Hvala, uvažena predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, odgovoriću na više izlaganja koja su se ticala jedne od današnjih tema dnevnog reda, a to je Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača.
Nekolicina govornika je rekla kako je Agencija za borbu protiv korupcije izrazila bojazan da se neće ostvariti svrha zakona. Svaka bojazan je opravdana, pogotovo onda kada niste bili u prilici da na nešto utičete. Agencija za borbu protiv korupcije, nažalost, kategorično je odbila da učestvuje u radnoj grupi koja je pisala nacrt zakona.
Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije, institucija Republike Srbije, na poziv za učešće u radnoj grupi široko sačinjenoj, koja treba da napiše nacrt zakona koji treba da razmatra i o njemu da odlučuje Narodna skupština Republike Srbije, takva agencija koju plaćaju poreski obveznici Republike Srbije, takva agencija čije određene organe bira Narodna skupština Republike Srbije, nije želela da učestvuje u izradi Nacrta zakona o zaštiti uzbunjivača.
To je otprilike kao onaj birač koji dobije priliku jednom u četiri godine da izađe na izbore, da se opredeli da glasa, a on ne izađe da glasa, a onda naredne četiri godine kritikuje. Nije to sporno, to je legitimno. Samo ne znam da li je onda legitimno izražavati bojazan. Da li je legitimno kritikovati, a da si do juče mogao da učestvuješ u kreiranju nečega? Da li je legitimno da te građani države za nešto plaćaju pa si pozvan da učestvuješ i u kreiranju normativnog okvira sa definisanjem nečega čime ćeš se možda i ti baviti, a ti ne želiš da učestvuješ? Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije Republike Srbije odbila je da učestvuje u radu radne grupe za izradu nacrta Zakona o zaštiti uzbunjivača.
Postavljen je i niz nekih drugih pitanja i iskoristio bih ovu priliku da na takva pitanja i odgovaram. Rečeno je i par nekih neistina, potpunih neistina. Odgovorno tvrdim, iako nisam bio na sednici Odbora za pravosuđe da niko od mojih saradnika nije rekao da se polazilo od pretpostavke da će uzbunjivač da zloupotrebi svoj status da bi napredovao u poslu. Koliko znam sednice Odbora za pravosuđe se snimaju, pa bih voleo, i zamoliću, službe za transkript te sednice i da vidim da li je zaista to neko rekao. Koliko znam, nije rekao apsolutno.
Nije mi jasno u jednoj stvari, čuli su se različiti glasovi i došao sam u sumnju da saziv Narodne skupštine koji slovi za saziv koji jednodušno podržava politiku evropskih integracija Republike Srbije ne čini to više jednodušno. Pred vama je danas, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača koji je dobio odlične ocene i komentare Saveta Evrope i Evropske komisije. Dakle, konačni nacrt zakona koji je pretočen i utvrđen kao predlog dobio je najbolje ocene Saveta Evrope i Evropske komisije. Da stvar bude još bolja isti strani stručnjaci iz SAD i Velike Britanije koji su učestvovali u pisanju modela zakona o zaštiti uzbunjivača učestvovali su i u pisanju nacrta, odnosno ovog današnjeg Predloga zakona o zaštiti uzbunjivača koji je pred vama. Ti isti ljudi, gospoda Tom Divajn i Pol Stivenson su rekli da je ovo izuzetan zakonski tekst. Isti oni koji su učestvovali i u radnoj grupi koju je formirao poverenik i u radnoj grupi koju je formirao ministar pravde, rekli su da je bolji tekst koji je uradila radna grupa Ministarstva pravde.
Vrlo rado sarađujem sa nevladinim organizacijama. Uvek sam bio spreman da prihvatim i njihovo učešće u radu radnih grupa. Neretko ih uključivao u rad radnih grupa. Uvek imao sluha za ono što su argumentovano tvrdili.
Zašto sam sada došao u nedoumicu da li ovaj parlament zaista jednodušno podržava evropske integracije Republike Srbije? Zbog toga što se ovde više ceni mišljenje jedne nevladine organizacije nego mišljenje panevropske organizacije koja okuplja 47 različitih država. Ovde se više ceni mišljenje jedne nevladine organizacije nego mišljenje Evropske komisije. Ovde se govori i napada predlagač zakona što je jasno definisao uzbunjivača. Pretpostavljam da onaj ko to priča ne zna da je to bio izričit zahtev Saveta Evrope.
