Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Osme sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 91 narodni poslanik.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li ne ko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika.
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu da je predsednik Vlade gospodin Vučić od imenovanja na funkciju dao građanima Srbije stotinak obećanja za koja je karakteristično da su lepa, ali i da nisu ispunjena. Ni jedno od njih.
Pitaću premijera danas – šta je sa ispunjenjem nekih od obećanja koja je dao? U šestom mesecu je gospodin Vučić rekao javno, ponovio nekoliko puta, da će u Srbiji biti građeni stanovi za 380 evra po kvadratnom metru, da će biti izgrađeno 100.000 stanova i da će biti završeni do kraja 2015. godine, odnosno njegovi PR savetnici su rekli da čak ne kaže 380 evra po kvadratu, već 130 evra da će građane koštati mesečna rata za te stanove.
Od tih stanova šest meseci nema više ni reči, nisu određene lokacije, nisu urađeni projekti, nije odabran izvođač. Navodno je firma koja je trebala da radi „Arapdel“ u finansijskim problemima.
Pitam premijera Vučića – šta je sa njegovim obećanjem da će građani Srbije moći da kupe stanove po veoma povoljnim uslovima?
Drugo pitanje je za guvernerku NBS, gospođu Tabaković – kako je i na koji način, mislim da je to interesantno i za građane Srbije, ali i za stručnu javnost pošto se ovakve stvari ne pojavljuju često u uporednom pravu – kako je uspela zadužiti NBS i dovesti je u gubitak od 43,6 milijardi dinara? Na koji način takva ustanova je uspela da proizvede gubitak u 2013. godini?
Sledeće pitanje se opet tiče obećanja gospodina premijera. Dao nam je obećanje u izbornoj kampanji, posle izbora kada je trebalo pokriti sa tom informacijom neke neprijatne kao što su smanjenja plata i penzija, da će „Železara Smederevo“ naći strateškog partnera, da su pregovori u završnoj fazi i da će Smederevci dobiti posao.
Poslednji put kada je sedo tu pored ministra Vujovića rekao je – gospodine Vujoviću, jel tako da ćemo se rukovati sada kada odemo u London i time označiti kraj pregovora i pronalazak strateškog partnera? Prošlo je mesec dana od toga, te konkudentne radnje nisu bile, nije bilo nikakvog rukovanja povodom prodaje „Železare“ i na žalost ni to obećanje nije ispunjeno.
Četvrto obećanje je dato ovih dana. Rečeno je da će u Obrenovac za sedam dana da se znaju investitori koji otvaraju 1.500 radnih mesta. U međuvremenu gradonačelnik priča o Kinezima, premijer priča o nekom drugom stranom investitoru. U svakom slučaju od tog investitora nema više nikakvih najava.
Peto obećanje, premijer je prilikom posete Putina rekao da je gotova stvar, da će Srbija izvoziti automobile u Rusiju u većem obimu, odnosno da će biti otvorena linija izvoza Fijata u Rusiju. Šta se dešava sa tim, da li je iznevereno i to obećanje? Ne samo to, pitam premijera – da li je tačno da je izvoz u Rusiju i pored činjenice da su zapadne zemlje uvele sankcije i stvorile priliku Srbiji, da je smanjen izvoz Srbije za Rusiju?
Šesto pitanje, premijer je obećao da će označiti koliko je koštala vojna parada. Do današnjeg dana nismo dobili tu informaciju. Ostala pitanja ću postaviti sledeći put. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Riza Halimi.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo pitanje ću uputiti ministru prosvete. Tiče se poslednje uredbe Vlade o priznavanju visokoškolskih diploma kosovskih univerziteta koja treba da pokrije oblast koju je imala prethodna uredba Vlade, a koja je bila doneta 9. februara 2012. godine na osnovu Sporazuma u Briselu o međusobnom priznavanju diploma između Srbije i Kosova, a koja je tamo od novembra 2011. godine.
