Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, po amandmanu.

Zahvaljujem se, gospođo predsednice.
Slušajući prethodnog govornika, ja sam na osnovu argumentacije koju je izneo bio ubeđen da će poentirati rečenicom – mi odustajemo od ovog amandmana. Sve što je rekao ide u prilog ovakvog predloga zakona i takmičenje i sa što više znanja i kontrola i apsolutno sve što je rekao ide u prilog Predloga zakona o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, ali nije poentirao.
Što se tiče, iako to nije tema, a ne bih želeo da govorim van teme, Agencije za borbu protiv korupcije, mnogo više me brine, a mislim da bi trebalo i neke ljude u ovoj državi još više da zabrine kvadratura zgrade u kojoj se nalazi Agencija. Gde se zagubilo 600 kvadrata koje je državu koštalo milion i po evra? Pošto ovo nije tužilaštvo, pošto ovo nije sud, neću govoriti o tome, ali sam siguran da će to biti tema u našem društvu, ali bogami i tema i za tužilaštvo i za sud. Toliko o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali i o onim ljudima koje su takve stvari napravili i obezbedili.
(Gordana Čomić, sa mesta: Strašno.)
U tom se slažem sa nekim ko je dobacio i rekao – strašno. Da, strašno je.
Što se tiče ovog amandmana, na ovom amandmanu se vide dve različite slike naše države. Vidi se slika države koja želi da se menja, da se reformiše i vidi se slika države koja želi da se vrati sve unazad.
Sa jedne strane se vidi, u predlagaču zakona, želja za profesionalizacijom, depolitizacijom i, kao što smo uradili u sportu, uradili i radimo u drugim segmentima našeg društva, tako smo došli do jedne prilike da tako nešto uradimo u tužilaštvu.
Predlog zakona predviđa da oni sa najboljim ocenama, sa odlikom koju dobijaju pred sedam članova Komisije iz redova advokata, sudija, odnosno tužilaca, profesora sa Pravnog fakulteta, polaže se sedam različitih ispita i u protekle tri godine petoro ljudi, petoro mladih ljudi je dobilo odliku. Želimo da ti ljudi koji dobiju odliku, polažući sedam ispita, pred sedam sudija, što je užasno teško, dobiju posao, dobiju priliku da automatski budu zaposleni.
Imamo tu drugu sliku koja se ogleda u amandmanu i u predlagaču amandmana koji kaže – da, ali hoćemo dodatnu kontrolu. Ta dodatna kontrola je verovatno partijska kontrola, lična kontrola da ti ljudi koji dobiju odliku pred sedam profesora, sedam advokata, tužioca, dođu, recimo, kod predlagača amandmana i da dobiju konačni sud. Da li je tako nešto normalno? Ne, nije normalno, ali se takve stvari, iz dokaza koje je uputio gospodin Marijan Rističević, uvaženi kolega, vidimo da je toga bilo u prošlosti.
Zbog toga kažem da na ovaj način i kroz ovaj amandman se ogledaju dve Srbije. Jedna Srbija koja želi da krene napred, da se reformiše, menja, profesionalizuje, da se ceni znanje, a ne poznanstvo, recimo, sa predlagačem amandmana, gde bi završni ispit trebalo da se polaže kod predlagača amandmana, i to na način koji je poznat kao rukoljub, kao način koji je poznat po tome da kaže – da, biće u tužilaštvu i radiću onako kako vi želite da radimo, pa nekome ću vratiti pasoš, pa nekome neću podići optužnicu, pa ću nekome staviti optužnicu u okruglu fioku.
Zbog toga i zbog takvog rukoljuba i načina postavljanja tužioca i sudija na osnovu rukoljuba i na osnovu poznanstva smo došli do situacije da smo 2012. godine u Specijalnom sudu za organizovani kriminal, u zemlji koja je bila primer do 2012. godine u kojoj je cvetao i organizovani kriminal i korupcija, zatekli dve optužnice i to u debelom mraku i na paučini koja je prekrila te optužnice.
Zbog toga je moralo da dođe do promene vlasti, moralo je da se, ne da se oslobodi, samo da se ono što je Ustavom zagarantovano pravosuđu da se obezbedi, a to je da rade po zakonu, po Ustavu, a ne na osnovu rukoljuba koji bi predlagač amandmana želeo ponovo da uvede u naš pravosudni sistem. Stopedesetosam optužnica je podignuto i 158 optužnica je potvrđeno.
Na ovaj način i na ovom amandmanu se vide dve različite slike našeg društva, jedna slika koja je umivena, koja je čestita, koja se zasniva na znanju, koja se zasniva na kvalitetu i da ljudi koji polože sa odlikom rade za ovu državu, rade čestito, rade pošteno, rade shodno Ustavu i zakonu.
Prošlo je vreme kada su naša ministarstva vodili ljudi koji su fakultete završavali i silne ispite polagali posle petooktobarskih promena i da su više položili ispita u mesec dana tog novembra i decembra 2000. godine, nego za svih 12 ili 13 godina pre toga. Prošlo je vreme kada je poznanstvo bilo prioritet za ovu državu i ovakvim Predlogom zakona i odbijanjem ovog amandmana šaljemo jasnu poruku, nema dodatnih provera, nema bezbednosnih provera pa da vidimo da li je deda bio u Demokratskoj, Naprednoj ili ovoj ili onoj stranci, pa da je to opterećujuće ili nije opterećujuće.
To je vezano za neke službe koje verujem da bi predlagači amandmana vrlo rado vratili, ali na ovaj način želimo da mlade ljude zadržimo u našoj državi, da mladi ljudi koji polože sa odlikom i u toj branši, ali i u mnogim drugim branšama, ostanu u državi, rade za Srbiju, da grade i prave Srbiju koja će biti mnogo bolja nego što je sada, a ova sada je mnogo bolja nego ona što je bila do pre dve godine.
Ukoliko se neko uhvati i zapita se da li je predlagač ovog zakona imao čestitost, prvo bi trebao sebe da pogleda u ogledalo koje ću vrlo rado pokloniti, nadam se da će moje uvažene koleginice pokloniti i omogućiti takvo jedno ogledalo, a kada se pogleda u ogledalo verujem da će otrčati na Pisarnicu i održati reči i podneti ostavku.