Dakle, Savet Evrope, dame i gospodo narodni poslanici, je izričito zahtevao da se uloga uzbunjivača veže za radno angažovanje. Za razliku od nekog prethodnog teksta gde stoji da uzbunjivač može biti svako fizičko lice Savet Evrope je rekao – ne može. Ne kaže to Savet Evrope zato što mu se tako hoće već zato što iza toga stoje određena akta, određene preporuke tog istog Saveta Evrope. Zato što Savet Evrope nije nevladina organizacija koju ne obavezuje ono što kaže, već zato što je Savet Evrope jedna izuzetno bitna evropska institucija najstarija tog tipa čiji je zadatak zaštita ljudskih prava.
Upravo taj isti Savet Evrope u svom ekspertskom mišljenju kaže – morate, gospodo iz Republike Srbije vezati status uzbunjivača za status radnog angažovanja. Onda nam obrazlaže i kaže zašto. Kaže, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, dakle, Evropski sud za ljudska prava koji je pravosudna institucija u okviru Saveta Evrope, uzbunjivač je zaposleno lice shvaćeno u najširem smislu. To je jedina osoba ili deo male grupe ljudi koji su svesni nezakonite prakse na poslu pa su zato oni najpozvaniji da postupaju u javnom interesu i da alarmiraju poslodavca da otkloni nepravilnosti, odnosno da se obrate društvu u celini.
Dakle, uzbunjivač pripada malom krugu ljudi koji mogu biti svesni nezakonitosti upravo zbog toga što otkrivaju interne informacije tzv. insajderske informacije i mogu imati direktne posledice po svoj radni status ili druga lična dobra. Jednostavnije rečeno, uzbunjivač otkriva interne informacije koje mogu biti od javnog interesa, a koje ne bismo tako lako mogli saznati na drugi način. Informacije koje ostala lica mogu otkriti ili prijaviti nemaju u toj meri karakter internih informacija ili se radi o informacijama koje nisu toliko interne i dobro skrivene.
Kaže dalje Evropski sud za ljudska prava, dakle, ne neka nevladina organizacija već Evropski sud za ljudska prava trebalo bi na ovom mestu ukazati i na razliku između uzbunjivača i podnošenja pritužbi. Dakle, baš ono što je neko pomenuo da u Mađarskoj postoji apsolutna sloboda podnošenja pritužbi. Postoji i kod nas, apsolutno. Uzbunjivanje prema mišljenju Saveta Evrope i Evro skog suda za ljudska prava, uzbunjivanje postoji kada zaposleni iskaže navode o opasnosti ili nezakonitosti koja ima efekat prema drugima. To nije pritužba. To je tačno i jasno određeno na šta može informacija uzbunjivača da ukazuje.
Dat je recimo jedan primer i meni je žao što taj primer nije onda stavljen u funkciju ovoga predloga zakona, pa da onaj ko je dobro pročitao Predlog zakona, onaj koji ima dobro pravničko znanje može da primenjuje taj zakon, može i da odgovori na primer koji sam postavlja. Kaže šta ćemo ako recimo neko lice koje je uzbunjivač kasni na posao, pa mu se onda zbog toga što kasni na posao smanjuje plata, odnosno rečeno je šta ćemo ako imamo uzbunjivača kome se smanjuje plata, pa se onda to pravda time što on kasni na posao. Ko je dobro pročitao zakon može da vidi da postoji u njemu nešto o čemu sam dobro govorio u uvodnom slovu, a to je obrnuti teret dokazivanja. Onda je poslodavac taj koji mora da dokaže zašto se nekome smanjuje plata. Onda rešenje kojim je nekome smanjena plata, kojim je neko premešten na drugo radno mesto, kojim je neko suspendovan stavlja se van snage.
To lepo kaže ovaj Predlog zakona. Kada jedan deo istrgnete iz konteksta, onda sa njime možete da radite šta hoćete. Kada ga posmatrate u kontekstu ovog Predloga zakona, onda vidite da takav argument pada.
Meni je krivo što u Srbiji postoje institucije koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, a koje nekada nisu dorasle stepenu odgovornosti prema građanima Srbije.
Kada ih pozovete da vam pruže podršku u nečemu što je u opšte interesu, a one kažu, mi u tome nećemo da učestvujemo. Krivo mi je što u Srbiji postoje državni organi koji su spremniji da se ponašaju mnogo više kao da su nevladin sektor, nego kao da su državni organi.
Dakle, još jednom da pomenem jednu stvar, zašto je ograničena definicija uzbunjivača na radno angažovanje lica koje se identifikuje kao uzbunjivač? Zato što je to tražio Savet Evrope. Savet Evrope je to tražio na osnovu mišljenja Evropskog suda za ljudska prava.
