Reč ima narodna poslanica Nada Lazić. Izvolite.

Poštovana predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, poštovane koleginice i kolege iz Ministarstva poljoprivrede, poštovane kolege narodni poslanici, ponoviću već na početku ono što smo već i čuli, ali nije na odmete ponavljati da nam je danas evo na dnevnom redu izmena i dopuna Zakona o hemikalijama koji je donet 2009. godine, Zakona o izmenama i dopunama Zakona  biocidnim proizvodima koji je isto donet 2009. godine, i zakon o izmenama i dopunama  Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine donet 2004. godine kada je inače donet prvi set zakona iz oblasti životne sredine usklađivan i usklađen sa propisima EU.
Ono što je nekako zajedničko za ova tri zakona, odnosno razlozi za njihovo donošenje, su zapravo, za izmenu tih zakona, zapravo izmena ova dva prva zakona koja sam spomenula, zbog toga što je 2012. godine ukinuta Agencija, donet zakon o ukidanju Agencije koja je obavljala stručni posao za potrebe upravljanja hemikalijama i ovaj treći zakon koji se zapravo donosi zbog toga da bi se pomerio rok i da bi se opet prolongiralo nekakvo vreme za sprovođenje onoga što su obaveze iz ovog zakona, odnosno ono što je praksa pokazala da je neophodno.
U obrazloženju razloga za donošenje izmena Zakona o hemikalija i Zakona o biocidima se kaže da je cilj predloženih izmena zakona o hemikalijama pre svega uređenje osnova za naplatu taksi, za upravljanje hemikalijama koje sada postaju deo budžeta Republike Srbije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu. S obzirom da kao što sam već rekla Agencija za hemikalije je ukinuta odlukom Vlade u septembru 2012. godine umesto naknada iz kojih se finansirao rad ove agencije uvode se takse koje su sada prihod budžeta Srbije.
Kaže se da se visina takse utvrđuje u tekućoj godini za narednu godinu primenom metodologije koju propisuje ministar finansija i ne može se povećavati tokom godine za tu godinu.
U obrazloženju za Predlog zakona se navodi da će projekcija očekivanih prihoda po osnovu plaćanja taksi zavisiti kako od visine takse koja će biti propisana, tako i od toga za koje upravne postupke će biti podnošeni zahtevi i u kom broju. Međutim, iznos ovih taksi u ovom trenutku nije moguće precizno navesti, jer će biti utvrđen, kao što sam rekla propisom.
U obrazloženju izmena Zakona o biocidnim proizvodima, navodi se da visina takse mora biti primerena troškovima pružanja javne usluge i ne može se povećavati tokom godine.
Upada u oči da se u Predlogu izmena Zakona predviđa samo za upis hemikalija u registar plaćanja administrativne takse, a u svim drugim slučajevima plaća se taksa za koju se ne zna kolika će biti. U isto vreme, u obrazloženju se takođe navodi da se kao vid smanjenja s finansijskog opterećenja pravnih subjekata koji se bave proizvodnjom i prometom hemikalija, ukidanje plaćanja naknada za davanje stručne ocene i svojstvima i nameni određenih hemikalija. Znači, kao vid smanjenja finansijskog opterećenja, neće se naplaćivati ove procene.
Pomenuću samo član 20. Zakona o biocidima, znači onaj koji se sada menja, kojim je bilo predviđeno da se za proveru da li je tehnički dosije potpun i procena biocidnog proizvoda na osnovu tehničkog dosijea, plaća naknada, kako je sada postojala i što danas menjamo, brisanje stava 2. koji kaže da se - visina naknade određuje u zavisnosti od obima podataka za tehnički dosije, odnosno u zavisnosti od vrste aktivne supstance u biocidnom proizvodu, odnosno samog biocidnog proizvoda.
Samo ću da podsetim šta su biocidi kao supstance, prosto zbog gledalaca koji ovo prate, radi se dakle, da su biocidi supstance koji imaju negativno dejstvo na nepoželjne organizme, nazivaju se nepoljoprivredni pesticidi, imaju širok spektar primene, kao što je dezinfekcija, kao dezinfekciona sredstva, razni konzervansi, insekticidi, sredstva za zaštitu drveta itd. Koriste se u bolnicama, restoranima, mrtvačnicama, prostorijama gde se pere veš, u bazenima za kupanje, kupatilima, u preparatima za uništavanje pacova i insekata, itd.
