Kažu kolege iz opozicije da sam previše bučan, ali hajde da vidimo.

Ovde držim dokument koji sam dobio sa sajta „nišvilis“ i „domenšvercodbundos“ Ambasada SAD u Beogradu, njegovoj ekselenciji Majklu Kirbiju gde se Tužilaštvo za ratne zločine 14. 6. 2013. godine žali na poslanike i na pojedine skupštinske odbore. Da li je normalno da tužilac koji je protivpravno izabran, a to je mišljenje Ustavnog suda iz 2004. godine, na ovakav način da komunicira sa Američkom ambasadom. Ne tvrdim ni da je on strani plaćenik, ali je domaći pretplaćenik.

Uprkos tome što je izabran protivustavno i što je Ustavni sud taj prvi izbor tako ocenio, odnosno imenovanje od strane Vlade RS, a po zakonu koji je bio u vreme „Sablje“ donet, on je primao negde preko 60 ličnih dohodaka koji su bili preko 260.000 dinara. Primio je, dakle, protivpravno na mestu na kome je bio protivpravno 15 miliona dinara. Ja nisam od onih koji će štiti njegov lik i delo. Ja ću, gospodine ministre, vama predati ovo pismo od 14. 6. 2013. godine njegovoj ekselenciji Majkl Kirbiju od Tužilaštva za ratne zločine. Takođe ću vam predati i zapisnik sa sastanka tužioca za ratne zločine sa Kendalom Dejom, pravnim savetnikom u Ambasadi SAD gde ih oni obaveštavaju o svim aktivnostima vezanim za aktivnost Tužilaštva za ratne zločine, a pri tom osporavaju poslanicima pravo da ta saznanja podele na skupštinskim odborima.

Ja kao poslanik, kao predstavnik jedne suverene države, ne mogu da verujem da postoje takvi tužioci, da postoje takvi zamenici, da postoji takav protivustavan i protivpravan način koji se održava već desetak godina. U tom smislu, kao ministra pravde, ja vas molim da povedete računa da se zamenik tužioca za ratne zločine, Bruno Vekarić, gospodin Bruno Vekarić, privede pravnoj nameni. Dakle, da bude jednom izabran na pravni način, a da prethodno bude kažnjen sa svim ličnim dohocima koje je protivpravno primio.

Predaću oba dopisa Američkoj ambasadi. Za mene je neprihvatljivo da se ovo radi. Ovo nije bilo, što bi naši seljaci rekli – kad je gavran pocrneo i krmak rep zavrnuo. Ovo je nemoguće, ni u jednoj državi, pa ni u banana državi.

Dakle, veoma je zanimljiv sastav ovog Tužilaštva za ratne zločine. Naći ćete ovde i supružnike određenih poslanika, da im ne spominjem imena, vama ću to dostaviti.

Takođe, kao uzbunjivač, gospodine ministre pravde, dostavio sam vam određene fotografije i dugujete mi odgovore – da li su te fotografije autentične? Priložiću još jednu. Da li je, gospodine ministre, ova fotografija koju ću vam predati kao uzbunjivač autentična, gde ministar unutrašnjih poslova u Vladi mog cenjenog kolege poljoprivrednika u pokušaju, koji smo skupo platili, da li je ovo iz baze JSO i da li prima poklon u vidu pištolja ili sablje od Jedinice za specijalne operacije koja je kasnije okrivljena i čiji su pripadnici osuđeni za ubistvo premijera Zorana Đinđića? Dakle, sem onih fotografija, priložiću vam i ovu.

Gospodine ministre, ja ću da u vezi akademske čestitosti, koja je ovde često spominjana, posebno od mog kolege koji nije imao drugove na fakultetu ali je predložio zakon o visokom obrazovanju, što je za mene gotovo neverovatno, trebalo je da predloži zakon o vinu, to bih razumeo, ali, kad se već radi o akademskoj čestitosti, kao uzbunjivač, ja vas pitam da li je tačno da je potpredsednik partije, na čijoj je listi on izabran, studirao od 1993. do 2005. godine, 12 godina? Maltene penziju nije dočekao. Pri tome, bio je sekretar za poljoprivredu.

