Zahvaljujem.
Reč ima mr Dejan Radenković.

Hvala, potpredsedniče.
Uvažene kolege i koleginice, poštovani kolega Pavićeviću, das bi građani bolje razumeli, ja sam i jutros, kada sam se javio po onom vašem amandmanu što se tiče budžeta, rekao sam i ono što vas je tada pogodilo – da nigde ne piše: briše se. Zarad istine, što volimo da kažemo, da čuju građani Srbije, vaši amandmani koje, evo, ja, pravo da vam kažem ne nosim naočare ali javiću se očnom lekaru pa ću pogledati, ali neka mi pomognu kolege, ja vidim od prvog do poslednjeg piše – briše se, briše se, član 5. briše se, briše se i vi bi sve da izbrišete? Jel tako? E, pa sad, gospodine Pavićeviću, ne može. Što je gospodin Živković brisao, brisao je. Jeste vi nova stranka, ali lider te stranke je neko koga građani Srbije ne zaboravljaju, niti će ga ikad zaboraviti. Jer, 500 hiljada radnika na ulicama, pljačkaške privatizacije, gde čak zavod za borbu protiv korupcije navodi da je država oštećena za 100 miliona samo u privatizaciji „Beopetrola“, gde u 2003. godini imamo porast konsultanata od 20 miliona evra za te privatizacije – pa kome su otišle te pare? Za šta?
Molim vas, malo pažnje. Pokušavaju kolege da ih prozovem da bi imali pravo na repliku, ali neću im pružiti to zadovoljstvo.
U vašem ekspozeu lepo stoji da je od privatizacije u prošloj godini, kada ste podnosili ekspoze, to je bilo 18. marta 2003. godine, stoji da je prihod bio 355.000.000 evra, a samo prihod od „Telekoma“ je bio preko 1,5 milijardi maraka tada. Da li znate koliko je preduzeća, preko 500 preduzeća je tada privatizovano, da ne pričamo kako ste to radili ispod žita.
Javiću se i kasnije, pošto vreme poslaničke grupe imamo još i obrazlagati i dalje posledice kojima se mi danas bavimo i zbog čega smo došli u ovu situaciju. Zahvaljujem se.

Reč ima ministar u Vladi Aleksandar Vulin. Izvolite.

Zahvaljujem.
Vidite, ovde se čitavo popodne traže protivrečne stvari – da se otpušta i da se ne otpušta. Uopšte ne razumem odakle tolika potreba, kao da postoji nekakva mržnja prema ljudima koji su članovi političkih partija, čak političkih partija bliskih predlagačima ili članova partija predlagačima ovih amandmana.
Ovde se kao jedina mera traži otpuštanje i traži inkvizicija koja će da odredi ko ima koju partijsku knjižicu. Ova Vlada ljude i radnike deli na one koji rade dobro i koji rade loše, ne deli ljude po partijskim članskim kartama, shvatite to već jednom. Nemojte tražiti od nas da otpuštamo ljude samo zato što su članovi neke političke partije, nećemo to nikada uraditi i nemojte tako lako otpuštati ljude. Svih ovih godina vi ste to radili. Mi to nećemo raditi, nećemo nikoga kažnjavati zbog njegovog političkog članstva i to nije nikakva blagotvorna mera.
Neće se Srbija ozdraviti ako otpustite nekoga zato što je član neke od partija bivšeg režima. Evo, sada ja ispadam advokat partija bivšeg režima, ali šta ćete, to su ljudi kao i svi drugi, rade dobro ili loše. Tako ćemo odlučivati, ni po čemu drugom. Nemojte mrzeti ljude koji su do juče bili u istoj partiji kao i vi.

Zahvaljujem gospodine Vulin.
Gospodine Pavićeviću i gospodine Živkoviću, ko želi od vas repliku? Ne može obojica, može samo jedan. Pomenuta je stranka, može samo jedan.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Potpuno svejedno, pomenuta je stranka, pomenut sam i ja i gospodin Pavićević, ali odgovor će biti isti, naravno.
Jedno egzeplantno nepoznavanje moderne srpske istorije bi trebalo da definiše nastup koji je kolega imao pre, ali mislim da nije u pitanju njegov vid i zaborav, nego je tu loša namera. Vidim da ovde, evo i sada je ovaj ministar pomenuo mržnju. Odakle vama ideja da bilo ko koga mrzi ovde, posebno da gospodin Pavićević i ja mrzimo bilo koga ovde? To treba da se zasluži. Neki nivo prezira da, ali mržnja apsolutno ne.
Prema tome, u vreme bivšeg režima, ako se to meri kada je neko bio recimo premijer Srbije, a to je bilo do 2004. godine, početka, nije izvršena nijedna nelegalna, sumnjiva ili bilo kakva slična privatizacija, čak ni po Verici Barać, ni po EU, niti po bilo kome, to malo pogledajte. Primedbe na „Beopetrol“ se tiču 2005. godine. Ponavljam, za ovaj period nije bilo ničeg sumnjivog.
Ono po čemu vi verovatno pamtite tu godinu, pa ste zbog toga nervozni, to je što je u toj godini izvršena jedna policijska akcija, zajedno sa tužilaštvom, gde su mnogi vaši prijatelji bili korisnici usluga narodne milicije ili policije i to je sećanje koje je naravno teško, razumem, ali to je sve bilo zasluženo. Svako ko je imao tada priliku da o trošku države prenoći noć ili više u pritvoru, a posle je naravno došao pred lice pravde i osuđeni su mnogi, mnogi, mnogi, to što su mnogi od njih bili članovi vaših stranaka, tada su se zvale drugačije, radikalska ili kako već, to nema veze sa privatizacijama.

Zahvaljujem gospodine Živkoviću.
Reč ima narodni poslanik mr Dejan Radenković, replika.

Hvala potpredsedniče.
Vratiću se na ekspoze predsednika Vlade tadašnjeg Zorana Živkovića, a moja koleginica, šefica poslaničke grupe, je rekla pre nekoliko dana da je pokojni Zoran Đinđić ostavio testament, sigurno nikada ne bi napisao da ga on nasledi na tom mestu.
U svom ekspozeu ste najavili privatizacije „Sartida“ i „Beopetrola“ i mi znamo šta je danas sa „Sartidom“ i „Beopetrolom“. Jel treba više da pričam, jel treba da razlažemo dalje? Nemojte ni vi, ako razlažemo dalje, otići ćemo previše daleko.
Što se tiče toga da ste vi 13.000 ljudi hapsili u toj famoznoj akciji „Sablja“, hajdete da proverimo podatke koliko njih je tužilo i dobilo od para građana Srbije, iz budžeta, zato što ste vi hapsili koga god ste stigli, kako god vam se ko nije svideo davali ste nalog da se hapsi. Nemojte tako, to je davno prošlo vreme. Nažalost danas, a navešću kasnije, kada budem koristio vreme koje nam je preostalo, jednu lepu analizu, a to sam i vašem tadašnjem ministru, Božidaru Đeliću, koga ste vi predložili tada kao predsednik Vlade, više puta s njim polemisali na Odboru za finansije i ovde u plenumu i kada su bili rebalansi i budžeti, kako smo mi došli do ove situacije. Vrlo razložno.
Da vam ne spominjem službu za platni promet SDK, nema kontrole. Smejte se vi, uništili ste nešto da bi vaši prijatelji mogli da kradu i da ne plaćaju poreze, to je bio osnov. Sve ću vam ja to lepo nacrtati kasnije, imam dovoljno vremena, nemojte da se brinete. Polako, sve ćemo na tenane.

Zahvaljujem gospodine Radenkoviću.
Reč ima ministar u Vladi Aleksandar Vulin.

To zaista izlazi iz dometa naše rasprave, ali ima veze sa manjkovima koje treba pokriti u budžetu. Za šest meseci čuvene „Sablje“ uhapšeno je više ljudi na prostoru Srbije veličinom Srbije, nego u pet godina golog tzv. infobiroa na veličini SFRJ, na 22 miliona ljudi. Od toga je doneto do 300 presuda i manje od toga, a do dana današnjeg plaćamo penale, milionske penale za ljude koji su bili utamničeni po nalogu kojekakvih opštinskih odbora vladajućih partija.
To nije bila pravda, ali šta je bila pravda? Bila je pravda da su posle te akcije Ljubiša Buha Čume, Mile Jerković i tome slični privatizovali ono što je preostalo od Srbije. Danas plaćamo to što je Mile Jerković privatizovao, danas plaćamo to što je Buha privatizovao, danas plaćamo što je čitavo to društvo mutavih i kojekakvih privatizovalo po Srbiji, mirno trgujući parama zarađenih kao narko-dileri i ubice, trgujući time što su se zaštitili kao zaštićeni svedoci. Evo ih, ljudi su privatizacioni vlasnici polovine Srbije. To ima veze, nažalost, sa našim budžetom i to ima veze sa penalima koje plaća ova država svih ovih godina.