Sada po redu, narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

  Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe.
(Zoran Živković, s mesta: Replika, zato što sam ja predlagač amandmana.
Govorio je netačno o meni, nije shvatio amandman, koji još razlog?)

To nema veze sa amandmanom.
Pustite Gordanu Čomić, imaćete vremena da govorite po amandmanu.
Ostalo vam je nešto vremena pa ću vam dati. Izvolite gospođo Čomić.

Zahvaljujem.
Koristim vreme poslaničke grupe i dajem podršku amandmanu koji su podneli narodni poslanici, kolege Zoran Živković i Vladimir Pavićević. Sa nekoliko opaski, slušajući pažljivo razne argumente zašto amandman ne treba prihvatiti, u najboljem stilu i maniru govornika koji ne sumnjam da su pročitali zakon, ali zanimljivost je bila zato što su mahom sve diskusije o tome zašto treba odbiti, bez bilo kakve veze sa onim što piše u Predlogu izmena i dopuna Zakona. To je pitanje kreativnosti, maštovitosti.
Ima jedna izreka koju je koristila majka moje koleginice Nade Lazić, sada da je na mom mestu rekla bi – to je malo posramotno, ali pokorisno. Mislim da nije ni pokorisno, ni za koga, pogotovo ne u kontekstu odbrane ideje amandmana izmišljati stvari koje u ovom predlogu zakona ne pišu.
Dakle, o čemu se u stvari radi, u Predlogu zakona koji je pred nama i u članu 3. na koji su kolege narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević podneli amandman, sa kojim se slažem? Amandman kaže da se u članu 123. u stavu 2. reči – ima prednost prilikom prijema zamenjuju rečima – prima se.
O čemu se radi u članu 123? On ima dva stava. U 1. stavu se govori o prijemu tužilačkih pripravnika na tri godine, a u 2. stavu o prijemu tužilačkih saradnika na neodređeno radno vreme. Otkud uopšte prostor da se zaposlite?
Tako što o broju osoblja javni tužilac odlučuje aktom sistematizacije uz saglasnost ministra pravde, da bi mogao da bude primenjen taj akt koji donosi javni tužioc mora biti u Zakonu o javnom tužilaštvu, precizirano kako možete primiti tužilačkog saradnika. Do sada je u zakonu pisalo da prednost ima prilikom prijema onaj ko je položio sa odlikom. Sada, bez ijedne reči i argumentacije zašto je to dobro rešenje, a sa mnogo reči koje su posramotne, ali verovatno pokorisne, kaže se da se te reči zamenjuju rečima – prima se.
Koliko je ovo loše rešenje može da kaže svako ko zna da se na prijem u radni odnos tužilačkog saradnika odnosi Zakon o nameštenicima i državnim službenicima. Ovaj član 3. tek toliko da ilustrujem kolika je dobronamernost i koliko je znanje predlagača amandmana i narodnih poslanika Zorana Živkovića i Vladimira Pavićevića…
(Vučeta Tošković, s mesta: Au, au.)
Narodni poslanici dobacuju – au i to je isto posramotno, ali verovatno misle da je pokorisno. Nije, potpuno je uzaludno.
Potpuno je uzaludno iz nekoliko razloga, zato što ako je strategija odbrane ovog predloga zakona da se prikaže novi profil i novi odnos vladajuće većine, onda ne uspeva za bilo koga ko čita zakon ili zna kako se prima tužilački saradnik.
Ako je samo zabavno onda jeste pokorisno, jer nije loše da se vladajuća većina zabavlja dobacivanjem. To je atmosfera u Narodnoj skupštini.
(Zoran Babić, s mesta: Jel ovo amandman?)
Narodni poslanici dobacuju – jel to amandman. Jeste, taman toliko koliko je amandman sve ono što smo čuli u obrazloženjima amandmana, a mogu da citiram.

Vreme.

Imam vreme poslaničke grupe.

Izvinite.

