Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Pete sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 107 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutna 116 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: dr Miljana Nikolić, Momo Čolaković i dr Dijana Vukomanović.
Nastavljam rad i prelazimo na pretres u pojedinostima 1. tačke dnevnog reda – PREDLOGA ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O BUDžETU REPUBLIKE SRBIJE ZA 2014. GODINU
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam, pored svih članova Vlade, pozvala da današnjoj sednici prisustvuju i Nenad Mijailović, državni sekretar u Ministarstvu finansija, Jelena Rančić, pomoćnik ministra finansija, Zoran Milošević, pomoćnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Branko Drčelić, direktor Uprave za javni dug u Ministarstvu finansija, Dragica Jovanović, pomoćnik direktora Uprave za trezor u Ministarstvu finansija, Milica Danilović, direktor Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja, Nada Mirković, savetnik ministra finansija, Stanimirka Mijailović, viši savetnik u Sektoru za javna preduzeća u Ministarstvu finansija, Svetlana Kuzmanović Živanović, Viši savetnik u Sektoru za fiskalni sistem u Ministarstvu finansija, Slavica Manojlović, viši savetnik u Sektoru budžeta u Ministarstvu finansija i Irena Injac, samostalni savetnik u Sektoru budžeta u Ministarstvu finansija.
Primili ste amandmane koje su na predlog zakona podneli narodni poslanici: Zoran Živković, Vladimir Pavićević, Gordana Čomić, mr Aleksandra Jerkov, Borislav Stefanović, Dragan Šutanovac, Bojan Kostreš, Olena Papuga, mr Dejan Čapo, dr Blagoje Bradić, Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač, Arpad Fremnod, Zoltan Pek, Anamarija Viček, Dragan Jovanović, Nenad Čanak, Nada Lazić, Đorđe Sotjšić, Branka Karavidić, Biljana Hasanović Korać i Ivan Karić, kao i amandman koji je podneo Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava.
Pisanim putem, amandmane su povukli narodni poslanici Ivan Karić, na član 7. i narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor, Elvira Kovač, Arpad Fremond, Zoltan Pek i Anamarija Viček na član 7.
Primili ste izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Živković.
Vlada i Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da amandman nije u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Tačno je da je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo doneo dobru odluku, jer se potkrala jedna tehnička greška u ovom amandmanu i u sledećem amandmanu koji dolazi iz naše grupe, a to je da smo u ovom delu razdela propustili da promenimo iznos koji definiše ukupan nivo sredstava na tom razdelu, ali je suština u tome da je naša ideja sa ovim amandmanom bila da se blizu pet milijardi dinara sa subvencija u privredi, ta cifra je bila predviđena za te subvencije, 17 milijardi i 708 miliona, itd. hiljada, da se to smanji na 12 milijardi 738 miliona, a da se taj novac prebaci u Fond za penziono i invalidsko osiguranje, gde bi se došlo do onog iznosa koji je predviđen budžetom za ovu godinu, a to je 256 milijardi i 100 miliona dinara.
Time bi se stvorili uslovi da se ne smanjuju penzije u ovoj godini, odnosno da se ukupna masa penzija, odnosno subvencija iz budžeta za Fond PIO zadrži na onom nivou koji je predviđen budžetom i da se time penzioneri, ovih 600 hiljada koji nisu milošću Božijom i bivšeg predsednika Vlade Srbije, Aleksandra Vučića, zaštićeni od smanjivanja penzija.
Ova tehnička greška je nažalost takva da diskvalifikuje naš amandman, ali ja još uvek i u ovom trenutku gajim nadu da će ministar možda shvatiti suštinu amandmana i da u nekim daljim izmenama se dođe do rešenja koje će biti dobro.
Smanjivanje penzija na uštrb subvencija propaloj privredi, je postavljanje penzionera na stub srama, na optuženičku klupu, na mesto onih koji su krivi za sve ono što ne valja u ovoj državi.
Višegodišnja obećanja raznih vlasti, pa i ove poslednje da će privreda biti rešena, da će preduzeća u restrukturiranju biti sanirana, da će početi da rade, da „Sartid“ samo što nije počeo da radi sutra, pa su puštani dimovi da se kao tamo nešto dešava, kao da postoji proizvodnja, predizborni dimovi da bi se podigla nada, mislim da to, i ne samo „Sartid“ nego i kod mnogih drugih preduzeća, je jedno ponašanje koje mora da bide prekinuto.
Građani Srbije, pa i radnici koji rade u tim preduzećima, imaju jasno saznanje da iz mnogih razloga koji se pre svega kriju u jednoj katastrofalnoj politici koja je vođena 90-tih godina, da su mnogi od nekadašnjih giganata sada postali praktično staro gvožđe, da se svet promenio, da se svetsko tržište promenilo. Mnogi proizvođači koji su mogli da plasiraju svoju robu u 90-tim godinama, odnosno pre 90-tih godina, to više ne mogu zato što su izgubljena tradicionalna tržišta, zato što su neke države postale tehnološki superiorne u odnosu na nas.
