Hvala.
Sledeće govornik je narodni poslanik Petar Petrović. Izvolite.

Gospođo predsednice Skupštine, uvaženo predsedništvo, gospodine predsedniče Vlade Republike Srbije, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče poslaničkog kluba JS, dileme nema. Mi ćemo podržati izmene Zakona o budžetu Republike Srbije za 2014. godinu, popularno nazvane – rebalans budžeta, kao i prateće zakone uz ovaj rebalans budžeta.
Daćemo punu podršku ovim izmenama iz razloga što smatramo da su one neophodne i, dozvolite mi da kažem, iznuđene. Jednostavno, u ovom trenutku, Vlada Republike Srbije je došla dotle da mora da vrši izmene budžeta i da predloži ove, za široke narodne mase i zaposlene u javnom sektoru, nepopularne mere, ali, jednostavno, kad se nešto mora, onda to mora da se prihvati kao realnost.
Po mišljenju JS, i u tome podržavamo premijera Vučića i ostale članove Vlade, ovo je štednja za budućnost. Ako želimo da za godinu i po, dve, pa i tri, da budemo malo i pesimisti, živimo bolje, mi moramo da stegnemo kaiš i da štedimo u ovom vremenskom periodu, do kraja 2014, 2015. i 2016. godine, da bismo našoj deci stvorili uslove da imaju lepšu budućnost, da mogu naša deca i naši unuci da se nadaju boljem, a i mi svi sa njima. Kad ovo kažem, imam u vidu i ne bih se bavio ciframa, jer su cifre samo tehnički pokazatelj nekog rada u proteklom periodu, a takođe će biti tehnički pokazatelj onoga šta budemo radili u ovom sadašnjem i budućem vremenu.
Ove mere štednje koje predlaže Vlada Republike Srbije moraju da doprinesu onome čemu svi težimo, a to je da ulažemo u budućnost, a to znači da ulažemo u nove fabrike, da investiramo u nova radna mesta, da zapošljavamo nove radnike, mlade, školovane ljude, da ih zadržimo u Srbiji, da im pružimo mogućnost da mogu da žive od svog rada, da stvaraju porodicu i da jednostavno ponovo, po ko zna koji put, stvorimo uslove da nam se Srbija ne prazni, da nam se Srbija ne smanjuje, da nam se u Srbiji rađaju deca, da nas ima više nego što nas ima sada. A to ćemo moći samo ulaganjem u budućnost, ulaganjem u nove investicije, ulaganjem u nova radna mesta.
Kad to kažem, imam u vidu sledeće, gospodine predsedniče Vlade i gospodine ministre finansija. Morate da nađete načina, ne do kraja ove godine nego u pripremi budžeta za 2015. godinu, jer ovo je, ja bih rekao, samo jedan korak za pripremu budžeta za 2015. godinu, da se što više odvoje sredstva, u granicama mogućnosti budžeta za 2015. godinu, da se ulaže u poljoprivredu poljoprivredu i one grane koje se oslanjaju na sirovine koje se stvaraju u poljoprivredi.
Takođe, da uložimo mnogo više sredstava u razvoj tzv. „ruralnih sredina“, da zadržimo ljude, naročito mlade ljude, da ostanu da žive kod svojih roditelja na svojim imanjima, da im omogućimo da mogu da dođu do tehničkih proizvodnih sredstava, da proizvode u sredinama i u mestima gde su rođeni, gde žive njihovi roditelji, gde im je dedovina, itd.
Ako to radimo, rešićemo jedan veliki problem, a to je socijalni problem. Imamo danas mnogo ljudi koji su došli iz tzv. ruralnih sredina u urbane sredine, nisu se snašli, zaposlili su se ili su ostali bez posla i danas predstavljaju u mnogo čemu lica u stanju socijalne potrebe, a psihički i fizički su sposobni da mogu da proizvode, da mogu da rade, da mogu da stvaraju budućnost u svojoj porodici, samo im treba omogućiti sa malim sredstvima da krenu da rade i da mogu da stvaraju.
Govorio je ministar Vulin o socijalno ugroženim licima, odnosno o licima koji se nalaze u stanju tzv. „socijalne potrebe“ i potpuno kao JS podržavamo vašu uredbu da se onim psihički i fizički sposobnim licima koja primaju socijalnu pomoć, omogući da mogu da rade i da zarade, a ne da kod centara za socijalnu pomoć samo čekaju da prime tu neku crkavicu, da kažem tako, od te socijalne pomoći, od koje očigledno ne može ipak mesec dana da se živi.
Bilo je ovde govora i o privatizacijama koje su rađane unazad više godina. Moja malenkost, kao zamenik predsednika JS, neće da koristi ovu govornicu da sada kritikuje sve što je urađeno u ranijem vremenskom periodu, ali bih voleo da neko uzme, ko je zainteresovan i ko smatra da ne govorim dobro, kao tada poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, 2001-2002. godine, stenografske beleške govore, govorio sam ja tada i predsednik JS, gospodin Marković, da je najlakše prodati najbolju kravu iz staje za dobre pare, a te pare ne uložiti da kupiš dve druge dobre krave, nego da je gurneš u potrošnju. A mi smo upravo tih godina radili sa privatizacijom to da smo prodavali najbolja preduzeća, iz kojih je mnogo radnika otišlo, ostalo bez posla, a ta preduzeća, odnosno te pare nismo uložili u nešto drugo, u stvaranje novog proizvoda, u otvaranje novih pogona, u stvaranje novih radnih mesta.
Ali, to je jedna daleka prošlost i ja ne bih o tome govorio. Smatram da onaj koji se samo bavi prošlošću nema izgleda za lepšu budućnost.
U ime moje poslaničke grupe apelujem da se setimo prošlosti, ali da podvučemo liniju i da gledamo u budućnost i da ovim merama stvaramo uslove da se u budućnosti bolje živi.
Bilo je ovde govora i oko naplate poreza itd. Nije moje da ocenjujem da li su državni organi dobro radili ili nisu dobro radili oko naplate poreza. Očigledno da su rezultati tih naplata su takvi da pre idu za tim da nije sve rađeno najbolje. Bilo je i dobrih poteza, ne može se sve kritikovati, ali očigledno da je u nekim segmentima poreskih organa zatajila odgovornost, zatajila, rekao bih, i stručnost, zatajilo možda još nešto, ali, evo, mislim da je došlo vreme i da se to ispravlja i da se porez naplaćuje onako kako treba, prema realnim ekonomskim osnovama, prema ekonomskoj snazi poreskog obveznika, prema zaradama, prema dobiti, itd.
Međutim, ono što meni nije jasno, a postavljam pitanje u ime Jedinstvene Srbije - kako je moguće da neki poslodavac dolazi na posao „Mercedesom S 500“, a da njegovi radnici šest meseci ili 12 meseci ne primaju platu? Javno pitam kako ga, bre, nije sramota pred Bogom i pred narodom?
S druge strane, govorilo se o mogućnostima da se ove uštede ulože u nove investicije i ja sam o tome govorio u prethodnom izlaganju.
