Hvala.
Članove 113. i 109, poslaniče, mislim da apsolutno sprovodimo. Za sprovođenje mera zadužen je i nadležan generalni sekretar parlamenta i ona to sprovodi stopostotno, tako da tu povrede Poslovnika nema. Hvala.
Dajem reč predlagačima zakona.
Reč ima dr Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženi narodni poslanici, pre svega želim da u jednoj jedinoj rečenici objasnim zašto se o predloženom dnevnom redu razgovara u objedinjenoj raspravi. Jednostavno, razlog je što je to paket međusobno uslovljenih zakona i jedini mogući način da razgovaramo o ovim rešenjima je da o njima razgovaramo u objedinjenoj raspravi i da vam i na delu pokažemo šta znači koordinacija monetarne i fiskalne politike na delu.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama i izmena i dopuna Zakona o Narodnoj banci Srbije je onaj deo o kojem ću ja govoriti u ime Narodne banke Srbije kao predlagača. Zbog javnosti želim da kažem da je Predlog izmena i dopuna Zakona o bankama objavljen na sajtu još 18. decembra prošle godine, a ministar će reći da su zakoni koji su u njegovoj nadležnosti i o kojima će on govoriti više od 20 dana bila na javnoj raspravi.
Pred vama je Predlog zakona koji predstavlja ključni deo paketa koji su, u sklopu reforme finansijskog sektora, na razmatranje na ovoj sednici predložili Narodna banka Srbije i Vlada Republike Srbije.
Osnovna namera kojom smo se rukovodili jeste da se pravni okvir za restrukturiranje banaka u Republici Srbiji unapredi tako da preventivnim delovanjem u rešavanju pitanja problematičnih banaka i proširivanjem mera i instrumenata za njihovo restrukturiranje obezbedimo postizanje osnovnih ciljeva restrukturiranja, a to je da očuvamo stabilnost finansijskog sistema, kontinuitet u obavljanju kritičnih funkcija banke i zaštite deponenata uz minimiziranje troškova za poreske obveznike.
Trenutno važeći pravni okvir za rešavanje pitanja problematičnih banaka proizašao je iz potrebe da se ublaže negativne posledice svetske finansijske krize i očuva finansijska stabilnost u našoj zemlji. Ali, iskustvo pokazuje da je pružao ograničene mogućnosti u pogledu izbora instrumenata restrukturiranja i da nije omogućavao dovoljnu fleksibilnost pri izboru strategija za rešavanje problematične banke. Na primer, imovina i obaveze banke u restrukturiranju mogu se preneti i na drugu banku tek nakon što se banci oduzme dozvola za rad.
Iskustvo u primeni postojećeg pravnog okvira za rešavanje pitanja problematičnih banaka u Republici Srbiji ukazalo je na potrebu za njegovim unapređenjem, s obzirom na to da problemi sa kojima se Republika Srbija suočila nisu jedinstveni. Slična potreba je prepoznata i na nivou Evropske unije, pa je u prvoj polovini 2014. godine usvojena i Direktiva o oporavku i restrukturiranju kreditnih institucija i investicionih društava.
U takvim uslovima pripremljen je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama, čiji je celovit okvir za restrukturiranje banaka usresređen na preventivno delovanje. Ulogu tela, i to je jedna od najbitnijih novina, nadležnog za restrukturiranje preuzima Narodna banka Srbije, dok se istovremeno unapređuje sam postupak restrukturiranja banaka, i to tako što se stavlja na raspolaganje širi spektar instrumenata restrukturiranja, obezbeđuje fleksibilnost pri odabiru instrumenata za svaki konkretan slučaj i omogućava se da se postupak restrukturiranja sprovodi i nad bankom kojoj nije oduzeta dozvola za rad, pa se predviđaju i konkretni mehanizmi zaštite akcionara i poverilaca.
Novine koje donosi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama možemo da svrstamo u tri oblasti – preventivno delovanje, rana intervencija i restrukturiranje banke.
Dok je u prve dve oblasti akcenat na pravovremenom odgovoru same banke na pogoršanje njenog finansijskog stanja, u fazi restrukturiranja odgovornost prelazi na Narodnu banku Srbije koja u saradnji sa Agencijom za osiguranje depozita, koja je do sada najvećim delom i bila nadležna za ovaj posao, i Ministarstvom finansija treba da preduzme mere koje će na najbolji način zaštititi finansijski sistem i obezbediti da posledice lošeg poslovanja u najvećoj mogućoj meri snose akcionari banke, a tek onda, ako je potrebno, poverioci banke i na samom kraju poreski obveznici.
Mišljenja smo da se ključne novine koje donosi Predlog ovog zakona mogu najbolje sagledati ako vam sam pristup izložimo po fazama koje ga čine. Ja se nadam da nećete ovo doživeti preterano dugim izlaganjem i predavanjem, kako neki koje mnogo ne zanima ova tema žele da kažu, nego prosto poštovanjem poslanika kojima želimo do detalja da objasnimo razloge i instrumente koje sadrži ovo zakonsko rešenje.
U ovoj fazi, znači preventivnoj, kada se banka ne suočava sa problemima u svom poslovanju, očekujemo od nje da preduzme konkretne korake kako bi se što bolje pripremila za moguće suočavanje sa problemima na koje može da naiđe u prevazilaženju tih problema.
Dakle, svaka banka je dužna da izradi i redovno ažurira plan oporavka u kojem utvrđuje koje mere može primeniti u slučaju znatnog pogoršanja finansijskog stanja, a sve sa ciljem da se ponovo uspostavi održivo poslovanje i odgovarajući finansijski položaj. Pošto je plan oporavka dokumenat zasnovan na samoproceni banke, na Narodnoj banci Srbije je da oceni da li je taj plan realan i održiv, odnosno da li bi planirane mere u razumnom roku mogle da spreče da banka dođe u stanje da ne može da nastavi da posluje. Ako ocenimo da ova svrha ne bi mogla da se postigne primenom mera iz plana oporavka, Narodna banka Srbije može da naloži banci da ovaj plan izmeni, ali i da sprovede potrebne promene u svom poslovanju.
U slučaju da mere za oporavak koje je sama banka primenila nisu delotvorne ili adekvatno primenjene, pa njeno finansijsko stanje počne brzo da se pogoršava, Narodna banka Srbije preduzima tzv. mere rane intervencije, kako bi predupredila da banka dođe u takvo stanje da ne može da nastavi da posluje. U ovoj fazi, Narodna banka Srbije može, između ostalog, da naloži banci da sprovede jednu ili više mera iz plana oporavka, da izradi plan aktivnosti za rešavanje identifikovanih problema u poslovanju ili plan pregovora u restrukturiranju duga sa poveriocima banke, a može i da razreši dužnosti članove organa upravljanja banke. Ako ni ove mere ne budu dovoljne da se popravi finansijsko stanje, Narodna banka Srbije može da imenuje privremenog upravnika. Iako se sve ove pomenute aktivnosti i mere preduzimaju da bi se sprečilo da banka dođe u stanje da ne može da nastavi da posluje, Narodna banka Srbije se mora blagovremeno pripremiti za slučaj da banka u takvo stanje ipak dođe.
Zato je Narodna banka Srbije dužna da za svaku pojedinačnu banku izradi plan restrukturiranja kojim, uzimajući u obzir sve specifičnosti te banke, predviđa primenu odgovarajućih instrumenata i mera. Važan deo postupka izrade planova restrukturiranja iz obaveza Narodne banke Srbije je da proceni mogućnost restrukturiranja, da identifikuje prepreke za restrukturiranje i utvrdi mere koje se mogu preduzeti kako bi se te prepreke otklonile. Pri tom je važno imati u vidu da nije svaka banka podjednako značajna za finansijski sistem, te da je jedan od mogućih scenarija u planu restrukturiranja i otvaranje stečajnog postupka nad bankom.
Izvinjavam se, molim poslanike da ja ne delujem u televizijskom prenosu kao neko ko ne čuje dobro pa govori mnogo glasno. Razlog zašto govorim prilično glasno je buka u sali.
Kada stanje banke postane takvo da ona ne može da nastavi da posluje, a nije verovatno da bi bilo koja druga manje invazivna mera mogla u razumnom roku da otkloni smetnje za nastavak poslovanja banke, Narodna banka Srbije će postupak restrukturiranja pokrenuti ako utvrdi da je restrukturiranje banke u javnom interesu.
Vodeći računa o zaštiti akcionara i poverilaca banke, predvideli smo obavezu da Narodna banka Srbije, pre pokretanja ovog postupka, obezbedi nezavisnu, poštenu i realističnu procenu vrednosti imovine i obaveza banaka.
Ovu procenu vrši spoljni revizor sa liste Narodne banke Srbije ili drugo lice koje je nezavisno od bilo kog organa javne vlasti ili institucije kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja, kao i od banke na koju se procena odnosi ili bankarske grupacije čiji je ona član. Na ovaj način se obezbeđuje ono drugo mišljenje koje je objektivno i koje je garancija akcionarima i poveriocima da će njena imovina o obaveze biti realno sagledane i iskazane.
S obzirom na to da odluku o pokretanju postupka restrukturiranja NBS donosi po slobodnoj proceni, precizno je utvrđeno u kojim će se slučajevima smatrati da su propisani uslovi ispunjeni. U tom smislu, smatraće se da je stanje banke takvo da ona ne može da nastavi da posluje ako su nastupili propisani razlozi zbog kojih bi joj NBS mogla oduzeti dozvolu za rad, ili će ti razlozi uskoro nastupiti, pa ako je banka nesolventna ili nelikvidna, ili je verovatno da će to uskoro biti, kao i ako je banka zatražila vanrednu finansijsku podršku od države, osim ako se ova podrška pruža pod uslovima utvrđenim u zakonu.
Što se tiče uslova ispunjenosti koje se odnosi na javni interes, postoji pretpostavka da je ovaj uslov ispunjen ako je reč o sistemski značajnoj banci, a ako to nije slučaj, kada NBS proceni da bi se sprovođenjem restrukturiranja mogao na odgovarajući način ostvariti jedan ili više ciljeva restrukturiranja, koji se ne bi mogao ostvariti u istoj meri sprovođenjem stečajnog ili likvidacionog postupka nad bankom.
S tim u vezi NBS je dužna da izradi test najmanjih troškova kojim se utvrđuje da li bi sprovođenje postupka restrukturiranja bilo celishodnije u odnosu na sprovođenje stečajnog ili likvidacionog postupka nad bankom, naročito uzimajući u obzir troškove isplate osiguranih depozita i odobravanje finansijske podrške kao i ograničenja koja se odnose na korišćenje sredstava Fonda za osiguranje depozita u postupku restrukturiranja.
Nacrta testa najmanjih troškova NBS dostavlja Agenciji za osiguranje depozita radi dostavljanja svog mišljenja. Važno je imati na umu da su u fazi kada odlučuje o pokretanju postupka restrukturiranja i kada sprovodi ovaj postupak NBS rukovodi jasno propisanim i ciljevima i načelima restrukturiranja.
Zakonskim propisivanjem ovih ciljeva u fokus svakog postupka restrukturiranja nedvosmisleno se stavlja potreba da se u što većoj meri ostvari kontinuitet u obavljanju kritičnih funkcija banke, da se izbegne znatni negativni uticaj na finansijsku stabilnost sistema i da se zaštite budžetska i druga javna sredstva deponenata i investitora. Narodnoj banci Srbije se ovim nameće zahtev da pri donošenju svake pojedinačne odluke u tom postupku vodi računa da li će se doprineti ostvarivanju ovih ciljeva.
