se u državi dogodio veliki broj nezaposlenih i socijalno ugroženih. Mladi koji su završavali svoje škole i studije u Srbiji su u ovom periodu ostajali bez perspektive i mogućnosti da se zaposle. Odlaze i odlazili su iz zemlje, a tu se onda otvaraju dva veoma velika problema. Jedan je radni i stručni, jer ono što je najbolje4 i sa najvećim obimom i kvalitetom i kvalifikacijom, najboljim znanjem odlazi iz zemlje. Mislim da u tom stručnom smislu postajemo hendikepirana država. S druge strane, imamo i demografski problem o kojem neću sada posebno govoriti, ali se zna na šta se odnosi. Kada nekoliko stotina hiljada mladih ode iz zemlje onda se javi i pitanje da nema obnavljanja stanovništva, nema reprodukcije itd, problemi sa kojima se Srbija danas otvoreno susreće. U takvoj situaciji penzioneri koji imaju jedino redovno primanja u suštini su došli u situaciju da izdržavaju mlade.
U takvim odnosima i obrazovanje i interesovanje za obrazovanje različitih struka je promenjeno, tako da danas mladi najčešće žele da postanu menadžeri, PR raznih službi i druga vrsta zanimanja su zanimanja koja ih interesuju, tako da nemamo više valjanih stručnih proizvodnih kadrova, jer nemaju ni gde da se zaposle, nema majstora koji bi takvu jednu situaciju pomogli itd.
U državi upravo očekujemo da rade obrazovani, stručni i odgovorni kadrovi, koji čine ovu službu dobrom i efikasnom. Očekujemo da ona bude stub društva koji je u službi i države i privrede i građana. Zato je dobro što se ove promene već danas prave.
Predlog ovog seta zakona za nas većinu koji smo se danas javili da raspravljamo, a i kako je sama ministarka u obrazloženju zakona rekla, je samo početak. U svakom slučaju, pozdravljam ovaj napor, pozdravljam sam cilj i rešenost. Naravno, pošto je i ministarka došla, želim lično da izrazim zadovoljstvo što njeno znanje i iskustvo i pre svega energija koju ima će biti utkana u ove predloge koji su i danas ovde, odnosno i sve buduće promene, a prema strategiji o kojoj je već bilo reči i koja je pominjana, očekuju nas velike promene, naročito u 2015. godini.
U svakom slučaju, gospođo ministarka, vaša stolica jeste vruća. Gotovo bih je uporedila sa sektorom privrede, da izdvojim posebno sektor finansija za koji smatram da je odgovornost ministra ono čega je malo ili čega nema, što je teško. U ove dve oblasti u privredi stvoriti jedan ambijent i obezbediti razvijanje proizvodnog sektora, obezbeđivanje zaposlenosti, što je nasušni problem Srbije, njenog opstanka i njene budućnosti. Svakako jeste veliki zadatak, ali jednako sa tako velikim zadatkom smatram i reformu državne uprave.
Promene o kojima je danas reč usklađuju položaj radnika u državnoj upravi sa usvojenim zakonima o radu i drugim zakonima koji su u međuvremenu u Srbiji doneti, kao i zakonima iz EU. Jedan od posebnih setova usaglašavanja naših propisa sa propisima EU upravo će biti i ovaj sektor, tako da velika pažnja tome treba da bude posvećena.
Međutim, kada govorimo o promenama koje se stvaraju kod nas, ja želim da istaknem i želim, pre svega, da verujem da mi to treba da uradimo i da to radimo radi sebe samih. Nije cilj sam nama, niti mi je moralno opravdanje, niti doživljavam to na takav način da to radi drugih. Svi naši napori u ovom vremenu moraju da budu usmereni ka tome da budemo odgovorni prema državi Srbiji, da budemo odgovorni prema našem narodu, prema samima nama i odgovorni prema onome kakvo ćemo lice Srbije ostaviti sutra za buduće generacije. Želim Srbiju koja će biti razvijena, u kojoj će postojati mogućnost za zapošljavanje mladih, koji će biti školovani za rad u sopstvenoj zemlji i koji će samim tim obezbediti njenu budućnost i trajanje na jedan kvalitetan način, na ponos, naravno, svih građana.