Gospodine predsedniče, ja bih voleo i apelovao na vas i na ministra finansija i na sve ministre u Vladi da malo više date slobodu, ali i da apelujete na sve lokalne samouprave da malo više imaju inventivnosti u dovođenju investitora u svoje sredine, da nude povoljnosti da se tamo izgrade novi objekti gde će se zapošljavati mladi iz njihovih sredina.
Nemojte mi zameriti, ja dolazim iz grada, opet moram da kažem, ugledajte se u mnogo čemu na Jagodinu. Mi to radimo uz pomoć u mnogo čemu i Vlade, ali i samostalno da dovedemo investitore i da zaposlimo radnike iz svojih sredina, a i iz okolnih gradova, ukoliko te struke nema u našoj sredini.
Na kraju, ono što je vrlo bitno, jer smo govorili i o platama, gospodine predsedniče, i vi ste napomenuli i ministar finansija je napomenuo da se sprema novi zakon, uredba, propis, ne znam kako da ga nazovem, o tzv. platnim razredima. U potpunosti ćemo kao Jedinstvena Srbija podržati ujednačavanje primanja, da za isti ili sličan posao, stručan ili manje stručan, u svakom slučaju zarade budu slične kada su u pitanju one zarade koje se isplaćuju iz budžeta države Republike Srbije.
Naročito bih vas molio da obratite pažnju na mnoge agencije i na mnoga tzv. nezavisna regulatorna tela. Nije moguće i nije normalno da direktori nekih nezavisnih regulativnih tela imaju po 300.000 i 400.000 dinara platu, a da predsednik Republike, predsednik Skupštine, predsednik Vlade Republike Srbije ima dva, dva i po puta manju platu.
Ja govorim i znam da su oni nezavisni, ali oni su nezavisni u svom radu, u donošenju svojih odluka, ali ne mogu i ne smeju da budu nezavisni od ekonomskog i finansijskog stanja koje je u državi Srbiji. Ne može neki činovnik u nekoj agenciji ili u nezavisnom regulatornom telu, koji ima godinu, dve ili tri staža, da prima 200.000 i 250.000 hiljada dinara, a ministar da radi u Vladi za 90.000 ili za 100.000 dinara. To, jednostavno, nije normalno za mene. Izvinite, molim vas, ali to je tako.
Svi oni primaju plate sa državnih jasli i moraju da budu upoređeni sa drugim poslovima. Ne mogu stručni saradnici u Vladi Republike Srbije ili u Narodnoj skupštini da primaju 60.000 i 70.000, a da u nekim agencijama neki, koji su se juče zaposlili, proverite koliko primaju, govorim na osnovu podataka, imaju 150.000 i 200.000 platu. Za koji posao, pitam ja i šta oni doprinose boljitku ove zemlje, boljem ekonomskom i bržem razvoju Republike Srbije?
Ja vas molim u ime Jedinstvene Srbije, gospodine predsedniče, sa svojim saradnicima da i o tome povedete računa. Kad to sve stavimo u okviru onoga zašto smo ovde, a imamo želju da usvojimo ovaj rebalans budžeta i prateće zakone i da stvorimo ambijent da se u Srbiji može za godinu ili dve, tri, kao što sam rekao, bolje živeti, da naša deca imaju bolju budućnost, ja u ime Jedinstvene Srbije i poslaničkog kluba Jedinstvene Srbije još jednom da imate punu podršku za sve mere koje sprovodite i koje ćete sprovesti i želim vam uspešan rad u tom poslu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima gospodin Aleksandar Vučić. Izvolite.

Nekoliko važnih pitanja ste pokrenuli, gospodine Petroviću. Prvo, kako je moguće da neko ima neki „Mercedes“, ja nisam baš stručan za te tipove „Mercedesa? Neko ima neki skupoceni mercedes, a radnici mu šest meseci  nisu dobili plate. To je razlog zašto naše inspekcije pre svega idu i proveravaju da li su radnici prijavljeni, da li su im isplaćeni doprinosi i to u meri u  kojoj to nikada ranije nismo činili. Više je kontrole izvršeno u prethodna četiri meseca, nego u prethodnih devet godina, verovali ili ne. Zašto? Zato što je dovoljno petkom ili subotom uveče da izađete u Beograd, Novi Sad, Kragujevac i sve veće gradove i da vidite kako nam siva ekonomija cveta, prihodi nisu prijavljeni. Postoje lica sa takvim skupocenim automobilima, sa skupocenim objktima, a njihovi radnici ili nemaju primanja ili im nisu uplaćeni doprinosi ili nisu prijavljeni i pri svemu tome moraju biti zahvalni i za to što dobiju.
Dakle, naš posao kao države je da napravimo najbolji mogući poslovni ambijent za ljude, da zarađuju pare. Neka taj ima i sto „Mercedesa“, ali je važna samo jedna stvar, da je on isplatio sve poreze, sve doprinose i plate radnicima. Zato ih mi kontrolišemo i zato ih kontrolišemo sve jače i kontrolišemo ih sve više.
Možete da protestvujete koliko god hoćete, mi ćemo sa tim kontrolama da nastavimo. Možete da nas ne volite koliko god hoćete, sa tim kontrolama ćemo da nastavimo, jer to je način kako država postaje normalna i kako država postaje uređena.
Pokažite mi zemlju o svetu, kada govorimo o tome, i vidite, u svakoj svojoj rečenici se po nekom zamerim ili većoj društvenoj grupi, ali sam siguran da će negde na kraju ljudi u Srbiji da kažu, ako ništa, pa pusti tu budalu da završi ono što mora, pa će onda neko drugi da dođu, jer svi znaju da sam u pravu za to što govorim. D
Kada odete bilo gde, u Minhen u Nemačku ili kad odete u Beč u Austriji, ili kada odete u Rim ili Milano u Italiji ili u Pariz, da li možete da uđete u metro ili bilo gde i da se vozite za džabe? Da li vam se to ikada desilo? Dok sam živeo u Londonu, da bih izbegao plaćanje za tri zone, ulazio sam na prvoj stanici druge zone i izlazio na poslednjoj i išao pešice još kilometar samo da to ne bih morao da platim, ali ono što se voziš, moraš da platiš. U našoj zemlji je normalno da ti ne platiš. U našoj zemlji je normalno da vole političare koji će da kažu – nemojte da plaćate račune za struju, a u jednoj Švajcarskoj bi vas odveli u ludnicu i vezali za radijator. To je suštinska razlika.
Svi znate da govorim istinu. To su stvari koje moramo da menjamo. Nisam slučajno zamolio penzionere od kojih treba da nasledimo energije, od kojih treba da nasledimo ljubav prema zemlji, da se ugledamo na njih, da tražimo svuda i fiskalni račun, da na svakom mestu hoćemo da nam država napreduje da bismo što pre izašli iz krize i da bismo mogli to da platimo.
Kada govorite o prosvetarima, koliko su u pravu, razgovarao sam sa predstavnicima njihovih sindikata i svi su u pravu. Sve što su rekli, u pravu su, i taj čovek koji je negde zlonamerno i prema meni i prema drugima i rekao – pa ja imam 45 hiljada, a neki u Vladi imaju 200. Ja nemam. Tačno je da neki imaju, ali te što imaju kada ih dirnete, verujte mi, pola sveta skoči da vam kaže – to ne smete da dirate.
Ima neka idiotska agencija i dan danas ne znam šta radi. Tri puta sam pokušao da je ukinem i svaki put ne postoji čovek na kugli zemaljskoj ko mi nije uputio dopis da to ne sme da se ukine zbog evropskih pravila, ili ne znam zbog čega. Zašto ona beše?
Reći ću vam, smejaćete se i sami. Ne znate zašto nam to uopšte treba? Da li je agencija za mikrobiologiju i nuklearnu, ne znam ni ja šta već, tako nešto. Tako nešto ne možete da ukine da ste još toliki. Ceo svet vam skoči na grbaču ako to hoćete da ukinete, a plata lepo 200.000, 300.000 nečega, čega god hoćete. Tu ste potpuno u pravu. Nešto ćemo moći da uradimo. Što se prvog dela tiče, zato sprovodimo te kontrole. Zato to radimo i time se hvalimo, iako znam da će nam deo ljudi svakoga dana zameriti.
Znate li koliko sam dobio poruka od drugova, prijatelja, kažu – sada su nas sklonili sa splava, zatvorili su taj poznati splav u Beogradu. Ne znam da li je „r“, ili kako se već zove. A jeli? Šta ste uradili? Ništa, samo smo imali duplo knjigovodstvo, znate. Da li su oni ili neki drugi, da mi ne zamere. Imali smo samo duplo knjigovodstvo, jedno gde naš gazda vidi koliko smo potrošili, a jedno što prijavljujemo vama u državi, pa vama u državi ne platimo ništa, naš gazda uzme sve.
Hoćete da vam pričam o tome da ih štiti neko u policiji i u nekim drugim organima, pa ne daju da uzmemo računare. Ne daju nam da uzmemo računare. Pa znate kad, tek kad poreznik kaže - nema problema, sada ćemo da vam otvaramo zidove da vidimo gde je droga, tek tada kažu - dobro, dobro, bolje uzmi računare. Jeste i to tako traje decenijama, ali sada dogodilo se, sada im uzimamo računare. Sada proveravamo. Ne, poslali smo pse na drogu, pošto nisu ljudi bili baš vični pronalaženju droge, da vam iskreno kažem, pa smo poslali pse da traže drogu. Pse specijalno obučene da drogu pronađu.
Što se toga tiče, kao što vidite zadovoljan sam što droge ima nešto za nijansu manje, nego što je bilo prošle godine i manje nego što je bilo pre dve i pre tri godine. Mnogo manje krivičnih dela izvršenih, nego što ih ima u prethodnim godinama, što takođe nije dobro, mnogo manje saobraćajnih udesa nego što smo imali prethodnih godina, ali nisam ovde da se hvalim stvarima, ja sam ovde da govorim o lošim stvarima i o tome kako treba te probleme da rešavamo.
Što se tiče plata, mislim da je naš posao da te platne razrede uredimo što je pre moguće, jer ćemo time ostaviti deo ljudi u unutrašnjosti da ne dođu svi za Beograd. Jer u Beogradu vozač koji obavlja jedan posao ima dva i tri puta veću platu od vozača u Vranju, od vozača u Leskovcu, od vozača u Prijepolju, Priboju i Novoj Varoši i to su stvari koje više ne možemo da dopustimo. Plaća ih ista država. Zašto bismo to radili? Time svakom vozaču u Vranju, Leskovcu, u svim ovim mestima šaljemo poruku - skloni se iz svog mesta, skloni se iz svog grada i dođi u Beograd, a to nam nije potrebno, to nam nizašta nije potrebno.
To su stvari koje ćemo morati da menjamo i to je sve nešto što imamo već 20, 25 godina, da ne pričam u jednoj, dve, tri vlasti, već o svemu onome što nismo uspeli da promenimo. Iza nas će biti mnogo stvari koje će morati da se menjaju, ali ove osnovne stvari moramo da postavimo, rekao bih na prave osnove.
Naš posao je da zakonima stvorimo najbolji poslovni ambijent za sve privatnike i naš cilj je gospodine Petroviću, da pokušamo da deo ljudi iz javnog sektora koji nisu zadovoljni svojim primanjima, a koji mogu da rade u privatnom sektoru, otiđite u privatni sektor, utoliko bolje za nas. Nas izdržava privatni sektor. To je ono što hoćemo da podstaknemo, to je upravo ono što hoćemo da uradimo. Daću vam posle precizne podatke da možete da vidite.
Nama se sve poremetilo kada je negde 2008. godine 200.000 ljudi iz privatnog sektora primljeno u javni sektor. U stvari, nije to samo 200.000 ljudi koji su ostali bez posla, to je 400.000 ljudi više koje moramo da izdržavamo, jer manji privatni sektor sa 200.000 mora da izdržava veći javni sektor od 200.000.
Ono što moramo da uradimo jeste da kažemo našim ljudima svuda u Srbiji, u svakom mestu, da nije najvažniji cilj i da nije najbolje da imaš radno mesto u državi. Jer, mi ne dobijamo posao i nemamo posao u državi, već radno mesto. Nama je potreban posao i da ljudi mogu da zarade više u privatnom sektoru, da idu u privatni sektor, a ne da se bore samo za sigurno radno mesto, već da se bore za posao. Da više radimo, da više toga stvorimo. Mučimo se za milijardu da povećamo naš BDP, mučimo se. Dovodimo stranke i plaćamo im skupo da dođu ovde zato što mi nismo sposobni. Hoćete da vam kažem koliko smo para dali za “Fijata“? Dali smo stotine miliona evra, nemojte da kažem sve ukupno i milijardu.
(Aleksandra Jerkov, s mesta: A za „Etihad“?)
Ako možete da ne dobacujete i da budete pristojni, iako znam da vam pristojnost…
Šta da radite, vaspitanje se iz kuće iznosi, ni u školi ne možete da ga naučite.
Dakle, to su stvari na kojima mi gospodine Petroviću, moramo zajednički da radimo. Kao što ste bili uspešni u dovođenju investicija i ja na tome čestitam gospodinu Markoviću i vama. Samo vas molim da ove zime kao što će Beograd da plati sve račune, da svi ostali gradovi u Srbiji i Niš i Novi Sad, posebno Novi Sad koji to nije radio kako treba u svim prethodnim godinama, da uzmu da plate svoje račune, da plate svoje račune i za toplane i za sve drugo.
Kažu juče – iznenadio nas prvi sneg. Znate kako nas je iznenadio? Bilo je olujno nevreme, 46.000 ljudi nije imalo struju. Popravljeno je u roku od deset sati. Usled olujnog nevremena mnogo veće posledice u Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj. Naši vredni radnici iz EPS i EMS su to popravili u roku od deset sati. Svega 8.000 ljudi sinoć nije imalo struju. Svega 8.000 ljudi pored takvog nevremena a to se dešava svuda u svetu. Mi znamo samo da govorimo negativno. Kada se to promenilo i kada se napravio bolji rezultat i kada više nikog nema da nema struju u Srbiji to nigde nije vest. Da li ste to čuli negde jutros? Nigde. Svuda ste čuli veliki problemi, ali jutros nema vesti da su ti problemi rešeni i da je sve vraćeno u pređašnje stanje.
Kada su poplave u Sloveniji život je stao, a kada su poplave u Srbiji, oprostite koje su bile sto puta gore, na hiljadugodišnjem nivou se tako nešto nije nikada dogodilo. Dakle, to su stvari koje mi kod sebe moramo da menjamo.
Zašto govorim iako sam pravoslavni vernik, zašto često govorim o Martinu Luteru kao o istorijskoj ličnosti? Znate, on je birao teži put i imao je manji broj sledbenika od onih koji su hteli da ostanu pri glavnoj crkvi, kako se tada naziva katolička crkva. Zašto? Zato što je govorio ono što ljudi manje vole da čuju, zato što im je govorio da svojim radom i samopregorom i požrtvovanjem možete da napredujete, a ne sedeći, čekajući i lenstvujući.
Mislim da je to ono što mi kod sebe moramo da promenimo. Ja to menjam kod sebe i učim svakog dana. Trudio sam se da vas ne obrukam neznanjem stranih jezika, ali ću vas obradovati time što ću sledeće godine da se obratim na još dva strana jezika ili našim gostima ili na nekom međunarodnom skupu i uvek imam vremena, makar od jedanaest uveče do jedan posle ponoći da to učim i da to radim zato što radni dan ne prestaje. To molim i sve ostale u Srbiji da bismo mogli da izađemo iz krize. Samo da radimo još više.

Reč ima narodni poslanik dr Milorad Mijatović.

Hvala gospođo predsednice.
Poštovani predsedniče Vlade, poštovani ministri sa saradnicima, kao i moji prethodnici odmah ću na samom početku reći, poslanička grupa SDPS daće punu podršku rebalansu budžeta. Daće iz više razloga, navešću neke od njih.
Prvo, on je iznuđen, rebalans je nešto što je neminovnost. Istina taj rebalans, kao što je ministar Vujović rekao, nema neki veći efekat. Efekat će dati za jedan mesec, ima ograničen domet, ali je on prvi korak fiskalnoj konsolidaciji.
Ta fiskalna konsolidacija iza koje stojimo znači da u budućnosti Srbija ne može trošiti više od onoga što zaradi. Ne možemo očekivati da u Srbiji koja ima BDP nešto malo veći od 33 milijarde evra, 7,5 miliona Srba to stvori, a 4,5 miliona građana Hrvatske stvori više od 50 milijardi BDP.
Ne možemo imati i školstvo i zdravstvo na nivou ako toliko malo proizvodimo, i zbog toga se apsolutno slažem sa onim što je premijer Vučić rekao da treba mnogo truda, mnogo rada, da bismo BDP samo podigli za jednu milijardu. To ne dolazi sa neba, to ne pada s neba, zato treba puno uporno raditi i upravo zbog toga cela naša podrška će biti upravo u tom smeru fiskalne konsolidacije koju očekujemo, koju već imamo u ovoj 2014. godini, koju očekujemo u 2015, i sve do 2017. godine.
Zašto o tome govorim? Naš deficit sada je velik. Neću s njim licitirati on je preko svih granica koje imamo. Međutim, ako hoćemo normalnu Srbiju, taj deficit mora biti između 2%, 2,5% procenta BPD, a to znači da onda za penzije ćemo izdvajati 10% BDP, a ne kao sada 13,5% . To znači da ćemo za plate u javnom sektoru izdvajati 8% BDB, a ne kao sada iznad 10% sa daljom tendencijom da se to povećava, povećava, jer stalno se vrši zapošljavanje u javnom sektoru. Isto tako znači da ćemo i subvencije sa sada 3% BDP svesti na evropski nivo, a to je negde 1,5%.
Mi ove godine imamo pad BDP. Ja sam sinoć slušao ministra Vujovića, on je rekao 2% da očekuje, još to nije konačno rešenje, a danas se ispravio, čini mi se, 1,2%, što mislim da je malo realnije od onoga što se očekuje. Ovo govorim i zbog toga jer mi idemo u mere za koje su svi ovde govorili, zbog kojih prvo nismo srećni.
Smanjenje plata i penzija, to nije nešto što bilo koja vladajuća struktura može da kaže da smo zbog toga srećni. Mogu da koristim dalje epitete - da, to su bolne mere, one i jesu bolne mere, ali da znate tih 25.000, ma koliko izgledalo malo i koliko je teško živeti sa 25.000 dinara, ipak njih ne diramo. Da nema neko tih 25.000 dinara znao bi koliko je ta suma velika i koliko ona znači za život.
Socijaldemokratska partija Srbije je uvek insistirala da se teret krize, a kriza u Srbiji nije mala, mnogo toga je nasleđeno iz narednog perioda. Znam kako je išlo u 2000. godini, znamo kako je išla privatizacija, znamo kako se veštački stvarao privid visokog standarda, a da iza toga nije stajao rad.
Prema tome, cena koju plaćamo sada je veoma velika. Možda smo je trebali platiti 2008. godine. Tada bi ova cena bila manja, možda smo trebali i pre dve godine, tri godine, možda bi bilo mnogo bolje i mnogo lakše. Ako budemo reforme odlagali biće mnogo teže, mnogo više ćemo morati da dajemo, mnogo više da se lišavamo svega onoga što imamo i zato mi insistiramo da se sve ovo do kraja sprovede i SDPS će zaista biti ta koja će podržati reformske procese.
Isto tako moram da naglasim, svi govornici koji su pre mene govorili, i te kako su stali iza reformskih zahvata, to je ono što moram da naglasim. Zato i neću ponoviti neke stvari koje su moje kolege govorile, jer se s njima apsolutno slažem. To znači da u okviru pozicije imamo jedinstvene stavove, stavove koji znači reforma, jedna nova Srbija, Srbija koja će 2017. godine, pa možda i kasnije, ali bar za sada 2017. godine, ne volim da dajem lagana obećanja, izgledati bolje, kvalitetnije.
Želimo da Srbija bude normalna zemlja, i samo to, ništa više od toga, gde će se živeti i moći živeti od rada, gde će penzioneri moći da žive od svojih penzija, a da onda jednostavno idemo dalje. E, to je ono zašto mi opravdavamo sve ovo što se dešava i to je kao jedan set mera.
Fiskalna konsolidacija ne znači samo smanjenje plata i penzija to se u javnosti mora jasno reći. Fiskalna konsolidacija znači još mnogo više. Da vidimo gde su te subvencije, gde idu, apsolutno se slažem sa mojim kolegom i Petrovićem i Jovanovićem, koji su govorili da subvencije trebaju i poljoprivredi, ali zašto mi da subvencionišemo nekog ko ima više od 20 hektara? Zašto ne pomažemo one koje imaju do 20 hektara? Zašto nemamo zadruge, organizovan sistem da se njihovi proizvodi otkupljuju i da ti ljudi koji žive u ruralnim područjima mogu da ostanu, mogu da žive.