Oni su u osnovi opasni i za njih je potrebno ispitati svojstvo da bi se znalo da li imaju štetno dejstvo na ljude i životnu sredinu, pre nego što se stave u promet. Ja pitam – gde je tu zaštita životne sredine i zaštita zdravlja građana ove zemlje?
Smatramo da je bilo veoma štetno ukidanje Agencije za hemikalije i ponoviću po ko zna koji put, ukidanje Fonda za životnu sredinu, koji je u isto to vreme ukinut. Želim upravo da se osvrnem na obrazloženje Zakona iz 2009. godine, kada je ovaj zakon donet i kada je osnovana, odnosno uspostavljena Agencija.
U ovom se obrazloženju kaže da je osnovni cilj donošenja tog zakona tada, uspostavljanje, održavanje i unapređivanje jedinstvenog sistema upravljanja hemikalijama na teritoriji Republike Srbije, osiguranje visokog nivoa zaštite zdravlja i životne sredine, kao i poboljšanje slobodnog prometa hemikalijama sa zemljama Evropske unije i drugim zemljama, osiguravajući konkurentnost privrede, što je veoma važno, složićete se, a podstičući razvoj bezbednijih alternativa.
Dakle, pravilno upravljanje hemikalijama je osnovni cilj donošenja tada zakona o hemikalijama, a jedan od instrumenata za ostvarivanje tog cilja bilo je osnivanje Agencije za hemikalije.
Kaže se tada u obrazloženju – na taj način rasteretilo bi se Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja od usko specijalizovanih i stručnih poslova, a stvorilo bi se specijalizovano telo koje bi ubuduće na stručniji i organizovaniji način sprovodilo obaveze iz ovog zakona, kao i druge obaveze koje se nameću u našem približavanju Evropskoj uniji.
Nadzor nad primenom zakona o hemikalijama ostao bi u nadležnosti Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, jer tada je životna sredina bila zajedno sa prostornim planiranjem, sada je sa poljoprivredom, ne znam sa kim će u narednom periodu biti. O tome ćemo valjda negde u nekom kasnijem periodu pričati, a delom se oslanja na tržišnu inspekciju, odnosno inspekciju jedinice lokalne samouprave.
Kaže se, da će formiranje agencije za hemikalije stvoriti uslove da ona kasnije preraste u centralizovanu agenciju koja bi se bavila bezbednosnim aspektima svih hemikalija koje se stavljaju na tržište, a koriste se u različite svrhe, pa bih samo podsetila da postoje hemikalije koje se koriste za opštu i profesionalnu upotrebu, biocidi, sredstva za zaštitu bilja, kozmetički proizvodi, deterdženti, a da se nadzor nad primenom propisa o pojedinim hemikalijama organizuje od strane različitih inspekcija. Danas smo već čuli koje su sve ovde inspekcije uključene.
Kaže se, takođe – uspostavljanjem ovakve agencije, primenilo bi se pravilo da se problemi najbolje rešavaju ako se stave pod isti krov.
Bez obzira na to što stoji u obrazloženju da ovakve agencije postoje u skoro svim novim zemljama Evropske unije, jer je to bio preporučeni, institucionalni model za nove zemlje, kao što je recimo u Sloveniji osnovan Ured za upravljanje hemikalijama. U Poljskoj postoji Biro za hemikalije, u Slovačkoj postoji Centar za supstance i preparate, u Švedskoj postoji Švedska agencija za hemikalije i drugo.
Novim propisima o integrisanom upravljanju uspostavlja se Evropska agencija za hemikalije u Helsinkiju. Takođe, u studiji švedske Agencije za hemikalije, koja je inače pripremljena za svrhu naše međusobne saradnje i obuka kadrova za rad u ovoj agenciji bila je finansirana od strane Švedske, preporučeno je formiranje ovakve agencije.
U obrazloženju je tada rečeno da su izvori finansiranja ove agencija bila bi sredstva od naknada, budžet i donacije.
