Hvala, predsedavajući.
Imajući u vidu suštinu amandmana, nadovezaću se na ono što je koleginica Stojiljković započela kao temu, ali ovde nisu u pitanju migracije, ovde su u pitanju „pozitivne migracije“ ili fluktuacije stanovništva, i to mladih ljudi. To je upravo vezano za one pitanje koje sam ja pre podne postavio ministru i dobio delimičan odgovor.
Naime, nadovezujući se na izlaganje gospođe Stojiljković, moram da istaknem jednu činjenicu koju niko ne može da dovede u sumnju. Pre svega, opravdanost ovakve pojave da se što više kretanja mladih, radi sticanja akademskih zvanja, prepoznala još pre 36 godina, kada je 1978. godine upravo u Užicu otvorena tri odeljenja Beogradskog univerziteta. Tada je to bilo odeljenje Pravnog, Mašinskog i Ekonomskog fakulteta. Ta ista opravdanost je bila prepoznata, doduše ne za Užice ali za širu regiju Srbije, od strane ranijeg ministarstva koje je predvodio prof. dr Žarko Obradović, kada je čak u Republici Srbiji otvoreno pet integrisanih univerziteta.
Ono što zagovornici amandmana traže nije sporno, sa stanovišta interesa stanovništva sa te teritorije. Opravdanost takvog zahteva ceniće ministarstvo i država. Ali, ono što podrazumeva zahtev, zahtev građana zapadne Srbije, kome gravitiraju zaista brojne opštine sa teritorije Republike Crne Gore, sa teritorije Republike Srpske, jeste upravo činjenica da je Užice bilo i treba da bude centar sticanja akademskih zvanja, prema studijskim programima koji će, nadam se, biti uskoro i odobreni i potvrđeni.
Danas, kad smo razgovarali na ovu temu, zamolio sam samo da se proveri da li je zaista Nacionalni savet za visoko obrazovanje dao pozitivnu ili negativnu ocenu za osnivanje integrisanog univerziteta u Užicu, tim pre što je jedna takva odluka sa predlogom za usvajanje osnivačkog akta integrisanog univerziteta u Užicu već bila na sednici Vlade. Dakle, mi smo na jedan korak od nečega što podrazumeva afirmaciju jednog područja koje nije malo, a to je područje zapadne Srbije. To je područje koje će na ovaj način dobiti mnogo. Ono što se tražilo amandmanom, dobila bi jedna regija u Srbiji i to mnogo. A šta je to mnogo? Pre svega, cirkulacija robe i ljudi, pre svega mladih, samim tim ekonomski napredak jedne regije koja je poprilično zaostala.
Neću podsećati ovde kolege narodne poslanike koliko je Zlatiborski okrug privredno ruiniran, koliko bi se na taj način povezivanjem sa određenim studijskim programima učinio privredni preporod za takvu regiju, pogotovo kada se ima u vidu činjenica da je u elaboratu za osnivanje integrisanog univerziteta sadržano nešto što može da bude na nivou studijskih programa vezanih za informacione tehnologije, a to je nešto što se može smatrati najpropulzivnijim zanimanjem današnjice. I zaista, mislim da bi bilo jako značajno da Užice bude centar jednog takvog obrazovnog sistema i jedne takve visokoškolske ustanove, odnosno više visokoškolskih ustanova u okviru integrisanog univerziteta.
Zato ću podržati izlaganje koleginice Ivane Stojiljković. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Jovanoviću.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uz puno uvažavanje usmenog obrazloženja gospodina Halimija i uveren u najbolju moguću nameru predlagača ovog amandman, predlažem da se odbije ovaj amandman, amandman na član 28. Predloga zakona o visokom obrazovanju, iz krajnje logičnih i racionalnih razloga, koji su sadržani u obrazloženju Vlade Republike Srbije. Ne bih sada čitao obrazloženje. Pretpostavljam da ste upoznati sa sadržaj obrazloženja.
Međutim, ono što je dodatno problematično u ovom obrazloženju predlagača ovog amandmana je i netačno navođenje regija u Srbiji. Kaže se u jednom trenutku da je veliki broj mladih ljudi iz regije Sandžak svoje studije završilo na Sarajevskom univerzitetu, a dodatnu otežavajuću okolnost u zapošljavanju ili u obavljanju pripravničkog staža predstavlja i postupak nostrifikacije diploma.
Uz dužno poštovanje, pokušao sam i potrudio sam se da pronađem taj izraz u zvaničnim aktima Republike Srbije. Međutim, nisam uspeo. Istine radi, u Srbiji postoje statistički regioni i regije. Bilo ih je sedam, ako se ne varam, do 2010. godine. Dakle, Vojvodina, Beograd, zapadni region, istočni region, centralni, južni, Kosovo i Metohija. Od 2010. godine, promenom zakona, uvodi se pet statističkih regiona: Beograd, Vojvodina, Šumadija i zapadna Srbija, južna i istočna Srbija i Kosovo i Metohija. Dalje, u Srbiji postoje upravni okruzi. Ima ih 29 plus Beograd, ali ni tu se ne spominje taj naziv „Sandžak“. Iz svih razloga koje sam naveo, predlažem da se odbije ovaj amandman. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Markoviću.
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Pošto su prethodne kolege dale doprinos u diskusiji na ovaj amandman, dopuniću neke stvari. Počeću od poslednjeg govornika.
Znamo svi postojeću situaciju, trenutna zakona i ustavna rešenja, ali svesni smo da to nije statično, da se društveni procesi menjaju, menjaju se okolnosti. U mom obraćanju maločas spominjao sam termin „Preševska dolina“ sa kojim smo izlazili tri puta na parlamentarne izbore. Termin „Sandžak“ je još poznatiji. Ne bih ulazio u neku raspravu kada se radi o terminima koji su u svakodnevnoj upotrebi. Niko nikoga ne može sprečiti da zastupa mišljenja za neka buduća rešenja, koja predstoje u okviru regionalizacije svake države koja pretenduje da ulazi u evropske integracije.
Suštinski, oko amandmana, gospodin Jovanović je spomenuo da nije u interesu građana na tom području ono što je u tom amandmanu izneto.
Maločas sam pokušao da iznesem stvarno ozbiljne probleme. Stvarno je teška situacija kada jedna porodica bez jednog dinara, bez ikakve državne pomoći finansira decu, završavaju fakultete, završavaju visokoškolske ustanove, a ne mogu da se zaposle u Preševu, Bujanovcu i Medveđi. Onda to prouzrokuje ono što sam već rekao – odlazak ili na Kosovo ili u države evropske zajednice.
Rekao sam, u redu je sasvim što se ovde u obrazloženju razmišlja o tome da se naši stručni kadrovi vraćaju iz Evrope i iz drugih svetskih država, ali dajte da ovo u celini sagledamo. Jer, ovo je opšti problem države, ali je naročito karakterističan sad kad su u pitanju manjine, a naročito u ovom slučaju i Albanci na jugu. Imate slične, ako ne istog intenziteta, probleme sa Bošnjacima u Sandžaku.
I šta sad? Studirali ljudi u Sarajevu i treba da pretrpe ovde neverovatno mučne dosadašnje procedure da bi došli do prava da rade, iako su završili kao svi drugi njihovi vršnjaci iste fakultete, iste programe. O tome je sad reč. Stvarno je nekorektno da se kaže apriori da to nije u interesu građana, a ono se preko poslanika u ime građana ovde iznosi.
Ne ulazim u tu problematiku tih specijalnih veza sa Republikom Srpskom, ali je, po meni, suština, cilj je da se ostvaruje praktični interes, da nema nostrifikacija, da mogu ljudi odmah da rade kad završe fakultete u Banjaluci. Zašto ne bi omogućili da što kraće i što brže da i oni koji su završili u Sarajevu, oni koji su završili u Prištini, Tirani, Tetovu ili Skoplju, da iste te mogućnosti imaju za dalji razvoj, za zapošljavanje, za dalji život?
Tu je, po meni, suština problema. Opet ponavljam, ako ima političke volje, kao što je bilo 2002. godine, tada je, kažem, veoma elegantno, veoma efikasno Ministarstvo prosvete rešilo problem, a nije ga bilo rešilo 11 godina ranije. Zato i sada, ako ima političke volje, problemi se rešavaju.
Amandman je samo imao cilj, ne decidno da se zakonskom normom sada da obaveza, nego da postoji mogućnost da se i preko međunarodnih ugovora i sporazuma dozvoljava malo, ne malo, nego poprilično efikasniji način rešavanja priznavanja visokoškolskih diploma. Hvala vam.

Zahvaljujem gospodine Halimi.
Za reč se javio narodni poslanik Vladimir Đukanović.
Izvolite gospodine Đukanoviću.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Zanimljiv je ovakav predlog, ali naravno da je to nešto što je neizvodljivo, jer mi moramo da budemo potpuno precizni.
Ako već govorimo o Republici Srpskoj, bar do 2006. godine, koliko vidim ovde da je i oročeno, mnogi univerziteti u Republici Srpskoj su radili po programu Republike Srbije. Samim tim je potpuno logično da naša država može da prizna bez problema takvu diplomu.
Što se tiče univerziteta u Sarajevu, to je strana država i strani program. Vi ne možete tek tako da priznajete, već morate po ovom zakonu kako i ovde zaista važi, vezano za nostrifikaciju diplome.
Uvaženi prethodnik je spomenuo da mnogi studenti idu pa, kaže, studiraju na Kosovu, kao da je to neka druga država. Ja zaista nemam ništa protiv što će neko možda u Prištini završiti fakultet, s obzirom da, pretpostavljam, po Briselskom sporazumu će i doći do tih nekih usaglašavanja, ali ja, recimo, doživljavam taj univerzitet tamo kao univerzitet Republike Srbije, kao što i Kosovo i Metohiju doživljavam kao sastavni deo Republike Srbije.
Tako da, ne vidim ni u budućnosti neki problem ako neko svoj fakultet završi u Prištini. Čak, naprotiv, to je deo Republike Srbije i samim tim, svakako, da će ta diploma verovatno, na neki način, moći u budućnosti da se prizna, odnosno da se pronađe neko rešenje za takve stvari. Hvala vam.

Zahvaljujem gospodine Đukanoviću.
Za reč se javio narodni poslanik Riza Halimi.

Kratko ću.
Gospodine Đukanoviću, ovo je suština o čemu vi govorite. Ostavimo politička raspoloženja i stavove o tome kako ko doživljava Kosovo. Nego, kako da rešimo problem naših građana, naših ljudi?
Slažem se kad kažete – nema problema da se priznaju te diplome. Pa, nek se priznaju. Zašto je trebalo prvo čekati 12 godina i te diplome nisu bile priznate? I zašto se sad opet čeka, verovatno, nekih šest godina? Zašto toliko ispaštaju ljudi? zašto moraju da napuštaju svoja rodna mesta i da se snađu u belom svetu, da rizikuju živote, a znate šta se desilo, dosta tragičnih događaja, jer nemaju rešeno pored ostalog i ove probleme.
Vi veoma olako kažete – to će biti rešeno. Postavljam pitanje – kada? Ako je Ustavni sud pre više od četiri meseca doneo rešenje koje je doneo, da se ne mogu priznavati, da se zapravo osporava rešenje bivšeg predsednika Vlade, Cvetkovića i ta uredba je stavljena van snage, a indirektno je stavljen van snage i Briselski sporazum. I prošli put sam postavio pitanje – šta ćemo dalje? Kako ćemo, već od momenta kada je Ustavni sud osporio Briselski sporazum, više nijedan univerzitet ne prima zahteve studenata koji su završili fakultete u Prištini. Albanski jezik ne mogu da nostrifikuju u Beogradu.

Isteklo vam je vreme gospodine Halimi.
Siguran sam da ćete posle amandmana 36 biti zadovoljni, tako da će vaša diskusija imati smisla.
Na član 30. amandman je podnela narodna poslanica Jovana Jovanović.
Vlada i Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 32. amandman su zajedno podneli narodni poslanici mr Aleksandra Jerkov, Dejan Nikolić, Vesna Martinović i Borislav Stefanović.
Vlada i Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodna poslanica mr Aleksandra Jerkov.