Ništa, dešava se.
Dakle, ovaj amandman je dobronameran i uz puno znanja zbog toga što ako prihvatite i glasate da se prima, šta će vam onda konkurs? Šta će vam onda bilo šta? Šta će vam onda bilo šta drugo ako se on ima primati? Čak, u jednoj diskusiji je rečeno da automatski budu zaposleni.
Dakle, broj osoblja će odrediti javni tužioc. U aktu o sistematizaciji on će na primer kazati – prima se jedan za tužilačkog saradnika, po stavu 2. člana 123, kako će glasiti od sada. Ako vam se prijave dva, koga ćete primiti? Zakon vam kaže da morate primiti oba. Ako se prijave tri koga ćete primiti? Ako se ne prijavi niko sa posebnom odlukom, koga ćete primiti?
Problem će nastati u primeni Zakon o državnim službenicima i nameštenicima, jer vi u zakonu kažete – prima se. Dolazi neko ko želi da bude tužilački pripravnik. On se ima primiti ako je položio sa odlikom. Ne može da ima prednost. Što bi se onda prijavio bilo ko drugi.
Kako mislite da ovim podržavate konkurenciju na bilo koji način? Ako javni tužilac kaže da mu ne treba osoblje šta će biti sa njegovim pravom da bude primljen, što je manje važno, ali je jako važno što se bez dovoljno promišljanja, uz dovoljnu maštu i kreativnost koju ne sporim, to je legitimno, da se u žaru retoričkih darova svih nas ovde koji sedimo brani nešto što ne piše u zakonu. Nije pokorisno zato što će ovo proizvesti odluke u realnom životu.
Rešenje da ima prednost je prirodnije i normalnije i ovako i onako se podrazumeva da je prednost nesporna. Zaboravile ste da dodate još jednu izmenu člana, još nekih zakona da bi ovo bilo otklonjeno. Zaboravili ste da postoji realni život i da ako imate sada pet ljudi, izvrsnih, radnih, vrednih, ništa o njima ne govorim, koji žele da postanu tužilački saradnici i da će raspisati konkurs, odnosno da će saglasnost ministra pravde imati da bude po sistematizaciji pet, problem je rešen. Šta ćete sa drugima?
Maštovitost koja se koristi da bi se prenebreglo razjašnjavanje stvari koje ja ovde pitam i za koje znam kakav će odgovor biti, sličan kao i juče kada vam se kaže da je SDPR zaposlio za godinu dana od 494 na 642 zato što APR ima podatak, a vi lažete.
Dakle, ne očekujem ja odgovor od bilo koga iz vladajuće većine. Govorim vam zašto je ovaj amandman dobar, jer se predloženim rešenjem stvara problem koji je za sada izbegnut. Ne sporim nikakvu kritiku lošeg prijema u tužilačke pripravnike ili tužilačke saradnike. Daleko od toga da sporim politički uticaj kada je u pitanju zapošljavanje u sudstvu, tužilaštvu, ministarstvima, agencijama, bilo gde, ali sporim da se kreativnim pristupom i u želji da se od jednog zakona u kome ništa od toga ne piše prave rasprave koje imaju sasvim drugi cilj, koji je legitiman, ali i nekoristan. Onima koji podržavaju da je vladajuća većina besprekorna i da Vlada Republike Srbije radi besprekorno, nije potrebno, a nama koji kritički posmatramo rad Vlade, uvek spremni da pohvalimo ono što valja, ali da kritički kažemo šta ne valja je isto tako nepotrebno, jer mi mislimo svojom glavom, proveravamo i gledamo, no, legitimno je.