Rukovodeći se zahtevom da teret restrukturiranja treba, pre svega, da snose oni koji su doprineli da finansijsko stanje bude takvo da ona ne može da nastavi da posluje, kao jedno od načela postupka restrukturiranja utvrđeno je da gubitke prvo snose akcionari, pa poverioci banke, s tim što ova lica ne mogu pretrpeti veće gubitke od onih koje bi pretrpeli da se primenjuje postupak stečaja nad bankom. Napominjem da su deponenti do iznosa osiguranog depozita posebno zaštićeni i potpuno. I posebno i potpuno zaštićeni.
Kako bi se obezbedila ravnoteža između potreba da se sprovođenjem postupka restrukturiranja zaštiti javni interes i nužnosti da se upravo zbog zaštite tog javnog interesa prava akcionara i poverilaca banke ograniče.
Jedno od načela ovog postupka je i primena odgovarajućih mera zaštite akcionara i poverilaca banke koje su propisane ovim zakonom. U postupku restrukturiranja NBS će na raspolaganju imati širi spektar instrumenata i mera koji će joj omogućiti da strategiju restrukturiranja prilagodi okolnostima svakog pojedinačnog slučaja što će obezbediti navedene ciljeve uz minimalne troškove za budžet i javna sredstava.
Neophodnu fleksibilnost u sprovođenju postupka restrukturiranja obezbediće i mogućnost da NBS u ovom postupku primeni jedan ili više instrumenata koji se odnose na prenos akcija, odnosno imovine i obaveza, primenom nekog od instrumenata koji će se vršiti i više puta u toku tog postupka.
Primena instrumenata prodaja akcija, odnosno imovine i obaveza omogućava da se sticaocu prodaje akcija banke u restrukturiranju ili njena celokupna imovina i obaveze ili njihov deo primene tako da ovaj instrument u primeni NBS obaveže da preduzme sve razumne mere da bi se prenos po osnovu prodaje akcija, odnosno imovine i obaveza izvršio po tržišnim uslovima, a to znači, da se obezbedi transparentnost postupka prodaje, spreči diskriminacija potencijalnih kupaca, mogući sukob interesa i slično, što je takođe mehanizam zaštite akcionara i poverilaca banke.
Instrument prenosa banci za posebne namene omogućava da se ako na tržištu nema uslova da se sprovede prodaja akcija, imovine ili obaveze banke u restrukturiranju. Akcija ove banke, odnosno njena celokupna imovina i obaveze ili njihov deo prenesu na banku za posebne namene čiji osnivač može biti Republika Srbija. Svrha ovog instrumenta je da se preuzimanjem akcija, imovine ili obaveza banke u restrukturiranju, održe njene kritične funkcije i da se kasnije izvrši prodaja prenetih akcija, odnosno imovine i obaveza.
Uzimajući u obzir dosadašnja loša iskustva u primeni ovog instrumenta, kao u slučaju osnivanja nove Agrobanke, a kako bi se predupredila situacija u kojoj bi se njegovim neadekvatnim korišćenjem problem banke u restrukturiranju u stvari samo prelio na banku za posebne namene, izričito je propisano da ukupna vrednost obaveza prenetih banci za posebne namene ne može preći ukupnu vrednost imovine koja je prenete ili obezbeđena iz drugih izvora. S obzirom na njenu svrhu banka za posebne namene se može osnovati na određeni rok koji po pravilu ne može biti duži od dve godine.
Osnovna vrednost instrumenta odbijanja imovine je da se omogući da se na Agenciju za osiguranje depozita ili drugo pravno lice prenese takozvana loša aktiva banke u restrukturiranju. Narodna banka Srbije može preduzeti, odnosno primeniti ovaj instrument u kombinaciji sa nekim od drugih instrumenta u nekom od sledećih slučajeva. Ako je stanje na tržištu takvo da bi prodaja ove imovine u stečajnom postupku mogla negativno da utiče na finansijsko tržište. Ako je prenos potreban da bi se obezbedilo nesmetano poslovanje banke čija se imovina ili obaveza prenosi ili ako proceni da je potreban prenos radi ostvarenja najvećeg mogućeg prihoda od unovčenja, odnosno prodaje prenete imovine uz što manje troškova.
Predviđeno je da se prenos imovine i obaveza u okviru ovog instrumenta može vršiti i na Agenciju za osiguranje depozita, s obzirom na to da ona raspolaže potrebnim resursima i iskustvom u obavljanju ovih i drugih sličnih poslova, pa su razlozi ekonomičnosti i racionalnosti oni koji nalažu da se ti resursi iskoriste.
Posebno je važno uvođenje instrumenta raspodele gubitaka, jer se primenom ovog instrumenta obezbeđuje da glavni teret restrukturiranja banke podnesu, pre svega, akcionari, a zatim i neobezbeđeni poverioci.
Narodna banka Srbije će primeniti ovaj instrument u sledećim slučajevima: kada želimo da postignemo dokapitalizaciju banke u restrukturiranju, u meri neophodnoj za dalje nesmetano poslovanje banke u skladu sa zakonom i održavanje dovoljnog poverenja na finansijskom tržištu u tu konkretnu banku ili radi konverzije u kapital kao i radi otpisa glavnica obaveza ili dužničkih instrumenata koji se prenose banci sticaocu.
Zakonom su izričito utvrđene obaveze banke koje nisu podobne za otpis i konverziju u okviru ovog instrumenta restrukturiranja, a to su, na primer, obaveze po osnovu osiguranih depozita, obaveze čije je ispunjenje obezbeđeno založnim pravom, zakonske obaveze prema zaposlenima i slično.
Pored ovih obaveza, Narodna banka Srbije može izuzetno isključiti primenu otpisa i konverzije i na druge obaveze banke, pod propisanim uslovima. Predloženim zakonom su utvrđena jasna ograničenja u pogledu zadiranja u imovinska prava akcionara i poverilaca kako bi se obezbedilo da se u svakom konkretnom slučaju, prilikom primene ovog instrumenta poštuju principi srazmernosti i ravnopravnosti i to: akcionari i poverioci ne mogu trpeti veće gubitke nego što bi ih trpeli u stečajnom postupku, poštuje se hijerarhija među poveriocima utvrđena Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje i otpisu i konverziji se pristupa tek kada su iscrpljene sve druge mogućnosti.
Pored navedenih instrumenata restrukturiranja, predviđen je i otpis i konverzija kapitala. To je jedna od mera koju NBS može da preduzme, pre pokretanja postupka restrukturiranja ili pre primene nekog od instrumenata restrukturiranja. Reč je o efikasnoj meri koja je naročita ako se preduzima pre pokretanja postupka restrukturiranja ima stabilizujući efekat na tržište i kojom se vrlo efikasno ostvaruje zaštita deponenata i budžetskih i drugih korisnika javnih sredstava.
Treba imati u vidu da se sprovođenje restrukturiranja banke i preduzimanje bilo kog instrumenta ili mere vrši uz primenu odgovarajućih mera zaštita akcionara i poverilaca banke. Pored pomenute nezavisne procene, koja se vrši pre pokretanja postupka restrukturiranja, NBS je dužna da obezbedi da se odmah nakon što je poreknut ovaj postupak ili nakon što su primenjeni instrumenti restrukturiranja izvrši posebna nezavisna procena gubitaka akcionara, poverilaca i Fonda za osiguranje depozita u postupku restrukturiranja i u stečajnom postupku.
Cilj ove nezavisne procene je da se utvrdi da li bi ova lica pretrpela manje gubitke da je na dan pokretanja restrukturiranja pokrenut stečajni postupak nad bankom i za koliko bi ti gubici bili manji.
Ako se utvrdi da su akcionar ili poverilac banke, odnosno Fond za osiguranje depozita u postupku restrukturiranja pretrpeli veće gubitke od gubitaka koje bi pretrpeli u stečajnom postupku, ova lica imaju pravo na nadoknadu razlike do visine gubitaka koje bi pretrpeli u stečajnom postupku. Ovo je jedna zaista značajna novina koja govori da sva pitanja koja se mogu otvoriti naknadno, otvaramo u pravom momentu pre započinjanja postupka.
Predloženim zakonom se takođe uređuju i posebne mere zaštite druge ugovorne strane u finansijskom ugovoru, zaključenom sa bankom, nad kojom je pokrenut postupak restrukturiranja u slučaju primene nekog od instrumenata restrukturiranja koji predviđa prenos imovine i obaveza ove banke. Najzad, predloženi zakon uvodi dodatnu zaštitu sredstava Fonda za osiguranje depozita u odnosu na postojeći režim.
Naime, ako se ukupni gubici u restrukturiranju ne mogu podneti i pokriti na teret akcionara i deponenata, primenom instrumenata raspodele gubitaka i mere otpisa i konverzije kapitala, sredstva za finansiranje restrukturiranja obezbeđuju se iz Fonda za osiguranje depozita, ali samo u skladu sa jasno propisanim ograničenjima.
Preduslov za korišćenje sredstava Fonda za osiguranje depozita za ovu svrhu je da je primenom instrumenata restrukturiranja obezbeđeno da deponenti banke u restrukturiranju i dalje slobodno raspolažu njihovim depozitima.
U slučaju da je ovaj preduslov ispunjen, sredstva Fonda za osiguranje depozita mogu se koristiti za finansiranje restrukturiranja u iznosima precizno utvrđenim zakonom.
Dodatna garancija zaštite sredstava Fonda za osiguranje depozita je izričito propisivanje da iznos ovih sredstava koji se može koristiti za finansiranje restrukturiranja ni u kom slučaju ne može preći iznos koji bi bio isplaćen iz sredstava Fonda za osiguranje depozita u slučaju da je umesto postupka restrukturiranja nad bankom pokrenut stečajni postupak ili postupak likvidacije, kao i utvrđivanje apsolutnog ograničenja od 2,5% od ukupne sume osiguranih depozita.
Pored izmena i dopuna koji se odnose na restrukturiranje banaka, predloženim zakonom menjaju se i pojedine odredbe kojima se uređuje poslovanje banaka i vršenje kontrole nad tim poslovanjem i to radi otklanjanja određenih nedoumica uočenih u primeni zakonskih odredaba, unapređenja pojedinih rešenja radi efikasnijeg obavljanja poslova kontrole banaka i daljeg postepenog usklađivanja sa međunarodnom praksom, dobrom međunarodnom praksom i propisima EU.
Istakla bih one izmene kojima se Narodnoj banci daju dodatna ovlašćenja u vezi sa praćenjem kvaliteta instrumenata obezbeđenja i praćenjem kvaliteta rada lica koja vrše procenu tih instrumenata, kao i ovlašćenje da propiše slučajeve u kojima je banka dužna da otpiše bilansnu aktivu i vanbilansne stanke određenog stepena naplativosti.
Pred toga, značajne su izmene koje se odnose na jasniju podelu odgovornosti između organa upravljanja banke, a koje će doprineti kvalitetnijem korporativnom upravljanju i efikasnijem upravljanju rizicima u poslovanju banke.