Ako me neko ubedi da je mišljenje Evropskog suda za ljudska prava slabije od mišljenja bilo koje nevladine organizacije, čime god da se ona bavi, ja ću reći da je taj neko u pravu.
Ali, Savet Evrope, po mom skromnom mišljenju je neuporedivo jači, ne od jedne, nego čitavog niza nevladinih organizacija ili kako bismo srpski rekli, udruženja građana. Ako neko udruženje građana, koje god ono bilo, a ja uvažavam i udruženja koja su ovde pominjana i rečena je jedna neistina, kada je u pitanju pištaljka. Pištaljka je učestvovala u izradi ovog nacrta, a nije učestvovala u izradi modela.
Ljude iz pištaljki sam imao prilike nekoliko puta kako koga da viđam, da sa njima razgovaram, oni nisu rekli da je ovo loš zakonski predlog. Oni su dali, ako se ne varam, podneli su jedan amandman i naravno da ćemo ga razmotriti.
Upravo ono što isti taj Savet Evrope kaže i što kaže Evropska komisija u svom mišljenju zašto je nacrt bolji? Zato što je širi krug subjekata bio uključen u njegovu izradu.
Uz to da kažem, da oni koji su pisali nacrt zakona, za to nisu bili plaćeni, kao što se ne plaća izrada bilo kog drugog zakonskog propisa, odnosno predloga zakonskog propisa koju sprovodi Ministarstvo pravde.
Ja hoću da verujem da postoji dobra vera da se neka zakonska rešenja koja se čine nepotpunim ili lošim ili neodgovarajućim, poprave.
Ako neko misli da je jači od Saveta Evrope, od Evropskog suda za ljudska prava, od Evropske komisije i pokušava da nametne svoje mišljenje narodnim poslanicima, onda je najbolji put da to učini tako što će se kandidovati na izborima, pre toga osnovati ili svoju grupu građana ili političku stranku, kandidovati se na izborima, izaći na izbore, osvojiti dobar broj glasova, a nakon toga i formirati vlast.
Sve drugo, uz najbolju volju i želju, ne prođe li kroz radnu grupu, pa ću dati pojedinim poslanicima da oni to guraju umesto mene, jeste legitimno, ali jednostavno, nije toliko u redu.
Verujem da u ovoj Narodnoj skupštini sede narodni poslanici svi od reda, dovoljno obrazovani, dovoljno vispreni, dovoljno mudri, da sednu i da sami napišu amandmane, ukoliko smatraju da nešto nije dobro. Zahvaljujem se.
(Balša Božović, s mesta: Replika.)

Ne, nemate pravo na repliku. Ne vredi, nekolicina govornika je govorila i to je bilo jedino nešto što sam mogla da primetim da je predlagač ovde izneo, odnosno ministar Selaković.
Znači, nije personalizovao odgovor, odnosno izlaganje, obraćao se svima.
Kako vi tumačite, ali kako predsedavajući tumači, u skladu sa Poslovnikom.
Sledeći govornik je Aleksandar Marković, a Vesna Martinović može odgovoriti ako želi 20 sekundi posle poslanika Aleksandra Markovića.
Izvolite.

Poštovani gospodine ministre, predstavnici ministarstva, smatram da današnji dnevni red obiluje izuzetno važnim tačkama, prvenstveno mislim na Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača, ali i na ostale predloge zakona i odluka koje se nalaze na dnevnom redu.
Kada je reč o Predlogu zakona o zaštiti uzbunjivača, smatram da je u pitanju jedan od najpotrebnijih antikorupcijskih zakona. Izražavam uverenje i zadovoljstvo što ćemo, nadam se, usvojiti ovaj Predlog zakona, jer je važno da Srbija dobije ovaj antikorupcijski zakon.
Važno je da Srbija dobije ovaj zakon, zakon koji će uspostaviti efikasnu i delotvornu zaštitu uzbunjivača, zakon koji će ohrabriti i motivisati potencijalne uzbunjivače, zakon koji će ostvariti funkcionalan mehanizam razotkrivanja svih nezakonitosti i nepravilnosti.
Mislim da je veoma važno istaći da je ovaj Predlog zakona, kako ste i sami gospodine ministre malo pre istakli, dobio pozitivno mišljenje najvažnijih evropskih institucija, a tu prvenstveno mislim na Evropsku komisiju, ali i na Savet Evrope.
Podsećam na preporuku grupa država za borbu protiv korupcije Saveta Evrope, ali je takođe važno istaći da ovaj Predlog zakona proističe prvenstveno iz Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije od 2013. godine do 2018. godine, kao i pratećeg akcionog plana, kojim su definisani ciljevi za borbu protiv korupcije.