Bio sam nedavno u jednom selu, poljoprivrednik je došao i rekao – daj molim te reci da se državna zemlja daje onim ljudima koji žive na selu, mladim ljudima koji žele tu da žive, koji žele da rade, a ne onim koji su najbogatiji, koji žive u selu, pa onda bilo koje mere mi donesemo oni nešto izvrdaju, imaju dobre apanaže o renti, od arende, a ljudi moraju da idu u velike gradove, jer tu ipak ima nešto što se dešava, nešto što se može živeti.
Mi smo puno govorili i danas se puno govori o javnim preduzećima. To je još jedan deo koji moramo dobro pogledati, videti kako se tu dešava, šta se tu dešava. Naime, javna preduzeća imaju svoje neke pravilnike. Bojim se, a i upozoravam ovog trenutka, o tome smo sinoć na Odboru za finansije pričali, da se ove mere u javnim preduzećima ne zloupotrebe, da nam se ne dešava situacija kao u ranijim periodima da se plate za noć povećaju, da se podignu koeficijenti, da se neki bonusi izmisle, pa na kraju dođemo u situaciju da se izigra dobra ideja da se svi žrtvujemo da mogli da naš budžetski deficit smanjimo.
Osim toga, fiskalna konsolidacija zahteva i nešto drugo. Zahteva povećanje poreza, poreza na imovinu. Krenite malo bilo gde van Beograda, po Fruškoj Gori, videćete ogromne kuće, videćete skupe automobile pred tim kućama. Postavljam pitanje – koliko se one oporezuju, kako su došli do tih bogatstava i zašto da ne – zašto da ne ispitujemo i poreklo imovine nekih ljudi, jer to su još mogućnost da ova zemlja bude zemlja socijalne pravde?
Kada smo insistirali da imamo pristup da bogatiji snose najveće posledice svih ovih reformi, SDPS je uvek insistirala da oni koji imaju manje moraju manje davati.
Imamo značajnu društvenu imovinu, državnu. Imamo malo društvene, ali imamo značajnu državnu imovinu. Da vidimo kako se tom imovinom gazduje, koliki je prihod od te imovine i kako i na koji način to unaprediti, unaprediti da u državni budžet dolaze veća sredstva, da možemo da pokrijemo sve ovo što nam se dešava.
Kao SDPS teško mogu da kažem da imamo viška zaposlenih u javnom sektoru. To znači otpuštanja. Predlažemo da se dobro sagleda gde imamo te viškove. Videćete da viškove imamo u kancelarijama, imamo tamo gde se ne radi. Tamo gde su potrebni izvršioci, tu nemamo dovoljan broj zaposlenih. Zbog toga da vidimo kako možemo drugačijom orjentacijom dovesti do situacije da oni koji rade ostanu, a oni koji su višak da uz neke otpremnine odu i otvore privatni biznis i nešto drugo što se dešava.
Ovde je nama sasvim jasno, fiskalna konsolidacija znači uštedu od 2,5 milijarde evra. Velika su to sredstva. To treba uraditi u naredne tri godine i mislim da za to imamo mnogo i sposobnosti i mogućnosti.
Ono što su već neke kolege rekle, a to je da je ovaj rebalans budžeta i budžet transparentan, jasno stoji gde šta ide, pa čak i oni prihodi ispod crte, o kojima sada ovde otvoreno pričamo. Svestan sam činjenice da to ne može sada odmah da ide u budžet, da iskažemo mnogo veći deficit, ali se nadam, a to očekujemo kao SDPS da pri kraju ovog perioda imamo jasan, potpuno otvoren budžet, budžet koji će biti u skladu sa svim evropskim zemljama, da neće više biti ispod i iznad crte, da će biti sasvim jasno šta i na koji način se u ovoj državi plaća, da se zna red i da se zna ono što treba.
To ćemo verovatno učiniti u ovom periodu koji imamo pred sobom. Raduje i ovo, a zašto to ne istaći, postoje indikatori da neke stvari idu na bolje. Govorim o akcizama, akcizama na duvan, na naftu, dakle, indikatori koji kažu da imamo povećanje u tom delu. Isto tako, zašto ne reći, imamo smanjenje broja nezaposlenih od 20,3 i to je ono što se dešava. Jesu to indikatori, možda to nisu oni brojevi koje bismo očekivali, ali bitno je da preokrećemo trend ka boljem, ka većem, ka kvalitetnijem.
Odmah da naglasim poslanička grupa SDPS će učestvovati i ubuduće u svim reformskim zahvatima koji se budu dešavali, u izmenama zakona, ali smo svesni činjenice – nema promene dok se svi mi ne promenimo, kvalitetnije, bolje, da više radimo i da je rad jedino merilo vrednosti. U tom smislu, mi ćemo glasati i za ovaj rebalans budžeta, kao i kada dobijemo budžet za 2015. godinu, za koji smatramo da mora da bude urađen na bolji, kvalitetniji način u smislu da on bude realniji i da ne radimo rebalanse odmah na samom početku budžetske godine, već da on bude realniji, a to je ono što smo građanima i obećali. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milan Krkobabić.

Gospođo predsednice Skupštine, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, uvaženi narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji s pravom pratite danas ovaj prenos, ništa nema mnogo zanimljivo u razmatranju budžeta, bilo preduzeća, bilo lokalnih zajednica, bilo države u onom smislu. To je ispunjavanje određenih tehničkih, zakonskih propisanih normi, rekao bih, određenih domaćih, a i inostranih standarda koji nas obavezuju.
Ovaj rebalans koji je danas pred nama je nešto što je potpuno prirodno proizašlo, da verifikujemo postojeće stanje i da vidimo gde smo. Potpuno sam ubeđen da on ima i ovaj drugi, širi značaj. On je predigra za jednu veoma ozbiljnu igru u narednim godinama. Pripremamo se i za tu igru, pod znacima navoda naravno, moramo biti svi više nego spremni.
Premijer se u svom izlaganju osvrnuo na jednu stvar koja mi je veoma interesantna, pitanje motiva za donošenje ovakvih mera. Kada smo već kod tih motiva, oni proširuju to, pa se postavlja pitanje da li nam je za ovakav jedan koncept koji je korenit, kvalitetan, bitan potrebna politička podrška većinske partije? Potrebna je, ali nije dovoljna. Da li nam je potrebna podrška pozicije, kako smo čuli, u ovom parlamentu? Naravno, potrebna je, ali ni ona nije dovoljna. Da li nam je potrebna podrška opozicije? Naravno da nam je potrebna, ali ni ona nije dovoljna. Za ovakav jedan iskorak, krupan iskorak potreban nam je opštedruštveni konsenzus. Pre svega bih od premijera voleo da čujem da li on ima osećaj, subjektivni da u ovom momentu u društvu postoji jedan takav konsenzus da krenemo u ove mere koje su pred nama.
Ovaj rebalans je uvod, uvod u suštinske ključne reformske mere, ali poštovana gospodo, ne deklarativne. Mi svi uglavnom kažemo reforme, reformske mere i onda tu stanemo, ne napravimo ništa konkretno, pogotovu oni koji se tiču te mere. Sada, kada krenemo redom, jedan, drugi, treći, četvrti, padne knjiga, možda na jedno ili dva slova, na inicijatore takvih ključnih reformskih zahvata. Tu je taj problem. Zato nam je potreban širi, rekao bih, opštedruštveni konsenzus za realizaciju ovakvih mera. Ono što je upečatljivo u ovom rebalansu to je početak tih ušteda. Naravno, osnovni princip ekonomije je princip ekonomičnosti, smanjićemo troškove do mere do kojih to možemo da uradimo i mi ćemo to uraditi. Uradićemo to i u idućoj godini, ako sam dobro pratio, nekih 661 milion evra je predviđena ušteda u idućoj godini. U redu, konstatujemo, pretpostavljamo da dalje ne možemo, ali to je ta tačka.
Postavlja se pitanje – budžet, plan poslovanja, finansijski planovi uvek imaju dve strane, prihodnu i rashodnu. Mi u Srbiji uvek imamo običaj, bar do sada, zato nam je i deficit prešao u naviku, da se bavimo samo rashodnom stranom. Prihodna strana iziskuje rad, energiju, da se zasuču rukavi, iziskuje i odgovornost. To odgovornost mora da se napiše krupnim slovima. Bez izvedene odgovornosti sve ovo će biti samo mrtvo slovo na papiru. Hajde da se posvetimo u idućoj godini toj prihodnoj strani, da vidimo gde i kako to možemo da zaradimo, na koji način možemo da popunimo budžet Republike Srbije.
Prvo, to je jasno, usvojili smo ovde zakon, proces privatizacije valja okončati na pravi način, suočiti se preduzećima u restrukturiranju, ali ne samo suočiti nego zaista to i rešiti, suočiti se sa preduzećima koja su u vlasništvu države Srbije, sa javnim preduzećima. Ima dosta nerazumevanja kada su u pitanju javna preduzeća, ima naravno, jer suština javnih preduzeća je nešto što je specifično. Morate biti u tom miljeu da biste tu suštinu do kraja shvatili. Naravno da jedno javno preduzeće mora da ispuni misiju zbog koje je osnovano. Nekada ta misija nije profitabilna, ali je društveno korisna. Ali, tamo gde to javno preduzeće može i treba tržišno da posluje, onda ono mora da ima prvi i osnovni zadatak, a to je profitabilnost. To preduzeće mora da bude profitabilno, pod jedan, pod dva, mora da raste i da se razvija, mora da investira i mora da vodi adekvatnu politiku društvene korporativne odgovornosti tih preduzeća.
Složićemo se da kada pogledamo javna preduzeća u Srbiji ove kriterijume zadovoljava veoma mali broj tih preduzeća. Ono što je porazno i čemu valja obratiti posebnu pažnju, postoje javna preduzeća koja posluju na tržištu, a monopolisti su. Zamislite monopolistu, a ima gubitke, to je pre svega društveno neodgovorno preduzeće i to je sistem koji nema konkurenciju, a urušava se. Odakle dolazi to urušavanje tog sistema? Naravno, ne dolazi spolja, nema drugih sistema tog tipa. To urušavanje je neka vrsta autodestrukcije tih sistema i to je ono o čemu je malo pre premijer govorio, da ima glavobolju kada govori o EPS, o sledećim tim preduzećima. To je ključno pitanje sa kojim moramo da se suočimo.
Prvi korak koji mi podržavamo i pravi korak u tom pravcu je bio – hajde da kažemo - koliko će koje javno preduzeće iduće godine uplatiti u budžet Republike Srbije. Danas to ponovo ponavljam, do sada to nisam ovde čuo, i veoma često u ovakvim diskusijama smo načelni, ali izbegavamo da konkretizujemo stvari. Ako se dobro sećam, to je nekih 150 miliona evra. Hajde da razmotrimo da li može to da bude i 300 miliona, hajde da razmotrimo. Ne tvrdim, valja pokušati, valja uložiti energiju. Hajde da angažujemo sve pametne, umne ljude sa ekonomskih instituta, analitičare, stručnjake, hajde da nam kažu kako to da uradimo. Teško je, ali je to nešto što je konkretno i biće od velike koristi za Republiku Srbiju. Ubeđen sam interno da prihod koji ostvare javna preduzeća na takav način može biti ravan onom koji ćemo ostvariti uštedama na smanjenju penzija i plata. Koliko znam, to je nekih 380 miliona. Hajde da zaradimo tih 380 miliona. Zašto da naša srpska kockarnica jedina u svetu beleži gubitke? Mislim na „Lutriju Srbije“, banalizujem stvari.
Kazino uvek dobija, opet banalna stvar, ali primetna. Da ne ređam, znači, valja se posvetiti konkretnim stvarima. Mislim da je to nešto što je pred nama. Ja bih očekivao da Ministarstvo privrede i ministar finansija izađu sa konkretnim obavezama, odnosno da ozbiljno razmotre ovaj proces autodestrukcije u preduzeću, a on se odvija, reći ću vam sad i gde, u trouglu menadžmenta, uprave i sindikata. To je „Bermudski trougao“. Tu su i politički kadrovi i politički uticaji i svi ostali. Hajde da razbijemo taj trougao, da dovedemo ljude koji će preuzeti odgovornost za ono što rade, a to preuzimanje odgovornosti će biti definisano njihovim poslovnim rezultatom.
Istovremeno, osvrnuo bih se i na relativno dva kratka teksta koja tretiraju penzije, plate i smanjenje. Hajde da pokušamo da na to gledamo na jedan malo originalniji način. Hajde da ne pričamo o smanjenju, hajde da kažemo da gledamo kao na doprinos solidarnosti jednog dela penzionera i zaposlenih u javnom sektoru da u relativno ograničenom vremenskom periodu daju doprinos da bismo ove mere o kojima sam malopre govorio mogli relaksirano da sprovedemo.
Zašto to govorim? Poštovani narodni poslanici, veoma često odlazim na teren po Srbiji, sutra ću biti u Valjevu, skupovi su po 400, 500, 600 ljudi. Meni je to značajno. Značajno mi je da čujem kako ti ljudi reaguju. O tome se i priča u lokalnim sredstvima informisanja. To su ozbiljni i odgovorni ljudi koji su davali svoj doprinos za razvoj ove zemlje. Davali su, recimo, doprinos kada je bio zemljotres u Crnoj Gori, pa smo izdvajali veliki broj godina. Davali su doprinos kada je bilo u pitanju vodosnabdevanje grada Beograda. Nema potrebe da nabrajam. Ako im kažemo - ovo je vaš doprinos da u ograničenom vremenskom periodu uspemo da pokrenemo privrednu aktivnost, onda će oni to i shvatiti. Ali, bojim se da neki ili određene grupe šalju loše signale. Nisu to ljudi koje možemo obmanuti tek tako. Da, vama ćemo uzeti, smanjićemo, a ovamo nećemo uraditi ništa. Oni to prate i prihvatiće sve ovo pod uslovom da se preduzmu jasne, energične, reformske mere. Rekao sam u ovoj privrednoj sferi, a ne mogu da mimoiđem ni sferu javne uprave.
Gospodo, carina. Mi sada kažemo da smo pospešili naplatu akciza. Zašto je pospešujemo, zašto je već nemamo? Hajde da vidimo šta nam radi poreska uprava, šta nam radi carina. Čini mi se da je 40 hiljada smanjen broj onih koji čekaju posao. Inspekcija rada radi svoj posao. Pa, mora da ga radi i bolje. Jedno konkretno pitanje - da li ta inspekcija rada ima nameru da kontroliše i strane kompanije? Hoćemo li da stanemo na put onom da strana kompanija isplaćuje deo plata radnicima u okolnim zemljama i da time direktno podriva budžet Republike Srbije? Naravno da su ta tri segmenta veoma bitna i zaslužuju suštinsku, dubinsku reformu. Bojim se da tu još nismo krenuli. Možemo da ih pohvalimo, ali suštinski pomak još nije napravljen.
Na ovaj način, ukoliko se okrenemo ka prihodnoj strani budžeta u narednoj godini ili u narednim godinama, sa ciljem da ovaj budžetski deficit dovedemo u okvire koji nam mogu biti prihvatljivi, mi možemo da kažemo da ove mere koje su više nego teške, jasno je da su teške, nekome ko ima 30 ili 40 hiljada ako smanjimo određeni procenat, ne može se olako preći preko toga i reći da to nije teška mera, to je njegovo lično odricanje, ali onda to odricanje, onda te mere imaju puno opravdanje i onda možemo očekivati podršku od tih ljudi.
Istovremeno, ovde je ukratko dotaknuto i radno angažovanje ljudi koji primaju socijalnu pomoć. Ministar Vulin je o tome govorio i istakao je da je to nešto što će doprineti, recimo, da lokalne sredine, gospodin Marković-Palma, odrade neke poslove.
Imao sam neke razgovore sa ljudima iz lokalne samouprave Londona. Nije to cilj, nećemo mi odraditi neke bitne poslove. Mi nekih velikih poslova da uradimo na takav način i ne možemo. Ali, šta možemo da uradimo? Šta je s vrha tih mera kod njih? Ona mora biti svrha i kod nas, gospodine ministre. To je da radno sposoban čovek, koji godinu dana čeka posao, ukoliko ne oseća obavezu da se ujutru, takav je slučaj u Londonu, u određeno vreme pojavi na tom i tom mestu, provede određen vremenski period, on gubi sponu sa realnošću i posle godinu dana ti ljudi tvrde da on apsolutno nije sposoban da se uključi u rad bilo koje korporacije. Znači, mere su više psihološkog karaktera. Čuvamo dostojanstvo tih ljudi, jer socijalna pomoć je milostinja. Ljudima ne treba milostinja. On treba da zna da je odgovoran, da ima obavezu da se pojavi i da za tu svoju odgovornost dobija tu nadoknadu.
Ukoliko odradimo nešto korisno u tim lokalnim sredinama, biće to dobro. Ali, odmah da vam kažem, imaćete velike otpore. Te lokalne sredine baš i nisu spremne da odmah jurnu i da sad sve te ljude koji su primaoci socijalne pomoći, radno sposobni, krenu da angažuju. Vi ćete čuti gomilu opravdanja, ali to je sve u ovom našem maniru.
Na kraju, opširnije ćemo govoriti kad budemo videli predlog budžeta za narednu godinu. U tom predlogu budžeta za narednu godinu ja bih voleo, ako to bude moguće, a sada je ovde i predsednik Vlade, da predvidimo izdvajanje sredstava, da oživimo koncept socijalnog preduzetništva.
Zašto govorim o tome? Postoje dva sektora poslovanja, javni i realni. Postoji i tzv. treći sektor – sektor socijalnog preduzetništva. Baratamo brojkama, danas je rebalans, Slovenci ostvare blizu 8% BDP upravo iz tog trećeg sektora, sektora socijalnog preduzetništva. To je nešto što nije izmišljeno, to je nešto što egzistira u zapadnoj Evropi i nešto što je tržišno utemeljeno. Ja bih molio da u planiranim sredstvima za budžet za iduću godinu imamo i tu stavku, bar simboličnu, inicijalnu, da možemo da krenemo sa tim projektom.
Projekat će zaživeti na jedan jednostavan način, ukoliko mu damo prave ekonomske stimulanse, a to su intervencije u sferi poreza i doprinosa, u smanjenju ili, recimo, intervencije stopa PDV, pozitivnoj diskriminaciji i učešću u javnim nabavkama i, ja bih rekao, u stvaranju pozitivne klime u kupovini proizvoda i usluga socijalnog preduzetništva.
Na kraju, poslanička grupa PUPS, ovo govorim zbog javnosti Srbije, nije u Vladi Srbije. Mi nemamo ministre i ne čuvamo ministarska mesta. Kada mi kažu – možeš da izađeš iz Vlade, ja kažem – da bi mogao od nekud da izađem, prvo moram da uđem. Ovo nije podrška Vladi, nije podrška Srpskoj naprednoj stranci, ovo je podrška jednom konceptu, konceptu Aleksandra Vučića, za koga smatramo da je pošten koncept, koji je iznuđen i dugoročno gledano veoma ispravan. Zbog toga ćemo ovo i podržati. Hvala vam.

Reč ima Aleksandar Vučić. Izvolite.

Želim da se zahvalim gospodi Mijatoviću i Krkobabiću. Oni su izneli neke argumente koje ja nisam iznosio, a to je o onome koliko mi stvaramo, a koliko stvaraju neki drugi, a kako bismo želeli da živimo neuporedivo bolje trošeći ono što nismo zaradili. Vi ste potpuno u pravu za javna preduzeća i za to koliko ćemo moći od njih da naplatimo.
Pošto ne vidim gospodina Krkobabića, ustaću ovaj put da na takav način mogu da se obratim.
Dakle, pre svega što se javnih preduzeća tiče, mi smo se dogovorili da za 150 miliona evra uvećamo prihode države od javnih preduzeća u odnosu na one koje smo imali. Ti prihodi moraju da budu mnogo veći, ali 150 miliona evra će biti uvećani prihodi. Imamo nekoliko ozbiljnih problema, to je „Srbijagas“ dobrim delom opravdano, jednim delom neopravdano, većim delom je opravdano zato što toplane po Srbiji ne plaćaju račune, a onda vam dođe skandal, pa kažete – nemate grejanje u Boru, nemate grejanje u drugom, trećem, petom ili 10 gradu.
Beograd je tu ubedljivo najuspešniji i ako ništa, nova uprava Beograda je dve stvari uradila veoma dobro, a to je da više nema nikakvog zaduživanja grada, apsolutno nikakvog da su stvari postavljene na realne osnove i da svoje obaveze prema Republici i prema javnim preduzećima u potpunosti ispunjavaju i to što su uspeli da podignu naplatu u GSP-u, to je takođe veliki uspeh i smanjenje gradskog deficita veoma značajno.
Molim samo i sve ostale da to razumeju koliko je važno, jer ne možemo da okrivljujemo „Srbijagas“ sutradan ako njemu čitavi gradovi i čitavi regioni uopšte ne plaćaju račune.
Dakle, naš je problem u tome što su imali neka javna preduzeća godinama, decenijama i skrivene račune, račune koje mi nikada nismo videli u našim bilansima, račune koje vi nikada niste videli u budžetu, račune koje mi nikada nismo prikazali poslanicima, ne ove godine, nego nikada kroz istoriju srpskog parlamenta.
I to je ono što nam MMF zamera, MMF nam zamera to što smo mnogo toga držali ispod linije, zato sam vam ja pročitao sve ove podatke, pročitao sve ove podatke veoma precizne, da mi ne želimo da krijemo od javnosti i moraćemo tu metodologiju da promenimo, jer sve garancije državne nam se važe kao javni dug i sve nam to računa MMF, samo mi ne računamo u naš deficit.
I pre mislim da je to naša greška u računici dugogodišnja, višedecenijska, nego što je to greška MMF.
Mi ćemo kao što znate, uzeti od „Elektromreže Srbije“ 60 miliona evra, to je najveći novac, zatim od „Telekoma“ Republike Srbije, naravno od „Pošta“, razume se od „Jugoimport“, SDPR 20 miliona, a ono gde imamo probleme, to su „Elektroprivreda Srbije“ i „Srbijagas“, „Srbijašume“ i tu imamo ozbiljne probleme i tu su nam potrebne svakovrsne promene u odnosu prema tim preduzećima, da bismo mogli da ostvarimo značajniju dobit i značajnije prihode, značajniji profit da bismo to mogli da zadržimo u državnoj kasi.
Takođe, verujem da ćemo smanjiti naša izdvajanja za naša preduzeća u restrukturiranju, jer smo krenuli u rešavanje tog problema.
Postoji jedan deo preduzeća za koji niko nije zainteresovan i koji će morati da ide u likvidaciju, već 10, 15 godina tu ne postoji bilo kakav proizvod, niti neko obavlja bilo kakav posao, ali postoje preduzeća koja 10 godina nisu radila, a za koja postoje zainteresovani ljudi, kompanije da ih preuzmu. Mi sa njima vredno i naporno radimo i trudimo se i pokušavamo da pronađemo najbolje rešenje.
Zato ćemo ići sa našim izdvajanjima i sa tim da država pomogne.
U čemu je sada naš problem? Znam da vi znate, ali mi je važno da građani znaju kada nemate podršku i kada ne postoji taj jasni konsenzus, hoću da ljudi znaju o čemu je reč.
Dakle, ako bismo mi prodavali halu u Priboju, mogli bismo da uzmemo milion ili milion i po evra na tu halu, ali to je samo nešto što imovinski vredi i posle toga vi nemate više nijednog zaposlenog.
Ako mi kažemo, uzmite halu besplatno, mi ćemo vam dati još pet, šest, sedam, 10 miliona evra, imate da sačuvate 600 radnika, da obnovite proizvodnju, da nam uplaćujete poreze i da imate obavezu da taj broj zaposlenih držite toliko vremena i da povećate broj zaposlenih u narednom periodu za još 300 ljudi, onda će to nas da košta. Ali, za to nam je potreban konsenzus i potreban nam je razumevanje ljudi, prvo da znaju da nismo lopovi, da ne polaze od sebe, da znaju da ništa ne uzimamo za sebe, već da to radimo zbog tih radnika, da znaju da to radimo zbog obnavljanja proizvodnje.
I zbog toga i zbog mnogih drugih stvari nam je konsenzus i te kako potreban. Taj konsenzus je nemoguće postići u društvu u kojem imate dramatično suprostavljanje interesa onih koji bi želeli da sve ostane kao ranije, onih koji podržavaju proteste, a ranije su bili protiv tih koji su takve proteste održavali. Onih koji podržavaju i one proteste koji su besmisleni. Nije problem u protestima koji su smisleni, u protestima u kojima vidite neki ozbiljan zahtev i u kojima vidite rešenje, ali je problem u tome ako je nečija politika, poput Dekartovog – sumnjam, dakle postoji.
Njihova je politika – mrzim, dakle postoji. Videćete kasnije koliko sam u pravu, jer ću biti primoran da brojne stvari demantujem, brojne neistine i laži koji su prethodnih dana izgovarali na različitim mestima i zato ću imati dovoljno hrabrosti da sačekam te veoma glasne i veoma mudre da izgovore svoje neistine, pa da to sve dobije svoj epilog.
Znate, zato što ja nemam vremena da se bavim njihovim svakodnevnim klevetama, već jedanput u dva ili tri meseca dođem u priliku da to odgovorim lice u lice, a kao što znate, nisam ni malo plašljiv i za razliku od njih, obraz mi je čist i hvala vam na tome, ja se ponosim (Aplauz.)
Ali, bez tog konsenzusa u društvu, mi ćemo to morati da izguramo. Razgovarao sam sa Gerhardom Šrederom nedavno, po treći put, ne ovde u Srbiji, da li je u Švajcarskoj ili u Nemačkoj, mislim da je bila Švajcarska i on mi je rekao jednu stvar pre nego što smo ušli u ove reforme i pre nego što sam i vas pozvao, gospodine Krkobabiću da vam iznesem naš plan i pre nego što ste vi izneli vaše primedbe i pre nego što smo se dogovorili oko svega, razgovarao sam i rekao sam mu šta mi je namera.
Rekao sam šta mislim i šta je to što moramo da uradimo, bez obzira na činjenicu da to niko u Srbiji neće da razume. Svakoga dana ćete u svakoj novini da čitate – a što niste uradili ovo, a što niste uradili ono, a što niste skinuli ovome više, a što niste skinuli ovome manje? A što skidate nekom ko ima 80.000 dinara penziju, on je više uplaćivao, a ne skidate onome od 25.000 dinara?
Mi smo se rukovodili, pre svega principom pravičnosti, principom mogućnosti da ljudi opstaju i da ljudi mogu da prežive, zato što ne mislim da ovakvo stanje treba u našem društvu da traje godinama, jer kada mi budemo došli do tih 50 milijardi o kojima je govorio gospodin Mijatović, i ne do 50, već 40 milijardi, a sada smo na 34 milijarde, kada do toga budemo došli, onda nećemo imati problem ni sa dramatično većim penzijama, ni sa dramatično većim platama.
To je pitanje našeg rada, našeg angažmana, naše marljivosti.
Govorićemo kasnije, siguran sam, i o stečajnim pravima i videćete koliko se nisu na ozbiljan način pripremali oni koji su o tome govorili. Nisu proučavali čak ni presude, ni odluke Strazbura, nisu se bavili ničim na ozbiljan način.
Jedino čime su se bavili to je iskazivanje mržnje i to mržnje bez ikakvog pokrića i to im je valjda nešto najlepše što mogu da čuju.
Zato ih razumem, što su srećni kada se neko pojavi ko će da viče „Vučiću, pederu“ ili nešto slično, jer je to njihov usklik, njihove pravde, njihovog znanja i njihovog obrazovanja.
Ja moram da vam kažem da nemam ništa protiv toga, jedino što znam, to je da ne mogu da mi viču ono što su nekima drugima vikali, kada su ih nazivali – lopovima ili nešto slično, znate već.
Mogu da budem i ovo i ono, mogu da budem šta god hoćete, ali nikada mi niko nije vikao i uveren sam da mi niko nikada neće vikati da sam lopov, i u tome je razlika.