Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani poslanici, da nastavimo sa današnjim radom.
Pred nama se danas nalazi set od četiri zakona koji regulišu na bolji, odgovorniji i jeftiniji način deo poslova iz aparata državne uprave, odnosno položaj i rad državnih službenika.
Kada govorim uopšte o poslovima u okviru državne uprave, pod tim podrazumevam u stvari sve od lokalne samouprave do rada republičkih organa i tako ću se u odnosu na to ja odnositi.
U svakom slučaju, treba dobro pohvaliti ove predloge i Socijalistička partija Srbije će glasati za ove zakone koji su predloženi.
Videla sam iz predloga prijavljenih za diskusiju da jedan broj poslanika će govoriti protiv ovih predloga zakona i da u tom smislu će tako i glasati. Kada sam to uočila, pitala sam sebe šta znači danas biti protiv ovih predloga zakona, da li i to znači opredeljivanje za stanje kakvo je danas ili možda još i gore od toga, a to znači da se povećava broj zaposlenih, stalno povećanje tog broja koji ide bez kriterijuma, znanja i struke, stvaranje novih službi, agencija, fondova, za koje neke i ne znamo kao građani da postoje, a pri tome položaj zaposlenih u njima često je različit od onih zaposlenih u državnoj upravi, pre svega mislimo na ministarstva i smatram da je takvo stanje inače nedopustivo.
Mi imamo situaciju u takvim institucijama da direktori novoformiranih agencija, fondova itd. nekoliko puta imaju veću platu, pa i zaposleni u odnosu na plate ministara. Lično smatram da su poslovi ministra, predsednika Vlade i predsednika države itd. najodgovorniji poslovi u zemlji i, po meni, trebalo bi ih tako i kroz plate i valorizovati i ocenjivati.
U svakom slučaju, o tome je više govorio naš ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe gospodin Milisav Petronijević i ja se dalje neću time baviti. Ovo je samo u smislu određene napomene.
Dakle, kada je reč o ovim predlozima zakona, ja sam za to da se oni usvoje, da te promene idu što brže i što pre, jer državna uprava mora da je efikasna, kvalitetna, kvalifikovana, odgovorna i, pre svega, na usluzi građanima i čitavom privrednom i ostalom sistemu.
Naime, građani kada govore o državnoj samoupravi, veoma često je doživljavaju kroz njenu sporost da se odgovori na njihove zahteve, da se odgovori na potrebe, da se izdaju određena uverenja, da se daju određena uputstva itd, pa i do takve situacije u kojoj se srećemo svakodnevno kada odlazimo nešto da obavimo u ove institucije, dolazak do samog šaltera, tu se, naravno, iz onog popularnog vica sreće obično Mica ubica koja stalno iznalazi nove i nove zahteve i stvara situaciju da je zaista utisak građana da je ta državna služba u stvari neefikasna, da je spora i da oni gube veliki broja sati čekanjem u redovima itd. i dolaze u situaciju da svoj posao ne mogu da urade i obave kvalitetno i na vreme.
Nekada je državna uprava u našoj zemlji bila dobro organizovana. Jasno se znalo šta ona radi, šta je osnovno, koje su njene funkcije, ko kome odgovara, kako i kolike su plate i kakvi su nivoi rada, stepeni kvalifikacija itd. To nije bilo tako teško, jer je u to vreme bio organizovan dobra, razvijen, raznorodan i efikasan realni sektor koji je radio i proizvodio. Postojao je, po mom utisku i jednom osećaju koji imam iz tog vremena, jedan odgovarajući, pravilan, što bi rekli, prirodni balans između zaposlenih u realnom sektoru i onih zaposlenim u državnoj upravi. Ljudi su se ravnomerno zapošljavali i na jednoj i na drugoj strani u oba sektora, školovali se, takođe, ravnopravno za oba sektora, ostvarivali u oba sektora takođe i pravo na penziju.