Usvajanjem ovog zakona omogućićemo da uzbunjivači, odnosno da lica koja prijavljuju korupciju ili kršenje propisa, kršenje prava, ovlašćenja ili druga koruptivna dela, svoju zaštitu potraže i ostvare na sudu, da dobiju sudsku zaštitu i to u vanrednom postupku i u najhitnijem mogućem roku.
Smatram važnim i činjenicu da će od sada biti pružena zaštita i licima koja prijave korupciju u privatnom sektoru, što do sada nije bio slučaj i bez obzira na to da li su u stalnom radnom odnosu, odnosno kakva im je vrsta ugovora.
Ovako definisanom zaštitom uzbunjivača, daje se jedna šira društvena podrška ovoj kategoriji lica i u najvećoj meri, upravo na taj način se štiti ono što nazivamo javnim interesom. Borba protiv korupcije je nešto što smo mi postavili dosta visoko na lestvici prioriteta u radu ove Vlade i tim pre želim da pozdravim ovo dugo očekivano sistemsko rešenje, koje će obezbediti da ova kategorija lica, uzbunjivači, dobiju potpunu zaštitu države i društva, da bi izneli svoja saznanja o nezakonitostima ili korupciji.
I sama činjenica da je javna rasprava bila iscrpna i opsežna, govori u prilog značaju ove teme i ovog zakona.
Kako sam u prilogu ovog Predloga zakona mogao da vidim, veliki broj stručnjaka iz značajnih institucija i organizacija je dalo svoje mišljenje i komentar na Nacrt zakona. Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije, Savet Evrope, različite nevladine organizacije kao npr. „Transparentnost“, „Pištaljka“, „Centar za evroatlantske studije“ i sam postupak usvajanja ovog zakona to čini transparentnijim i kvalitetnijim.
Želeo bih da istaknem značaj širenja svesti u javnosti o korupciji kao društveno neprihvatljivoj pojavi i nastojanju države da iskoreni tu pošast, a ovaj Predlog zakona doživljavam upravo kao jedan od instrumenata i mehanizama za takav poduhvat.
Iz svih ovih razloga, osećam slobodu, ali i obavezu da pozovem poslanike da podrže ovaj Predlog zakona. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Ivana Stojiljković, a neka se pripremi narodni poslanik Vladimir Đukanović.

Poštovani predsedavajući, cenjeni gosti, dame i gospodo poslanici, danas je pred nama izuzetno bitan zakon i više zakona koji su danas u zajedničkom načelnom jedinstvenom pretresu i kao poslanik SNS hoću odmah da kažem da ću podržati sve ove zakone.
Posebno želim da se osvrnem na Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača.
Uglavnom smo svi ovde govorili o ovom zakonu i želim zaista afirmativno o ovom zakonu da govorim, posebno što slušajući svoje prethodne govornike, naročito one koji su želeli da govore protiv ovog zakona, nismo mogli da čujemo jake argumente protiv. Čak se svaki njihov govor završavao afirmativno ka ovom zakonu, zato znam da je ministarstvo i ova Vlada na dobrom putu da ovaj zakon zaživi.
Dakle, ovaj zakon koji je pred nama izuzetnog je značaja zato što gotovo između njega i borbe protiv korupcije, odnosno njegove primene stoji znak jednakosti. Da ne bih ponavljala definiciju, koja, već smo čuli, proširena je u našoj zemlji, pre svega, znači, radi se o otkrivanju informacija o kršenju propisa i ljudskih prava, a uzbunjivač je zaposlena osoba koja neku od ovih vrsta nepravilnosti prijavljuje, naravno u slučaju da je povređen opšti interes.
Dakle, zaštitom uzbunjivača štiti se javni interes, smanjuje se korupcija i kriminal. Iskorenjivanje korupcije je jako bitno i prioritet je izuzetan naše Vlade, a moguće je samo ukoliko je transparentno sve ono što se dešava sa državnim novcem i sa državnim resursima.
Samo država u kojoj je korupcija na najnižem nivou jeste dobra investiciono privlačna država i to je upravo ono što je cilj ove Vlade na čelu sa našim predsednikom Aleksandrom Vučićem.
