Ali, onda činite isto što zamerate drugima i ne ulazim u to da li je istina ili ne.

Uzimate mi vreme nepotrebno.
Dakle, ministarstvo Republike Srbije je prenelo upravljanje i gazdovanje 6.000 kilometara puta u Vojvodini na AP Vojvodinu iako ona nema preduzeće za to. Onda su to preneli na lokalne samouprave, pa su onda na kraju to preneli na „Puteve Srbije“ javno preduzeće, apropo onog mosta koji je danas dosta spominjan, tako da to nema veze sa istinom što smo ovde čuli malopre. Nikakve veze, čak da je nacrtaju ne bi je prepoznali, ali to nikoga ovde ne zaustavlja da iznosi šta mu padne napamet.
Takođe, tu se sada pojavljuje priča o gubicima, o jednom nenarodnom zlom režimu, jednom nedomaćinskom poslovanju jednog preduzeća na čijem je čelu bio prijatelj i drug po struci i vaterpolu, gospodin Sovrović, gospodina Babića i on je bio uz nas, ali je ostao uz Naprednjake. Dakle, taj isti koji je pravio te gubitke i sve to što pričaju, onda prešao kod vas, pa ste ga hapsili posle. Znači, istine radi, to se mora reći.
Imamo sporazum koji reguliše preventivno da se dve države pripreme za nepogodu, za kataklizmu, za užas, za poplavu, za požar i mi umesto o tome kako ćete vi to da uradite, poukani, naučeni na vašem neznanju i nesposobnosti tokom poplava u maju, umesto o tome da pričamo, mi sada pričamo šta je radio bivši režim, šta ste vi radili a istina je neoboriva.

Vreme, gospodine Stefanoviću.

Nije vreme, oduzeli ste mi 30 sekundi.

Pustio sam vas 15 sekundi više i nisam hteo da vas prekidam, ali to što ste rekli mislim da ste uvredili, ne samo članova parlamenta, nego i građane Srbije.

Zašto?

Da nazovete tako jednu nesreću koja se desila Republici Srbiji tim rečima, da upotrebite te reči.

Koje reči?

Gospodine Stefanoviću, završite molim vas.

Recite mi šta, kako sam povredio.