Zašto kažem da mi ovde treba status uzbunjivača? Iz sledećeg razloga: pomenuti gospodin koji ima stan u Beču, na plati od hiljadu evra, evo još jednog razloga zbog čega sam uzbunjivač, dotični gospodin ima platu od hiljadu evra i stan u Beču od 160 kvadrata i košta 500-600 hiljada evra. U njegovoj opštini su nikli oni vinogradi. Hajde da vidimo, čovek je studirao 12 godina, umalo penziju tamo nije stekao, da nije ušao u političku funkciju, studirao bi možda i dalje od 2005. godine. Upisao je 1993. godine, a prvi ispit je položio 1995. godine. Kada je postao vlast, onda je davao i tri ispita za četiri dana.

S obzirom da se radi o čoveku koji nam je lansirao aferu aflatoksin, kao uzbunjivač ja vas, gospodine ministre, pitam ko će da proveri da li je tačno da li je na jednom ispitu, naravno kada je postao vlast, dobio čistu desetku? Problem tog ispita, gospodine ministre, je sledeći. To da proverite. Ne morate kopati da tražite onu diplomu, kao građani Niša, koju nisu našli. Ovo lako prekopate na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Radi akademske čestitosti i etičke odgovornosti, da li je profesorka dotičnog studenta ocenila ocenom 10, ali da je i prijava i ocena ispisana istom rukom? Ili je student sam sebe ocenio, ovde su profesori, ili su profesori, da se dete ne muči, koga su ranije profesori mrzeli, da putuje od Inđije do Novog Sada, sami ispunili prijavu i ocenu tek toliko da se dete ne muči?

Da li je istina, gospodine ministre, pitam kao uzbunjivač, da je dotična gospođa kasnije bila savetnik tom studentu koji je postao pokrajinski sekretar za poljoprivredu? Takođe vas pitam, da li je taj savetnik učestvovao u nameštanju afere aflatoksin koja je nanela nemerljivu štetu našim stočarima i danas umesto 500.000 krava, koliko je bilo pre godinu i po, imamo svega 350.000, jer je pomenutom aferom devastirana cena mleka? Mlekare to nisu otkupljivale i ljudi su prodali krave Albancima, krave su otišle na klanje, više ih nema i to je veliki ekonomski gubitak, gospodine ministre, za našu poljoprivredu. Kao predsednik Odbora za poljoprivredu to moram da vas pitam.

Dakle, očekujem, ako ne možete sad, da ubuduće odgovorite na ova moja pitanja. Ponavljam, sve to sam skinuo sa sajta „srbiliks, nišiliks, domen švercos bundos“. Hvala.

Izvolite, poslaniče.

Hvala.
Smatram da je prethodnim izlaganjem povređen član 107. Poslovnika, koji u stavu 2. govori da nije dozvoljeno korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatni život drugih lica.
Slušali smo ovde jednu diskusiju apsolutno neprimerenu ovom parlamentu, koju vi ni u jednom trenutku niste pokušali da prekinete, uz gromoglasno odobravanje najveće stranke u parlamentu. Mislim da je to najbolja slika društva u kome danas živimo i da sve ono što se dešava van ove zgrade, što doživljavaju građani Republike Srbije poslednjih dana, nasilje i sve stvari se ogledaju i u ovom parlamentu. Kroz ovakve diskusiju i kroz ovakav način vođenja sednice, nažalost, Srbija ne ide evropskim putem, ne ide u pravcu pravljenja jedne normalne zemlje.
Molim vas ponovo da, u skladu sa Poslovnikom i svim onim što vam Poslovnik daje i obavezu iz člana 27. da se starate o sprovođenju ovog Poslovnika, sankcionišete ovakve diskusije, bez obzira na to što poslanici iz vaše poslaničke grupe apsolutno odobravaju ovaj način govora. Mislim da vi kao predsednik parlamenta imate obavezu da se izdignete iznad toga i da ne dozvolite da se ovo stalno ponavlja iz sednice u sednicu. Hvala vam.