Ovaj zakon bi trebalo da doprinese svest o tome da uzbunjivači nisu tzv. cinkaroši, već su to ljudi koji su vredni poštovanja i ne vidi uopšte nijedan jedini razlog da se sumnja da će sada biti ljudi, naravno to neće biti veliki broj, kao što nikada nije ni bilo, ali da neće biti ljudi koji su željni da iznesu nepravilnosti i da budu uzbunjivači kada su to bili spremni da budu i kada država nije htela da ih štiti. Malopre smo čuli i primere kako su završavali takvi ljudi. Sada postoji zakon i treba stati iza njega.
Ono što je jako bitno jeste da pored ovog zakona koji poziva građane da prijavljuju nepravilnosti, zaštitu, treba napomenuti da će zaštitu imati svi. Zaštita može da bude trajna i privremena, i privremena je upravo ona najčešća koja će omogućiti da se zaštite od šikaniranja, mobinga i od otkaza.
Zatim je još potrebno reći da postoje, da, isto da će zakon zaštiti i poslodavce od lažnih prijava što je isto jako bitno napomenuti. Postoje tri vrste uzbunjivanja, da se možemo kao uzbunjivač obratiti poslodavcu, zatim spoljašnje da se prijavljuje nadležnom organu i javnim, odnosno uzbunjivanje javnosti objavljivanjem u sredstvima informisanja ali pod uslovom da smo se prethodno obratili nadležnim institucijama.
Potrebno je napomenuti da se do sada uglavnom verbalno vodila kampanja, ne borba, kampanja protiv korupcije i kriminala, i da prava borba postaje tek kada postoji ozbiljna politička volja i kada postoji snažna država što se upravo sada i dešava. Slažem se da se taj problem, kao što je koleginica napomenula, rešava od lokala. To je upravo što ova Vlada radi i SNS, jer nikada do sada nije bio slučaj kao što je to ova Vlada radila i pominjem SNS, da smo prvi pogledali i pregledali svoje redove, pre svega, od lokalnog nivoa, da bi sve uspelo i da bi se sprovelo, svako bi morao da ima tu vrstu odgovornosti i da proveri svoje redove, stranačke, ljude koje su zapošljavali ranije kako bismo mogli da postignemo najviši nivo u borbi protiv korupcije.
Znači, bez pritiska javnosti, ni naša država, pa ni svet, neće moći da se promeni na bolje i neće se dovesti u red. Država, dakle, ne može bez svojih sugrađana, oni moraju sa lokala da prijave šta se dešava da bi ministarstvo moglo da reaguje, jer korupcija je, kao što čuli, način života, to je nivo svesti i stava o ispravnosti, odnosno neispravnosti sopstvenih postupaka.
Takođe je jako dobro da, što smo čuli, da su već spremni priručnici i obuka, jer ovaj se zakon mora što više afirmisati u javnosti da bi se izmenila svest i da bi oni koji su svedoci prevare mogli da prijave to, a da ne brinu o svom životu i o životima svojih najmilijih, a isto tako da se obeshrabre oni koji te prevare bez ikakve savesti čine.
Zato, kao što je još jedna koleginica rekla, mislim da prvi uzbunjivači koji će biti zaštićeni biće jako dobar primer da ovaj zakon zaživi i u tom smislu SNS će podržati u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospođo Stojiljković.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović, a neka se pripremi narodna poslanica Tanja Tomašević Damjanović. Izvolite gospodine Đukanović.

Hvala gospodine Bečiću.
Pred nama je zakon koji je na neki način civilizacijska tekovina. Ja razumem gospodu koja je sada otišla odavde iz sale, što su oni protiv možda ovog zakona. Znate, 2001. godine da je postojao ovakav zakon i da su postojali uzbunjivači, pitanje je da li bi se sve one privatizacije onako mogle da sprovedu, jer bi verovatno neko javio da se radi o čistoj pljački, a ne o privatizaciji.
Takođe, verujem da su, recimo, postojali uzbunjivači da nam se, gospodine ministre, verovatno nikad ne bi dogodila „Agro banka“ ili „Univerzal banka“ ili „Razvojna banka Vojvodine“, posebno gde su, naravno na jedan brutalan način opljačkane pare građana Srbije i gde zaista su milioni i milioni nestajali, a neko se žestoko bogatio.
Verovatno bi neki uzbunjivač rekao – izvinite, ali to ne može tako, pa bi nekom prijavio. Ovako smo doživeli neverovatnu situaciju da neko ko ima mogućnost da je blizak nekom kabinetu u tom periodu može da ode po nalogu nekog iz tog kabineta na jedan telefonski poziv bez ikakvog obezbeđenja ili kako god hoćete, da podigne desetine miliona evra na lepe oči, da naravno te pare nikada ne vrati, a da država bude oštećena. To je pokazatelj u kakvom smo sistemu živeli i kakvo je ovo, zapravo, društvo bilo. Zaista mi ponekad dođe degutantno kada neko sa druge strane nešto prigovara sadašnjoj Vladi koja uzgred, budi rečeno, ima hrabrosti da se apsolutno suoči sa svakim tajkunom, sa svakim kriminalcem i svakoga da privede po znanju prava i uopšte ne vršimo nikakvu tu selekciju, nego naprotiv, pravosuđe radi svoj posao.
