Reč ima Aleksandar Vučić. Izvolite.

Želim da se zahvalim gospodi Mijatoviću i Krkobabiću. Oni su izneli neke argumente koje ja nisam iznosio, a to je o onome koliko mi stvaramo, a koliko stvaraju neki drugi, a kako bismo želeli da živimo neuporedivo bolje trošeći ono što nismo zaradili. Vi ste potpuno u pravu za javna preduzeća i za to koliko ćemo moći od njih da naplatimo.
Pošto ne vidim gospodina Krkobabića, ustaću ovaj put da na takav način mogu da se obratim.
Dakle, pre svega što se javnih preduzeća tiče, mi smo se dogovorili da za 150 miliona evra uvećamo prihode države od javnih preduzeća u odnosu na one koje smo imali. Ti prihodi moraju da budu mnogo veći, ali 150 miliona evra će biti uvećani prihodi. Imamo nekoliko ozbiljnih problema, to je „Srbijagas“ dobrim delom opravdano, jednim delom neopravdano, većim delom je opravdano zato što toplane po Srbiji ne plaćaju račune, a onda vam dođe skandal, pa kažete – nemate grejanje u Boru, nemate grejanje u drugom, trećem, petom ili 10 gradu.
Beograd je tu ubedljivo najuspešniji i ako ništa, nova uprava Beograda je dve stvari uradila veoma dobro, a to je da više nema nikakvog zaduživanja grada, apsolutno nikakvog da su stvari postavljene na realne osnove i da svoje obaveze prema Republici i prema javnim preduzećima u potpunosti ispunjavaju i to što su uspeli da podignu naplatu u GSP-u, to je takođe veliki uspeh i smanjenje gradskog deficita veoma značajno.
Molim samo i sve ostale da to razumeju koliko je važno, jer ne možemo da okrivljujemo „Srbijagas“ sutradan ako njemu čitavi gradovi i čitavi regioni uopšte ne plaćaju račune.
Dakle, naš je problem u tome što su imali neka javna preduzeća godinama, decenijama i skrivene račune, račune koje mi nikada nismo videli u našim bilansima, račune koje vi nikada niste videli u budžetu, račune koje mi nikada nismo prikazali poslanicima, ne ove godine, nego nikada kroz istoriju srpskog parlamenta.
I to je ono što nam MMF zamera, MMF nam zamera to što smo mnogo toga držali ispod linije, zato sam vam ja pročitao sve ove podatke, pročitao sve ove podatke veoma precizne, da mi ne želimo da krijemo od javnosti i moraćemo tu metodologiju da promenimo, jer sve garancije državne nam se važe kao javni dug i sve nam to računa MMF, samo mi ne računamo u naš deficit.
I pre mislim da je to naša greška u računici dugogodišnja, višedecenijska, nego što je to greška MMF.
Mi ćemo kao što znate, uzeti od „Elektromreže Srbije“ 60 miliona evra, to je najveći novac, zatim od „Telekoma“ Republike Srbije, naravno od „Pošta“, razume se od „Jugoimport“, SDPR 20 miliona, a ono gde imamo probleme, to su „Elektroprivreda Srbije“ i „Srbijagas“, „Srbijašume“ i tu imamo ozbiljne probleme i tu su nam potrebne svakovrsne promene u odnosu prema tim preduzećima, da bismo mogli da ostvarimo značajniju dobit i značajnije prihode, značajniji profit da bismo to mogli da zadržimo u državnoj kasi.
Takođe, verujem da ćemo smanjiti naša izdvajanja za naša preduzeća u restrukturiranju, jer smo krenuli u rešavanje tog problema.
Postoji jedan deo preduzeća za koji niko nije zainteresovan i koji će morati da ide u likvidaciju, već 10, 15 godina tu ne postoji bilo kakav proizvod, niti neko obavlja bilo kakav posao, ali postoje preduzeća koja 10 godina nisu radila, a za koja postoje zainteresovani ljudi, kompanije da ih preuzmu. Mi sa njima vredno i naporno radimo i trudimo se i pokušavamo da pronađemo najbolje rešenje.
Zato ćemo ići sa našim izdvajanjima i sa tim da država pomogne.
U čemu je sada naš problem? Znam da vi znate, ali mi je važno da građani znaju kada nemate podršku i kada ne postoji taj jasni konsenzus, hoću da ljudi znaju o čemu je reč.