Kaže, takođe da s obzirom da se za ovu vrstu delatnosti u državnoj administraciji potrebno vrlo stručno znanje, kao što su znanja iz regulatorne toksikologije i procene rizika, kao i činjenice da za ovom vrstom kadra u Evropskoj uniji postoji veoma velika potražnja zbog usvajanja novih propisa.
Nije dobro vezivati ove službenike, odnosno ovako visoko stručan kadar za državne službenike koji bi bili obučeni uz pomoć projekta međunarodne pomoći i kada bi se njihove plate podvele pod administrativno smanjenje, kako se to inače i radi sada kod nas. Onda bi to uticalo na njihov odliv.
Mi smo kada smo razmatrali na Odboru u načelnoj raspravi o ovim zakonima čuli da je došlo do određenog, ja sam to pitanje tada postavila, da je došlo do odlaska određenog broja specijalizovanog kadra koje je napustilo Ministarstvo i mi evo danas razmatramo uvođenje taksi koje neće biti više sredstva koja će se ulivati u agenciju, ili bi se davala nekim stručnim kadrovima, nego će biti deo budžeta Republike Srbije.
Mi ćemo ponovo pričati nažalost o potrebi jačanja kapaciteta za sprovođenje zakona u procesu približavanja Evropskoj uniji, a upravo na ovom primeru se vidi koliko se štete može napraviti donošenjem ovakve odluke o ukidanju Agencije, koja je imala upravo ulogu da započne uvođenje reda u oblasti upravljanja hemikalijama.
Samo kao poređenje, imamo primere gde kod nas agencije nisu ukinute pod izgovorom štednje ili prevelike administracije kao što je to inače i bilo u jednom periodu, prosto neka vrsta hajke protiv agencija.
Jedan od primera je recimo Agencija za upravljanje lukama, koja je ostala u Zakonu o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama, čiju smo dopunu upravo usvojili tu nepunih deset dana kako je od tada prošlo.
Njeno finansiranje je predviđeno iz naknada kao što je bilo finansiranje ove Agencije za hemikalije koja je ukinuta i zbog čega mi danas, uzgred budi rečeno raspravljamo o izmenama ova dva zakona.
U mom ličnom stavu radi se o jednom neshvatanju zaštite životne sredine i jednom prostom maćehinskom odnosu prema ovoj temi, a neprekidno slušamo kako je najteže i najskuplje Pglavlje 27. u procesu našeg približavanja Evropi, a to je poglavlje zaštite životne sredine.
Na osnovu nekih studija koje su urađene, to je negde procenjeno na 10,5 milijardi evra, koje će biti potrebno da ovu oblast uredimo, pa između ostalog i ovo što se odnosi na hemikalije.
Navodi se drugi bitan razlog za izmenu ovog zakona, je kaže – potreba da se razgraniče nadležnosti inspekcija za zaštitu životne sredine i drugih inspekcija koje, to su već moje kolege i pominjale.
Prema postojećem Zakonu, predviđeno je da ova ministarstva u kojima se nalaze inspekcije koje su navedene, da obrazuju zajedničko telo radi obavljanja inspekcijskog nadzora u skladu sa propisima kojima se uređuje državna uprava.
Ali je, kaže se u obrazloženju dosadašnja praksa pokazala da je rad ovog tela bio neefikasan, jer kako se kažu nisu bile precizno navedene nadležnosti svakog resora.
U članu 50. ovog prethodnog zakona kada su agencije ukinute, navodi se da se agencijama dostavljaju informacija o rezultatima i nalazima izvršenih inspekcija i ona je zapravo vršila administrativne i stručne poslove za potrebe ovog tela, pa, ako grešim molim da to obrazložite ako to nisam dobro razumela.
Dakle, postavlja se pitanje, ono što mene zapravo zanima, da li je ovo telo bilo neefikasno pre ili posle ukidanja agencije? Smatramo da će ovako kako je i sada zamišljeno i sa preciznim obavezama svakog učesnika, odnosno svake inspekcije ovo telo i dalje biti neefikasno ako se ne definiše ko koordinira i prati njegov rad i sa tim u vezi poslanički klub LSV je i podneo amandmane.