Poslaniče, zaista ne razumem kako bi vi vodili ovu Skupštinu. Podelim flastere poslanicima na usta i da im ne dozvoljavam da iznose primere, jednima da dajem da iznose primere, a drugima da ne dajem da iznose primere?
Nemojte vikati, molim vas.
Razumela bih povredu Poslovnika da ste reagovali i kada je jedan od poslanika manjine iznosio primere. To je po vama bilo vrlo primereno, a kada iznose drugi, onda je bilo po vama neprimereno.
Drugo, ne vidim šta je iz privatnog života ovde izneto. Mi smo svi javne ličnosti i osobe o kojima je govorio, barem one koje sam mogla da prepoznam kroz njegove alegorije, su svi nosioci javnih funkcija u ovoj državi. Stvarno neću ovde nikoga sprečavati, ni poslanike sa moje desne strane, ni poslanike sa leve strane, da iznesu nešto što znaju, a pogotovo ako poslanik u svakoj rečenici kaže da govori kao uzbunjivač.
Nalazim se u situaciji da ja budem neko ko će maltretirati poslanike i zabranjivati im da iznose to što znaju. Ministar ako bude mogao da odgovori na sva ova pitanja, on će odgovoriti. Ako ne, ako su suviše složena, on će se potruditi da poslaniku odgovori na neki drugi način, u sklopu ovog zakona. Ja ničim nisam ugrozila dostojanstvo ovog parlamenta. Mislim da bi se dostojanstvo parlamenta ugrozilo kada bi podelila flastere poslanicima da ćute.
Ako smatrate da je povređen Poslovnik, glasaćemo.
(Marko Đurišić, s mesta: Da.)
Možda ja nisam u pravu, možda sam pogrešila, ali onda to treba da radim svima. Apsolutno se ne slažem, ima jedna tendencija ovde, izvinjavam se što je malo širi moj odgovor, da poslanici vladajuće većine moraju da ćute, a opozicija samo da govori. To je sad postala tendencija već mesecima, da se stalno ustaje i govori kako je neko ugrožen. U ovom parlamentu nije niko ugrožen, što se tiče slobode govora. Toliko.
Glasaćemo, nije problem.
Reč ima narodna poslanica Snežana Malović. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva pravde, Visokog saveta sudstva, poštovane kolege, želim da izrazim zadovoljstvo što danas raspravljamo o Predlogu zakona o zaštiti uzbunjivača. Pored toga želim da izrazim nezadovoljstvo zbog toga što tek danas raspravljamo o ovom Predlogu zakona i zašto se u ovom uvaženom domu ne koristi institut javnog slušanja. Naravno, ovo nije usmereno na Ministarstvo pravde ili na Vladu Republike Srbije koja je predlagač ovog zakona već na predsednike odbora koji tretiraju određenu materiju, ali inicijativa je svakako trebalo da dođe od strane Ministarstva pravde, te izražavam nadu da će ubuduće zakoni koji su jako bitni i važni i koji treba da pomere određene segmente našeg društva na bolje, da budu predstavljeni pre plenarne sednice parlamenta poslanicima putem javnog slušanja.
Ovo je nesumnjivo zakon koji predstavlja deo pravnog normativnog okvira za borbu protiv korupcije. On je potreban kako ta potreba proističe iz naše sudske ili normativne prakse tako i iz obaveze koje smo preuzeli kao zemlja u okviru članstva u međunarodnim organizacijama. Tako član 33. Konvencije UN za borbu protiv korupcije čiji smo član propisuje da će svaka država ugovornica razmotriti mogućnost da u svom domaćem, pravnom sistemu predvidi odgovarajuće mere pružanja zaštite od bilo kog neopravdanog postupka prema bilo kom licu koje nadležnim organima prijavi u dobroj nameri ili na razumnoj osnovi, bilo koje činjenice koje se odnose na koruptivna krivična dela predviđena ovom Konvencijom.
Zakonodavstvo međunarodno je otišlo korak dalje pa je u građansko-pravnoj konvenciji protiv korupcije Saveta Evrope u članu 9. propisano da svaka strana ugovornica treba da obezbedi u domaćem pravu odgovarajuću zaštitu od bilo koje neopravdane sankcije protiv zaposlenih koji imaju osnovnog razloga da sumnjaju u korupciju i koji bi u dobroj meri svoju sumnju prijavili odgovornim licima ili organima.
Nadgledanje sprovođenja ove Konvencije povereno je Savetu Evrope, Komitetu Saveta Evrope pod nazivom GREKO ili ti Grupa zemalja za borbu protiv korupcije. Upravo je GREKO u preporuci broj 21 u okviru prvog i drugog kruga evaulacije koji je izrađen 2005. i 2006. godine povodom usklađenosti propisa naše zemlje u pogledu unapređenja sistema borbe protiv korupcije konstatovao da Srbija treba da obezbedi da javni službenici koji izveste o svojim sumnjama na korupciju u javnoj administraciji koji to čini u dobroj veri budu na odgovarajući način zaštićeni od odmazde kada tako postupaju. Na ovu obavezu je u svojim izveštajima ukazala i Evropska komisija.