Na kraju, skrenula bih vam pažnju na to da su dodatno unapređene odredbe kojima se uređuje izricanje novčanih kazni banci i članovima njenih organa upravljanja, što će omogućiti i efektivnije i efikasnije postizanje svrhe ovog kažnjavanja.
Imajući u vidu da je strateško opredeljenje Republike Srbije da pristupi EU, kao i činjenicu da je direktiva o oporavku i restrukturiranju kreditnih institucija i investicionih društava, kodifikovala najbolju praksu evropskih zemalja u ovoj oblasti, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bankama je usklađen sa ovom direktivom u značajnijoj meri, s obzirom na makroekonomsku situaciju i postojeće i regulatorno, ali poslovno okruženje.
Uvereni smo da pravni okvir za rešavanje pitanja problematičnih banaka, koji uvodimo ovim zakonom, predstavlja veliki iskorak koji će unaprediti pristup restrukturiranju banaka u Republici Srbiji, a samim tim doprineti da se stabilnost finansijskog sistema i zaštita deponenata i poverilaca banke obezbeđuje uz najmanje moguće troškove za poreske obveznike.
Ovo uverenje, između ostalog, zasnivamo i na činjenici da je predložen zakon rezultat detaljnih i dugotrajnih razmatranja svih ključnih rešenja kroz intenzivnu saradnju NBS sa Ministarstvom finansija i Agencijom za osiguranje depozita, kao i da su u radu na reformi pravnog okvira za restrukturiranje banaka u Republici Srbiji, pored pomenutih domaćih institucija, učestvovali i stručnjaci i predstavnici Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske banke za obnovu i razvoj i Svetske banke na način da dogovaramo rešenja najprimerenija Srbiji, a ne da prepisujemo tuđa rešenja ili prihvatamo nametnuta koja nismo namerni da primenimo ili čiju primenu nismo u stanju da obezbedimo.
Ja bih vašu pažnju zadržala samo još par minuta, da vam kažem koje su to izmene i dopune Zakona o Narodnoj banci Srbije koje su uslovljene izmenom izmena i dopuna Zakona o bankama i molila bih za strpljenje. Biću mnogo kraća nego kada je prethodni zakon u pitanju.
Osnovni cilj donošenja izmena i dopuna Zakona o Narodnoj banci Srbije jeste da uskladimo već donet u ovom parlamentu Zakon o platnim uslugama i predloženi Zakon o izmenama i dopunama Zakona o bankama, odnosno da stvorimo preduslove da NBS kao institucija koju su tim zakonima poverena već usvojenim i ovim koji ćemo, nadam se, usvojiti posle rasprave, da možemo da radimo u skladu sa tim poverenim ovlašćenjima i to u oblasti nadzora nad finansijskih institucijama i restrukturiranjem banaka i da blagovremeno započnemo vršenje tih ovlašćenja i funkcija.
To da ovim zakonima jesmo bliži odredbama ugovora o EU i ugovoru o funkcionisanju EU, a naročito odredbama Statuta evropskog sistema centralnih banaka i Evropske centralne banke, a imajući u vidu taj naš strateški opredeljen put ka EU. U tom smislu, mi smo izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije učinili izvesne korake u pravcu jačanja uloge NBS i njene odgovornosti. Precizirali smo odredbe koje se tiču odobravanja kratkoročnih kredita bankama, a u vezi sa restrukturiranjem, o kojem sam govorila, ali smo i preciznije definisali zabrane monetarnog finansiranja koje važe za NBS.
Ja bih izdvojila nekoliko ključnih novina i prva od njih je svakako jasno utvrđena nadležnost NBS da izdaje i oduzima platinim institucijama dozvole za pružanje platnih usluga, a institucijama elektronskog novca dozvole za izdavanje ovog novca, da vršimo nadzor nad pružanjem platnih usluga i izdavanjem elektronskog novca, kao i da obavljanje poslova zaštite korisnika usluga koje pružaju ove finansijske institucije.
Drugo, jasno se ovim zakonom propisuje nadležnost NBS - da utvrđuje ispunjenost uslova za pokretanje postupka restrukturiranja banaka, odnosno članova bankarske grupe i da te postupke sprovodi; da odlučuje o primeni instrumenata i merama koje će preduzeti i da obavlja sve druge poslove koje proističu iz toga, ali u skladu sa Zakonom o bankama.
Izvršni odbor NBS je utvrđen kao organ nadležan za donošenje propisa, drugih opštih i pojedinačnih akata u oblasti restrukturiranja banaka. U skladu sa principima koji su sadržani u pravnim aktima EU i preporukama međunarodnih finansijskih institucija, predviđeno je da se poslovi nadzora nad finansijskim institucijama i poslovi koji se odnose na restrukturiranje banaka u NBS obavljaju na način kojim se obezbeđuje odvojeno rukovođenje svakim od tih poslova i njihova organizaciona razdvojenost i da se spreči potencijalni sukob interesa, s obzirom na dosadašnje nadležnosti u postupku nadzora nad radom finansijskih institucija.
Dakle, najveći broj poslova koji proizilazi iz zakona koji je pred vama obavljaće organizaciona jedinica koja je i organizaciona, ali i hijerarhijski odvojna od Uprave za nadzor nad finansijskim institucijama, ali će ova uprava biti nadležna za ocenu tzv. planova oporavka i obavljanja drugih poslova koji se tiču tih planova, kao i za preduzimanje mera rane intervencije prema bankama, imajući u vidu da taj deo poslova predstavljaju deo nadzorne funkcije nad bankama, a ne deo funkcije restrukturiranja, čime želim da naglasim odvojenost ove dve vrste nadležnosti, od kojih jednu imamo, a drugu dobijamo ovim zakonom.
Pored toga, utvrđuju se i osnovi za vršenje ove nove funkcije, propisivanjem prava NBS da pri sprovođenja restrukturiranja vrši uvid u poslovne knjige i drugu dokumentaciju banke i lica koja su sa njom povezana imovinskim, upravljačkim ili poslovnim odnosima, kao i uređivanjem saradnje i razmene podataka pribavljenih u obavljanju funkcije restrukturiranja banaka između NBS, s jedne strane, i Agencije za osiguranje depozita, domaćih organa, institucija nadležnih za nadzor u oblasti finansijskog poslovanja, stranih tela nadležnih za restrukturiranje finansijskih institucija i za nadzor u oblasti finansijskog poslovanja, kao i drugih nadležnih tela sa druge strane.
Preciziraju se i poslovi Narodne banke koji se tiču odobravanja kratkoročnih kredita bankama i to tako što se kreditiranje banaka radi obezbeđivanja njihovih redovnih potreba za likvidnošću kao jedan od instrumenata monetarne politike razdvaja od hitne podrške likvidnosti koja se u izuzetnim slučajevima obezbeđuje isključivo solventnoj banci koja se samo privremeno suočava s problemima likvidnosti.
Ono što želim posebno da naglasim jeste zabrana monetarnog finansiranja, koja se, u skladu sa pravnim aktima EU, proširuje tako da pored postojeće zabrane kreditiranja javnog sektora, koji obuhvata zabranu Narodnoj banci da Republici Srbiji, AP ili jedinici lokalne samouprave, javnim preduzećima ili drugim licima čiji je osnivač Republika Srbija, AP ili jedinica lokalne samouprave, odnosno u kojima Republika Srbija, AP ili jedinica lokalne samouprave imaju kontrolno učešće, zabranjuje se i davanje garancija i drugih oblika obezbeđenja. Znači, pored dosadašnje zabrane kreditiranja i poslovi po garancijama i drugih oblika obezbeđenja.
Sledeće odredba koja utvrđuje odgovornost za štetu koja nastane u obavljanju poslova NBS, usklađuje se sa evropskim standardima i najboljom uporednom praksom zastupljenom u državama članicama EU, koji nalažu da se odgovornost Centralne banke i njenih zaposlenih odnosi na onu štetu koja je prouzrokovana postupanjem, koja se ne može svrstati u pravni standard postupanja u dobroj veri.
Znači, ono što su krajnji nemar i nepažnja svakako će biti sankcionisani, ali one štete koje mogu da nastanu u trenutku postupanja u dobroj veri, a ipak se dese, moraju da budu rešene i obezbeđene na način kako se to čini u zemljama u okruženju.
Najzad, pošto postoji pravna praznina u pogledu izdavanja numizmatičkog novca u Republici Srbiji, kao izvesni problemi i nedoslednosti u uređivanju izdavanja i distribucije kovanog novca, otklanjaju se svi problemi i nedoslednosti, a uređuje se izdavanje numizmatičkog novca.
Uverena sam da će rešenja sadržana u predloženom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije pozitivno uticati ne samo na organizaciju i poslovanje Narodne banke Srbije, već da će doprineti efikasnijem vršenju njenih funkcija, a samim tim i uspešnijem ostvarivanju propisanih ciljeva, ali i podizanju odgovornosti na jedan viši nivo, jer stvaramo praksu i postavljamo temelje da nekim narednim ljudima na ovim poslovima nikada ne ostavimo probleme kakve smo zatekli, nedorečene i otvorena pitanja koja sutra mogu da budu izgovor za probleme u finansijskom sektoru.
Počinjemo od sebe i posle dve i po godine u Narodnoj banci ja sa svojim saradnicima nemam prava da odgovornost za zatečeno stanje u bankarskom sektoru prenosim na loša rešenja, na zatečeno stanje, već evo kao što vidite postupamo po onoj da se tradicija dobra ne samo nasleđuje, ona se i stvara donošenjem ovakvih zakona, ali i njihovom primenom i poštovanjem.
Nadam se da ćete, u tom smislu, podržati ove zakone i pomoći i Ministarstvu finansija i Agenciji za osiguranje depozita, ali i Narodnoj banci da svako od nas uradi najviše moguće u poštovanju javnog interesa i održavanju stabilnosti Srbije u našem delu, pre svega finansijske stabilnosti. Zahvaljujem se na strpljenju i na pažnji.

Zahvaljujem, dr Jorgovanki Tabaković, guverneru Narodne banke.
Reč ima ministar dr Dušan Vujović.

Hvala lepo.
Pokušaću da budem kratak posle guvernera. Vrlo ste detaljno upoznati o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije i Zakona o bankama. Da se vratim na uvodne napomene, zašto ovaj paket zakona ide zajedno?
Prvo, na tom paketu zakona je radila jedna domaća ekipa podržana od strane tri međunarodne organizacije, već pomenute ovde, šest meseci prošle godine, zajedno su ih pripremali. Oni su očigledno povezani zakoni koji uvode jedan novi nivo finansijske discipline kontrole rizika profesionalizma, transparentnosti i usaglašavanja sa EU. Znači, ovi zakoni su rađeni tako da budu usklađenim sa poslednjim direktivama EU o rešenju, odnosno razrešenju i restrukturiranju banaka.
Prema tome, ovde Srbija hvata korak sa najnovijim standardima i ide ispred svojih obaveza i želi da napravi sistem koji će biti transparentan, odgovoran, profesionalan, što je najvažnije, koji će kod građana svih deponenata, kod investitora, međunarodnih banaka i svih drugih ljudi, koji žele u Srbiji da rade i investiraju, stvoriti nedvosmisleni utisak da rade u jednom uređenom finansijskom sistemu koji se prati od početka do kraja, od registracije finansijskih organizacija, do praćenja njihovog svakodnevnog rada, do reakcije na sve moguće probleme u njihovom radu, do preduzimanja mera kojima se ti problemi ograničavaju, odnosno posledice tih problema ograničavaju, i u onim najtežim situacijama kojima se ide na jednu zakonom uređeno razrešenje statusa tih organizacija.