Kada kažemo državna uprava, mislim na sve službe po vertikali, od lokalne samouprave do Republike i želim da tu istaknem, da pored onoga što je jedno opšte shvatanje, jedan opšti utisak, da ima preveliki broj zaposlenih, da je pitanje u nekim slučajevima brzine i efikasnosti tih službi, da se u nekim situacijama srećemo sa problemima nedovoljne kompetentnosti zaposlenih u toj službi, da se srećemo sa pitanjem i problemima njihove nedovoljne motivacije posle naročito dugo godina rada u tome itd, želim da kažem da upravo u tim službama takođe ima veliki broj dobrih stručnjaka, entuzijasta, ljudi koji znaju svoj posao. Čak sam sa nekoliko takvih izrazitih velikih stručnjaka sam imala priliku i zadovoljstvo da radim, gde sam videla da oni i posle odlaska u penziju budu pozivani u vidu gostujućih saradnika ili na neki drugi način, naravno, na volonterskoj osnovi, da budu učesnici u izradi novih zakona ili propisa. To pokazuje da su oni čitav svoj radni vek u stvari bili posvećeni kvalitetnom radu u svojoj službi i imali su veliku motivaciju da taj nivo kvaliteta održe do kraja.
Međutim, gledajući ove zakone sada i gledajući stepenovanje stručne spreme prema određenim nivoima rada i zapošljavanja u državnoj upravi i broja godina koji je potreban za pojedini nivo rada, gledajući npr. od mlađih saradnika, pa do savetnika itd, vidimo da je, rekla bih, razvijena motivacija za mlade ljude koji se tu zapošljavaju do, recimo, sedme godine rada u toj određenoj struci. Kad dostigne sedmu godinu staža, dobija, kako sam ja razumela, neki najviši mogući administrativni status. Šta se događa posle 10, 15 ili 20 godina rada provedenih u službi? Kako ćemo te ljude, koji upravo na najbolji način znaju sve zamke i probleme kod donošenja određenih zakonskih propisa i potrebu njihovog usaglašavanja sa svim drugim ministarstvima i oblastima rada, da bi svi zakoni bili povezani u jednu celinu, kako ćemo njih motivisati da do kraja svog radnog veka, ako se opredele da im ovo bude služba i zanat do kraja, da budu motivisani da stalno uče, da stalno napreduju u službi i da stalno tu svoju motivaciju podižu na veći nivo?
Kada je o ovome reč, takođe želim da napomenem da je za rad i funkcionisanje države od posebnog značaja u svetu, a i kod samih građana, važan segment javnih delatnosti, obrazovanje i zdravstvo, na koji ubuduće u okviru ukupne reforme državne uprave, državnog miljea kompletnog, treba da bude, po meni, usmerena ogromna pažnja, jer u okviru zdravstva i u okviru školstva rade profesije koje su od ugleda, ali nedovoljno vrednovane i kroz plate, ali i nedovoljno poštovane, pošto se niz stvari kvalitetnih derogiralo u poslednjim godinama života, onda ispada da smo u stvari spustili nivo njihovog ugleda i samom platom, ali i njihovog odnosa.
S obzirom da oni na jedan kvalitetan način utiču na vaspitavanje mladih generacija, pre svega kada je reč o školama i profesorima, ili na lečenje i zdravstvenu sigurnost naših građana, kada je reč o lekarima, smatram da tim zanimanjima ubuduće treba posvetiti mnogo veću pažnju, da ne bude ono da njihova zanimanja zvuče, a ne zveče, to treba usaglasiti itd, i time ostvariti odgovarajući uticaj i položaj ovih profesija, ali istovremeno i obezbediti njihovu edukativnu, da tako kažem, funkciju i ulogu.
Kada je reč neposredno o zakonima koji se danas nalaze pred nama i promenama koje su oni predvideli, bilo je takođe reči o tome danas u diskusiji da su oni predloženi zakoni u stvari doneli male promene. Napomenuću samo neke. U odnosu na ono šta bi sve trebalo i šta očekujemo jesu relativno male, ali ja ih ne bi ni malo potcenjivala, jer one predstavljaju uslov da bi mogle da se obavljaju i ove druge. Na primer, meni su bili najkarakterističniji ciljevi koji su istaknuti na ovaj način: obezbediti jedinstvo sistema u radu organa i ustanova, ujednačiti ravnopravni položaj zaposlenih u njima, preciznije, smanjiti rashode, dalje, unapređenje službeničkog sistema, pojednostavljenje procedure prijema, pojednostavljenje postupaka u vezi sa ocenjivanjem rada. Tu je bilo reči o tome da treba obezbediti i postojanje kriterijuma koji bi bili jasni kada je o tome reč itd.