Treći zakon koji se danas razmatra je zakon o izmenama i dopunama Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine. Kao što sam već i spomenula i kao što smo već čuli donet je 2004. godine i njime se uređuju vrste, aktivnosti i postrojenja za koje se izdaje integrisana dozvola, nadležnosti za izdavanje tih dozvola, uslovi za izdavanje, sadržaj zahteva za izdržavanje, postupak izdavanja, nadzor, kazne i druga pitanja od značaja za sprečavanje i kontrolu zagađivanja, i normalno uz ovaj zakon bile su donete i prateće uredbe i pravilnici.
U obrazloženju se kaže da je razlog za predlaganje izmena i dopuna ovog zakona obezbeđivanje usklađenosti određenih zakonodavno pravnih rešenja sa primenom u praksi, a u cilju sprečavanja i kontrole zagađenja životne sredine. Praksa je pokazala da je neophodno predložiti određene izmene ovog zakona.
Naime, prema pravilnicima, postojeća postrojenja su na osnovu člana 34. Zakona o integrisanim dozvolama bili u obavezi da pribave dozvolu do 2015. godine, a predlog ovih izmena je upravo da se njima taj rok produži najkasnije do 31. decembra 2020. godine.
Uredbom su predviđeni rokovi za podnošenje zahteva, odnosno bili su predviđeni za podnošenje zahteva za postojeća postrojenja koja imaju obavezu da podnesu integrisanu dozvolu u periodu 2009. do 2014. godine u zavisnosti od delatnosti kojom se bave, pa na primer klanice i farme su bile u obavezi da podnesu zahtev do marta 2011. godine, cementare su bile u obavezi do februara 2010. godine itd.
Već smo čuli da je ukupno 196 postrojenja bilo u obavezi da podnesu zahteve za integrisane dozvole. Podneto je ukupno 166 zahteva, a do kraja 2014. godine izdato je samo 10 od kojih je pet na pokrajinskom nivou, tri na republičkom i tri na nivou lokalne samouprave. Pošto znam podatke koji se odnose na pokrajinski nivo, ukupan broj zahteva u Vojvodini podneto je 33 koji su podneti, pet za nova postrojenja i 28 za postojeća. Izdato je od toga pet dozvola i dve se očekuju za naredni nekoliko dana, a radi samo jedan zaposlen službenik.
U ministarstvu koliko ja imam informaciju rade tri osobe na izdavanju dozvole, a evropski standard je takav da tri dozvole se izdaju po jednom zaposlenom na godišnjem nivou. Znači, jedan službenik može tri dozvole obraditi u jednoj godini.
Na opštinskom nivou u Vojvodini još 35 zahteva je podneto što je ukupno oko 70 zahteva za postojeće integrisane dozvole. Međutim, ni jedan lokal u Vojvodini, odnosno ni jedna lokalna samouprava do sada nije izdala dozvolu.
I što se tiče novih postrojenja, omogućava ovim predlogom izmene zakona da započne period dobijanja integrisane dozvole, odnosno da oni rad mogu da započnu tako da posle probnog rada neajduže do 240 dana pod uslovom da su rezultati merenja zagađivanja činilaca životne sredine u skladu sa pripisanim vrednostima.
Zašto je ovaj proces ovako spor? Ja sam to pitanje postavila i na odboru – da li nadležni organi nemaju dovoljno ljudi koji rade na izdavanjima ovih dozvola, a videli smo iz ove statistike, molila bih vas ako grešim, da li je ona tačna, jer ona po meni izgleda zastrašujuće i ovakvim tempom sa ovako malo zaposlenih koji rade na izdavanju ovih dozvola nećemo dostići ni do 2020. godine dobre rezultate. Da li operateri postrojenja koja podnose zahtev za ovu dozvolu nemaju dovoljno znanja da pripreme sve elemente zahteva ili postoje smetnje i sporost od strane drugih organa u pribavljanju potrebnih elemenata, ili prosto ne žure sa ispunjavanjem uslova, računajući na pomeranje rokova.
Takođe, javna rasprava povodom ovoga nije sprovedena. U obrazloženju se kaže – nije sprovedena na osnovu odluke nadležnog odbora Vlade od 13. decembra 2013. godine, s obzirom da je nacrt zakona stavljen na sajt 2012. godine i kako kažu, bio je dostupan za one koji su se interesovali.