Ja bih voleo samo da mi kažu ovi sa druge strane, a koga su to oni u tom periodu priveli i da li su, ne mislim oni, nego njihovo tužilaštvo? Ja ću vam reći, tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala, vi me ispravite ako grešim, u njihovom periodu je imalo tri predmeta sve ukupno i to u fiokama. Znači samo tri predmeta. Ovde su makar neke 24 privatizacije rešene kako su rešene, ali je neko pokrenuo, neki ljudi su tu privedeni i to pokazuje da ipak ovde postoji neka država i da postoji neki sistem.
Ovo što se sada donosi je zapravo zaštita onih ljudi koji ne mogu da trpe nepravdu i koji ne mogu da trpe pljačku svog preduzeća koje su možda oni godinama gradili, a da sada neko dođe i da im tako krčmi imovinu i da ih potpuno razara, ne samo preduzeće, nego, nebitno, jedinicu lokalne samouprave, kako god, pošto su i naše opštine žestoko bile uništavane.
Jednostavno, neko ko to ne može da trpi, sada dobija tu vrstu zaštite, zato što želi da prijavi onoga ko ne savesno obavlja svoj posao i koji, recimo, na koruptivan način nekome drugom odrađuje, recimo neki posao.
Tako da, verujem, recimo, da je postojao uzbunjivač, ni ono što se desilo u Kaću, da neko proda kompletno poljoprivredno zemljište uz autoput i da ošteti državu za 320 miliona evra, složićete se, to je zaista impozantna i neverovatna cifra. Verujem da se to nikada ne bi dogodila, da je recimo neki uzbunjivač postojao u tom preduzeću iz Kaća i da je, recimo, obavestio nadležne državne organe šta se tamo radi.
Ono što bih vam ja možda uputio kao neku vrstu zamerke iz ovo zakona, to su dve stvari, vezane su za sam postupak. Zapravo radi se o anonimnim prijavama. Zašto? Nemam ništa protiv anonimnih tih prijava, to se naravno dešava. Neko možda na takav način želi sebe i da zaštiti, ali opet da ukaže na kriminal koji se negde događa.
Međutim, znate šta? Ako se ovde daje kao imperativna norma da poslodavac je dužan da proveri to sve, onda ćemo imati, složićete se, u izgledu jedan određeni haos, jer onda će taj poslodavac samo time da se bavi jer mi jesmo na neki način skloni tome da nameštamo kolegu, da nekoga dezavuišemo, pa da namerno šaljemo čak i lažne anonimne prijave. Možda je trebalo kod anonimnih prijava ostaviti mogućnost, diskrecionu mogućnost samom poslodavcu da sam proceni šta je relevantno, a šta nije. Znate, mi smo ovde imali, ja sam to i na sednici Odbora za pravosuđe govorio, imali smo recimo prijavu za predsednicu suda u Valjevu. To je strašno šta su, ako su zaista to njene kolege napisale, šta su napisale za nju, ali su se potpisali kao sudije tog suda, niko imenom i prezimenom i naravno mi kao Obor za pravosuđe nismo to ni hteli da uzmemo da razmatramo zato što vidimo da je to neka anonimna prijava.
Sada, po ovoj logici, bićemo dužni da o tome ponekad i razgovaramo zato što su to ipak zaista teške kvalifikacije bile. Postavlja se pitanje da li nju želi neko namerno da dezavuiše ili je to tačno? Ako imamo anonimnih prijava toliko, taj poslodavac će se konstantno baviti samo tim anonimnim prijavama. Možda je trebalo razmisliti da mu se omogući diskreciona mogućnost zaista da proceni šta je relevantno, šta nije.
Druga stvar, unutar samog postupka, odnosno člana 15. se kaže: „Poslodavac je dužan da obavesti uzbunjivača o ishodu postupka“. Ja se izvinjavam, ako je anonimni uzbunjivač, kako ćete ga obavestiti, a stavlja mu se u izgled dužnost? Znači, on mora nekoga da obavesti o tome.