Takođe ta obaveza je predviđena i našim unutrašnjim zakonodavstvom. Ovde je više puta pominjano Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije za period od 2003. do 2018. godine, kao i prateći akcioni plan, jedan od ciljeva koje predviđaju da se ostvari, uspostavljanje efikasne i delotvorne zaštite uzbunjivača, odnosno lica koji prijavi sumnju na korupciju. Za sada, do današnjeg dana, u našem pravnom sistemu nije postojala celovita zaštita uzbunjivača već su postojale određene odredbe u raznim zakonima koji su tretirali ovu oblast.
Tako u Zakonu o državnim službenicima se utvrđuje dužnost obaveštavanja u sumnji postojanja korupcije usled čega je državni službenik dužan da pismeno obavesti neposredno pretpostavljenog i rukovodioca ako u vezi sa obavljanjem posla dođe do saznanja da je izvršena korupcija od strane funkcionera ili državnog službenika u organu u kojem radi. Takođe se propisuje da državni službenik uživa zaštitu u skladu sa zakonom kada je korupciju prijavio.
Ova regulativa je manjkava iz više razloga. Prvo, jer ne nudi zaštitu državnog službenika ukoliko ima saznanje o korupciji koje je izvan njegovog delokruga rada. Zatim, postavlja se pitanje ukoliko dođe do otkrivanja određene koruptivne pojave na osnovu kog zakona državni službenik ili nameštenik uživa zaštitu, obzirom da Zakon o državnim službenicima ne razrađuje taj postupak.
Drugi zakon koji tretira ovu oblast je Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja. Zakonskom odredbom se štiti lice koje otkrije informaciju ili obelodani određeni dokument koji nisu poverljive prirode. Treći zakon koji štiti lica koja otkriju korupciju jeste Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Naime, članom 56. Zakona je propisano da lice ne može da snosi posledice koje je prijavilo korupciju. Reč je o licima koja se obrate Agenciji i ukažu na javne funkcionere koji su obuhvaćeni koruptivnim aktom, a koji nisu prijavili ili koji nisu prijavili imovinu koju poseduju ili koji se nalaze u sukobu interesa.
Na osnovu ovih odredbi Agencija za borbu protiv korupcije je donela Pravilnik o zaštiti lica koja prijavljuju korupciju. Naravno, ovde je reč o licima unutar državnog ili javnog sektora u pogledu čijeg statusa Agencija ima određene nadležnosti. Njegov osnovni nedostatak je što se ne može primeniti na privatan sektor.
Takođe, postavilo se i pitanje o načinu zaštite ovih lica od strane Agenfcije za borbu protiv korupcije obzirom da je zakonom Agencija obavezana da štiti anonimnost podnosioca prijave. Uostalom iz svih ovih razloga Ustavni sud je 23. oktobra 2014. godine stavio van snage tj. ocenio protiv ustavnim ovaj akt.
O potrebi donošenja ovakvog zakona, Zakona o zaštiti uzbunjivača svedoče i slučajevi gde su određena lica otkrila koruptivne pojave u okviru službi i doživele su šikaniranja, pa čak i gubitak posla. Goran Milošević koga treba pomenuti ovom prilikom je razotkrio organizovanu kriminalnu grupu koja je državu oštetila za 6,5 miliona evra i izgubio je posao.
Svetska iskustva, međunarodna iskustva pokazuju da veliki broj korupcionarskih akata u svetu je otkriven pomoć uzbunjivača. Jedan od najboljih sistema zaštite lica koja prijavljuju korupciju jeste u okviru zakonodavstva SAD. Zaštita ovih lica počiva na tri osnova. Prvo, na čvrstoj zakonskoj garanciji licima koja prijavljuju korupciju, a koja se odnosi na zaštitu od krivično-pravnih posledica, odnosno posledica na bazi radno-pravne zaštite. Zatim, propisuje krivičnu sankciju zatvora od deset godina licima koja ugrožavaju ili pokušavaju na neki način da oštete uzbunjivače. Potom, garantuju finansijsku nagradu uzbunjivaču usled čije prijave je došlo do osuđujuće presude.
Znam da je bilo dosta rasprave u javnosti povodom nagrade koje treba davati uzbunjivaču i da tu postoje različiti sistemi. Više sam za to da nagradu ne treba davati, a u krajnjem slučaju mislim da su to eksperti Evropske komisije koji su ocenjivali ovaj zakon, to slično i rekli.
Predlog zakona o kojem danas raspravljamo definiše uređivanje uzbunjivanja, postupak uzbunjivanja, prava uzbunjivača, obaveza državnika i drugih organa i organizacija, kao i pravnih i fizičkih lica u vezi sa uzbunjivanjem kao i druga pitanja koja su vezana za uzbunjivanje i zaštitu uzbunjivača što je predviđeno članom 1. Predloga zakona.