Dakle, ako bismo mi prodavali halu u Priboju, mogli bismo da uzmemo milion ili milion i po evra na tu halu, ali to je samo nešto što imovinski vredi i posle toga vi nemate više nijednog zaposlenog.
Ako mi kažemo, uzmite halu besplatno, mi ćemo vam dati još pet, šest, sedam, 10 miliona evra, imate da sačuvate 600 radnika, da obnovite proizvodnju, da nam uplaćujete poreze i da imate obavezu da taj broj zaposlenih držite toliko vremena i da povećate broj zaposlenih u narednom periodu za još 300 ljudi, onda će to nas da košta. Ali, za to nam je potreban konsenzus i potreban nam je razumevanje ljudi, prvo da znaju da nismo lopovi, da ne polaze od sebe, da znaju da ništa ne uzimamo za sebe, već da to radimo zbog tih radnika, da znaju da to radimo zbog obnavljanja proizvodnje.
I zbog toga i zbog mnogih drugih stvari nam je konsenzus i te kako potreban. Taj konsenzus je nemoguće postići u društvu u kojem imate dramatično suprostavljanje interesa onih koji bi želeli da sve ostane kao ranije, onih koji podržavaju proteste, a ranije su bili protiv tih koji su takve proteste održavali. Onih koji podržavaju i one proteste koji su besmisleni. Nije problem u protestima koji su smisleni, u protestima u kojima vidite neki ozbiljan zahtev i u kojima vidite rešenje, ali je problem u tome ako je nečija politika, poput Dekartovog – sumnjam, dakle postoji.
Njihova je politika – mrzim, dakle postoji. Videćete kasnije koliko sam u pravu, jer ću biti primoran da brojne stvari demantujem, brojne neistine i laži koji su prethodnih dana izgovarali na različitim mestima i zato ću imati dovoljno hrabrosti da sačekam te veoma glasne i veoma mudre da izgovore svoje neistine, pa da to sve dobije svoj epilog.
Znate, zato što ja nemam vremena da se bavim njihovim svakodnevnim klevetama, već jedanput u dva ili tri meseca dođem u priliku da to odgovorim lice u lice, a kao što znate, nisam ni malo plašljiv i za razliku od njih, obraz mi je čist i hvala vam na tome, ja se ponosim (Aplauz.)
Ali, bez tog konsenzusa u društvu, mi ćemo to morati da izguramo. Razgovarao sam sa Gerhardom Šrederom nedavno, po treći put, ne ovde u Srbiji, da li je u Švajcarskoj ili u Nemačkoj, mislim da je bila Švajcarska i on mi je rekao jednu stvar pre nego što smo ušli u ove reforme i pre nego što sam i vas pozvao, gospodine Krkobabiću da vam iznesem naš plan i pre nego što ste vi izneli vaše primedbe i pre nego što smo se dogovorili oko svega, razgovarao sam i rekao sam mu šta mi je namera.
Rekao sam šta mislim i šta je to što moramo da uradimo, bez obzira na činjenicu da to niko u Srbiji neće da razume. Svakoga dana ćete u svakoj novini da čitate – a što niste uradili ovo, a što niste uradili ono, a što niste skinuli ovome više, a što niste skinuli ovome manje? A što skidate nekom ko ima 80.000 dinara penziju, on je više uplaćivao, a ne skidate onome od 25.000 dinara?
Mi smo se rukovodili, pre svega principom pravičnosti, principom mogućnosti da ljudi opstaju i da ljudi mogu da prežive, zato što ne mislim da ovakvo stanje treba u našem društvu da traje godinama, jer kada mi budemo došli do tih 50 milijardi o kojima je govorio gospodin Mijatović, i ne do 50, već 40 milijardi, a sada smo na 34 milijarde, kada do toga budemo došli, onda nećemo imati problem ni sa dramatično većim penzijama, ni sa dramatično većim platama.
To je pitanje našeg rada, našeg angažmana, naše marljivosti.
Govorićemo kasnije, siguran sam, i o stečajnim pravima i videćete koliko se nisu na ozbiljan način pripremali oni koji su o tome govorili. Nisu proučavali čak ni presude, ni odluke Strazbura, nisu se bavili ničim na ozbiljan način.