Ono što je pitanje da li je potpuno legitimno je kada čujemo od predlagača da se uticaj u ispitnim odborima ostvaruje sa različitih nivoa vlasti.
Ispitne odbore obrazuje ministar pravde. Ministar pravde obrazuje svaki ispitni odbor i ministar pravde bira u ispitni odbor ljude za koje smatra da će raditi svoj posao u ispitnom odboru pred kojim se polaže stručno i kvalitetno i onako kako to pravila zahtevaju. Svaki ministar pravde. Ja bih, ovo je kratka digresija, možda razgovarala o tom rešenju. Možda bi bilo dobro da u nekom periodu kada ćemo svi zajedno imati prilično posla oko provere primene zakona i propisa koji se tiču reformi pravosuđa da ovo ovlašćenje ne bude u rukama ministra pravde. To nisam sigurna i nemam razloga da tvrdim, ali znam nekoliko različitih primera ko obrazuje ispitne odbore u različitim sistemima pred kojima ljudi polažu ovaj težak ispit, tu se sa kolegama potpuno slažem. Međutim, to ovde nije predmet zakona.
Dakle, ukratko, moja podrška amandmanu zbog toga što imamo problem sa procesom nakon što o broju osoblja odluči javni tužilac, što imamo problem sa Zakonom o državnim službenicima i nameštenicima i bi bilo dobro da se takve stvari ovde razjasne i da koliko god više govorimo o onome što piše u zakonu, a manje o onome što smatramo da nam je i korisno i da treba govoriti tokom rasprave o jednom zakonu koji podnose narodni poslanici.
Na kraju jedna dobra vest. Šta god pisalo u ovim predlozima zakona, šta god govorili narodni poslanici čitajući zakon ili ne, meni je izuzetno drago što su zakon podneli narodni poslanici. Kako god došlo do njegovog teksta i kako god bio branjen, ja mislim da je to dobar vest za Narodnu skupštinu da narodni poslanici svojom voljom i znanjem predlažu, brane i u proceduri Skupštine unose Predloge zakona o kojima mi bez Vlade razgovaramo.
Tome se nadam i kada se bude razmatrao ili moj zakon o izmeni Zakona o finansiranju političke aktivnosti ili zakon bilo koga od kolega iz većine, jer to takođe smatram dobrom vešću za ovaj parlament da imamo slične ili iste ideje kada treba menjati propis koji je donet, a tiče se finansiranja političkih aktivnosti. U tom delu sam potpuno sigurna da ćemo uprkos folkloru i kreativnosti kojom pristupamo u odbrani ovih rešenja imati dovoljno volje za dijalog i doneti rešenje koje će biti dobro za Skupštinu, odnosno da Skupština može da poruku da je to rešenje dobro za sve građane Srbije. Hvala vam.