Imamo izvesne primedbe koje smo već izneli u načelnoj raspravi, a ja ću ovde pokušati da navedem ono što do sada nije rečeno. Iako je na Nacrt zakona pribavljeno mišljenje Evropske komisije i to u dva navrata, ako se ne varam, i otvorena je javna rasprava od strane Vlade, što pohvaljujem, stiče se utisak da stavovi i organizacije se bave borbom protiv korupcije i njenom prevencijom nisu u dovoljnoj meri uvaženi. Ovog puta ne iznosim kritike niti aludiram na to da su njihove primedbe trebalo da budu prihvaćene ili predlozi i sugestije, međutim, danas mi nismo čuli adekvatan odgovor zbog čega određeni predlozi i sugestije nisu prihvaćeni.
Narodni poslanici su putem pisma organizaciji Transparentnost Srbije obavešteni da je putem zahteva za slobodan pristup informacijama od javnog značaja zatražen izveštaj i javna rasprava koja treba da sadrži razloge ne prihvatanja određenih amandmana. Nismo obavešteni da li je to dostavljeno. Takođe, smatram da nije razjašnjeno na koji način je tretiran Nacrt zakona koji je urađen od strane radne grupe koju je formirao Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja.
Ovaj stav smatram da nije konzistentan politici vlade u pogledu borbe protiv korupcije i proklamovanim ciljevima u pogledu borbe protiv korupcije, obzirom da se politika Vlade u tom pogledu u velikoj meri bazirala na izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije koji se odnosio na zloupotrebe u procesu privatizacije.
Druga naša zamerka se odnosi na koncepciju određenih odredbi zakona. Amandmane koje je predložila poslanička grupa Socijaldemokratske stranke se odnose na unapređenje Predloga zakona.
Ono što nismo mogli da pravno tehnički reagujemo, odnosi se na postupak zaštite uzbunjivača, u vezi čega takođe iznosimo zamerku. Naime, smatramo da parnični postupak zaštite nije adekvatan i da se on može pretvoriti u postupak protiv lica koje je prijavilo korupciju.
Zatim, u odnosu na član 15. Predloga zakona koji reguliše postupak unutrašnjeg uzbunjivanja. U stavu 2. se navodi da je poslodavac dužan da postupi po informaciji bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema informacija. Ovde se ne vidi na koji način će poslodavac postupati. Ostavljeno je, tj. predviđeno je u članu 17. da podzakonski akt donosi ministar, te pretpostavljamo da će ovaj postupak biti predviđen podzakonskim aktom.
Takođe, u članu 18. Predloga zakona u stavu 1. se navodi da postupak spoljašnjim uzbunjivanje započinje dostavljanjem informacija ovlašćenom organu. Pa se postavlja pitanje, ko je taj ovlašćeni organ?
Zatim u članu 21. je regulisana zabrana stavljanja uzbunjivača u nepovoljniji položaj, pa se u stavu 1. navodi da poslodavac ne sme činjenjem ili ne činjenjem da stavi uzbunjivača u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem, a naročito ako se nepovoljniji položaj odnosi na zapošljavanje i sticanje svojstva pripravnika ili volontera itd. Znači, smatramo da navođenje ovih postupaka nije dobro, jer uvek će se desiti neke nove situacije koje ne mogu ili nisu bile predviđene zakonom.
Ovo su zamerke koje smo izneli i kroz amandmane koje smo podneli na ovaj Predlog zakona i nakon svega ističemo da ćemo da pozdravljamo donošenje ovakvih propisa, da je to potrebno i da to predstavlja unapređenje borbe protiv korupcije uz konstataciju da nije dovoljna isključiva normativna aktivnost. Jedan od najvažnijih pokazatelja odlučne borbe protiv korupcije, efikasan pravosudni sistem i oduzimanje imovine koja proističe iz korumpiranog akta.
Što se tiče Zakona o potvrđivanju ugovora o izručenju sa Bosnom i Hercegovinom, pozdravljam potpisivanje ovog ugovora i njegovo potvrđivanje kroz ovaj zakon, naročito što je ugovorom predviđeno izručenje sopstvenih državljana za krivična dela organizovanog kriminala, korupciji i pranja novca.
Smatramo da je to neminovnost i da se treba ići u tom pravcu da države moraju da sarađuju, ukoliko žele da se odlučno suprotstave organizovanom kriminalu, korupciji i pranju novca, i da je ovo još jedan od načina na koji se može ostvariti borba protiv organizovanog kriminala.
Ovom prilikom želim da vas podsetim na neku inicijativu koja je prethodnih godina bila izneta u javnosti u pogledu regionalnog naloga o izručenju, o hapšenju. Ne znam šta mislite o tome, ali smatram da zaključivanjem određenog sporazuma između zemalja u regionu u pogledu olakšanog načina izručenja lica može takođe da doprinese borbi protiv organizovanog kriminala u velikoj meri. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milena Bićanin. Prijavite se molim vas. Izvolite.