Naime, javnost odnosno građani imaju pravo da znaju kakve izmene se prave i kako će to uticati na životnu sredinu, odnosno na njihovo zdravlje i život,a sve opet kažem u skladu sa Arhuskom konvencijom gde građani imaju pravo na informaciju o stanju životne sredine, imaju pravo da odlučuju kada u pitanju njihov interes i njihovo zdravlje i imaju pravo da traže zakonsku zaštitu kada je njihova životna sredina ugrožena.
Navešću samo primer, jedno pitanje, da li je gospodinu Grujić Tomislavu iz Kostajnika, da li je obavešten da na svojoj njivi ima zagađeno zemljište zato što je prisutan arsen, olovo, kadmijum zbog izlivanja jalovine iz rudnika „Stolice“?
Ja sam ovo pitanje postavila kao poslanica i dobila ovaj odgovor, ali ja ne znam da li je gospodin Grujić Tomislav i obavešten šta se na njegovoj njivi nalazi, a kao rezultat ekološkog, prosto mogu da kažem ekološke katastrofe.
Ovakvo pomeranje granica i ova procedura praktično ide na ruku „lošim đacima“, kako ja to volim da kažem, i predviđamo osnovni razlog za sprovođenje ovog zakona, a to je zaštita životne sredine, odnosno svih medijuma kao što je voda, vazduh, zemljište, pravilno upravljanje otpadom, a time i zaštita zdravlja građana.
Poslanička grupa LSV je predložila amandmane na ova prva dva zakona u želji da se popravi šteta napravljena zakonom iz 2012. godine kada je ukinuta agencija, iako bi za neke od predloženih izmena dali predlog „briše se“. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, poštovani građani Srbije, imamo pred sobom izmene i dopune tri zakona iz oblasti ekologije i poslanička grupa NS nije imala dilemu oko toga da ćemo u danu za glasanje podržati ponuđene izmene i dopune, ali smo zaista pomno analizirali predloge koji su pred nama, mada moram reći da javnost Srbije ovu temu nema dovoljno u fokusu, niti javnost Srbije ovu temu dovoljno pažljivo analizira, niti je dovoljno stručno upoznata i smatramo da jedan od benefita ove plenarne rasprave treba da bude jedan minimalni pomak u svesti građana Republike Srbije, koliko je ovo važna tema i koliko je ovo veliki problem sa kojim se suočavamo.
Malo pre je pomenuto upravo poglavlje 27. Moramo da priznamo da smo od EU vrlo loše ocenjeni po pitanju toga šta smo u zaštiti životne sredine i u održivom razvoju učinili do sada.
Moram da kažem da ono što je obrazloženje za izmene i dopune ovih zakona koje u potpunosti razumemo i smatramo u stvari jednim pokušajem da se ozbiljan problem iz jedne nove vizure reši uspešnije. Praksa naravno pokaže šta jeste ili nije uspešnije. Svaki zakon kada počne da živi, on tek pokaže svoje dobre ili lođe strane i zato postoji parlament da brzo i efikasno odreaguje na svaku zakonsku promenu, moguću promenu.
Dakle, ono što jeste u ovim zakonima prepoznato od strane naše poslaničke grupe jeste ono što oni ne kazuju, a to je da je vrlo važno da imamo pre svega Ministarstvo životne sredine i održivog razvoja što imaju sve evropske zemlje.
To smo imali u ranijim pokušajima, a sada je ta oblast uvek u okviru nekog vrlo kompleksnog ministarstva, Ministarstva poljoprivrede, svakako jedno vrlo zahtevno ministarstvo koje tretira takođe veliki broj ozbiljnih problema koji tište naše društvo.
Dakle, smatram da je to nešto o čemu treba razmisliti.
Da ne bih ponavljala podatke koje su ranije kolege govorile, dakle, sada ću da obrazložim nešto sasvim drugo, kao poslanička grupa mi smo u ranijim sazivima i u donošenju ranijih zakona uvek bili eksplicitno protiv uvođenja agencija. Naravno, postoje agencije koje treba da ima država i smatramo da upravo agencije koje su pri oblasti životne sredine, one koje opravdavaju svoje postojanje – upravo se one ukidaju. Mi imamo oko 160 agencija. Nemačka ima šest državnih agencija, Finska devet, Češka osam, Slovačka 11, naše komšije u Hrvatskoj imaju 47 a planiraju da ih svedu na polovinu.
Ako smo već hteli negde ozbiljnu uštedu, postoje mnogo agencija koje ne samo da ne opravdavaju, nego pomalo i iritiraju građane jer ne znaju svrhu njihovog postojanja. Recimo, ja bih tu navela Agenciju za procenu vrednosti državnog kapitala, Agenciju za socijalno stanovanje, Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza, Agenciju o lukama, Agenciju o licenciranju stečajnih upravnika, itd. Mnogo je toga na čemu se moglo uštedeti, ali na zaštiti životne sredine više ne smemo da štedimo, jer imamo ozbiljne aksidentne situacije na terenu. Ja bih pomenula jedno drugo jalovište, recimo, Zajača jalovište, koje je velik problem Srbiji u ovom trenutku i kome se treba pristupiti što pre i što hitnije ga rešiti do kraja, jer je stanovništvo u blizini Zajače u ozbiljnoj zdravstvenoj opasnosti.
Prihvatam potpuno obrazloženje koje je ministarka iznela i smatram da treba objediniti inspekcijski nadzor i saradnju tri ministarstva, pre svega Ministarstvo zdravlja, pa onda Ministarstvo finansija i Ministarstvo poljoprivrede. To će doneti bolje rezultate, ali zaista ostajemo pri tome da jedno ministarstvo mora da se bavi samo ovim problemima.
Mi imamo još jedan prisutan problem u društvu kada je u pitanju tema zaštite životne sredine i održivog razvoja. Mi se tom temom kao društvo bavimo još prilično u sferi amaterizma, a imamo u poslednjih bar deceniju, stekli smo značajan broj visoko obrazovanih i visoko stručnih vrlo respektabilnih kadrova koje treba upotrebiti upravo u ovim situacijama. Dakle, to je ono na čemu društvo treba da insistira. Imamo kadrove koji su i poštovani i priznati svuda gde se pojave sa svojim konkurentnim znanjem kao naročitim resursom, ali ovde nisu dovoljno vidljivi. To je ono što sugerišem ne samo ovom ministarstvu, nego pre svega Vladi.
Ovo su zakoni koji su već doneti, 2004. godine, neki 2009. godine, popravljani 2010. i 2011. godine. Mi ih danas ponovo popravljamo ovim intervencijama i u Danu za glasanje, posle amandmana koje su kolege predložile, imaćemo verovatno značajnu raspravu i pokušaj da ubedimo ministarstvo da neke usvoji, za šta pretpostavljam da će biti sluha. Ali, mi ne smemo odustati kao društvo da se ovom temom celovito, ozbiljno, korenito, odgovorno pozabavimo i da mi probleme u kojima smo, a imamo ih kao društvo, veliki broj problema, ekoloških i malo-malo pa negde čujemo situaciju koja predstavlja aksident, dakle, moramo ozbiljno da rešimo pitanja koja nas muče.
Zaštita životne sredine i održivi razvoj su važni, pre svega zbog zdravlja građana Republike Srbije. Rekla bih – zbog zdravlja nacije. Zdravlje nacije je najvažniji i jedini resurs koji mora da bude ispred svih ostalih resursa i svi ostali resursi da budu u njegovoj službi.
Dakle, u ovom trenutku kada je tehnološki razvoj otišao toliko daleko da on predstavlja dvosekli mač koji sa jedne strane omogućava neke blagodeti i neke kvalitete života, a istovremeno neke druge stvari ozbiljno ugrožava, ako se tome ne pristupi na dovoljno odgovoran i pre svega dovoljno stručan način, mi moramo kao društvo da podižemo svest građana o značaju ove teme, da pokažemo kao društvo da je ova tema baš zbog zdravlja jedna od prvih i najinteresantnijih tema, ne samo zato što nam to propisuje EU koja nas na to podseća, nego zbog toga što mi znamo koliko je važno, ako je negde zagađeno zemljište, zaštititi ljude od toga, kao i koliko je važno ako je negde neki hemijski eksces, koliko je važno ljude zaštititi od toga, koliko je važno ako negde postoje teški metali da deca ne dođu u kontakt sa njima, a ne samo da vršimo analizu krvne slike i da konstatujemo šta nas je snašlo. Mi moramo da se suočimo sa brojnim posledicama o kojima čak vrlo često ne želimo da govorimo kao društvo i da odgovorno te probleme rešimo.