Zatim, vrši se usklađivanje uslova za obavljanje poslova u okviru zvanja državnih službenika na izvršilačkim radnim mestima i uslova za obavljanje poslova na položaju. Vrši se usklađivanje uslova za obavljanje poslova u okviru zvanja. Obezbeđuju se uslovi za rad i funkcionisanje organa uprave u punom kapacitetu do popune radnih mesta. Uvodi se institut v.d. vršenja službe za rad na određenom radnom mestu. Povećava se status načelnika upravnog okruga u skladu sa izmenama Zakona o državnoj upravi. Obezbeđuje se jedinstvo sistema u radu organa, organizacije u službi. Vrši se ujednačavanje radno-pravnog položaja zaposlenih i vrši se posebno stručno osposobljavanje, što smatram posebno važnim, stručno osposobljavanje, koje podrazumeva jedno od stvari ili kvaliteta na koje treba svi da se što više navikavamo u ovom modernom vremenu.
Naime, ne može škola biti jednom završena za svagda. Prosto, ovo moderno vreme i vreme elektronskih komunikacija sve vrste poslova upozorava i upućuje na to da se svakodnevno mora učiti. Ali, kada je reč o državnoj upravi, mislim da je tu posebno to izraženo i ta vrsta obaveze i odgovornosti naročito mora da bude prisutna.
Kada je reč o ovom setu zakona, smatram da treba biti usvojen, da treba dati podršku i da treba dati ministarki svaku drugu vrstu podrške da ono što je planirano za 2015. godinu bude obavljeno, njenim saradnicima da istraju u ovom poslu, zajedno sa svojim znanjem i kvalitetima koje neposredno imaju i da poduče u tom pravcu i mlade generacije. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Jovan Marković. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, uvažene kolege narodni poslanici, smatram da u svakom poslu, a posebno u poslovima koji su vezani za vođenje države i državnih institucija, važno je da postoji kontinuitet. Smatrao sam da sa vašim izborom u Vladu Republike Srbije vi možda imate najveću težinu, jer imate možda najveću obavezu, imajući u vidu vaše prethodno profesionalno angažovanje i iskustvo, da možda pokrenete tu temu i to pitanje, da li je ovom društvu u ovom trenutku potrebno da na svakom koraku, da u svakoj oblasti priča samo o reformama, da se odrekne prethodnih iskustava i kontinuiteta.
Smatrao sam da, bez obzira što pripadate Vladi ili političkoj grupaciji koja je poverenje građana dobila na izborima upravo sa parolom „promene i reforme“, možda upravo vi treba da skrenete pažnju da od danas, odnosno da od formiranja ove Vlade, nije počeo svet.
Kontinuitet, po meni, podrazumeva, pre svega, duboku analizu onoga što je bilo dobro i onoga što je bilo loše u prethodnom periodu. Ako biste krenuli od toga da su ljudi, pogotovo od 2000. godine, intenzivno i posvećeno radili na promenama, na reformama, na usklađivanju propisa i zakona sa evropskim standardima, onda biste zaključili da je usvajanjem Zakona o budžetskom sistemu 2005. godine, recimo pitanje lokalnih uprava, vrlo jasno, tačno i precizno definisano i pitanje finansije i nadležnosti i imovine i da je taj zakon na neki način dao prostor i šansu lokalnim upravama da se razvijaju.
Ako biste izvršili tu analizu dalje, videli biste da je veliki problem nastao 2011. godine sa usvajanjem Zakona o finansiranju lokalnih uprava. Primenom tog zakona smanjeni su transferi lokalnim upravama, dodate su nove nadležnosti, ukinuta je mogućnost da ministarstva i država pomažu i finansiraju projekte koji su značajni za lokalne uprave.
Dalje, 2013. godine, lokalne uprave su ponovo izložene velikim udarima, pre svega finansijskim. Tada je prethodna republička vlada ukinula transfere lokalnim upravama u iznosu od preko 25 milijardi dinara, kako bi popunila svoju rupu u budžetu. Sve je to dovelo do toga da su lokalne uprave došle na ivicu bankrota, da su sada ili u situaciji da duguju ogromne novce ili su u situaciji da povlače kredite za likvidnost.