Jedino čime su se bavili to je iskazivanje mržnje i to mržnje bez ikakvog pokrića i to im je valjda nešto najlepše što mogu da čuju.
Zato ih razumem, što su srećni kada se neko pojavi ko će da viče „Vučiću, pederu“ ili nešto slično, jer je to njihov usklik, njihove pravde, njihovog znanja i njihovog obrazovanja.
Ja moram da vam kažem da nemam ništa protiv toga, jedino što znam, to je da ne mogu da mi viču ono što su nekima drugima vikali, kada su ih nazivali – lopovima ili nešto slično, znate već.
Mogu da budem i ovo i ono, mogu da budem šta god hoćete, ali nikada mi niko nije vikao i uveren sam da mi niko nikada neće vikati da sam lopov, i u tome je razlika.

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani predsedniče Vlade, gospodo ministri, kolege poslanici, ovaj poslednji nastup predsednika Vlade verovatno je bio uvod u izlaganje opozicionih poslanika koji posle tri sata rasprave, konačno će doći u priliku da kažu i svoje mišljenje o predloženim zakonima o kojima danas raspravljamo.
Od nas, predsedniče Vlade, nećete čuti reči mržnje, nećete čuti uvrede, nećete čuti paušalne optužbe. Mi ćemo danas u ovoj raspravi govoriti o onome što se nalazi u Predlogu zakona koji su pred nama. Govorićemo, postavićemo pitanja - ko je odgovoran za neke stvari koje nisu urađene? Postavićemo pitanje – kakva je budućnost građana Srbije sa merama koje predlaže ova nesposobna Vlada?
Prva tačka dnevnog reda je rebalans budžeta. Rebalans budžeta koji se donosi na kraju godine, praktično oslikava stanje u načinu kako je vođena država u toj godini. U njemu nema mnogo prostora, nema ni mnogo vremena da se vide neke promene da se urade neke reforme. Ako se pogleda stanje ono je katastrofalno.
Slušali smo ovde o velikoj naplati akciza. U rebalansu budžeta očekivani prihod akciza u odnosu na planirani budžet je 16,4 milijarde dinara. Očekivane akcize na duvanske proizvode se smanjuju za 19,8 milijardi dinara. Ja znam da će sada odgovor biti – da, ali u zadnjih mesec dana su se stvari promenile.
Ja pitam šta se radilo osam, devet meseci pre toga? Ko su bili ministri, ko je bio premijer, ko je bio direktor poreske uprave, ko su bili ljudi koji su odgovorni za ono što imamo danas? Ja kao građanin zemlje želim da verujem da će se stvari u budućnosti promeniti, ali ja govorim o onome što piše danas u rebalansu budžeta, a pišu ovi brojevi. Piše da će poreski prihodi biti manji za 43 milijarde dinara sve zajedno, da je najveći pad nominalno 32 milijarde kod naplate PDV. Ako pogledate kako se naplaćuje PDV, PDV od nekih 100 miliona se naplati od 109, čini mi se, miliona do avgusta je naplaćeno PDV na domaću robu, a 200 i nešto na stranu, na uvoznu robu. To govori o strukturi privrede i prodaje i stanje u privredi naše zemlje.
Na prihodnoj strani, recimo, nestalo je planiranih tri milijarde dinara od Narodne banke Srbije. Želeli bi da dobijemo odgovor gde su te pare? Zašto su u rebalansu nestale?
Naravno, potrebno je nešto reći i o rashodnoj strani. Na rashodnoj strani gotovo najveća nominalna promena su ostali tekući rashodi koji su skoro duplirani. Znači 99,3 je promena u odnosu na planirani budžet. Sa 13 milijardi i 600 miliona na 27 i nešto milijardi.
Jako je teško za ovo kratko vreme, 40 sati koje smo imali, da proučimo u ovih 300 i nešto strana gde su te pare završile i na koji način su potrošene.
Jedan kolega je postavio pitanje legitimno za ovo najveće povećanje od 2000%, to su dotacije Fondu za zdravstveno osiguranje i nismo čuli odgovor direktno u mikrofon, čini mi se da bi odgovor trebao da bude da je to usled promene stope koja se odvaja, koja je promenjena tokom leta. Tada smo ovde slušali da je Republički fond u suficitu i da njima pare ne trebaju. Ako im pare ne trebaju, zašto im iz budžeta sada dajemo 14 milijardi dinara?