Mi smo do 1990. godine prodavali Kini šta god smo hteli. Sovjetskom Savezu smo prodavali cipele i taj izvor se merio tonama. Znači, njima nije bilo važno šta kupuju, nego samo da postoje bilo kakve cipele. U međuvremenu se to promenilo. U međuvremenu su to države koje su sada tehnološki daleko ispred nas i mnogi naši proizvodi koji su tamo imali tržište, ne mogu da ponovo nađu tržište. Zato te fabrike, zato ta preduzeća, kompanije više ne mogu da nađu svoje mesto. Naravno da je za to kriva politika iz 90-tih, koja je Srbiju stavila van sveta i bilo kakvog tehnološkog razvoja. Mi smo, zahvaljujući toj politici, ostali zadržani u drugoj polovini 20. veka, a sada smo već duboko u drugoj deceniji 21. veka. To su objektivni razlozi i građani Srbije to apsolutno dobro znaju.
Ne može se pitanje tih preduzeća rešiti tako što će oni ostati beskonačno na subvencijama, a da to bude na štetu penzionera i ljudi koji ozbiljno rade svoj posao i čije plate će biti ovim zakonom smanjene, nego moraju da se nađu ta teška ali konačna rešenja posle kojih može da se počne jedan novi ciklus i industrijalizacije i razvoja privrede. Ovakvim merama palijativnim, gde su penzioneri krivi za sve, ništa ne može da bude rešeno. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao i kod svih predloga, uvek postoji dilema da li ćete da glasate za ponuđeni predlog ili nećete. Nisu u pitanju samo predlozi zakona, nego i predlozi amandmana.
Dakle, opredeljivanje oko toga da li ćete glasati ili ne ne zavisi samo u ubedljivosti onog ko govori. Čak nekada ne treba da znači da li je onaj koji je pre vas govorio govorio tačno ili je iznosio netačne podatke. To zavisi i od toga da li predlagač glasa za svoje amandmane.
Dakle, više puta, a vi ste mi svedoci, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam glasao za predloge opozicije, pa i za predloge amandmana ovih predlagača, ali se desilo gotovo neverovatno nešto, da na dan glasanja i u vreme glasanja sam predlagač nije glasao za svoje amandmane i ne samo da ne glasa, već ne bude ni prisutan, izađe iz sale, što samim tim govori o sumnji samog predlagača o kvalitetu amandmana koji je sam podneo.
Ako neko podnese amandman za koji ne želi da glasa i ne želi da prisustvuje u vreme glasanja kada se glasa za njegov amandman, takav predlog, ma kakav da je, više za mene nije ubedljiv. Dakle, nekoliko puta sam pokušao da argumentovano, a od strane opozicije, za neke amandmane da glasam, ali sam ustanovio da ovi predlagači ne glasaju sami za sebe.
Ovde se kao jedan od razloga spominju 90-te. Devedesete godine su za mene 1981, 1982, 1983, 1984, 1985, 1986, 1987, 1988. i 1989. To je za mene deveta decenija i to su za mene 90-te godine i bojim se da je predlagač amandmana malo pogrešio zato što obično kod naših ekonomista, a obično i kod političara, 90-te godine, odnosno 1989. godina je merilo za neku bolju budućnost. Obično ljudi kao da govore o nekim boljim godinama i šta bi želeli, želeli bi da imaju ekonomski razvoj i ekonomsku snagu kakva je bila do 1989. godine. Za mene su to 90-te godine i znam šta se proizvodilo, šta se izvozilo, ali posle 90-tih godina došle su 2000. Posle 2000. godine došle su neke desete godine.
Četrnaest godina je neko vladao i imao je priliku da popravi sve ekonomske parametre. On to nije učinio, samo je emitovao socijalna prava koja nije imao ko da plati. Pošto to nije imao ko da plati, taj izdatak se nadoknađivao prodajom kompletnog društvenog kapitala, a kada ni to nije bilo dosta, onda su, a među njima je i predlagač koji je ovaj amandman predložio, za ta emitovana prava, koja nije imao ko da plati, kada nije bilo dovoljno društvenog kapitala, kada se nije rasprodalo sve bud zašta, kada nije bilo dovoljno novca zbog toga onda se pribeglo zaduživanju, odnosno podizanju kredita i time su se samo problemi odlagali za budućnost i danas oni koji su gotovo usmrtili srpsku privredu, oni koji su je potpuno devastirali uz pomoć svojih stranačkih prijatelja, danas oni nariču i govore kako je to nekada bilo, kako su za sve krive 90-te, a uglavnom, kao što sam i naveo, 90-tih godina smo imali neki ekonomski razvoj i neku ekonomsku snagu koju smo izgubili, a više smo izgubili ne zbog sankcija. Dakle, u odnosu na sankcije i na bombardovanje, više smo izgubili od 2000. godine nego što smo izgubili 1991, 1992, 1993, 1994, 1995. godine, pa sve do 1999. godine. Mislim da smo 2000. godine doživeli pravi cunami, da smo doživeli ekonomsku katastrofu koja je praćena velikim izdacima koje nije imao ko da plati i stoga ne mogu da podržim ovaj amandman.
Ubuduće ću dobro razmisliti da li ću bilo koji amandman, bez obzira na ubeđivanja i na ubedljivost govornika, podržati od ovih predlagača, s obzirom da je Srbija i previše ozbiljna stvar da bi ponovo bila prepuštena njima. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman nije prihvaćen na sednici Odbora prvo zato što tehnički nije ispravan, a za svaki amandman koji tehnički nije ispravan ja tvrdim da je političke prirode i nemam ništa protiv da kolege poslanici pišu takve amandmane.
Međutim, ovde je reč o nečemu što s jedne strane kada nekome nešto dodajete, morate nešto nekome da uzmete, pa postavljam pitanje da li se ovim amandmanom oduzimaju plate zaposlenima, recimo, u „Sartidu“, da li se uzimaju plate zaposlenima u „Trajalu“, da li se uzimaju plate zaposlenima u „Tigru“ u Pirotu?
Dakle, kada god nešto oduzmete neke ljude morate da ostavite bez nekih prihoda. Ja sam nabrojao samo neke firme koje mogu da stanu na noge i za koje postoji neka određena budućnost i perspektiva za njihove zaposlene. Za „Sartid“ tvrdim da je to bio u onom trenutku najgori mogući oblik privatizacije koji je napravljen baš za vreme vlade podnosioca ovog amandmana.
Postavlja se drugo pitanje. Kada oduzmete deo koji je predviđen za zarade zaposlenih u realnom sektoru, opet pravite nedostatak novca i u Fondu za PIO, iz koga se isplaćuju penzije, i pravi nedostatak novca u Fondu zdravstvene zaštite.
Znate, ekonomija funkcioniše po principu spojenih sudova i to bi bivši predsednik Vlade trebao da zna. Znači, ako oduzmete s jedne strane, morate da sagledate sve posledice u nizu. Da li je to linearna funkcija ili kvadratna, to je sada neka druga priča. Da li je to aritmetička ili geometrijska progresija, takođe neka druga priča, ali mislim da nije sagledana posledica šta sve ovaj amandman može loše da donese. Jedino dobro – eto, napravićemo priču kako se mi brinemo o penzionerima.
Još jedna stvar. Možemo to da oduzmemo i ove godine. Postavljam pitanje, po tehnologiji njihove vlasti do 2012. godine uvek su nešto oduzimali, prodavali da bi mogli da finansiraju, šta ćemo da prodamo kada sve rasprodamo? To je bilo pitanje koje je mene mučilo do 2012. godine. Samo, sva sreća, sada se malo neka druga Vlada pita i to pitanje me više ne muči.

Hvala.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)
Dobićete, ima još niz govornika, ali ja ne vidim osnov za tu repliku.
(Zoran Živković, s mesta: Pitajte ga da li je mislio na mene.)
Ne mogu tako da dodatno pitam na koga ste mislili. Znači, nije mislio na vas, na nekog iz vaše okoline možda.
Reč ima narodni poslanik Goran Kovačević po amandmanu.

Dame i gospodo, nije sporno da je ovaj amandman prilično teško tehnički realizovati, ali takođe nije sporno da iz ovog amandman može jasno da se sagleda ideja ovih opozicionih poslanika koji su predložili amandman.
Ako pogledate čega se tiče amandman, on se tiče rashodovane strane budžeta. Ako pogledate tu rashodovanu stranu budžeta, videćete da u ekonomskoj klasifikaciji četiri – rashodi za zaposlene, imate izdvajanja koja su 24,7% od ukupnih rashoda u jednoj fiskalnoj godini.
Ekonomska klasifikacija 462, koja se tiče transfera osnovnim institucijama, iznosi 26,3%, odnosno da prevedem, to je 89,64% ukupnih sredstava odlazi za penzije. Imate ostala socijalna davanja koja iznose 10,57%. Imate transfere koji iznose 6,9%, koji uglavnom odlaze takođe za plate. Imate subvencije koje su 8,9% privredi i oni takođe uglavnom odlaze za isplatu plata u nekim javnim preduzećima i privrednim društvima. Imate 10,36% rashoda koji se tiču ekonomske klasifikacije 472, a tiču se kamate i one su posledica uzimanja kredita za isplatu, pre svega, plata i penzija.
