Pre nego što počnem da govorim o ovom zakonu, uvažena predsedavajuća, uvaženi narodni poslanici, morao bih na trenutak samo da skrenem pažnju da je uvaženi kolega Babić izrekao jednu rečenicu koja me je, moram reći, uplašila zato što je suviše puta u istoriji upotrebljena i nikada iz toga ništa dobro nije izašlo. Ta rečenica glasi – političke stranke nemaju podršku u društvu. Ta rečenica da političke stranke nemaju podršku u društvu, nadam se da je uvaženi kolega želeo da kaže da je ugled političkih stranaka narušen, da je nešto takvo po sredi, a ne da političke stranke nemaju podršku društva, jer ako je ta rečenica doslovno tačna, onda time uvaženi kolega gubi iz vida da su političke stranke deo društva.
Znači, u tom smislu onda nije pitanje političkih stranaka, nego je pitanje poverenja u sistem. Ako je poverenje u sistem narušeno, onda se počinju povlačite različite zloslutne paralele.
Pročitaću vam deo jednog istorijskog dokumenta koji je napravljen kada je došlo do toga da političke stranke nemaju podršku u društvu. Očekivanje naroda, kaže ovaj dokument, da će evolucija našeg unutrašnjeg političkog života doneti sređenje i konsolidovanje prilika u zemlji nisu se ostvarila. Parlamentarni red i sav naš politički život dobijaju sve više negativno obeležje, od čega narod i država imaju samo štete.
Sve korisne ustanove u našoj državi, njihov napredak i razvitak celokupnog našeg narodnog života dovedeni su time u opasnost. Parlamentarizam su zaslepljene političke strasti, počele da zloupotrebljavaju u toj meri da je postao smetnja za svaki plodni rad u državi. Žalosni razdori i događaji u Narodnoj skupštini pokolebali su narodu veru u korisnost te ustanove. Sporazumi, pa i najobičniji odnosi između stranaka i ljudi postali su apsolutno nemogući.
Tražite leka tom zlu u dosadašnjim parlamentarnim promenama Vlade ili u novim zakonodavnim izborima značilo bi gubiti dragoceno vreme uzaludnim pokušajima koji su nam odneli nekoliko poslednjih godina. Za one koji su malo slabije pohađali nastavu istorije, ovo je tekst „obznane“ kojom je počela šestojanuarska diktatura kralja Aleksandra kojim je ukinut parlament, kojim je raspuštena, ukinut je i Ustav i zakoni su se počeli donositi diktaturom.
Govorim zbog sledećeg, ne zato što pokušavam da povučem paralele između onoga što je rekao uvaženi kolega Babić i ovoga, nego zato što jedna stvar vodi drugoj. Mi ovde govorimo o uštedama i naravno da zemlja koja ozbiljno ne razmišlja o svojim finansijama potpuno zaboravlja da misli o svojoj budućnosti.
Hajde da vidimo, pošto sam ja ekonomista, o ciframa. Govorimo o 1.900.000.000 dinara, koliko je predviđeno budžetom za političke stranke, to je jedna cifra koja je dosta velika. Neki kažu da je ona tolika zbog toga što su u ovoj godini u nju ušli i troškovi izbora, a da je prava cifra oko 1.100.000.000, ali neka bude 1.900.000.000.
Ako bi se sve pare, tih 1.900.000.000 podelile penzionerima u ovoj zemlji kojih ima 1.700.000, svaki penzioner u ovoj zemlji bi dobio 1.117 dinara godišnje ili 93 dinara mesečno ili bi dobio, ako ovaj vaš predlog prođe, 31 dinar mesečno, što čini 600 grama hleba ili 20 grama hleba dnevno. To je ono što je ušteda koja bi se napravila, ako razgovaramo o penzionerima. Znači, to nije nikakva supstanciona ušteda. Dakle, to nije ništa ozbiljno u nivou nekih novih škola, bolnica, pozorišta ili čega takvog.
Namera ovoga je mnogo drugačija, barem tako meni izgleda, jer ja moram da skrenem pažnju da članovi 16. i 20. ovog Predloga zakona govore o tome da se umesto rashodnih, stavljaju poreski prihodi budžeta Srbije kao osnova za nešto ovakvo. Nemam ništa protiv, šta više, to je više nego pošteno. Ima jedan mali problem u tome, Autonomna pokrajina Vojvodina takođe treba na taj način da finansira svoj politički život, a ona nema poreske prihode. Samim tim, pošto nema poreskih prihoda, ona ne može da finansira svoj politički život. U velikoj meri to ne mogu ni lokalne samouprave.
Time dolazimo do toga da se praktično politički život može odvijati samo i isključivo na nivou Republike Srbije i to umanjen, ne za trećinu, nego za polovinu dosadašnjih prinadležnosti. Odavno je poznato da ukoliko se državni službenici ne nagrade ozbiljnim novcem, oni su podložni korupciji, kao što sa druge strane moraju stajati ozbiljne kazne za samu korupciju.
Mi smo došli u poziciju, dame i gospodo, drugarice i drugovi, da ovde imamo na delu jedan tip populizma o kome, recimo u „Majn kampfu“ govorio Adolf Hitler, koji je govorio poslanicima kao o nekome ko je…