Ako primenimo čisto zdravu logiku, 14 milijardi sada treba da damo, onda ćemo za 14 milijardi, koliko je 2% smanjeno za zdravstvo a povećano za penzije, da ćemo sada da smanjimo dotacije Fondu za penzijsko osiguranje, toga nema. Tu je smanjenje pet milijardi a ne 14. Znači devet milijardi fali.
Mislim da ovo smanjenje od pet milijardi možemo da računamo i smanjenje, ukoliko se usvoji ovaj zakon o smanjenju penzija, koliko će manje biti potrebno Fondu za penziono i invalidsko osiguranje kada se smanje penzije, usvajanjem ovog zakona u naredna dva meseca. Znači, nije devet nego mnogo više milijardi.
Teško je sve čitati, ali recimo, možete da čitate, pošto u ovom dokumentu, ko ga je pratio, ima iz svih ustanova budžeti, izmene, i onda je zanimljivo da je Fond za zdravstveno osiguranje u svom planu za 2014. godine, nije imao ovih 688 miliona transfera iz budžeta države, nego dve milijarde i 580 miliona. Onda je tu povećanje ne 2000%, nego 544%.
Ovi brojevi samo trebaju da pokažu da je ova država u prethodnih 10 meseci vođena neodgovorno.
Evo rečenice iz budžeta koja potvrđuje moju tvrdnju. Kaže – formalno je smanjen broj zaposlenih kao i realne prosečne zarade. To stoji na strani 225, da ne bude da nešto govorim što nije istina.
Januar – avgust 2014. godine, realno smanjene prosečne zarade na 0,5 sa 3,7 koliko je iznosilo u istom periodu prošle godine. Istovremeno, posmatramo prema obliku svojine, prosečna neto zarada u privatnom sektoru je realno smanjena za 1%, dok je u javnom sektoru realno povećana za 0,3%. Prosečna neto zarada u ovom periodu porasla je 7,6 nominalno, a 5,4 realno u javnim preduzećima.
Dalje, na sledećoj strani moja omiljena tabela, ja ću isto da je pokažem, a može svako od vas da pogleda kod sebe o broju formalne zaposlenosti u Srbiji. Pošto ste se više puta ovde hvalili smanjenjem nezaposlenosti, logično bi bilo da je povećan broj nezaposlenih. Međutim, to nije istina. Kako kaže ovde, prema podacima iz mesečnih izveštaja RZS, prosečan broj formalno zaposlenih u periodu januar-avgust 2014. godine na međugodišnjem nivou je smanjen za 1,7%, dok je prema podacima NSZ, prosečan broj registrovanih nezaposlenih lica koja aktivno traže zaposlenje, smanjen za 0,1%.
Znači, svakog meseca u ovoj godini, broj formalno zaposlenih se smanjivao i to je bilo i u avgustu mesecu u odnosu na juni, poslednjem mesecu koji se nalazi u ovoj tabeli. Taj podatak je, gospodo, jedini relevantan sa stanovišta budžeta.
Ankete koje se rade i kojim vi nezaposlenost merite danas od 20,3 one se ne vide u budžetu. Nema prihoda u budžetu od te zaposlenosti, odnosno nezaposlenosti, odnosno jasno se vidi da se zaposlenost vodi negde na crno i da država nema prihode od toga i da kaj broj nezaposlenih na crno raste u ovoj godini, a ne smanjuje.
Vi danas, da pređemo na tu budućnost, dolazite sa predlogom zakona da se smanje plate i penzije u naredne tri godine i dva meseca, to je privremeno, tri godine i dva meseca, a onda slušamo priču – biće nam bolje za dve godine, pa će nam biti možda bolje i za godinu i po dana. Ako će nam tako brzo biti bolje, zašto tri godine i dva meseca? Zašto ne dve godine, za koliko će nam biti bolje? Hajde za dve godine da oročimo ovu meru.
Možemo da diskutujemo o tome da u ovom trenutku teško da država ima boljih mera za smanjivanje rupe u budžetu, osim smanjenja plata i penzija. Možemo da se složimo oko toga, ali šta ćemo da uradimo na tome da se poveća prihodna strana, da se povećaju naplate poreza? Gde je danas razgovor o tome? Toga nema. Gde su nove investicije? Investicija nema. Dvesta šezdeset miliona u 2012. godini. Sedamsto sedamdeset miliona evra u 2013. godini. Koliki je nivo stranih investicija u ovoj godini, da li to možemo da čujemo? Tog podatka nema nigde, pokušavao sam da ga nađem. Petsto šezdeset miliona je nešto što sam, čini mi se, našao, to je projektovano. Nadajmo se da je tako. Dve milijarde je bilo u 2011. godini. Dođite makar do pola od toga pa kritikujte one koji su vodili ovu zemlju u nekom ranijem periodu.
Vi ste govorili ovde o načinu, recimo, kako vi želite da rešite pitanje FAP-a. Mi vas u tome podržavamo i mi znamo da je to verovatno jedini mogući način u ovom trenutku. Ali, šta ste vi govorili kada su se na isti takav način ostvarivale strane investicije u prethodnom periodu, kad ste bili opozicija? Setite se šta ste tada govorili o tom načinu dovođenja stranih investitora i podizanja privrede. Setite se vaših reči.
Rekli ste, poštovani predsedniče Vlade, u jednom delu svog izlaganja, kako vama ne trebaju glasovi. Danas vam verovatno i ne trebaju, nema izbora na vidiku. Ali ste nešto drugačije govorili 10. marta ove godine, šest dana pred izbore: „Vučić: „Garantujem da se neće smanjivati penzije“. Predsednik SNS rekao je danas da garantuje da se stečena prava neće umanjivati, bez obzira na to kakve reforme nova Vlada bude preduzimala.“ Evo, ja mogu iz svih novina tog dana, to je bila centralna vest, tako su se izbori dobijali, izjavom – penzije se neće smanjivati. Šta je onda ovo danas?
Da to nije bio incident, evo ga primer od 5. decembra 2013. godine, u kampanji za izbore na Voždovcu: „Vučić obećava – živećete bolje krajem 2014. godine“. To je sad. To je ovaj trenutak. Da li građani žive bolje? Da li će posle ovih mera njima biti bolje? Da li je ovo bolje u odnosu na ono pre godinu dana? Nije bolje. I ostaje nam nada da kad se ovo sve uradi, da će nam biti bolje za dve godine, koliko kaže premijer, a za tri godine i dva meseca, koliko kaže zakon koji treba da usvojimo.
Mi smo vam dali amandman, poštujući vaše reči, da ovaj zakon ne traje tri godine i dva meseca, njegova primena, nego da traje dve godine. Molim lepo, to su vaše reči.
Kod zakona o smanjenju plata u obrazloženju stoji da se očekuje – očekivani efekat je 60 milijardi dinara za tri godine. Tog podatka nema kod zakona umanjenja za penzije. Ne postoji ta tačka 7, koja je obavezna kada se svaki zakon predlaže u proceduru i pitanje je da li je zakon uopšte u skladu sa procedurom, da li možemo danas da ga usvojimo. Nema obrazloženja koliki su efekti.
Koliko sam ja uspeo da izračunam, 380 miliona evra godišnje puta tri godine, pa oduzmem ovih 60 milijardi, to je nekih 76 milijardi za penzije da će se uštedeti primenom ovog zakona na tri godine. Znači, penzioneri će podneti veći teret od zaposlenih. Dobro, ja bih voleo da me neko demantuje. Samo govorim ono što čitam u zakonima koji su ovde poslati. Možda ministar finansija misli kako je rekao da penzionerima treba manje para od onih koji su zaposleni, pa je tako rešio da veći teret ovih reformi podnesu penzioneri? U redu, demantujte me nekim konkretnim brojevima.
Ono što je vrlo zanimljivo je obrazloženje ovih zakona. Ono nije pisano rukom nekog ekonomiste. I ako ga niste pročitali, iskoristite današnji dan dok sedimo ovde i slušate raspravu, pročitajte obrazloženje. Ono je vrlo zanimljivo. Pisao ga je neki pravnik. Neki dobar pravnik, sa željom da olakša Vladi posao pred sudovima pred kojima će se ovaj zakon i posledice ovog zakona sigurno naći.
Dok traje ova rasprava, dobili smo nebrojeni broj poziva u našem poslaničkom klubu ljudi, koji pitaju, penzionera, da li će dobiti rešenje na osnovu kojeg im je umanjena penzija? Oni će se na to rešenje žaliti. Čuli smo da 61% neće biti obuhvaćeno ovim smanjenjem, a 72% je do 35 hiljada dinara penzije, čini mi se da je tako rekao premijer, a ministar je rekao da je nekih milion i po u onoj grupi do 40 hiljada dinara penzije. Ali, dovoljan vam je jedan na sudu, koji će dobiti presudu, ako je dobije, i da vam sve ovo padne u vodu i da svih ovih 60 milijardi dinara koliko planirate da uštedite u naredne tri godine će neko drugi morati da plaća za dve, tri, četiri godine, koliko je potrebno da se sudski procesi završe.
(Veroljub Arsić, s mesta: Da li je to vaš predsednik suda?)
Mislim da stvarno nije u redu da mi potpredsednik parlamenta dobacuje iz klupe, a da vi ne reagujete, gospođo predsednice?

Ne znam na koga ste mislili? Vidite da sam sama ovde.

Pratite malo raspravu. Mislio sam iz klupe.

Pratim. Slušam vas vrlo pažljivo.
Nikog od potpredsednika nema pored mene, tako da niste dobro videli.
Izvinjavam se, izvolite.

Ima ga u sali.

Samo vi nastavite.

Hvala. Nastaviću.
Mislim da ljudi u Srbiji treba da imaju priliku da makar ovde, u ovih 20 minuta čuju nešto drugo, jer su prethodna tri sata slušali pohvale o Vladi. Na svim televizijama prethodna dva dana samo smo slušali i gledali ministre iz Vlade kako su hvalili ovo. Nigde nema da se čuje drugačije mišljenje, da neko kaže da možda nešto ovde nije u redu, da je možda pre penzija Vlada trebala da vidi zašto su povećane plate 7,6% u javnim preduzećima?
Zašto je, gospodine ministre, ovo su podaci sa vašeg sajta, u januaru u državnoj upravi, agencijama i ne znam ni ja šta sve vodite, 30.549 je bilo zaposlenih, u oktobru 33.932 zaposlena, u 2014. godini znači, tri i po hiljade ljudi zaposleno, kada postoji Zakon o zapošljavanju u državnoj upravi? U lokalnoj samoupravi je zaposleno 900 novih ljudi. Da li je ova Vlada iskoristila sve ono što je mogla, pre nego što je krenula da uzima od penzionera? To je moje pitanje.
Ubedite me da ste uradili sve, pa ćemo da glasamo onda i mi ovde, deleći odgovornost za ono što je rađeno 2008/2009 godine.
U vreme najveće ekonomske krize je ova zemlja vođena bolje nego što je vođena danas. Budžetski deficit je bio 4%. Na kraju ove godine biće 8,5%. Zaduženje za četiri godine bilo je šest milijardi evra, a vi ste za dve i po godine zadužili zemlju 7,2 ili 7,3 milijardi evra. Ta zaduženja iz te godine nisu išla isključivo u javnu potrošnju, u budžet, nego su bile i neke kapitalne investicije realizovane u to vreme. U to vreme je napravljen „Fijat“, koji je vama prošle godine doneo rast BDP-a za 2,5%.
Ja sam ovde dva puta postavio pitanje kakva je budućnost te fabrike i nisam dobio odgovor. Šta ćemo da radimo, gospodine premijeru, ako ta fabrika sledeće godine smanji proizvodnju u odnosu na ono što je proizvodila u ovoj i prethodnoj godini?
(Aleksandar Vučić, s mesta: To je pitanje za vas, a ne za mene.)
Kako može to da bude pitanje za mene iz opozicije? Vi ste imenovali dva predstavnika u Nadzorni odbor „Fijata“, a ne ja i moja stranka. Siniša Mali je sedeo tamo do maja meseca ove godine. Sada sedi neki gospodin Cicmil. Pitajte njega šta će da uradi. Vi predstavljate Vladu Republike Srbije koja ima 33,3% vlasništva u toj fabrici. Nemojte da govorite pitajte mene. Vi vladate ovom zemljom dve i po godine. Prestanite da govorite kao da se nalazimo u septembru ili oktobru mesecu 2012. godine.
Očekujem odgovore na pitanja koja sam postavio. Hvala.