Ali, u odgovoru na prethodno moje pitanje ministarstvo tvrdi da se ne dovode u pitanje interesi građana i ostvarivanje njihovih ljudskih prava. Međutim, praksa nam pokazuje sasvim drugu sliku, a činjenica je da sem u pet slučajeva na Niškom univerzitetu, ni na jednom drugom univerzitetu, pa ni na Beogradskom, nije bio započet nijedan postupak priznavanja diploma sa Kosova. Ovde funkcioniše fakultet za albanski jezik, jedini u Srbiji, gde studenti koji završavaju u Prištini moraju da nostrifikuju svoje diplome, ali od one prethodne uredbe koja je pre dve godine doneta, oni još uvek nisu uskladili njihov pravilnik u duhu vladine Uredbe.
U međuvremenu je došla zabrana ili odluka Ustavnog suda da je proglašen neustavnim Briselski sporazum, a i sama Uredba Vlade, a sa druge strane se govorilo da je rok šest meseci, dok se objavljuje odluka Ustavnog suda, a ona je objavljena već krajem novembra, pošto je krajem aprila bila doneta. U praksi ništa novo nije bilo, nijedan predmet nije rešen. Imamo status kvo. Znači, sporazum je više od dve godine, ali u praksi se ne ostvaruje. Šta to znači? Znači da naši građani ne ostvaruju svoja prava Ustavom i zakonom zagarantovana. Ne mogu da rade jer im se diplome stečene u Prištini ne priznaju. To sam i prošli put kod prethodnog pitanja doznačio.
Da li mora sad opet 10 godina da čekamo, kao u periodu 1991-2001. godine, kada sve živo nije tada priznato i tada je zamrlo, tada je ekonomija i svi su društveni procesi zamrli u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, jer diplome nisu priznavane.
Gospodo, ovde govorimo koliko ima Albanaca u Srbiji i nagađa se, trguje se, manipuliše se da od onih prethodnih 62 hiljade ima svega pet hiljada, kaže se ovde. Država sada postavlja hiljade sa onih pet hiljada umesto onih koji postoje na terenu, ali jeste da idu ljudi. Zašto idu? Idu jer se ne rešavaju osnovni životni problemi.
Zato postavljam pitanje ministarstvu – da li sada ovaj rok od šest meseci, koji je dat u novoj Uredbi, da li i to treba da se čeka i koliko? Postavljam konkretno pitanje – koliko tih novih šest meseci treba da protekne da ovaj proces konačno počne i da se ljudima rešavaju ovi problemi, da oni koji su diplomirali na Prištinskom univerzitetu mogu da rade? Ovo je osnovno pitanje. Možemo li ga rešiti? Postoji li politička volja da se reši ovaj problem? Ovo je pitanje.
Ako imam vremena i ministru zdravlja da postavim pitanje? Nemam. U redu. Neka bude naredne nedelje.

Hvala.
Da li još neko želi reč?
Molim vas, prijavite se ako neko želi reč.
Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović.

Gospodine predsedavajući, imam nekoliko pitanja Vladi, s molbom da Vlada i ministarstva kojima smo do sada postavljali pitanja najzad počnu na njih da odgovaraju. Mislim da nema nikakvog smisla što uporno postavljamo određena pitanja, recimo, za Obrenovac, za poplave, a nema odgovora. Nebrojeno pitanja smo postavili, na koja nismo dobili odgovore i to zaista gubi svaki smisao.
Moje prvo pitanje je za ministra finansija i guvernerku Narodne banke Srbije, gospođu Tabaković, a odnosi se na funkcionisanje i rad „Srpske banke“. Očekuje se, naime, da ova banka bude ugašena zbog gubitka u poslovanju od blizu milijardu dinara, zbog velikog procenta nenaplativih potraživanja, koncentracije kapitala u osam povezanih lica i 14 pravnih lica, više od 10% kapitala, zbog davanja više od 8,2 milijarde dinara kredita koje je poslovodstvo dalo „uspešnim“ firmama kao što su: „Farmakom“, „Beohemija“, itd.
Da li je za četiri do pet milijardi dinara, koliko Vlada pokušava da nađe u budžetu Srbije i pored toga što to rebalansom nije predviđeno osim za spas i dokapitalizaciju „Dunav osiguranja“ i „Poštanske štedionice“ itd, je moguće spasiti banku? Nama kao poslanicima nije poznato. Pitam, kako premijer Srbije, gospodin Vučić, koga takođe pitam, misli da spasi banku, „Srpsku banku“ od propasti zbog davanja kredita bez bilo kakve osnove pojedincima i firmama bliskim režimu, a on javno izjavi da on garantuje da će svačiji ulog biti garantovano sačuvan i da će za „Srpsku banku“ da se nađu sredstva?
Pitam režim Aleksandra Vučića i Vladu – gde mislite da nađete pet milijardi dinara kada ih nema u rebalansu, da date za banku koju ste posle „Univerzal banke“ vi, gospodo, upropastili? To je moje pitanje za bankarske stručnjake ove zemlje, da nam odgovore na to.
Takođe me zanima da li je SDPR kao državna firma koja se bavi jako ozbiljnim poslom, profitabilnim, povukla svoje depozite iz „Srpske banke“ i da li će neko, postavljam pitanje ministru odbrane i ministru finansija, da li je tačno da SDPR je povukao depozit iz „Srpske banke“? Kako mislite ovu banku da oporavite?
Postavljam pitanje ministru spoljnih poslova, gospodinu Dačiću i predsedniku Vučiću, da li je tačno da današnja poseta sekretara Hana Evropske komisije znači da je Srbija danas, poštovane kolege, poštovana Vlado, poštovani režimu, dobila ultimatum da uvede sankcije Ruskoj Federaciji i šta je zahtev EU prema nama i da nam to odgovore u najkraćem mogućem roku?
Sledeće pitanje za gospodina Marka Đurića, direktora Kancelarije za KiM, za direktora carine, za ministra spoljnih poslova Dačića i za predsednika Vlade Vučića – da li je tačno da građani Kosova mogu sa tzv. pasošem Kosova da prelaze granične prelaze, pre svega „Nikola Tesla“ i ako nije tačno, da nam objasne proceduru kako na međunarodnom aerodromu „Nikola Tesla“, gde nema ničije zemlje, možete proći samo sa potvrdom i ličnom kartom? Dakle, moje pitanje je kako građani sa Kosova mogu da prolaze samo sa potvrdom i ličnom kartom, a ne sa pasošem ili prolaze sa pasošem Kosova a to nećete da kažete građanima Srbije? Nemam nikakav odnos prema tome. Samo mislim da toga ne treba da se stidite. Dakle, razbijte svoj stid i hrabro recite građanima Srbije dobre rezultate koje ste postigli u pregovorima sa Prištinom. Ovo je jedan od njih. To su bila moja pitanja za danas. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milovan Drecun.

Gospodine predsedavajući, imam nekoliko pitanja, prvo pitanje je upućeno ministru pravde. S obzirom da sam od Ministarstva pravde dobio odgovor na pitanje – da li je zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić na zakonit način biran na to mesto, odnosno da li se protivzakonito nalazi na stalnoj funkciji, imajući u vidu da nije prošao izbor kroz Narodnu skupštinu, već ga je Državno veće tužilaca imenovala na stalnu funkciju?
Nisam zadovoljan odgovorom na pitanje u kome je i materijalna greška koja glasi – da je rešenjem Vlade Republike Srbije o imenovanju zamenika javnih tužilaca, od 23. decembra 2013. godine, a na dužnost zamenika javnog tužioca stupio 12. januara 2004. godine. Ovo je nemoguće. Pretpostavljam da je slovna greška, ali ja nisam zadovoljan. Zbog toga kada sam pitao da li je Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine protivzakonito na stalnoj funkciji, imao sam u vidu da je njegov izbor iz 2003. godine Ustavni sud Srbije 2004. godine oglasio neustavnim, pa je to nepobitan razlog zašto nikako nije mogao da bude izabran 2009. godine na stalnu funkciju.
Obrazložiću pitanje, rešenjem Vlade Republike Srbije o imenovanju zamenika javnog tužioca br. 127 od 23. decembra, evo ga, 2003. godine, imenovan je za zamenik okružnog javnog tužioca, imenovanje izvršeno protivno tada važećim odredbama Zakona o javnom tužilaštvu, odnosno protivno odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu koje su stupile na snagu 1. marta 2003. godine. Konkretno, članom 15. Zakona o izmenama i dopunama izmenjen je član 62. do tada važećeg zakona, tako da ovaj član glasi, član 15 – u naslovu iznad člana 62. posle reči tužilaca, dodaju se reči „i zamenika“, član 62. menja se i glasi: „Javnog tužioca i zamenika javnog tužioca bira Narodna skupština na predlog Visokog saveta pravosuđa“.
Dakle, stav 1. člana 62. je jasan, Bruno Vekarić nije mogao biti imenovan od strane Vlade, već biran od strane Narodne skupštine, pa je njegovo imenovanje na mesto zamenika okružnog javnog tužioca nezakonito. Osim toga, Bruno Vekarić, nije nikada stupio na dužnost zamenika okružnog javnog tužioca, pa se u smislu člana 66. stava 1. tada važećeg zakona smatra da nije ni izabran. Član 66. stav 1. glasi: „Smatra se da javni tužilac, odnosno zamenik nije izabran ako bez opravdanog razloga ne stupi na dužnost u roku od dva meseca od izbora“.
S obzirom da je godine 2003. Vlada Srbije, pre nego što je pala, usvojila Zakon o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, između ostalih, izmene su se ogledale u tome što je Vlada na predlog tadašnjeg ministra pravde imenovala zamenike javnih tužilaca. Tim izmenama zakona smanjene su i godine iskustva potrebne za izbor na funkciju zamenika opštinskog i okružnog javnog tužioca, naravno namenski. Važno je to što je Ustavni sud Srbije, ovde je odluka, izmene tog zakona oglasio neustavnim i objavio svoju odluku u „Službenom glasniku RS“ broj 44/04 i ponovio u broju 51/04. Nakon toga, Vlada je imenovala veći broj zamenika javnih tužilaca. Na tom spisku imenovanih na takav način, između ostalih, imenovani su Snežana Malović, za zamenika opštinskog javnog tužioca u Četvrtom opštinskom javnom tužilaštvu, a Bruno Vekarić za zamenika okružnog javnog tužioca u Beogradu. Bruno Vekarić nikada nije obavljao poslove zamenika okružnog javnog tužioca, jer je dobio naknadno rešenje da obavlja poslove potparola u Tužilaštvu za ratne zločine. Dakle, odmah stupa na posao u Tužilaštvu za ratne zločine i tu ostaje nakon aprila i maja 2004. godine, kada Ustavni sud objavljuje odluku da su izmene prethodno navedenog Zakona neustavne. Zar nisu i njihova pojedinačna imenovanja neustavna?
Od 2004. godine do danas Vekarić ostaje u Tužilaštvu za ratne zločine. Dakle, Državno veće tužilaca je moralo da zna Narodna skupština Republike Srbije nikada nije verifikovala izbor Vekarića kao zamenika okružnog javnog tužioca, pa tako ni 2009. godine nije mogao da mu potvrdi izbor na stalnu funkciju. Za zamenika tužioca za ratne zločine izabran je odlukom Državnog veća tužilaca u izboru zamenika javnog tužioca, br.119-01-253/09-1 od 15. decembra 2009. godine. Odluka je doneta na osnovu sada važećeg Zakona o javnom tužilaštvu i ova odluka je nezakonita. Osnovna pravila za izbor zamenika javnog tužioca, član 75. – Narodna skupština na predlog Državnog veća tužilaca bira za zamenika javnog tužioca lice koje se prvi put bira na ovu funkciju za period od tri godine. Dakle, Državnog veće tužilaca bira zamenike javnog tužioca, a ne može birati za zamenika onog koji se prvi put bira. Iz odluke Državnog veća tužilaca o izboru zamenika od 15. decembra 2009. godine vidi se da je Bruno Vekarić izabran sa radnog mesta savetnika u Tužilaštvu za ratne zločine, dok su svi ostali kandidati birani iz redova zamenika javnih tužilaca, osim još jednog kandidata koji je izabran iz redova advokata, što je takođe nezakonito.

Vreme, privedite kraju. Molim vas gospodine Drecun, vreme je, 20 sekundi.

Završavam, odmah ću.