Hvala.
Evo, za mene lično i za Socijaldemokratsku partiju Srbije je ovo tema od krucijalnog značaja, zato što prosto, mi u našem socijaldemokratskom opredeljenju državu u kojoj živimo, vidimo kao državu koja je, pre svega, pravedna i isključivo na temeljima pravde i pravičnosti utemeljena za sve njene građane koji imaju istu šansu na rad, na život i na ostvarivanje lične sreće.
U tom smislu ja pozdravljam odluku da donesemo, da uopšte ovaj Predlog zakona dođe pred nas u parlament i da sa odredbama ovog zakona upoznamo javnost koja je visoko zainteresovana. Zašto je visoko zainteresovana? Zato što smo svi svedoci velikih nevolja koja je korupcija, kao pošast koja razgrađuje svako društvo i to čak u istoriji pokazuju mnogi slučajevi mnogih carstava koja su zbog toga i propadala, pošast koja razgrađuje sve, koja ne razgrađuje samo ono što se zove ekonomija, nego razgrađuje ono što je najvrednije jednom narodu, a to je njegov moralni kapacitet i njegove moralne vrednosti.
Iz tog razloga, mislim da je ovaj zakon izuzetno važan. On sa jedne strane treba da omogući jednu pravu delotvornu pravnu zaštitu našim sugrađanima ili građanima Srbije koji ukažu na neke od oblika koruptivnog ponašanja, ali mi se čini da i u svim ovim drugim navodima u kojima uzbunjivač može da nekoga obavesti, da je tu jedan spisak problema sa kojima mi već dugi niz godina živimo i koji svakako moramo da rešimo, pa u tom smislu i razumem podršku Saveta Evrope da agendu sa našim problemima, proširimo i izvan same teme i jedino teme korupcije.
Znači, govorimo o tome da uzbunjivač može da prijavi neko nezakonito ponašanje, kršenje propisa, kršenje ljudskih prava, kršenje javnih ovlašćenja protivno svrsi koje je povereno, opasnost po život, javno zdravlje, za bezbednost i životnu sredinu, kao i podatke radi sprečavanja štete velikih razmera.
Ovo su sve izuzetno velika krupna pitanja koja se tiču svih i koja, kada se dogode stvaraju veliku nevolju svima nama.
Država je odlučila da ove zakone donese, ne samo zato što se obavezala brojnim međunarodnim konvencijama i ugovorima, i to prosto govori da mi imamo vezu sa svetom i sa nekim novim institucionalnim sistemima i boljim rešenjima.
Ono što je za mene negde najvažnije, da spomenem u ovom trenutku, to je odluka Vlade Republike Srbije da se borba protiv korupcije postavi na nivo najvažnijeg državnog pitanja i da svi ukupno gradimo državu, u kojoj će izostati apsolutno, odnosno bićemo, da kažem, nadam se, jednog dana u stanju nulte tolerancije na korupciju.
Korupcija, kao što sam rekla, razjeda svako društvo, a svako demokratsko društvo ima za obavezu da ga prepozna, spreči i da ga, koliko je god moguće, suzbija i protiv njega se bori.
Ja ovaj zakon vidim u tom smislu, u ovom trenutku, a verovatno da u vremenu koje će uslediti, će biti još puno prilika da uvidimo da li su i koja rešenja apsolutno dobra i koja ćemo vremenom, možda i menjati, ali zakon apsolutno ima svoju važnost. Opet kažem, u ovom trenutku, jer prosto ni pravda nije moguća u nekom apsolutnom iznosu, pa nije možda moguća ni apsolutna zaštita, ali je važno činjenje i važno je sve ono što će se dešavati u postupcima koji će se sprovoditi i na kojima ćemo se učiti, na kojima ćemo menjati praksu i na kojima ćemo usavršavati ovo društvo.
Što se tiče građana, moram da vam kažem da je moja motivacija da danas u okviru ove teme učestvujem u radu narodne skupštine, upravo lična, ona se tiče solidarnosti sa svim građanima Srbije koji su na različite načine žrtve korupcije i raznih drugih protivzakonitih činjenja i koji su, čini mi se u velikoj meri i obezvoljeni da učestvuju značajnije u otkrivanju takvih loših ponašanja, zato što prosto nisu imali dovoljnu podršku države.
Mislim da ovaj zakon ne treba da nam odgovori na pitanje šta je poželjno ponašanje građana države, da li je to poštenje, odgovornost, rad, posvećenost, mi smo to svi nekada negde savladali, umemo da iskažemo, znamo da razumemo značenje tog pojma.
Mislim da je mnogo važnije da građani preko ovog zakona razumeju da imaju podršku i da je mnogo lakše ostvariti ovakav stav u životu i ovakvo ponašanje, ukoliko država stoji ispred vas.
Ja zato ovaj zakon cenim kao veoma značajan.
Naravno da veliki i brojni problemi u prošlosti o kojoj god prošlosti da govorimo, su stajali kao neka prepreka donošenju ovog zakona, odnosno ispravljanja nekih oblika ponašanja koji su još, da kažem, skoro postali tradicionalna, pa je nešto od nekog oblika ponašanja ušlo čak i u narodnu izreku, pa tamo gde se neko dobro snašao kažemo mu – alal ti vera. Ne kažemo ništa drugo, nego prosto kao da mu zavidimo i mislim baš dobro što si ti to uradio, pa možda možeš i mene da motivišeš da i ja to uradim, ukoliko mi se ukaže prilika i ukoliko budem dovoljno hrabar.
Ono što takođe mislim da nije dobro, to je da u našem sistemu obrazovanja ne postoji još uvek dovoljno instrumenata koji će pomoći našim učenicima da razvijaju jedno kritičko mišljenje da imaju punu slobodu učestvovanja i participacije u procesu obrazovanja i prosto mogućnosti da otvoreno i jasno bez brige o bilo kakvoj sankciji ukazuju na ono što su njihove muke.
Ako i učenike ne naučimo, a mi moramo ovu lekciju da kažem, prosto svi dugo da savladavamo i da učimo, i mislim da nisam pogrešila ako sam spomenula i potrebu da se u okviru sistema obrazovanja malo više pozabavimo nekim pitanjima da bismo jednostavno formirali mlade ljude, odnosno građane koji će jednog dana mnogo aktivnije, mnogo hrabrije, i mnogo brže razumeti procese koji se dešavaju u njihovom društvu, koje će te loše procese uspeti brzo da prepoznaju i naravno da budu spremni na predloge i aktivnosti kojima će se sve te nevolje rešavati.
Sve ovo o čemu mi danas govorimo nije elementarna nepogoda, ovo smo svi radili, dugi niz godina, nismo snašli snage da se protiv toga borimo, dovoljno hrabro i dovoljno odlučno. Zato ja mislim da je ovo danas dobar trenutak za ovu državu.
Ono što bih takođe htela da kažem, to je da ukoliko želimo da prosto, našim sugrađanima pomognemo da bolje se upoznaju sa odredbama ovog zakona, da je potrebna verovatno i neka vrsta edukacije. Istraživanja koja je radila i Agencija za borbu protiv korupcije 2012. godine, i ona koja su činjena pre, govore da veliki broj, veliki procenat naših stanovnika zna za neki oblik koruptivnog ponašanja, ili kršenja zakona, a da se mali broj usuđuje da to prijavi, odnosno da još manji broj zna da postoje uzbunjivači.
Mislim da smo kao društvo odgovorni da građanima pomognemo u nekoj vrsti edukacije i da ih naravno, na osnovu dobre prakse koja će uslediti, nakon primene ovog zakona, ohrabrimo da daju svoj pun doprinos gradnji jednog pravednog, jednog ispravnog i jednog demokratskog društva.
Što se tiče samog zakona i članova zakona, obzirom da nisam pravnik, ja ću sa stanovišta, recimo, obične građanke koja čita ovaj zakon, i koja misli da možda negde može da pronađe i temu za svoje angažovanje u ispravljanju neke nepravilnosti, rekla ono što je u mom razumevanju značajno i što želim da prokomentarišem.
Mislim da je dobra odredba u kojoj se potpuno nedvosmisleno kaže da je zabranjeno sprečavanje uzbunjivanja, da je zabranjeno preduzimanje štetne radnje protiv onoga ko vrši uzbunjivanje. Znam da je „Transparentnost Srbija“ imala primedbu da odredba zakona koja se tiče zabrane zloupotrebe uzbunjivanja ne bude odmah, da kažem u ovom redu u kome sam ja izložila, ali, takođe ja mislim da je važno, i ja sam odabrala da na ovom mestu to kažem, zato što mislim da se svi malo pribojavamo i mogućih zloupotreba onih ljudi koji nemaju časne namere, i koje opet nekim drugim ljudima koji su možda korektni u poslu kojim se bave, mogu da donesu veliku štetu.
U tom smislu, mislim da anonimne prijave, ja sam prosto radila u sistemu u kome je mogao neko da vas prijavi anonimno, to je stalna i latentna pretnja. To jeste korektiv za onoga ko se bavi nekim poslom da ima to na umu, i da se, naravno trudi da svakog dana radi apsolutno korektno, ispravno, ali verujte da to ukoliko ne bude bilo nekog sita koje će ipak da pretrese, može da nanese veliku nevolju ljudima koji budu opterećeni takvim optužbama, jer vi ćete dok dokažete ili jedno ili drugo morati da mnogo vremena potrošite i još mnogo toga uz to.
Dobro je što postoje nivoi uzbunjivanja, što možete da odaberete da li ćete to prvo reći svome poslodavcu, ovlašćenom organu ili javnosti. Ovde jedino kod javnosti, obzirom da mogu da se koriste sredstva javnog informisanja, može da se koristi internet, itd. Naravno da u slučajevima kada neko posegne za korišćenjem ovih sredstava ili oblika javnog informisanja se verovatno radi o nekim veoma važnim pitanjima koja mogu u velikoj meri da naprave veliku materijalnu ili ljudsku štetu.
Mislim da je dobro da se ta sredstva koriste, ali eto, jednostavno, ja kada bih znala za takav neki slučaj, ja ne znam ko bi, ne znam prosto procedure po kojima bi neki urednik nekih novina ili nekih medija meni poverovao i to objavio, a da ne napravimo veću štetu i da ne napravimo pogrešku u smislu toga da ja možda nisam dobro procenila i da je reakcija koja je usledila bila veća od one koja bi trebala da usledi.
Ono što takođe mislim da je dobro, to je naravno da se zaštita sudska donosi po hitnom postupku. Pozdravljam ministre to što ste saopštili da su već pripremljeni priručnici, da već postoji planiran program obuke, jer ono što je izuzetno važno, a mi ćemo rezultat ovog zakona dobiti brzo u kom smislu? Prvi koji posle ovog zakona bude ušao u proces, dobija status uzbunjivača i bude prošao da kažem, lako, neoštećeno i pravno zaštićeno od države u dokazivanju onoga o čemu hoće da svedoči…

Vreme gospođo Bićanin.

Završavam.
Ukoliko taj prvi bude imao veliko zadovoljstvo i ne bude bio unesrećen, mi ćemo reći da smo obavili posao.
Socijaldemokratska stranka Srbije će naravno glasati za ovaj zakon, a ja prosto apelujem na sve nas koji smo vršioci bilo kakvih javnih funkcija da pre svega ličnim primerom pokažemo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aida Ćorović. Izvolite.