Imamo i taj podatak da je u državnoj upravi Srbije pre 2000. godine bilo skoro 9.000 zaposlenih, a država je u to vreme žestoko kritikovana da ima preveliki broj zaposlenih u državnoj upravi, da su to aparačici koji su u funkciji samo jednog određenog sistema, da je taj sistem preglomazan i neefikasan. Danas, međutim, 14 godina posle toga, u Srbiji imao preko 30.000 zaposlenih u državnoj upravi, a neki kažu i znatno više, skoro 40.000 do 50.000, što prosto ne verujem da je tako, jer duplo veći broj ljudi u stvari ukazuje na jednu neverovatnu situaciju, da mi nemamo tačan podatak koji je broj zaposlenih i koje su to vrste službe, a samim tim onda u kakvom su sve oni statusu, pri tome za ovih 14–15 godina imamo situaciju da je država sve manja i siromašnija. Kako je do toga došlo? Privreda je za ovih 14-15 godina pod idejom privatizacije uništena, ljudi su ostajali bez posla, prelazili na tržište rada, nažalost, bez efekta i bez mogućnosti da nađu nov posao. Posledica toga jeste da je rastao ovaj državni sektor kao jedina mogućnost za zapošljavanje ljudi bilo mladih ili onih koji su u međuvremenu ostajali bez posla ili na neki drugi način im je bilo potrebno novo zaposlenje.
Nama se u državi dogodio veliki broj nezaposlenih i socijalno ugroženih. Mladi koji su završavali svoje škole i studije u Srbiji su u ovom periodu ostajali bez perspektive i mogućnosti da se zaposle. Odlaze i odlazili su iz zemlje, a tu se onda otvaraju dva veoma velika problema. Jedan je radni i stručni, jer ono što je najbolje4 i sa najvećim obimom i kvalitetom i kvalifikacijom, najboljim znanjem odlazi iz zemlje. Mislim da u tom stručnom smislu postajemo hendikepirana država. S druge strane, imamo i demografski problem o kojem neću sada posebno govoriti, ali se zna na šta se odnosi. Kada nekoliko stotina hiljada mladih ode iz zemlje onda se javi i pitanje da nema obnavljanja stanovništva, nema reprodukcije itd, problemi sa kojima se Srbija danas otvoreno susreće. U takvoj situaciji penzioneri koji imaju jedino redovno primanja u suštini su došli u situaciju da izdržavaju mlade.
U takvim odnosima i obrazovanje i interesovanje za obrazovanje različitih struka je promenjeno, tako da danas mladi najčešće žele da postanu menadžeri, PR raznih službi i druga vrsta zanimanja su zanimanja koja ih interesuju, tako da nemamo više valjanih stručnih proizvodnih kadrova, jer nemaju ni gde da se zaposle, nema majstora koji bi takvu jednu situaciju pomogli itd.
U državi upravo očekujemo da rade obrazovani, stručni i odgovorni kadrovi, koji čine ovu službu dobrom i efikasnom. Očekujemo da ona bude stub društva koji je u službi i države i privrede i građana. Zato je dobro što se ove promene već danas prave.
Predlog ovog seta zakona za nas većinu koji smo se danas javili da raspravljamo, a i kako je sama ministarka u obrazloženju zakona rekla, je samo početak. U svakom slučaju, pozdravljam ovaj napor, pozdravljam sam cilj i rešenost. Naravno, pošto je i ministarka došla, želim lično da izrazim zadovoljstvo što njeno znanje i iskustvo i pre svega energija koju ima će biti utkana u ove predloge koji su i danas ovde, odnosno i sve buduće promene, a prema strategiji o kojoj je već bilo reči i koja je pominjana, očekuju nas velike promene, naročito u 2015. godini.
U svakom slučaju, gospođo ministarka, vaša stolica jeste vruća. Gotovo bih je uporedila sa sektorom privrede, da izdvojim posebno sektor finansija za koji smatram da je odgovornost ministra ono čega je malo ili čega nema, što je teško. U ove dve oblasti u privredi stvoriti jedan ambijent i obezbediti razvijanje proizvodnog sektora, obezbeđivanje zaposlenosti, što je nasušni problem Srbije, njenog opstanka i njene budućnosti. Svakako jeste veliki zadatak, ali jednako sa tako velikim zadatkom smatram i reformu državne uprave.