Naravno, jedna vrsta zamerki je vezana za tajne podatke. Priznajem, bliži sam onome što je „Pištaljka“ podnela kao amandman za to. Po meni lično, mora da se definiše šta su to tajni podaci. Zašto? Mi smo imali koliko hoćete situacija u nekom prethodnom periodu, posebno kada su u pitanju ugovori koje su sklapala javna preduzeća, da se sklapaju tzv. ugovori sa klauzlom tajnosti, ošteti se u potpunosti država, niko nema pojma šta je tu sklopljeno, čak neki ugovori su držani u sefu i da niko od radnika nije znao kakav je ugovor sklopljen.
Znate, tako nešto ne može da bude tajni podatak. To je nešto što se tiče građana, to su pare građana Republike Srbije. Po ovome, kako je ovde definisano, to bi bio tajni podatak. Nekako sam sklon tome da bi ipak trebalo suziti i reći – tajni podaci su oni koji se tiču od interesa, bezbednosti države ili kako je to već definisano u amandmanu same „Pištaljke“. Ovako dati široko tumačenje…
Neman ništa protiv, „Fijat“ je zaista jedan posao koji donosi korist Republici Srbiji, ali znate, ako ćemo imati stalno ugovore koji su potpuno zamračeni i da niko ne može ništa da pročita, mislim da to nije baš dobra praksa. U tom pogledu bi trebalo razmisliti, pa eventualno suziti to što se tiče tajnih podataka.
U svakom slučaju, ovo je nešto što mora da se podrži. Ponavljam, razumem suprotnu stranu koja je otišla i koju ova rasprava izgleda ne zanima. Zašto su protiv toga? Verovatno možda jednog dana smatraju da će se vratiti na vlast, pa da nastave sa svojim nedelima. Da su želeli, možda bi nekad i doneli ovakav zakon o zaštiti uzbunjivača. U tom periodu su uzbunjivači uglavnom bili kažnjavani otkazom, odnosno „nagrađivani“ otkazom zato što su možda ukazali na problematiku koja se dešava u njihovim preduzećima. Danas će se to promeniti i to je nešto što je jako dobro. Ovim se u izgled stavlja veća zaštita i državne imovine i državnih preduzeća i čoveka koji je svakako odlučio da zaštiti i državnu imovinu i naravno javna sredstva, tako da ovo vredi podržati i sa velikim zadovoljstvom ću za ovakav jedan zakon koji predstavlja civilizacijsku tekovinu, glasati i ja i, naravno, svi poslanici i kolege Srpske napredne stranke. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Đukanoviću.
Reč ima ministar pravde gospodin Nikola Selaković. Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, evo ja bih se osvrnuo na ove dve zamerke koje je uvaženi kolega Đukanović izneo.
Moram da vam kažem, kada je u pitanju ova druga zamerka, da krenem od nje, dakle, zaštićenost tajnih podataka, vrlo je teško naći pravu meru i ne dozvoliti pojavu nekog srpskog Snoudena i na takav način ugroziti nacionalnu bezbednost Republike Srbije.
S druge strane, sankcionisati nešto što bi bilo protivno javnom interesu, ovu dilemu su imali kako ljudi koji su radili na ovom nacrtu zakona, a imao sam i sam lično i sada mogu i da iznesem taj podatak, jeste nešto što je neko od mojih prethodnika, obavljajući funkciju na kojoj se sada nalazim, jednu javnu nabavku sproveo pod oznakom poverljivosti. U tu javnu nabavku upakovao je sve i svašta, sve pravdajući interesom bezbednosti države, pa je, recimo, tako upakovao kao jednu od stavki o javnoj nabaci nabavku usluge održavanja internet veze između svih pravosudnih organa u Srbiji.
Ministarstvo pravde Republike Srbije je za tu uslugu plaćalo godišnje oko 70 miliona dinara. Pri tome, to je činila kompanija koja uopšte ne poseduje svoju infrastrukturu za pružanje takve usluge.
Nekoliko puta smo pokušali da sprovedemo novu javnu nabavku i svaki put je javna nabavka obarana i, u skladu sa politikom koju vodimo i transparentnosti i štedljivosti državnih resursa, hvala Bogu, uspeli smo da sprovedemo tu javnu nabavku prvi put s kraja leta, početka jeseni ove godine. Nećete verovati, ista kompanija je dobila na toj javnoj nabavci posao pružanja iste usluge – pružanja usluge održavanja internet veze za pravosudne organe u Republici Srbiji, dakle, sve sudove, sva javna tužilaštva, samo što je sada više od dve godine, tri godine nakon one prve javne nabavke koja je bila pod oznakom „poverljivo“, ta usluga košta Ministarstvo pravde, verovali ili ne, mislim da je sa porezom oko 10 miliona dinara.