Šest dokumenata, koji se pred vama danas nalaze od sedam, su striktno u tom domenu i neposredno su povezani. Lakše je odgovoriti zašto su oni zajedno, nego pokušati objasniti da bi oni mogli da budu razdvojeni.
Obratite pažnju radi se o tri zakona i tri izmene i dopune zakona. Tri zakona su Zakon o depozitima, Zakon o Agenciji za osiguranje depozita, Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i finansijskih institucija, osiguranja, itd, da ne citiram ceo naziv zakona.
Izmena Zakona o ministarstvima u jednom članu menja nadležnost Ministarstva finansija zbog promene uloge i funkcije Agencije za osiguranje depozita. Znači, Ministarstvo finansija mora na sebe da prihvati taj deo. Jedna rečenica se menja.
Ova tri zakona, kao što je koleginica Tabaković objasnila, su direktno povezana sa izmenama i dopunama Zakona o bankama i Zakona o Narodnoj banci Srbije. Znači, reč je o jednom integralno povezano setu izmena zakona i novih zakona koji obezbeđuju da Srbije uđe u druge mnogo kvalitetnije institucionalne uslove funkcionisanja celog finansijskog sektora, dakle, pre svega banaka, ali i osiguravajućih društava i svih drugih finansijskih institucija kojih će, nadam se, biti sve više, kao što se to dešava u svetu paralelno sa razvojem finansijskih sistema.
Zakon koji je dodat, koji nije ovde direktno povezan, jedan član defakto Zakona o javnim nabavkama, a to je član 86. u kome se menjaju stope, premije koje domaći ponuđači imaju. Tri preostala člana su prelazne odredbe koje definišu primenu tog zakona.
Dozvolite mi da prvo objasnim taj zakon, koji je u stvari povezan na nivou ukupnih reformi koje preduzimamo, ali nije direktno povezan sa ovim zakonima, mada jeste u onom domenu koji se odnosi na pružanje finansijskih usluga, koji poskupljuje inače visoke kamate i sve naknade koje banke naplaćuju.
Znači, reč je o tome da se prethodne stope od 10,15 i 20% smanjuju na 5% premijer. Domaći ponuđači će imati, pri jednakim ostalim uslovima, i dalje prednost u odnosu na inostrane ponuđače, ali se ona smanjuje na 5%. O tome smo dobili mišljenje EU, a oni se sa tim slažu i smatraju da idemo ispred svih drugih zemalja koje su bile na putu pristupanja EU i da ranije sprovodimo te zakone. Mi smo tome prišli sa stanovišta smanjenja troškova u budžetu i smanjenja troškova funkcionisanja javnog sektora, ali time omogućavamo i svima ostalima da od toga imaju koriste i efikasnije poslovanje.
Smatramo da je 5% premije u ceni paralelno sa prednošću koje domaće firme imaju zato što se nalaze na licu mesta, što imaju manje transportne troškove, što znaju pravni sistem, što znaju regulatorne uslove, što imaju ljude, pravnike i sve ostalo, i to je više nego dovoljna prednost koja ne opterećuje previše budžet, odnosno ceo javni sektor.
Zamislite da neko ponudi sto ili stolicu i pri jednakim uslovima, potpuno jednaki sto i stolica, on dobije premiju od 15 ili 20%. Smatramo da je 5% više nego dovoljno. Ako ponude potpuno isti proizvode, 5% je više nego dovoljna premija i ona opterećuje budžet, ali je ona prihvatljiva.
Ove izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama izazvale su burnu raspravu na Vladi. Javili su se mnogi koji smatraju da je veća premija, odnosno veća premija za domaće ponuđače povoljnija, ali su zaboravili da to ima svoju pozitivnu i svoju negativnu stranu. Sa jedne strane, želimo da podržimo domaće ponuđače, a sa druge strane, ne želimo da dozvolimo eskalaciju troškova. U sklopu naše strategije kontrolisanja budžetskih rashoda i kroz smanjenje budžetskog deficita i duga Srbije smo predložili jedno rešenje za koje mislimo da je dobar kompromis i korak u pravom smeru.
Što se tiče ova tri zakona koja predlažemo i povezanog Zakona o ministarstvima, želeo bih samo da naglasim sledeće. Kod Zakona o osiguranju depozita, želim da naglasim da kod nas osiguranje depozita postoji duže vremena. Šta ovaj zakon nudi na nivou principa i ciljeva? On precizira obaveze prema deponentima, ograničava diskreciono odlučivanje o ovim depozitima, odnosno o fondovima za osiguranje depozita, promoviše poverenje javnosti i svih učesnika u finansijskom sistemu u sistem osiguranja depozita i smanjuje troškove rešavanja depozita. On stvara osnovu da se na duži rok, upravo učesnici, obezbeđuju sredstva za osiguranje depozita.
Danas se nalazimo u situaciji u kojoj su Agencija za osiguranje depozita i Fond za osiguranje depozita bili ispražnjeni do poslednjeg dinara. Stečajem banaka, zaštitom deponenata, mi smo naknadno morali da intervenišemo i da štitimo deponente da očuvamo poverenje u finansijski sistem i time što potrošili sva sredstva.
Država je posegnula, imali ste priliku da to vidite, za sredstvima međunarodnih organizacija, pre svega Svetske banke, odnosno IBRD, i Evropske banke za obnovu i razvoj, da bi obezbedila neophodna sredstva, da se na ovom nivou obezbedi Fond za osiguranje depozita kreditom Svetske banke i stend baj kreditom Evropske banke. Znači, to će biti sredstva u rezervi i koja će se povlačiti samo ako za to bude potrebe, a nadamo se da neće biti potrebe, ali su ona tu.
Te organizacije traže da donesemo zakone koji će urediti i pitanje osiguranja depozita i pitanje rada Agencije za osiguranje depozita u skladu sa međunarodnim standardima, postaviti transparentu osnovu za alimentaciju sredstava ovih agencija u budućnosti, znači, sve banke, sve štediše će deo svojih ušteda usmeravati na punjenje tog fonda koji će u budućnosti biti nezavisan od sadašnje uloge države i imaće, ono što je jako važno, objedinjujemo oba zakona u ovoj diskusiji, imaće pretežno nezavisne članove upravnog odbora.
Znači, NBS će imati jednog člana u tom odboru. Vlada Republike Srbije je na predlog Ministarstva finansija će imati drugog stalnog člana u tom odboru, a tri člana će biti nezavisna. Ljudi koji će biti i stručni i odgovorni da kontrolišu rad Agencije za osiguranje depozita.
Sem ovoga, ono što se bitno menja to je da se domen Agencije za osiguranje depozita sa jedne strane sužava, a sa druge strane produbljuje, čini transparentnijim, odgovornijim i usmerenim na ono što je stvarno uloga Agencije za osiguranje depozita. Agencija, ne samo zato što ima takav upravni odbor, nego ima potpuno drugačiji zakon koji funkcioniše njeno transparentno funkcionisanje u našem sistemu i usklađenost sa evropskim sistemom.
Znači, Agencija treba na osnovu ovog zakona postane optimalno korpororatizovana agencija i što nezavisnija u svom radu od svih organa države. Ona će polagati račune svima, ali neće biti u svom radu zavisna od drugih, ona će nezavisno donositi odluke i konsekvence tih odluka. Ono što je najvažnije ona time štiti i interes deponenata i javni interes i treba da bude osnova stabilnosti finansijskog sistema.
Stari sistem je bio da se nudi nominalna zaštita depozita, do 50.000 evra svi su zaštićeni, ali mehanizmi koji su to obezbeđivali nisu bili dobro razrađeni tako da učesnici u tom sistemu nisu bili svesni da svaki sistem osiguranja ima svoje troškove. Neko mora da plati premije da bi neko bio osiguran. Prema tome ostvarili smo tzv. situaciju moralnog hazarda, da su oni koji su ulagali imali, de fakto imali inicijativu da ulažu, ne razmišljajući. Štediše nisu razmišljale u koju banku će da ulože sredstva do 50.000 evra pošto su znali da će Agencija, odnosno država zaleći iza toga i pokriti te štedne depozite.
Super je što je tako bilo. Odlično je što smo mi našli sredstva da to sve pokrijemo i da niko ne bude oštećen ni za jedan evro, ni za jedan dinar, ni za jedan dolar, ali moramo da znamo da su troškovi takvog postupanja bili dosta visoki. Ovi zakoni trebaju da stvore trajnu osnovu da se u budućnosti to dešava u okvirima sistema, da ne moramo da posežemo za budžetskim sredstvima tamo gde država nije vlasnik. Da ne moramo da potežemo za budžetskim sredstvima tamo gde organizacije i institucije finansijskog sistema to mogu da obezbede normalnim poslovanjem u skladu sa institutima koji postoje u Evropi i u svetu.
Treći zakon koji se nalazi pred vama je Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. Ovde bih se naslonio na izlaganje koleginice Tabaković i rekao sledeće – mi smo godinama imali Zakon o stečaju banaka koji se razlikovao od Zakona o stečaju preduzeća i kada smo se suočili sa problemima banaka 2000. i 2001. godine ono što smo saznali to je da faktički ni jedan stečaj banaka nije urađen, ili nije završen ili nije urađen na transparentan način koji poštuje naše zakone i međunarodne zakone.
Posle toga je došlo do mnogo teških situacija u kojima su neke banke otišle u stečaj, ali smo videli da su posledice tih procesa stečaja bile ogromne, nepredvidive i dan danas rešavamo neke od problema koji su se tu stvorili.
Ovaj zakon u kombinaciji sa institucijama koje je koleginica Tabaković opisala pri NBS odvojene tzv. zidom s kineskim zidom ili tzv. „firewall“, unutar NBS moraju da obezbede ne samo praćenje, nego i efektivno delovanje u svakoj situaciji koja zahteva intervenciju i eventualnu pomoć, odnosno razrešenje problema. Da objasnim narodskim jezikom.
Narodna banka na osnovu ocene svih faktora daje dozvolu za rad finansijskim institucijama, odnosno bankama. Prati njihov rad i u knjigama i na terenu, ali ne može sve da se otprati mora da postoji neko specijalizovano telo koje će dublje, bolje, svestranije da posmatra rad, da vidi rizike i predviđa rizike.
Prema tome pravi se posebna jedinica u okviru NBS koja može da ponudi informacionu osnovu i ponudi stručnu osnovu da to telo koje se engleski zove „firu“, srpski bi se zvalo - telo za praćenje i razrešenje situacija u finansijskim institucijama koje uključuje banke, pre svega onda i sve ostalo. Ono mora da bude tu da na osnovu informacija kojima raspolaže i na osnovu kretanja na tržištu i na osnovu praćenja klijenata tih banaka i finansijskih institucija, predviđa teškoće i predlaže mere reagovanja.
Pored toga obratite pažnju postoji ceo jedan mehanizam koji nudi najprofesionalniju ocenu metoda najmanjih troškova da se na te situacije reaguje. Znači, nije nam cilj ni da olako predlažemo dokapitalizaciju, ni da olako guramo te institucije u stečaj. Cilj je da se pronađu metodi rane intervencije, sprečavanja teškoća, a posle toga ako neke situacije ne mogu da se kontrolišu, da se predlažu metodi realne procene teškoća tih institucija i realni izvori sredstava kako bi se to rešilo, naravno, u onom delu u kom se to odnosi na depozit, odnosno eksponiranost ovih institucija prema obavezama, deponentima, građanima, običnim preduzećima, itd, Tu u tandemu funkcioniše taj mehanizam u okviru Narodne banke i mehanizam koji nudi Agencija za osiguranje depozita, odnosno Fond za osiguranje depozita.
Dakle, to je jedna nerazdvojiva celina. U toj celini smo mi izvršili preraspodelu nekih funkcija. Sa Agencije za osiguranje depozita se skidaju neke funkcije koje su ranije tamo bile stavljene, a po standardima Evrope i po našem profesionalnom mišljenju moraju da pripadaju drugim učesnicima u ovom sistemu. Prema tome, uloga Narodne banke se pojačava u pružanju utočišta za ovu stručnu instituciju koja će to ocenjivati i u tom delu Agencija gubi te funkcije.
U delu gde je Agencija ranije funkcionisala kao „proksi“ što se kaže na engleskom, odnosno kao predstavnik Vlade u bankama gde je Vlada imala svoje vlasništvo, ta se funkcija seli u Ministarstvo finansija, tj. u Vladu i zbog toga i samo zbog toga menjamo Zakon o ministarstvima. Menja se samo jedna rečenica u članu Zakona o ministarstvima koje se te funkcije dodaju Ministarstvu finansija zato što su one skinute sa Agencijom za osiguranje depozita.
Znači, to je blisko i direktno povezano. Nema smisla razmatrati amandman na član Zakona o ministarstvima ako prethodno ne gledate šta smo promenili u načinu funkcionisanja Agencija za osiguranje depozita, u načinu funkcionisanja Fonda za osiguranje depozita, širenju ingerencija, nadležnosti, pre svega te uloge omogućavanja pravovremenog ocenjivanja tih rizika u NBS, odnosno uloge i odgovornosti koje komercijalne banke u celom tom sistemu na sebe primaju i svesno primaju na sebe da bi se to ostvarilo na pravi način.
Ne želim da dužim. Biće prilike još u odgovorima na diskusije i pitanja da ponavljamo još mnogo stvari, ali hoću da vam kažem da je dubina, ozbiljnost i spremnost NBS da bude domaćin jedne vrlo ozbiljne profesionalne pripreme ovih zakona koja je rađena, ponavljam, u tandemu, koja je rađena zajednički, da je ona u zajedničkim fazama podeljena po nadležnostima na Ministarstvo finansija i NBS, da je obavljena javna rasprava, NBS 18. decembra svoje zakone, svoj deo zakona, ova dva zakona stavila je na svoj sajt. Mi smo zvanično tražili od Vlade istog dana mišljenje o tome da li je potrebna javna rasprava i dobili smo mišljenje da je potrebna i mi smo 26. decembra otvorili javnu raspravu koja je trajala zvanično do 14. janura. Od 14. januara ti zakoni sa unetim izmenama i dopunama u skladu sa javnom raspravom stoje do dana današnjeg na sajtu.
Prema tome, razumem da kolege poslanici očekuju da sve dobiju u dokumentima koji se dele u sali, ali mislim da oni kao i cela javnost Srbije imaju pristup i našim sajtovima i tim objavama i pozivima na javnu raspravu. Prema tome, svi su imali od 26. decembra potpuni uvid u svako slovo predloženih zakona i mogućnost i da ih čitaju i da ih štampaju i da diskutuju, da se javno uključe i da daju svoje predloge i pre skupštinske rasprave.
Mislim da je skupštinska rasprava poslednje finale koje je najvažnije, ali mislim da ne smemo da potcenjujemo procese javne rasprave pošto oni daju mogućnost da svi građani Srbije i cela stručna javnost prate šta se dešava i sudeluju tome.
Želim da naglasim dva momenta koji su jako bitni, već sam ih pomenuo, oni su jako bitni za kraj. Ovim pravimo značajan korak u pravcu približavanja standardima i direktivama EU, ne zbog toga što su to formalne obaveze nego zato što je poslednjih nekoliko godina su doneti kriterijumi posle svetske globalne finansijske krize da se u Evropi i u svetu poboljša kvalitet transparentnosti i odgovornost u celom tom sistemu.
Mi se ovim približavamo onome što makar u zakonima moramo da uradimo. Naravno, ostaje najteža stvar, a to će biti implementacija, ostaje najteža stvar, a to će biti da ove organizacije sve nađu dovoljno stručnosti, odgovornosti i sposobnosti da primene ove članove zakona, kao što je određeno i da u praksi ne dozvolimo da nas teške situacije i na kraju neki stečaj ili bankrot iznenade. Mi ponekad ne možemo da sprečimo da banke koje su loše plasirale sredstva uđu u teškoće i snose konsekvence tih teškoća. To se dešava. Ljudi prave pogrešne poslovne odluke, ali ono što možemo da sprečimo to je da se u bankama kriju rizici koje nismo ocenili na vreme, da se kriju rizici eksponiranosti koji samo čekaju momenat da eksplodiraju i rezultiraju u ogromnim gubicima i za budžet Srbije i posle toga za sve građane Srbije.
Prema tome, ovim želimo da sprečimo one rizike koji su obeležili prethodne godine, ovim želimo da prekinemo trend da finansijske organizacije mogu da donose odluke koje se njima čine oportune, ali koje ne sagledavaju sve elemente rizika i time celu zemlju, posebno budžet i ceo finansijski sistem dovode u nelagodnu poziciju.
Očekujem da će opšte rasprava dati mogućnost da još detaljnije odgovorimo na sva pitanja i sve probleme koji možda tu postoje. Nemamo iluzija da je bilo šta idealno u zakonima, ali mislimo da je ovaj naš napor da se jednim integrisanim setom zakona odgovori na ova pitanja nešto što je za pohvalu, pogotovo što to pokazuje i sposobnost našu da sarađujemo unutar Vlade i između Vlade i NBS. Mislim da je to dobar korak i da to treba da očuvamo u svim domenima gde se naše stvarne nadležnosti prepliću. Hvala lepo.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Ivan Bauer.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Poštovana guvernerko, cenjeni ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržaće set predloženih zakona koje danas imamo pred sobom iz razloga što smatramo da će oni doprineti većoj finansijskoj stabilnosti u Srbiji, većem poverenju građana u bankarski sistem u Srbiji i svakako ubrzanju procesa prilagođavanja našeg zakonodavstva pravnim tekovinama EU.
U današnjoj diskusiji ću naglasak staviti više na ova dva zakona koja nam je predložila NBS, naročito na Zakon o bankama, mada je potpuno jasno da je o ta dva zakona nemoguće govoriti van konteksta svih zakona, s obzirom da su ti zakoni međusobno povezani, međusobno uslovljeni, odnosno da ne kažem usmereni ka jednom istom cilju.
Nećete mi zameriti što ću na početku napraviti jedan teorijsko-istorijski osvrt, ali verujem da ću uspeti da pokažem da je on i te kako povezan sa onim o čemu danas govorimo, da je vrlo ilustrativan u smislu zbog čega je važno da donesemo ove zakone danas.
Današnje finansijsko poslovanje karakteriše nešto što se naziva simetričnost informacija koja najčešće izaziva probleme kao što je nepovoljna, odnosno inverzna selekcija koju bi najbolje mogli da ilustrujemo primerom slučaja kada banke iz različitih razloga postavljaju vrlo visoke kamatne stope koje deluju destimulišući za preduzeća koja su kvalitetna, a sa druge strane nisu destimulišuća za preduzeća koja nisu kvalitetna ili preduzeća koja imaju problem da se zadužuju na drugim mestima i preduzeća koja se, kao se to kaže, kockaju za spas, odnosno nemaju drugog rešenja nego da posegnu sa za takvom vrstom kredita.
Drugi problem koji je povezan sa simetričnim informacijama je tzv. moralni hazard o kome je govorio i ministar, a koji se najčešće vezuje za poslednje utočište koje u našem slučaju predstavlja NBS i Vlada RS ili krajnja instanca MMF. Poslednje utočište znači da neki ljudi mogu da donese neracionalne odluke zato što znaju da postoji neko ko će na kraju krajeva platiti cenu tih odluka, odnosno ko će spasiti bankarski sistem ukoliko on dođe u problem.
Poslednji problem koji karakteriše prisustvo simetričnih informacija jeste i najgori problem koji zna da se desi na kraju balade, što bi rekli. To je tzv. fenomen stada, odnosno slučaj jedne vrste bega kapitala, odnosno slučaj kada većina igrača na finansijskom tržištu svoje oči uglavnom ima uperene u one koji su za njih i po njihovom mišljenju najjači igrači ili oni koji imaju najsuperiorniju, odnosno superiorne informacije i kada neko od tih igrača, koji imaju superiornu informaciju jer se smatra da ima superiornu informaciju, se naglo povuče sa finansijskog tržišta, vrlo često se dogodi da većina ljudi sa tog tržišta odnosno igrača na finansijskom tržištu naglo povuče sredstva.
Najčešće kada govorimo o krizama govorimo o svetskoj ekonomskoj krizi. Ona je najsvežija i pogodila je nas u priličnoj meri, ali ima i jedna druga kriza koja je vrlo ilustrativna, a to je tzv. azijska kriza iz 1997. godine koja je nastala upravo zbog nedovoljno dobre regulacije u finansijskom sektoru i nedovoljno dobre supervizije, ali i nekih skrivenih slabosti koje su se uglavnom ogledale u tome kakav je bio odnos između kratkoročnog i dugoročnog zaduživanja, ali i kakav je bio odnos između zaduživanja u stranim valutama i zaduživanja u domaćim valutama.
Ta kriza je jednom na izgled bezopasnom platnom bilansu na Tajlandu izrasla u jednu vrlo ozbiljnu regionalnu krizu koja je rezultovala dramitičnim begom kapitala iz jugoistočne Azije. Da bi se rešili problemi te krize, vlade tih država su bile prinuđene da ulože ogromna sredstva za rekapitalizaciju banaka. Koreja 50 milijardi dolara, Indonezija 70 milijardi dolara, Tajland 20 milijardi dolara.
Kada ovaj primer pogledamo čini mi se da će mnogi od nas primetiti da postoje određene sličnosti sa situacijom sa kojom smo se mi nedavno susreli. Najveći teret te krize koja se desila u Aziji su osetili građani. To nisu plaćali oni koji su se kockali i koji su u stvari bili oni koji su izazvali ovu krizu. Naša loša iskustva koja smo imali poslednjih godina, odnosno uglavnom 2012. i 2013. godine su upravo nastala zbog nepovoljne selekcije moralnog hazarda, rekao bih, koji je u određenim situacijama prerastao u kriminalno ponašanje, nedovoljno dobre regulacije i nedovoljno dobre supervizije i naravno svetske krize koja je u tom trenutku bila aktuelna.
U određenoj meri smo imali sreće što nismo platili tako ozbiljnu cenu kakvu su platile zemlje jugoistočne Azije, ali cena koju smo platili je za našu ekonomsku snagu, koja je mnogo manja, nego ekonomska snaga jedne Koreje npr, bila i te kako previsoka i nije apsolutno bila prihvatljiva. Razlog zašto nismo platili, zato što je ipak dovoljno dobro bio regulisan naš finansijski sistem, zato što je ukupna adekvatnost kapitala celokupnog bankarskog sistema bila dovoljno dobra i likvidnost celokupnog bankarskog sistema bila dovoljno dobra da je on mogao da izdrži, a intervencija države je pomogla da se ne suočimo sa onim poslednjim problemom, a to je fenomen stada koji bi bio poguban za našu ekonomiju u tom trenutku.
Ipak, čini mi se da je taj primer iz nedavne prošlosti u svetlu ovoga o čemu sam govorio ukazao da je neizbežno da posegnemo za jednom ozbiljnom reformom regulative koja se tiče finansijskog sistema i da donesemo jednu regulativu koja će na ozbiljan način i u svetlu novih rešenja i novih svetski praksi i direktiva EU, koje su donete, nekoliko njih u međuvremenu, a za nas je važna ova iz maja 2014. godine, koju ću kasnije pomenuti, da praktično na jedan drugačiji način postavimo nadgledanje, superviziju i reagovanje kada je finansijski sistem u pitanju. Dakle, kada smo se suočili sa problemima, odnosno potencijalnom ozbiljnom bankarskom krizom, odnosno sa problemima nekoliko nelikvidnih, da ne kažem potpuno uništenih banaka, mi smo se našli pred dilemom. Mogli smo da prepustimo tržištu da ono reguliše tu bankarsku krizu u nastanku ili smo mogli da reagujemo, odnosno da prenesemo određena sredstva i da pokušamo da spasemo čitav bankarski sistem.
Naravno, doneli smo odluku istu onakvu kakvu je donela i ogromna većina zemalja četiri godine ranije kada je nakon propasti Investicione banke „Leman bradrs“ nastala svetska finansijska kriza i mi smo praktično spasili ovaj naš bankarski sistem, odnosno sprečili ga da uđe u jedan cirkulus siciozus kojim bi se ta spirala verovatno završila pogubno.
Cena ishoda onog prvog koji sam pomenuo, a to je da prepustimo tržištu da reši probleme, na kraju krajeva je verovatno bila daleka veća nego ova koju smo platili i sasvim sam siguran da je odluka koju smo u tom trenutku doneli bila dobra. Ono što je sporno, jeste što cenu nečijeg neznanja ili još gore, nečijih kriminalnih radnji odnosno kriminalnih radnji pojedinaca, nisu platili oni koji su za to bili odgovorni već su, na kraju krajeva, platili građani, odnosno svako od nas, građana Republike Srbije, poreskih obveznika ove zemlje.
U oktobru 2012. godine smo doneli Zakon o preuzimanju imovine i obaveza određenih banaka koje su se našle u finansijskim problemima. Taj Zakon je prestao da važi 31. 12. 2014. godine, što će reći da u ovom trenutku čak ne može da primenjujemo i ono što nam je taj zakon davao kao mogućnosti u slučaju nastanka neke krize. Tim Zakonom smo, pod znacima navoda rešili problem nove „Agrobanke“, ali pod znacima navoda, zato što smo, da bismo ga rešili, preneli 250 miliona evra sa računa Agencije za osiguranje depozita odnosno Fonda za osiguranje depozita i time praktično ga onesposobili za bilo kakvo dalje normalno funkcionisanje.
Ono što je sporno i problematično u celoj priči jeste da su nakon toga nastali problemi sa oduzimanjem dozvola jednog niza banaka – „Razvojne banke Vojvodine“, „Privredne banke Beograd“, „Univerzal banke“. Dakle, mi smo došli u situaciju da država Srbija mora stalno da spašava neke banke ili da daje garancije za njihovo spašavanje.
Mi smo se prilikom sklapanja sporazuma sa MMF obavezali da više nećemo davati nikakve garancije, osim onih koje su projektnog karaktera. U tom smislu može biti čudno to što jedina garancija koja je u budžetu za 2015. godinu, a koja nije projektnog karaktera, jeste upravo garancija vredna 200 miliona evra za Agenciju za osiguranje depozita. To nije nikakva slučajnost niti odstupanje od pravila, nego je upravo posledica jednog dogovora koji podrazumeva jednu vrstu implicitne obaveze, a to je da donesemo ovaj set zakona u najkraćem mogućem roku, odnosno, dogovoreno je da to bude do kraja januara 2015. godine. Otud hitnost da se ovi zakoni što pre donesu.
Naravno, to ne znači da nas je neko naterao na to da donesemo ove zakone. Mislim da su ovi zakoni vrlo važni i vrlo korisni za našu zemlju. U krajnjem slučaju, kao što je ministar i rekao, na ovim zakonima se radi već prilično dugo vremena. Dakle, oni nisu nastali i rad na njima nije počeo u decembru mesecu kada smo razgovarali sa MMF. Nas je MMF, da tako kažem, pod znacima navoda, naterao da malo ubrzamo proceduru i da ih po možda malo ubrzanijoj proceduri donesemo.
Dakle, suočeni sa ozbiljnošću posledica sanacije krize i razmerama krize koja je mogla da nastane, mi smo odlučili da, a s obzirom na to da smo doneli odluku da vodimo odgovornu fiskalnu i monetarnu politiku, na potpuno jedan drugi način postavimo superviziju finansijskog sistema i da u stvari naglasak više stavimo na preventivno i blagovremeno delovanje odnosno na sprečavanje pojave krize, a da kada do krize dođe, na nju reagujemo na način da sprečimo odnosno da minimiziramo troškove za građane a da veći teret eventualnog nastanka krize, makar ona bila partikularna u jednoj od banaka, podnesu oni koji i treba da podnesu taj teret, a to su na prvom mestu akcionari, a potom poverioci te banke.
Jedan tim, sastavljen od Ministarstva finansija, NBS i Agencije za osiguranje depozita, u koordinaciji sa Svetskom bankom, MMF i Evropskom bankom za obnovu i razvoj, je u stvari napravio ovaj predlog zakona koji se danas nalazi pred nama.
Zakonska rešenja iz 2010. godine koja su i dalje važeća, dokle god ne usvojimo ovo, nisu bila u stanju, da budemo iskreni, da se izbore sa problemima i izazovima koje su pred nas postavljale problematične banke. Istini za volju, svetska ekonomska kriza je pokazala da ni mnogo ozbiljnije i uređenije zemlje od nas nisu imale rešenja za neke nove pojave sa kojima smo se suočili u poslednjih pet, šest do 10 godina.
Zato je ideja u ovim predlozima koji se pred nama nalaze, kao što sam već rekao, upravo da se više radi na preventivi i na blagovremenom reagovanju, ali isto tako i na davanju jednog širokog spektra mera instrumenata nadležnim institucijama kojima će oni moći na jedan fleksibilan način da reaguju u svakom pojedinačnom slučaju na poseban način. Dakle, da praktično nemamo jedan uzak skup mera koje onda primenjujemo bez mnogo razmišljanja, nego imamo jednu vrlo veliku disperziju kada su mere i instrumenti u pitanju i vrlo veliku fleksibilnost u njihovom kombinovanju, da bismo u stvari i na taj način postigli da primena tih mera i instrumenata bude i efikasnija i delotvornija.
Na osnovu preporuka Bazelske komisije za superviziju banaka i regulative Evropske unije, uočena je potreba da se napravi jedna vrsta preraspodele nadležnosti između Agencije za osiguranje depozita, Ministarstva finansija i Narodne banke Srbije, odnosno uočeno je da, to je, doduše, sad već moje tumačenje, da je Agencija za osiguranje depozita imala malo preveliki broj nadležnosti u odnosu na sopstvene kapacitete, a i da je možda preveliki broj nadležnosti bio u rukama jedne institucije, što, naravno, nikad nije dobro. Bolje je da te nadležnosti budu podeljene između više institucija i zbog toga što time možemo da postignemo veći kvalitet primene tih nadležnosti, ali i zbog toga što možemo da postignemo veću nezavisnost u odlučivanju.
Očekivani efekti primene regulative koja se danas nalazi pred nama su, u svakom slučaju na prvom mestu – očuvanje stabilnosti funkcionalnosti održivosti finansijskog sistema. Na drugom mestu je smanjenje cene restrukturiranja banaka. Na trećem mestu je smanjenje troškova za budžet odnosno za građane Republike Srbije. Kao krajnji cilj primene svih ovih mera na srednji i dugi rok jeste u stvari stvaranje jednog uređenog i stabilnog bankarskog sistema i dalji rast, rekao bih, poverenja građana u bankarski odnosno u finansijski sektor.
To bi trebalo da omogući prikupljanje sredstava i, čini mi se, bolju alokaciju sredstava, nego što je to slučaj danas i što je bio slučaj u prošlosti, u produktivnije projekte, a to opet može da obezbedi odnosno da generiše snažniji privredni rast.
Inače, ovi zakoni su, rekao bih, samo deo aktivnosti NBS, ali i Ministarstva finansija, o čemu sam prilično govorio pre mesec dana, kada sam govorio o budžetu za 2015. godinu pa se na to neću vraćati. Dakle, oni su samo deo aktivnosti NBS koje su usmerene na poboljšanje poslovnog okruženja i sigurnosti u finansijskom sektoru. Ja bih u tom smislu dao samo dva primera, koji se u priličnoj meri oslanjaju na ovu moju današnju diskusiju.
Pre nekoliko meseci NBS je donela jednu odluku koja upravo ima, rekao bih da je na istoj liniji sa onim o čemu danas govorimo, a radi se o odluci o objavljivanju podataka i informacije banke, kojom se praktično proširuje broj informacija koje banke moraju da učine javnim. Jedna od njih jeste i informacija o adekvatnosti kapitala. Praktično, mi poslovanje banaka činimo transparentnijim, odnosno približavamo te informacije građanima, na koji način smanjujemo moralni hazard u onom delu o kome je govorio ministar finansija.
Dakle, nisu građani krivi ukoliko, povedeni većom kamatnom stopom, odu i ulože novac u onu banku koja im je ponudila najveću kamatnu stopu. Ali, ukoliko mi nateramo banke, pod znacima navoda, naravno, da daju veću količinu informacija i ako bolje informišemo građane i ako Narodna banka svojom vrlo važnom aktivnošću koju ima, a to jeste upravo komunikacija sa javnošću, iskomunicira sve to sa javnošću, onda time povećavamo odgovornost građana za eventualno investiranje svojih sredstava u banke koje su sklone donošenju pogrešnih odluka ili su na nekom pogrešnom putu. Da ne govorim da imamo sve ove mere koje će od naredne nedelje, nadam se, kada usvojimo ove zakone, na raspolaganju imati NBS da reaguje i da spreči bilo kakvu lošu putanju našeg bankarskog sistema.
Druga odluka o kojoj bih rekao nekoliko reči jeste odluka o smanjenju stope na deviznu obaveznu rezervu i promena strukture devizne obavezne rezerve u smislu povećanja izdvajanja u dinarskim iznosima, koja treba da pospeši naročito dugoročno kreditiranje i smanjenje kamatnih stopa. Dakle, sa jedne strane, donosimo tzv. prudencijalnu regulativu, odnosno, pod znacima navoda, zatežemo finansijski sistem i stvaramo jedan finansijski sistem u kome su praktično igrači na finansijskom tržištu prinuđeni da posluju na jedan mudar način.
S druge strane, koliko god i gde god je to moguće, smanjujemo restriktivnost monetarne politike i na taj način pokušavamo da stvorimo jedan balans u kreiranju monetarne politike, da bismo pospešili ono što je za nas vrlo važno, a to jeste upravo kreditna aktivnost. Ali, nama nije važno samo da kreditna aktivnost raste, nama je važno da kreditna aktivnost bude usmerena na pravi način, odnosno da lokacija kapitala bude adekvatna, tj. da kapital bude usmeren u one aktivnosti koje su produktivne i koje su profitabilne, a ne ka onima koji pokušavaju da spasu svoje kompanije tako što se zadužuju prekomerno i bez ikakvih sredstava obezbeđenja.
Na kraju, imam vrlo malo vremena, ali ću samo u nekoliko reči o predloženim rešenjima, mada ste vi, guvernerko, zaista vrlo ozbiljno i opširno to izložili. Vrlo kratko ću, zaista samo u nekoliko reči, o onim stvarima koje su se meni učinile iz mog ugla najvažnijim od svega onoga što ste rekli. Naravno, ne osporavam važnost drugih stvari.
Dakle, ono što je vrlo važno, jeste prenošenje nadležnosti iz Agencije za osiguranje depozita na Narodnu banku Srebije za proces restrukturiranja banaka.
Ono što je druga stvar koja je vrlo važna, jeste da se praktično unapređuje saradnja svih nadležnih institucija, odnosno Narodne banke Srbije, Ministarstva finansija i Agencije za osiguranje depozita. Kroz taj neki sinergetski zajednički nastup mi možemo da ostvarimo u svakom slučaju bolje efekte.
Treća stvar koja je vrlo važna, jeste ono što sam pomenuo, a to je preventivno delovanje Narodne banke Srbije. Na prvom mestu mislim na zakonom propisanu obavezu izrade plana oporavka za banke, koji će nadgledati Narodna banka Srbije, a koji podrazumeva da banke naprave vrlo ozbiljan plan oporavka, da predvide sve moguće problematične situacije u koje mogu da dođu i da za svaku od njih naprave plan oporavka, s tim što ne može više banaka praviti identične ili vrlo slične planove oporavka, zato što one u te planove oporavka moraju da ugrade sve one elemente koji ih karakterišu, da li je to snaga na tržištu ili je neki drugi element. Dakle, jedan vrlo ozbiljan plan oporavka koji moraju da naprave.
Druga stvar koja je vrlo važna, jeste proširenje supervizorskih ovlašćenja Narodne banke Srbije, koja se ogledaju u merama ranih intervencija. Dakle, ovog puta opet kada primenjujemo mere mi moramo da te mere primenimo već u nekim prvim fazama, odnosno kada postoje prve naznake da bi neka banka možda mogla da donese neku pogrešnu odluku.
Treća stvar koja je vrlo važna, jeste propisivanje mehanizama koji omogućuju da kapital banke apsorbuje gubitke. Dakle, da ne čekamo da banka uđe u ozbiljne probleme.
Ima tu još dosta vrlo važnih rešenja, ali pošto nikako ne bih voleo da me moj dragi kolega Konstantin prekine u mojoj diskusiji, koja je već prešla 20 minuta, ja ću još jednom samo ponoviti da će, naravno, poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije podržati ove zakone. Zahvaljujem vam na pažnji.

Drago mi je što nisam morao da vas prekinem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, poštovana guvernerko, predstavnici Vlade, pridružio bih se oceni nekih mojih prethodnika vezano za vremenski rok u kome smo dobili ovaj predlog zakona. Mislim da je ovih sedam zakona izuzetno važno. Javna rasprava je postojala, slažem se, ali u njoj učestvuje stručna javnost, a poslanici svoje ocene o ovome iznose u Narodnoj skupštini. Mislim da to više govori o odnosu Vlade prema Narodnoj skupštini, nego o bilo čemu drugom, jer ne predstavljamo mi ovde sebe, nego predstavljamo građane koji su nas birali. Tako da, ne treba nikako stavljati znak jednakosti između javne rasprave i rasprave u Narodnoj skupštini, s obzirom da ovde ne raspravljamo o nekakvim nacrtima i draftovima, nego o finalnim verzijama tih zakona i na takve zakone dajemo amandmane i predloge. Mislim da smo mogli dobiti ovaj set zakona ranije, no dobro.
Hteo bih takođe da pozdravim činjenicu da imamo sa nama i predstavnike Narodne banke. Mislim da je to izuzetno važno, jer ih retko viđamo. Ukoliko želimo da se reforme sprovedu u našoj zemlji, pored fiskalne politike i restrukturiranja privrede, mislim da je nepošteno zanemarena i monetarna politika, koja, kao što vidimo, u razvijenim kapitalističkim zemljama sada igra primarnu ulogu u pokretanju privrednog razvoja, a mislim da o tome ovde ne čujemo dovoljno, kao i generalno o merama koje planira Narodna banka.
Svi vrlo dobro znamo kakvo je stanje danas u našoj privredi. Imaćemo negativan rast i ove godine. U recesiji smo izuzetno dubokoj i ona traje. Uglavnom ovde pričamo stalno o javnom dugu, a niko ne pominje privatni dug. Kada se primenjuju mere štednje, prethodnik moj je pomenuo začarani krug, ztv. „circulus vitiosus“, u kome se trenutno nalazi naša privreda, a to je da kada smanjujete javnu potrošnju, takođe opada rast i vama stalno i konstantno raste odnos javnog duga u odnosu na BDP. To je taj začarani krug u kome se mi danas nalazimo.
Situacija u finansijskom sektoru je na neki način samo krvotok stanja u privredi, jer, da skratim, po cenama po kojima mi nešto proizvodimo to niko ne želi da kupi. To je glavni i osnovni problem naše privrede i ja sam to više puta i naglašavao. Naš finansijski sektor je takoreći bankocentričan. Mi nemamo tržišta kapitala, nemamo druge načine na koja preduzeća mogu da dođu do kapitala. Ne postoji berza, postoji formalno, naravno, ali to vrlo slabo funkcioniše. Jedino gde i građani i privreda mogu doći do sredstava za razvoj i investicije, to su nažalost banke. Banke danas uglavnom finansiraju državu i kupe depozit od građana i to replasiraju finansirajući javni dug i od toga se sastoji naš finansijski sektor.
Imamo osam milijardi štednje građana, imamo neke četiri milijarde evra štednje privredne, odnosno depozita, ukupna aktiva banaka je oko 24 milijarde, imamo 12 milijardi evra iz inostranstva i nekih šest milijardi krosbordera, tako da mislim da je ukupna aktiva sa plasmanima iz inostranstva negde oko 30 milijardi, a vi me ispravite ako grešim. Po meni je to izuzetno zabrinjavajuće u odnosu na ono što je dužna država, jer svaki dan se suočavamo sa novim problemima, da krediti u privredi i krediti koje su podigli građani više ne mogu da se vrate.
Imamo četiri milijarde nenaplativih potraživanja, odnosno NPL-ova u bankama i to je osnovni problem u koji je zapala naša privreda. Draga mi je da se konačno izašlo sa predlogom da se osnuje nekakva institucija ili loša banka, ili kako će se to već zvati, u kojoj je moguće izmestiti plasmane koji su toksični, kako se to kaže, ili nenaplativi, odnosno, makar se stvara ta mogućnost. Da li će se to i sprovesti, ne znam, ali upravo taj odnos privrede i banaka, jer vi i dan danas imate funkcionalna preduzeća koja su pred stečajem, stečaj se ne proglašava i tako dalje. Trenutno je status kvo da vi imate nekakve unapred pripremljene planove reorganizacije, koji praktično samo služe tome da se prolongiraju problemi, a ne da se iz tog problema izađe, jer se sve svodi na neke nove reprograme. Većina banaka u svojim bilansima i dalje prikazuje vrlo čudne procene kolaterala, odnosno obezbeđenja. To je upravo nešto što održava ovakav sistem. Naglašavam, nisam siguran da su sve banke prikazale rezervacije na način na koji bi trebale, upravo da bi ispunile neke nivoe kapitalne adekvatnosti i izbegle možda mere Narodne banke.
Bazelska pravila koja naša zemlja takođe poštuje, u smislu toga da moramo da ih se pridržavamo, su dobra, ali mislim da neke stvari ne možemo samo prepisivati. Ta pravila postoje u sistemima koji su izuzetno razvijeni, u smislu finansijskog tržišta i bankarskog tržišta, ali mi daleko zaostajemo za zemljama u kojima se to primenjuje. Problem je, recimo, da vi imate situaciju da klasifikacije klijenata se uglavnom dobijaju od strane centrala stranih banaka kod nas i ako ih se strogo pridržavate, retko kome da vi uopšte možete u Srbiji danas da odobrite kredit.
Što se tiče restrukturiranja koje je predloženo ovim zakonom, mislim da su predlozi dobri, daju se veća ovlašćenja Narodnoj banci Srbije i diskreciona prava. Ponavljam, nadam se da će koncept gde će se loši plasmani izmestiti iz banaka i možda uraditi nekakva reprivatizacija preduzeća gde je to moguće, odnosno uraditi konverzija u kapital, ili šta je već planirano. Izuzetno kasnimo sa takvim merama. Od kada sam izabran za poslanika 2012. godine, svakom ministru finansija sam spominjao takva rešenja koja se odavno primenjuju u nekim drugim zemljama, ali ne znam zašto za to nije bilo sluha.
Iz prostog razloga, važno je da krupan kapital i građani budu jednako tretirani u odnosu na Narodnu banku i na Ministarstvo finansija jer trenutno imao situaciju da pogotovo u bankama koje su propale niko ne postavlja pitanje zbog čega se ti plasmani ne vraćaju, ko je uzeo te kredite i zašto ih ne vraća i zašto im se omogućava da konstantno, upravo kroz te unapred pripremljene planove reorganizacije, prolongiraju te svoje obaveze.
Sa druge strane, sada imamo veliki broj građana koji je uzeo kredite u švajcarskim francima i kaže se da Narodna banka ne može da se meša u takve stvari i kaže se – tržište je takvo kakvo je, ugovori su takvi kakvi su i Narodna banka ne može ništa da im pomogne, iako su to, da kažem, spekulativni poslovi bili od strane banaka, svojevremeno, jer banke nisu imale izvore u švajcarskim francima, nego su kupovale svopove itd, odnosno to su bili poslovi koji su profitabilni za banke.
Da kažem i koju reč vezano za javne nabavke. Mislim da predloženo rešenje nije dobro - da se umanji procenat kojim se naši ponuđači stavljaju ispred stranih, iz razloga što u velikom broju zemalja postoji mogućnost da se dobiju subvencije za izvoz i stimuliše se izvoz raznoraznim merama, tako da proizvodi koji dođu, odnosno usluge koje dođu u našu zemlju su često jeftinije nego što koštaju kod njih na domaćem tržištu. Mislim da ova razlika od 5% nije dovoljna da takve nekakve damping cene u proizvodima i uslugama pokrije, tako da te izmene zakona nećemo podržati.
Što se tiče izmena Zakona o Narodnoj banci i o bankama, predložili smo neke amandmane. Ukoliko budu usvojeni, taj zakon ćemo podržati. Zahvaljujem.

Reč ima poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije su jako zainteresovani za ovu temu, budući da smo i u prethodnim vladama ukazivali na to da su posle 5. oktobra najbolje reforme sprovedene u oblasti fiskalne i monetarne politike, što je uslovilo i monetarnu stabilnost, makroekonomsku stabilnost i u oblasti Ministarstva odbrane.
Mislim da putem kojim je krenula Narodna banka Srbije, a i guvernerka Tabaković nastavila, treba da krenu sve ostale institucije sistema i naravno da smo mi na prošlim izborima, učestvujući na listi SNS, obećali snažne reforme u svim oblastima društvenog života.
Zbog čega? Zbog toga što su banke bile, da se ne vraćamo u neku daleku prošlost, u vreme Kraljevine Srbije dinar je imao zlatnu podlogu, u jedno vreme vredeo je i dva dolara. Ratovali smo šest godina, od 1912. do 1918. godine. Inflacija je bila 38% i to je bila ozbiljna država.
U ovom delu i merama koje vi sada preduzimate i ono što je jako pohvalno, u saradnji sa svetskim finansijskim institucijama, pre svega Svetskom bankom, Evropskom bankom za obnovu i razvoj i MMF-om, vi preduzimate mere koje možda i niste u ovom momentu morali, da kažemo pod navodnicima, da preduzmete, ali u svakom slučaju, one su pre svega u interesu banaka, ali više od toga u interesu svih građana deponenata i u interesu države i u interesu potencijalnih investitora i stabilnosti jednog veoma ozbiljnog i značajnog sistema.
Kažem, bez nekog vraćanja u dalju prošlost, mi takvo ponašanje države nismo imali samo pre 16, 17 ili 18 godina. Očekivao sam i pratio da li će neko pomenuti iskustva naša iz skorije prošlosti. Imali smo organizovanu, banditsku državu koja je omogućavala kriminalcima da osnuju banke. Država nije kontrolisala poslovanje tih banaka, ojađeni su građani, a kriminalci nisu dobili zasluženu kaznu. Pomenimo samo banke - Dafina, Jezda itd.
Koliko se država upinjala u svojoj banditskoj delatnosti pokazuje, recimo, jedan prilog iz Drugog dnevnika, u kome je tadašnji visoki funkcioner SPS-a i direktor televizije omogućio gospođi Milanović Dafini da prikazuje sefove prepune novca, deviza, zlata itd. i država se upinjala da prevaru koju je organizovala prikaže kao stabilnost i građane ubeđivala da nema nikakve potrebe da se brinu za svoje novčane uloge. Epilog takvog ponašanja države svi znamo.
S druge strane, primera radi, da ne izlazim mnogo iz teme, tokom akcije „Sablja“ mi smo imali, što se tiče ekonomije, suzbijenu sivu ekonomiju. Pokazalo se da država, kada želi da interveniše i ozbiljno da zavrne rukave, da to može da se uradi u veoma kratkom roku.
Zbog toga ja želim prvo da pohvalim mere koje se preduzimaju ovim zakonskim rešenjima. Istovremeno, mislim da je dužnost svih predstavnika Vlade, svih političara i svih odgovornih ljudi da, budući da u našoj javnosti još uvek ima dosta tih negativnih predznaka kada se pomene pre svega MMF, imamo i stranku koja je i sada deo vladajuće koalicije koja se hvalila da je njihov predsednik pre dve godine rekao čuveno „ne“ MMF-u, pa se pozivao na države koje su to uradile, a vidimo, mislim da treba pošteno priznati, da bez saradnje sa MMF-om u svetskim finansijskim organizacijama, bez primena Direktive EU, mi ne bismo ni u ovoj oblasti izvršili ozbiljnije zahvate i pozitivne reforme.
Mislim da to treba pozitivno da deluje na razmišljanje javnog mnjenja koje je u velikoj meri okrenuto nekim državama koje uopšte ne mogu, po svojoj ozbiljnosti i strukturi i organizaciji institucija, da pariraju državama EU, a znamo svi da je naš krajnji cilj da budemo deo porodice evropskih naroda.
Šta se desilo sa bankama posle 5. oktobra, sa državnim bankama? Uglavnom stečajevi tih banaka nisu još uvek završeni. Apsolutno tada država nije postupala na način na koji sada postupa, niti je bilo preventivnog delovanja, niti je bilo mera upozorenja, niti je bilo onoga što nudi sadašnji zakon, a to je u procesu restrukturiranja prilagođavanja mera svakom konkretnom slučaju.
I danas danji u javnosti, čak i u stručnoj javnosti postoje kontradiktorni stavovi da li su neke banke zato da bi se otvorio prostor za delovanje i tržište stranih banaka jednostavno likvidirane, odnosno odvedene u stečaj a da za to nisu ni postojali uslovi.
Drugo što treba reći, to je da strane banke, u stvari nisu strane banke, da su to banke samo sa stranim kapitalom, da su to domaća pravna lica koja posluju po zakonima ove zemlje, a opet posle 5. oktobra imamo nešto što u nekoj meri podseća na ono što se dešavalo 90-ih. Imamo da propast banaka nastaje tamo gde ima upliva države, odnosno politike. Ni jedna banka sa privatnim kapitalom, sa stranim kapitalom, nije otišla ni u stečaj ni u likvidaciju, niti joj je oduzeta dozvola za rad. Tu sudbinu su doživele banke kažem, gde je politika imala svog interesa, gde je postavljala svoje ljude sa, čini mi se, sistemskom namerom da se očerupaju te banke i da se namerno gurnu u likvidaciju ili stečaj. Šta je krajnja mera? Ko plaća obaveze tih banaka? Plaćaju svi građani Srbije iz javnih sredstava, posebno posle donošenja Zakona po kome smo depozite svih fizičkih lica, deponovana novčana sredstva u bankama osigurali na iznos od 50.000 eura, što je mera koju mi u potpunosti podržavamo.
Šta je osnova zbog čega su doneti svi ovi zakoni koji su zaista međusobno toliko isprepletani da uopšte ne može da se govori o jednom zakonu, a da se ne pominju svi ostali? Zbog toga što je država shvatila da ne može da samo snosi posledice stečaja i likvidaciju banaka, već da treba, pre svega i pre dolaska banke u krizu, da propiše obavezu banke da donese svoj program u slučaju dolaska u krizu. To je tzv. to preventivno delovanje. Zatim, što ako se u fazama rane intervencije, ako i banka uđe u krizu, posebne jedince Narodne banke, stručne jedinice Narodne banke Srbije su dužne da propišu mere i da prate sprovođenje mera da bi došlo do ozdravljenja banke. I, treća faza, faza restrukturiranja u kome država na sličan način postupa sa ciljem da bolesni pacijent ozdravi. Čak ako se i to ne desi mislim da su odredbe koje su propisane za stečaj banaka mnogo bolje u odnosu na sve prethodne odredbe.
Ono što je takođe dobro, to je što će većinu u upravnim odborima Agencije za osiguranje depozita sada imati ljudi koji nisu, da kažemo partijski ili iz politike, već zato što su eksperti. Zatim, dobro je što se deli odgovornost između Agencije za osiguranje depozita i svih ostalih organa u kontroli poslovanja finansijskih organizacija, pre svega banaka, i što se ta sužena nadležnost Agencije za osiguranje depozita dodatno produbljuje.
Ministar Vujović je rekao da štediše nisu do sada mnogo obraćale pažnju u koju banku deponuju svoja sredstva, što je apsolutno tačno, posebno posle tih izmena i dopuna od pre neku godinu kada je država preuzela obavezu da odgovara za deponovana sredstva u iznosu od 50.000 eura. Ali, mislim da već građani sa ovim iskustvima koja imaju i sa Razvojnom bankom Vojvodine i sa Metals bankom i sa Agrobankom, i sa novom Agrobankom i sa svim ostalim bankama, koje su se ponašale kako su se ponašale, već sada mogu da procene koja je to banka koja pruža veći stepen stabilnosti, ulaganja njihovih depozita u odnosu na druge banke.
Takođe, jedna velika zabluda koju mislim da treba razbiti, često se u našoj javnosti od običnih građana i pitaju nas narodne poslenike, pitaju nas – pa zašto su likvidirane domaće banke, bez obzira što i naravno ima još uvek na našem tržištu banaka sa domaćim kapitalom, zašto nam ovi stranci ne daju povoljnije kredite nego su tako velike kamatne stope?
Moj odgovor je onaj odgovor za koji mislim da je tačan, da je naprosto naše ekonomsko i privredno stanje takvo da su rizici povećani da se to pravda visinom kamatnih stopa, da istovremeno i te pod navodnicima „patriotske banke“ sa kojima je većinski domaći kapital ili isključivi, takođe nude iste kamatne stope. To su naprosto uslovi poslovanja i mislim da i tu vrstu javne zablude koja postoji kod naših građana treba da razbijemo.
Ono što je takođe dobro kod seta ovih mera, to je budući da smo doneli Zakon o platnim uslugama, da naravno da je potrebno i sve organizacije koje se bave elektronskim plaćanjem kontrolisati i Zakon o Narodnoj banci propisuje i uslove pod kojima se izdaju dozvole za rad, oduzimaju licence, kako se vrši kontrola i tu su rešenja takođe dobra kao rešenja, što se tiče banaka. Znači, postoji jedna fleksibilnost mekoća, razumevanje za poslovanje i ne postoji ta vrsta rigidnosti. Naprosto je nemoguće da sada bilo ko, da li je to guverner NBS, ili Izvršni odbor NBS, da u kontroli nadzora naprosto nekim jednostavnim aktom pre vremena, pre svega bankama, oduzme dozvolu za rad.
Zbog toga kažem da je ta vrsta preventivnog delovanja, ta vrste fleksibilnosti, zaista nešto što je možda najveći kvalitet ovog seta zakona i ta ozbiljnost države da budući da banke raspolažu sa velikim finansijskim kapitalom, da je tu veliki investicioni kapital, da su to veliki ulozi privrednih društava, da su to veliki ulozi građana, da država naravno mora da bude zainteresovana kako se posluje i šta se radi sa sredstvima kojima upravljaju banke, a koja u velikoj meri nisu sredstva tih banaka, nego su sredstva građana ili pravnih lica.
To je takođe jedna odlična poruka koja se šalje svim sadašnjim i budućim investitorima, jer ozbiljni ljudi kada investiraju u neku zemlju, oni pre svega gledaju ovu vrstu stabilnosti o kojoj smo danas pričali i to je nešto što je sasvim prirodno. Dok država ne uspostavi ovakav sistem, naravno da tamo gde je sistem neuređen privlačimo neke druge vrste investitora koji žele da posluju, pre svega na ivici zakona ili polukriminalna i ta iskustva je naša zemlja imala u skorijoj prošlosti.
Zbog toga SPO – Demohrišćanska stranka Srbije zaista kao kod Zakona o osiguranju, vi ste skoro bili gospođo Tabaković u Narodnoj skupštini Republike Srbije, žele zaista da iskažu jedno veliko zadovoljstvo što je NBS sa Ministarstvom finansija, ovim problemima prišla na jedan zaista i stručan i životni način. Mislim da će pored toga što će korist od ovoga imati i bankarski sistem, i NBS, i Ministarstvo finansija i što će biti znatne uštede javnih sredstava, mislim da će najveću korist od ovoga imati investitori i svi naši građani. Hvala.