Promene o kojima je danas reč usklađuju položaj radnika u državnoj upravi sa usvojenim zakonima o radu i drugim zakonima koji su u međuvremenu u Srbiji doneti, kao i zakonima iz EU. Jedan od posebnih setova usaglašavanja naših propisa sa propisima EU upravo će biti i ovaj sektor, tako da velika pažnja tome treba da bude posvećena.
Međutim, kada govorimo o promenama koje se stvaraju kod nas, ja želim da istaknem i želim, pre svega, da verujem da mi to treba da uradimo i da to radimo radi sebe samih. Nije cilj sam nama, niti mi je moralno opravdanje, niti doživljavam to na takav način da to radi drugih. Svi naši napori u ovom vremenu moraju da budu usmereni ka tome da budemo odgovorni prema državi Srbiji, da budemo odgovorni prema našem narodu, prema samima nama i odgovorni prema onome kakvo ćemo lice Srbije ostaviti sutra za buduće generacije. Želim Srbiju koja će biti razvijena, u kojoj će postojati mogućnost za zapošljavanje mladih, koji će biti školovani za rad u sopstvenoj zemlji i koji će samim tim obezbediti njenu budućnost i trajanje na jedan kvalitetan način, na ponos, naravno, svih građana.
Kada kažemo državna uprava, mislim na sve službe po vertikali, od lokalne samouprave do Republike i želim da tu istaknem, da pored onoga što je jedno opšte shvatanje, jedan opšti utisak, da ima preveliki broj zaposlenih, da je pitanje u nekim slučajevima brzine i efikasnosti tih službi, da se u nekim situacijama srećemo sa problemima nedovoljne kompetentnosti zaposlenih u toj službi, da se srećemo sa pitanjem i problemima njihove nedovoljne motivacije posle naročito dugo godina rada u tome itd, želim da kažem da upravo u tim službama takođe ima veliki broj dobrih stručnjaka, entuzijasta, ljudi koji znaju svoj posao. Čak sam sa nekoliko takvih izrazitih velikih stručnjaka sam imala priliku i zadovoljstvo da radim, gde sam videla da oni i posle odlaska u penziju budu pozivani u vidu gostujućih saradnika ili na neki drugi način, naravno, na volonterskoj osnovi, da budu učesnici u izradi novih zakona ili propisa. To pokazuje da su oni čitav svoj radni vek u stvari bili posvećeni kvalitetnom radu u svojoj službi i imali su veliku motivaciju da taj nivo kvaliteta održe do kraja.
Međutim, gledajući ove zakone sada i gledajući stepenovanje stručne spreme prema određenim nivoima rada i zapošljavanja u državnoj upravi i broja godina koji je potreban za pojedini nivo rada, gledajući npr. od mlađih saradnika, pa do savetnika itd, vidimo da je, rekla bih, razvijena motivacija za mlade ljude koji se tu zapošljavaju do, recimo, sedme godine rada u toj određenoj struci. Kad dostigne sedmu godinu staža, dobija, kako sam ja razumela, neki najviši mogući administrativni status. Šta se događa posle 10, 15 ili 20 godina rada provedenih u službi? Kako ćemo te ljude, koji upravo na najbolji način znaju sve zamke i probleme kod donošenja određenih zakonskih propisa i potrebu njihovog usaglašavanja sa svim drugim ministarstvima i oblastima rada, da bi svi zakoni bili povezani u jednu celinu, kako ćemo njih motivisati da do kraja svog radnog veka, ako se opredele da im ovo bude služba i zanat do kraja, da budu motivisani da stalno uče, da stalno napreduju u službi i da stalno tu svoju motivaciju podižu na veći nivo?
Kada je o ovome reč, takođe želim da napomenem da je za rad i funkcionisanje države od posebnog značaja u svetu, a i kod samih građana, važan segment javnih delatnosti, obrazovanje i zdravstvo, na koji ubuduće u okviru ukupne reforme državne uprave, državnog miljea kompletnog, treba da bude, po meni, usmerena ogromna pažnja, jer u okviru zdravstva i u okviru školstva rade profesije koje su od ugleda, ali nedovoljno vrednovane i kroz plate, ali i nedovoljno poštovane, pošto se niz stvari kvalitetnih derogiralo u poslednjim godinama života, onda ispada da smo u stvari spustili nivo njihovog ugleda i samom platom, ali i njihovog odnosa.
S obzirom da oni na jedan kvalitetan način utiču na vaspitavanje mladih generacija, pre svega kada je reč o školama i profesorima, ili na lečenje i zdravstvenu sigurnost naših građana, kada je reč o lekarima, smatram da tim zanimanjima ubuduće treba posvetiti mnogo veću pažnju, da ne bude ono da njihova zanimanja zvuče, a ne zveče, to treba usaglasiti itd, i time ostvariti odgovarajući uticaj i položaj ovih profesija, ali istovremeno i obezbediti njihovu edukativnu, da tako kažem, funkciju i ulogu.
Kada je reč neposredno o zakonima koji se danas nalaze pred nama i promenama koje su oni predvideli, bilo je takođe reči o tome danas u diskusiji da su oni predloženi zakoni u stvari doneli male promene. Napomenuću samo neke. U odnosu na ono šta bi sve trebalo i šta očekujemo jesu relativno male, ali ja ih ne bi ni malo potcenjivala, jer one predstavljaju uslov da bi mogle da se obavljaju i ove druge. Na primer, meni su bili najkarakterističniji ciljevi koji su istaknuti na ovaj način: obezbediti jedinstvo sistema u radu organa i ustanova, ujednačiti ravnopravni položaj zaposlenih u njima, preciznije, smanjiti rashode, dalje, unapređenje službeničkog sistema, pojednostavljenje procedure prijema, pojednostavljenje postupaka u vezi sa ocenjivanjem rada. Tu je bilo reči o tome da treba obezbediti i postojanje kriterijuma koji bi bili jasni kada je o tome reč itd.
Zatim, vrši se usklađivanje uslova za obavljanje poslova u okviru zvanja državnih službenika na izvršilačkim radnim mestima i uslova za obavljanje poslova na položaju. Vrši se usklađivanje uslova za obavljanje poslova u okviru zvanja. Obezbeđuju se uslovi za rad i funkcionisanje organa uprave u punom kapacitetu do popune radnih mesta. Uvodi se institut v.d. vršenja službe za rad na određenom radnom mestu. Povećava se status načelnika upravnog okruga u skladu sa izmenama Zakona o državnoj upravi. Obezbeđuje se jedinstvo sistema u radu organa, organizacije u službi. Vrši se ujednačavanje radno-pravnog položaja zaposlenih i vrši se posebno stručno osposobljavanje, što smatram posebno važnim, stručno osposobljavanje, koje podrazumeva jedno od stvari ili kvaliteta na koje treba svi da se što više navikavamo u ovom modernom vremenu.
Naime, ne može škola biti jednom završena za svagda. Prosto, ovo moderno vreme i vreme elektronskih komunikacija sve vrste poslova upozorava i upućuje na to da se svakodnevno mora učiti. Ali, kada je reč o državnoj upravi, mislim da je tu posebno to izraženo i ta vrsta obaveze i odgovornosti naročito mora da bude prisutna.
Kada je reč o ovom setu zakona, smatram da treba biti usvojen, da treba dati podršku i da treba dati ministarki svaku drugu vrstu podrške da ono što je planirano za 2015. godinu bude obavljeno, njenim saradnicima da istraju u ovom poslu, zajedno sa svojim znanjem i kvalitetima koje neposredno imaju i da poduče u tom pravcu i mlade generacije. Hvala.