Ovde sam naveo jedan konkretan primer, primer sa kojim sam se suočio rukovodeći jednim ministarstvom u Vladi Srbije. Pošto nismo u međuvremenu mogli da ponovimo nabavku, morali smo da zaključujemo anekse ugovora dok se ne sprovede nova javna nabavka, jer je na taj prvi ugovor zaključen aneks u kome je stajalo da se on primenjuje do sprovođenja nove javne nabavke. Zato je svaka od tih nabavki obarana. Aneks je bio takav da smo mi za produžetak ugovora za svaki mesec, mislim da neću pogrešiti, ali mislim da smo na mesečnom nivou plaćali tu uslugu šest miliona dinara, sve dok nismo uspeli da sprovedemo javnu nabavku.
Ovo sam ispričao iz jednog jedinog razloga – zato što ćemo predloženi amandman o kojem je u javnosti govorilo Udruženje „Pištaljka“ najozbiljnije uzeti u razmatranje i potruditi se da nađemo najbolju moguću meru i najbolju zakonsku definiciju kako ne bismo podatke koji su zaista od uticaja na nacionalnu bezbednost, učinili lako dostupnim javnosti i time ugrozili istu tu bezbednost, a sankcionisali one koji pod izgovorom poverljivosti, iz razloga nacionalne bezbednosti su spremni da se bave i ovakvim stvarima.
Pri tome, odmah vam govorim, mi smo zadovoljni saradnjom sa tom firmom. Oni su dobili posao. Nije njihova krivica, neko je to omogućio, a vi uzmite pa obračunajte koja je bila stopa inflacije, koja je bila realna vrednost 70 miliona dinara pre tri godine i ko je tada uspeo, pri tome, 70 miliona je bilo za jednu godinu, a nakon toga je svaki mesec, u skladu sa aneksom, plaćano mislim oko šest miliona. Znate, to je jedan, što bi neko rekao, ugovorčić u jednom od ministarstava, u jednom od sistema. Da je onaj ko je radio tehnički na poslovima te javne nabavke mogao da stekne ovakav status uzbunjivača, koje pruža ovaj Predlog zakona, uveren sam da tako štetan ugovor po državu ne bi bio zaključen. A gde su javna preduzeća, gde su drugi organi? Gde su oni organi koje faktički niko u Srbiji ne kontroliše? To je posebna priča.
Ja sam vam naveo jedan direktan primer iz prakse sa kojim sam se suočio i nisam mogao da se smirim dok tu situaciju nismo regulisali. Ali, mislim da je ovo nešto što građani treba da znaju i mislim da ćemo najozbiljnije uzeti u razmatranje amandman sa kojim je Vlada Radomirović i ljudi iz „Pištaljke“ je izašao, jer vrlo je teško, možete tajnost, odnosno poverljivost, taj atribut nekog akta, nekog dokumenta, neke informacije, kako možete da upotrebite, vrlo lako možete i da zloupotrebite.
Što se tiče anonimnih prijava i postupanja po anonimnim prijavama, pa naravno da će onaj kome budu upućivane ceniti ozbiljnost svake od tih anonimnih prijava. Znate, javnotužilačka organizacija postupa po anonimnim prijavama i ako nađe da su one u nečemu opravdane i da ima mesta i da ima smisla, onda treba po njima postupati. Naravno da kada neko uputi anonimnu prijavu da mu neće biti odgovarano, što reče jedan moj prijatelj, kada ste vi postavili pitanje, kako će mu biti odgovarano, pa on kaže - anonimno.
Dakle, nema odgovora na anonimnu prijavu. Anonimne prijave i meni u kabinet svakoga dana sa hiljade strana stižu i verujem da je tako i vama koji ste narodni poslanici u ovom uvaženom domu i da kada pročitate, često možete da vidite i kroz tu anonimku, ko što bi narod rekao – i sa koje strane vetar duva i ko je otprilike bio kadar da tako nešto potpiše i napiše. Ali, ako lice koje je uzbunjivač poseduje ovakav vid sudske zaštite kakav do sada nije postojao u Srbiji i uživa takav iz zaštite, ja sam uveren da će broj anonimnih prijava biti neuporedivo manji od onih koja će biti imenovane, dakle, potpisane od strane ljudi koji će moći da uživaju zaštitu svoje ličnosti, svoga statusa zbog hrabrosti koju su iskazali, a u cilju zaštite javnog i opšteg interesa. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović.