Dame i gospodo narodni poslanici, moja uvažena koleginica Biljana Pantić Pilja je veoma kvalitetno izložila suštinu ovog Predloga zakona. Ovaj Predlog zakona predstavlja jedan značajan korak napred u postupku izvršenja sudskih odluka i ovim zakonom, odnosno ovim predlogom zakona će se, kada on bude bio usvojen, izbeći brojne zloupotrebe koje je izazvao važeći Zakon o izvršenju i obezbeđenju.
Ono što sam hteo da kažem danas na početku našeg rada, evo reći ću sada. Poslanici stranaka bivšeg režima su sa jednom vidnom dozom nipodaaštavanja govorili o ovom Predlogu zakona. Ono što mi je posebno zasmetalo je što su sa jednom vidnom dozom nipodaštavanja govorili o pravu svakog narodnog poslanika da predloži zakon Narodnoj skupštini. Danas je predsednik poslaničke grupe DS, potpuno suprotno odredbama Poslovnika, najveći deo svog izlaganja posvetio napadima, naravno, krajnje neutemeljenim, bez bilo kakvih argumenata, obojenih političkom mržnjom, na ministra pravde Nikolu Selakovića i na direktora Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Dejana Đurđevića, optužujući njih dvojicu da su oni odgovorni zbog toga što u praksi postoje zloupotrebe prilikom imenovanja izvršitelja koji će da se bave izvršenjem sudskih odluka koje su donete na bazi tzv. verodostojnih isprava.
Izrečena je jedna, ne znam da li da kažem neistina, ili jedna rečenica koja je plod neznanja. Nije ministar taj koji predlaže zakone Narodnoj skupštini, nego je to Vlada Republike Srbije. Ne može ni jedan ministar u Vladi, pa ni Nikola Selaković, da predloži bilo koji zakon Narodnoj skupštini, to može Vlada Republike Srbije. Ono što je gospodin ministar Selaković do sada dokazao u nebrojanom broju slučajeva, to je da apsolutno nema bilo kakav strah od dolaska u Narodnu skupštinu. Uvek kada je bio ovlašćeni predstavnik Vlade dolazio je u Narodnu skupštinu i na najbolji mogući pravnički, ali i politički način obrazlagao predloge zakona koje je Narodnu skupštinu slala Vlada Republike Srbije.
Međutim, mi sada imamo jednu drugačiju pravnu situaciju. Dakle, ovde je predlagač grupa od 131 narodnog poslanika. Po Ustavu Republike Srbije, po Zakonu o Narodnoj skupštini, prema Poslovniku Narodne skupštine, svaki poslanik pojedinačno ima pravo da predloži zakon i 131 poslanik SNS je to svoje pravo iskoristio, a ne zbog toga da bi navodno zaštitio ministra pravde Nikolu Selakovića od njegovog dolaska u Narodnu skupštinu, da bi navodno gospodin Nikola Selaković bio zaštićen od, zamislite, napada poslanika bivšeg režima. Ne, mi smo kao poslanici SNS uočili da Zakon o izvršenju i obezbeđenju u nekim svojim delovima nije dobar i predložili smo njegovu izmenu u onom delu koji po našem mišljenju u praksi izaziva najveći broj zloupotreba.
Ono što takođe želim da istaknem, kada slušate danas izlaganja poslanika bivšeg režima koji su u ono vreme bili funkcioneri u izvršnoj vlasti, onda se pitate – čekajte, a ko je doneo Zakon o izvršenju i obezbeđenju? Ko nas je te 2011. godine ubeđivao da je zakon dobar, da zakon treba da se donese i da će taj zakon da reši brojne probleme sa kojima se suočava srpsko pravosuđe u onom delu koji se zove izvršni postupak?
Da ovo ne bi bile samo prazne reči, ja ću sada podsetiti i narodne poslanike i građane Republike Srbije kako je to izgledalo 5. aprila 2011. godine na Trećoj sednici Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, kada je gospođa Snežana Malović kao tadašnji ministar pravde obrazlagala Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju. Gospođa Malović je tada rekla da u Republici Srbiji postoji sistemski problem kada je u pitanju izvršenje sudskih odluka u građanskoj materiji i da prema prikupljenim podacima srednja starost nerešenih predmeta u Republici Srbiji iznosi 442 dana, a prosečno trajanje izvršnog postupka iznosi oko 260 dana, za razliku od situacije koja postoji u većini zemalja EU gde, kako je tada rekla gospođa Malović, prosečno trajanje izvršnog postupka iznosi 60 dana.
Šta je tadašnja Vlada Republike Srbije, koju je predvodila DS, a koju je u Narodnoj skupštini predstavljala gospođa Malović, ponudila kao rešenje ovako loše situacije u izvršnom postupku u građanskoj materiji? Ponudila je važeći Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju. Za taj predlog zakona je gospođa Malović istakla sa ponosom da je na izradi Zakona o izvršenju i obezbeđenju radila radna grupa Ministarstva pravde, uz podršku međunarodnih organizacija, kao da je i o ovom zakonu vođena javna rasprava i da je pribavljeno mišljenje eksperata Saveta Evrope, a da je sam rad na izradi teksta Predloga zakona o izvršenju i obezbeđenju trajao oko tri godine.
Naravno, neću se osvrtati, zbog nedostatka vremena, na sve ono što je tadašnji ministar pravde rekao, hvaleći Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju, ali ću istaći samo onaj deo koji se odnosi na član 252. Predloga zakona koji je sada na dnevnom redu. Gospođa Malović je tada istakla – novinu predstavlja da se predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave radi ostvarenja novčanog potraživanja po osnovu izvršenih komunalnih usluga, kao što je isporuka vode, toplotne energije, odvoza smeća i sličnih usluga, podnosi izvršitelju na čijem području se nalazi sedište izvršnog poverioca. Nadležni izvršitelj donosi zaključak kojim se određuje izvršenje. Protiv zaključka izvršitelja može se podneti prigovor nadležnom sudu.
Dakle, te 2011. godine, tadašnja skupštinska većina, tadašnji režim je ubeđivao narodne poslanike, ubeđivao je i građane Republike Srbije da je dobro što onaj ko vam isporučuje toplotnu energiju, odvozi vam smeće, a vi mu ne platite i vi dokažete osnovanost vašeg potraživanja na osnovu verodostojne isprave, da on ima pravo i da je to najbolje moguće rešenje da on određuje privatnog izvršitelja, i to prema mestu sedišta izvršnog poverioca. Evo, sada je 2014. godina, sada nas ti isti poslanici bivšeg režima ubeđuju kako je takvo rešenje u praksi izazvalo brojne zloupotrebe, ali onda dolaze do jednog neverovatnog zaključka. Mi smo omogućili da se donese zakon koji će izazvati brojne zloupotrebe. Te zloupotrebe su se zaista i desile, ali nismo krivi mi. Nego ko je kriv? Kriv je Nikola Selaković i kriv je Dejan Đurđević. Ja besmislenije obrazloženje nekog političkog i pravničkog stava zaista do sada nisam čuo.
Srpska napredna stranka je i tada i sada upozoravala da će ovakvo rešenje gde poverilac sam određuje izvršitelja, i to prema sedištu izvršnog poverioca, u praksi izazvati brojne zloupotrebe i praksa je to i pokazala. Sada je grupa od 131 narodnog poslanika predložila zakon kojim će se te zloupotrebe onemogućiti, odnosno sprečiti. Sad nas stranke bivšeg režima optužuju da smo mi krivi što su se te zloupotrebe desile, a oni su 2011. godine doneli zakon za koji se i tada znalo da sadrži rešenja koja objektivno omogućavaju brojne zloupotrebe u praksi, odnosno omogućavaju da jedni te isti privatni izvršitelji kod jednih te istih velikih javnih komunalnih preduzeća dobijaju posao, a da svi drugi privatni izvršitelji nemaju posla. Mi sada ovim predlogom zakona to hoćemo da ispravimo.
Šta je ovde još jedan problem koji su poslanici bivšeg režima pokušali da apostrofiraju na, po meni, jedan krajnje neubedljiv način? Pitaju se zašto u našem predlogu zakona o izmeni i dopuni Zakona o izvršenju i obezbeđenju stoji da je Komora dužna da na zahtev izvršnog poverioca odgovori u roku od pet dana od dana prijema zahteva, vodeći računa da se izvršitelji određuju ravnomerno prema azbučnom redu njihovog upisa u imenik izvršitelja, pa su se pitali zašto ovde nema javne nabavke. I gospođa Pantić Pilja i moj uvaženi kolega Dragan Nikolić i druge kolege su vrlo ubedljivo dokazale da nema potrebe da se vodi postupak javne nabavke zato što je tarifa potpuno jednaka za sve privatne izvršitelje.
Dakle, koji bi to kriterijum bio na javnoj nabavci kada je u pitanju cena usluge privatnog izvršitelja, kada za sve privatne izvršitelje u Republici Srbiji važi jedinstvena tarifa? Ako bi neko išao sa tzv. damping cenama, on bi automatski kršio tarifu koja je propisana za privatne izvršitelje i on bi pretrpeo sankcije i on u stvari u postupku nekakve javne nabavke ne bi mogao da učestvuje i, na kraju krajeva, ne bi mogao ni da dobije posao zato što krši tarifu koja je propisana za privatne izvršitelje.
Šta je ovde politički problem? Politički problem i političko licemerje je kada nam lekcije o potrebi sprovođenja javnih nabavki drže oni koji i dan-danas na teritoriji AP Vojvodine na najbrutalniji mogući način krše Zakon o javnim nabavkama. Danas nam o javnim nabavkama govore oni koji su napravili Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine koji nijednu javnu nabavku nije sproveo ni po starom zakonu, ni po važećem zakonu.
Gospodin Stefanović je govorio o tome kako je dobro da i u ovoj materiji imamo postupak javne nabavke. Pitam, u ime poslaničke grupe SNS, da li je gospodin Stefanović čuo za ime jednog tajkuna protiv koga se vodi više sudskih postupaka koji se zove Dušan Borovica? To je čovek koji je dobijao poslove na izvolte od 2007. godine i koji je nekoliko godina imao monopol, ali bukvalno monopol, na teritoriji AP Vojvodine kada su u pitanju radovi na izgradnji ili rekonstrukciji putne infrastrukture na teritoriji AP Vojvodine.
Imali ste jedan slučaj gde je gospodin Borovica, imajući podršku predsednika Vlade AP Vojvodine, imajući podršku DS iz Vojvodine, imajući podršku direktora Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine, najpre uradio posao, kako ga je uradio to znaju građani Vojvodine, kao i sve poslove, nekvalitetno, uzeo velike pare od Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine. Onda Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine naknadno, kada je sve već bilo gotovo, post festum, pro forme raspiše javnu nabavku, misleći da se na urađeni posao niko neće javiti i, gle čuda, javi se preduzeće „Ratko Mitrović“ iz Beograda. Gospodin Borovica sa svojim pajtašima iz DS u Vojvodini, da bi sprečio bruku i sramotu, u vrećama novca odnese sve to u preduzeće „Ratko Mitrović“ u Beogradu da bi ih zamolio tim vrlo ubedljivim sredstvom da ne podnose tužbu protiv njega i protiv Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine. O sifonima, o četkicama za zube, o pitaj boga kakvim proizvodima koji blage veze nemaju sa novcem koji je uzet iz raznih fondova AP Vojvodine SNS je do sada pričala veliki broj puta.
Pokazali smo da od 2006. godine, kada je napravljen Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine, i posle toga kada su napravljeni brojni vojvođanski fondovi u kojima su zabeležene brojne zloupotrebe i koju su pravljeni samo za to da bi se kada dođu izbori duvalo u jedra DS, da bi se kupovali glasovi, da bi iz izbora u izbore pobeđivali, naravno, tako što su kršili sve moguće zakonske propise i sve moguće demokratske procedure, dakle, ti isti nam danas drže lekcije o tome – a zašto vi, naprednjaci, sad kada se određuju privatni izvršitelji ne sprovodite postupak javne nabavke? To je, dakle, vrhunsko političko licemerje.
Poslednji koji treba da govore o javnim nabavkama i prvi koji treba da beže na pomen reči „javna nabavka“ su pojedini poslanici stranaka bivšeg režima koji su do temelja opljačkali građane Republike Srbije. Na svu sreću, u daljem pljačkanju ih je sprečila SNS, koja je 2012. godine pobedila na izborima. Na žalost, ima još jedno ostrvce u Republici Srbiji gde su građani i dalje izloženi pljački i kršenju Zakona o javnim nabavkama, bogaćenju pojedinaca itd, a to je teritorija AP Vojvodine, ali iskreno se nadam i verujem da to vreme neće još dugo trajati i da će konačno i građani koji žive na teritoriji AP Vojvodine da počnu da uživaju blagodeti jedne velike demokratske tekovine o kojoj je govorio kolega Pavićević, a to je vladavina prava.