Vlada Republike Srbije za poslednjih pet meseci, kao i prethodna Vlada, nije učinila ništa da ta izdvajanja i te socijalne obaveze uveća. Ovim amandmanom traži se da se subvencije koje iznose 17 milijarde i 708 miliona dinara, a tiču se privrede, umanje za blizu pet milijardi, odnosno da se umanje za četiri milijarde i 980 dinara. Ako bi se ovaj amandman prihvatio, onda bi došli u situaciju da iznos za plate uvećamo za samo 2% i sa 89,64% podignemo na 91,5%, ali bi zato subvencije za privredu bile drastično umanjene za oko 22%.
Ako pogledate sa stanovišta budžeta, ovaj amandman je potpuno fiskalno neutralan i on ne ostavlja nikakve posledice na funkcionisanje budžeta, ne dolazi do bilo kakvih makroekonomskih promena, ali on šalje jednu socijalnu poruku da iz dela subvencija za privredu, koje trebamo da sklonimo, sredstva koja uglavnom idu za plate i prebacimo ih na penzionere. To je potpuno legitimno i nije ništa sporno. Naravno da će zaposleni u privredi imati manje plate, a penzioneri veće.
Ono što je dobro i mene u principu, iako ovaj tehnički amandman teško da može biti prihvatljiv, hrabri jeste ideja da su promene neophodne. Predlagači amandmana su verovatno bili na pragu ideje ministra privrede, ministra finansija, predsednika Vlade, koji kažu da je ovo samo prvi, početni korak. Sledeći korak jesu smanjenja subvencija, pa samim tim i smanjenje subvencija u privredi. Biće smanjenja i transfernih sredstava i korišćenje imovine, tako da će nešto slično ovom amandmanu biti već uključeno u budžet za 2015. godinu.

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Šteta što ovaj amandman nije tehnički ispravan, pa ne može da se prihvati. Sigurno bi poboljšao rebalans budžeta koji je predložen.
Ono što se, takođe, nalazi u članu 1. je sada smanjenje poreza na dodatu vrednost, PDV kojim se ovim rebalansom smanjuje za 32 milijarde dinara. Mi mislimo da je tu trebalo da bude prvi korak ministarstva ka pronalaženju sredstava za smanjenje deficita.
Ako pogledamo, a ovde su se koristili neki podaci Fiskalnog saveta, ali ne svi, postoji u jednom izveštaju Fiskalnog saveta efikasnost naplate PDV-a od 2006. do 2014. godine, pa je 2006. godine ta efikasnost bila 85,4%, 85,9% 2007. godine, 83,4%, 2009. godine pada na 78,3%, pa 79,3% u 2010. godini, 78,3% u 2011. godini, 79,7% u 2012. godini i onda u 2013. godini 73,2%. Taj manji procenat u brojevima je 30 milijardi dinara. Praktično, 30 milijardi dinara je dve trećine onoga što država namerava da uštedi na grbači penzionera i radnika, 40 milijardi dinara godišnje.
Gospodo, napravite poresku upravu da bude onoliko efikasna, koliko je bila 2012. godine, ništa više od toga. Probajte da budete efikasni toliko i imaćete 30 milijardi dinara u budžetu. Budite bolji od nas, budite kao u ono vreme 2006-2007. godine 85%, imaćete 50, 60 milijardi dinara u budžetu više i nećete morati da smanjujete plate i penzije.
Prethodni kolega je rekao – ovo je prvi korak. Premijer je u svom ekspozeu rekao da će udar na penzije biti poslednji korak, kada više ne bude bilo drugog načina, a ministar finansija je više puta rekao – ovo je prvi korak. Tu je ta politička ne doslednost koju mi kritikujemo i zašto ne možemo da podržimo ove zakone.
Niste, gospodo, uradili sve pre nego što ste udarili na plate i na penzije. Mogu da razumem zašto je to tako. Vi ste ovaj rebalans i ove predloge zakona napravili da bi mogli da dobijete sporazum sa MMF-om. Problem je što očigledno MMF nema poverenja u vas, pa onu meru koja je trebalo da bude poslednja – smanjenje plata i penzija, vi ste morali da napravite na početku.
Ne kažem da je to možda krivica samo ove Vlade. Pitanje je da li bi nekoj drugoj Vladi u ovom trenutku MMF verovao, ali to je činjenica. Zbog MMF prvo su na udaru plate i penzije, pa slušamo sledeće godine ćemo subvencije, pa ne znam koje godine ćemo broj zaposlenih u javnim preduzećima. Idemo pogrešnim putem i mi zato ne možemo da podržimo ova zakonska rešenja. Hvala.