Ono što je napravljeno u donošenju tih zakona, a više je štetilo lokalnim upravama od samog finansiranja, jeste pitanje preplitanja nadležnosti. U prethodne dve godine imate velike primere, odnosno vrlo upečatljive primere, kako se javašluk javnih preduzeća, ustanova, lokalnih institucija, republičkih institucija, negativno odražava upravo na funkcionisanje tih institucija, odnosno život ljudi. Primer Užica, odnosno primer zagađenja vode od pre osam meseci i jezera Vrujci, odnosno akumulacije „Vrujci“, možda najočitije govori o tome kako kroz preplitanje tih nadležnosti ispaštaju građani.
Naime, u drugoj polovini 2012. godine ukinut je novac u Fondu za zaštitu životne sredine koji je namenjen, recimo, za programe Agencije za zaštitu životne sredine i u ovom slučaju novac koji je bio namenjen za kvalitet površinskih voda, odnosno praćenje kvaliteta površinskih voda. Tvrdim da je to osnovni i najveći uzrok zbog čega je došlo do zagađenja vode i zbog čega nadležne institucije nisu na vreme i kako treba reagovale.
Ako biste primenili princip kontinuiteta i rekli građanima istinu, onda biste došli i do saznanja, odnosno do tog trenutka kada biste mogli da kažete i ljudima, koji danas čine političku elitu ili vode SNS, pa i gospodinu Babiću koji ovde sedi, da nije tačno da su povećane plate 72% u javnom sektoru 2010. godine.
Ovde imam podatke koji su vezani, recimo, za osnovno obrazovanje. U decembru 2007. godine nastavnik u osnovnoj školi je imao platu 32.578 dinara. U martu 2012. godine nastavnik u osnovnoj školi sa šestim stepenom je imao 39.740 dinara, što je oko 30 evra manja plata nego što je bila 2008. godine. Znači, postoje delatnosti, postoje oblasti gde nije bilo povećanja zarada i ja vas pozivam vas da možda hrabro izađete pred javnost, pa i pred ljude koji danas pokušavaju da stvore takvu sliku u javnosti i da kažete istinu, da nije tačno da je u svim oblastima, da je na svim poslovima bilo javašluka, da im kažete da nije tačno da je višak 500.000 ljudi u Srbiji koji rade u javnom sektoru i nije tačno da su svi radili loše i pogrešno u prethodnih ne znam koliko godina.
Ako biste išli tim tokom i tom logikom, videli biste da je Vlada 2010. godine, takođe, usvojila uredbu kojom je zahtevala od lokalnih uprava da se naprave kriterijumi, odnosno da se poštuju kriterijumi o broju zaposlenih u lokalnim upravama, u javnim preduzećima i institucijama, i videli biste da je ogroman broj lokalnih uprava tu uredbu poštovao. Grad Užice je, recimo, primenio tu uredbu. Smanjili smo broj zaposlenih, u tom trenutku, na nekih 150 ljudi u lokalnoj upravi, a u isto vreme imate Leskovac koji je imao preko 700 zaposlenih, a to je jedno nasleđe iz prethodnog perioda.
Ako bismo primenili taj princip kontinuiteta, onda bismo došli do trenutka kada bismo sa istinom izašli pred građane i rekli da nisu u pitanju, po svaku cenu, reforme koje će ići u nekom nepoznatom pravcu. U tom slučaju, vi biste mogli da se borite za prava ovih zaposlenih za koje mislim da jeste zaduženi i jeste nadležni, kao i da kažete istinu ljudima da nije tačno da sve počinje od danas.
Ono što mogu da vam kažem kao primer, bili ste pre nekoliko dana u Užicu, bio sam gradonačelnik Užica od 2008. do 2012. godine u vrlo teškom periodu, vrlo teškoj krizi, jeste da smo uspeli sa okupljanjem ljudi, sa tim što sam verovao u institucije, u snagu ljudi, da završimo ogroman broj poslova, koji su godinama čekali na realizaciju, i gasovod, i deponiju, i 100 kilometara ulica, i bazen, i stadion, i carinu, kao i mnoge druge poslove. Pokrenuli smo pitanje razvoja grada sa lokalnog nivoa.
Ako u ovom slučaju očekujete podršku i javnosti i zaposlenih u javnom sektoru…

Vreme.

Završavam. Još jednu rečenicu.
… za koje ste nadležni, mislim da je prvi i osnovni korak da sa vizijom koju ste predstavili u planu vašeg daljeg delovanja i ministarstva, takođe, ukažete na to da postoje pozitivna iskustva, da postoji pozitivna praksa i da postoji snaga u tim institucijama koja može da odvoji dobro od lošeg. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika.