Hvala lepo.
Dame i gospodo narodni poslanici, želela sam da se javim još po amandmanu gospodina Živkovića i gospodina Pavićevića, pa nisam dobila reč, mada sam bila u sistemu. Obzirom da je rasprava otišla veoma daleko, iskoristila sam priliku da se javim po amandmanu poslaničke grupe Demokratske stranke.
Naime, prihvatanjem ili neprihvatanjem ovog amandmana, ovaj predlog izmena i dopuna zakona, koji je zaista kvalitetan i zaista unapređuje prethodni zakon, bi možda dobio još jednu kvalitetniju dimenziju. Ali, ono o čemu ovde danas govorimo i što smo otvorili ozbiljnu raspravu, jeste pitanje čestitosti, ne samo akademske, i očigledno da je naše društvo postalo gladno ove kategorije.
Zašto smatram da je mogao biti usvojen ovaj amandman, a takođe sam saglasna i da ne bude usvojen? Zato što se ta kategorija, etička kategorija, ne propisuje zakonom. Kako reče malopređašnji govornik, ona mora da postoji u društvu. Sa njom se ne rađamo, tu moram da ispravim gospodina Babića, ona se stiče. Rađamo se samo sa četiri bazična straha. Dakle, to je jedna etička kategorija koja se u životu stiče i nju u akademsku zajednicu donosite iz svog prethodnog života i vaspitanja, dugogodišnjeg obrazovanja i vaspitanja. Prekasno je da mi akademsku čestitost u društvu propišemo a da nam na svim ostalim segmentima društva i delatnosti i delovanja ona ne postoji.
Zato ću vas sada sve podsetiti, kao i javnost Srbije, na jedan trenutak čestitosti ili nečestitosti i podsetiti uopšte građane Srbije da čestitost ne nastaje zakonom i izmenama Zakona o visokom obrazovanju. Za čestitost u društvu smo svi odgovorni, kao i ovaj dom, naravno, iza svih onih naših nekoliko desetina hiljada birača koji stoje iza svakog od nas koji je ušao u ovaj dom. Ali, kada smo o obrazovanju, obrazovanje kao sistem je najodgovornije za postojanje ove kategorije u društvu, za vaspitavanje ove kategorije. I ne može se ona vaspitati na visokim školama. Ona se vaspitava u predškolskim ustanovama i osnovnim školskim ustanovama. Tu je koren čestitosti. Naravno, i u porodici, pre svega.
Opet ću vas vratiti na jedan trenutak od pre dve godine. Ako se sećate, i tada smo, a ja ne želim da se na ovaj način udvaram biračima, smatram ih vrlo odgovornim za ono što se desilo, dakle, tada smo bili svedoci jednog nemilog događaja u osnovnom školskom obrazovanju, kada su se prodavali ili provalili testovi u osmom razredu za prijem u srednje škole. Bili smo tada spremni da razvrgnemo ministra, koji je najmanje odgovoran, odnosno najmanje kriv zato što se desilo. I cela zajednica i novinari i javnost su se uzburkali i unemirili. Ali, postaviću sad pitanje te čestitosti. Šta je sa roditeljima? Šta je sa građanima koji svom 15-to godišnjaku, tinejdžeru, kupe testove na početku ulaska u neki ozbiljan život? Kakvi su oni vaspitači? Ko su ti ljudi? Gde je njihova čestitost? Kakvu poruku šalju svom detetu? I kakav će to akademski građanin da bude?
O tome kao društvo moramo da se zamislimo. Ne možemo pred tim da zatvaramo oči, bez obzira što to jesu ili nisu nečiji birači. Ljudi to rade. Građani to rade. Dakle, mi moramo kao društvo imati jasan cilj šta želimo u svom društvu da imamo u budućnosti. Želimo čestitost, ne akademsku čestitost, želimo da budemo društvo čestitih ljudi. Opet ću se vratiti na prethodnog govornika da svako bude čestit i vozač i trgovac i kafe kuvarica i žena od koje kupujemo na pijaci neke proizvode.
Dakle, mi treba da budemo čestiti ljudi. To se vaspitava na mnogo nižem nivou. To je princip mnogo nižeg nivoa. To je ona reforma o kojoj sam govorila u svom uvodnom izlaganju gospodinu ministru i obzirom da je mlad čovek želim mu više mandata jer to jeste kontinuirani proces koji stalno traje u društvu i to jeste pravi i jedini način da dobijemo jedno moderno, bogato i srećno društvo i to jeste naš cilj. Dakle, čestitost na svim nivoima.
Moramo da se setimo svih momenata gde smo pokazali kao društvo, ne samo mi u politici, ne samo akademski građani da nismo čestiti i svi oni bezimeni koji su pokušali nečestitošću da nešto ostvare nedovoljno odgovorni i nedovoljno obavešteni, spremni da prihvate da taj postupak pokazuje mnogo ozbiljnije probleme u društvu i mnogo ozbiljnije rane društva i mnogo ozbiljniju metastazu osnovnih etičkih principa koji moraju da nam budu zakonodavni, koji moraju da budu zakonomernost života da bismo imali društvo u kome će naše buduće generacije, o kojima danas govorimo, akademski građani naši, naši mladi kojima ostavljamo ovo društvo, moći da naprave Srbiju koja će biti po njihovoj meri.