Pretpostavljam da je namera ministarstva bila da ovim izmenama i dopunama učinimo jedan korak više ka tome. Praksa će, rekoh, pokazati da li smo u tome uspeli, ali zaista smatram da bismo kao društvo pokazali zrelost, odgovornost i, pre svega, uštedu kada bismo neke od ovih silnih agencija, za koje čak i ne znaju građani da postoje, ukinuli, a osnovali jedno ozbiljno visoko stručno ministarstvo koje ne mora biti mnogo brojno, ali mora imati određeni broj strogo stručnih osoba zaposlenih i odgovornih za pitanje zaštite životne sredine i održivog razvoja.
Tada bismo i EU pokazali nameru da to Poglavlje 27 uskladimo sa svim onim što ono propisuju. Mi to pre ili posle moramo učiniti, jer vazduh, voda i zemljište nemaju podele. Sve što teče, ono teče u svim pravcima. To je ono sa čim moramo da se suočimo.
U danu za glasanje Nova Srbija će, rekoh, podržati ove predložene zakone, a kasnije ćemo videti predloge amandmana kolega, pa ćemo verovatno podržati i neke kvalitetne amandmane kolega iz drugih poslaničkih grupa. Hvala lepo.

Zahvaljujem.          
Reč ima narodna poslanica Milena Bićanin. Izvolite.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, gospođo ministarka sa saradnicima, moram da vam kažem da ste mi danas izgledali jako svečano kada ste ustali i kada ste hteli da nas pozdravite u ime Vlade i da nam prezentujete današnje predloge izmene zakona i meni je taj trenutak bio lep. Meni se nekako danas činilo, obzirom da je Prva sednica redovnog zasedanja, da se u simboličnom smislu lepo povezalo sa izuzetnom važnošću teme o kojoj danas govorimo. Ovo je jedan deo teme, a ukupno sve ono što govorimo i o čemu ćemo se starati je budućnost Republike Srbije, bez obzira na bilo koje njeno političko opredeljenje, jer se radi prosto o održivom razvoju i opstanku svih nas u granicama naše države.
Ja bih ovom prilikom zaista vrlo srdačno pozdravila i vaše saradnike iz ministarstva i gospođu Stanu Božović, koja je predsednik pregovaračke grupe 27. Znam da je pred vama izuzetno velik i zahtevan zadatak i ja vam u tom smislu želim puno sreće i uspeha za sve ono što ste planirali da zajedno sa vašim saradnicima uradite.
Zašto mislim da je ova tema jako važna, a mislim da sigurno neću pogrešiti? Evo, moja koleginica Zlata Đerić prethodno je rekla, to je tema koja se tiče očuvanja najznačajnijeg resursa kojim jedna zemlja raspolaže, to su ljudi, to su ljudski resursi i sve ostalo što sledi kao tema kojom se bavimo, odnosno zadaci koje treba da obavimo idu prosto u očuvanje tog najvažnijeg cilja, a u nekom drugom smislu ovo je važna tema zato što je vezana za to čuveno Poglavlje 27. Mislim da ćemo ga u budućim godinama sve češće spominjati, poglavlje za koje se kaže da je najobimnije, najzahtevnije, najskuplje i u tom smislu pred Republikom Srbijom i svim nadležnim ministarstvima i institucijama koje su u obavezi da implementiraju direktive, odluke, uredbe EU i da ih prilagode našem zakonodavstvu, pred nama su ti obimni zadaci.
Ono što bih želela ovom prilikom da naglasim, to je da je u zapisniku Evropske komisije, koji je došao posle tog prvog skrininga iz septembra 2014. godine, sa pažnjom je primećeno da je ekspertski tim koji je bio na tom sastanku bio odlično pripremljen, da su bili upoznati sa pravnim tekovinama EU, da su pokazali stručni kapacitet. U tom smislu je jako dobra preporuka koja je sa strane naših evropskih partnera došla, da taj tim ne treba menjati, treba ga samo ojačati. Treba jačati njegove ekspertske kapacitete. Naravno da su to ljudi koji su prošli razne obuke, ali prosto, samo postojanje jednog konzistentnog pregovaračkog tima može u značajnoj meri da doprinese razrešavanju mnogih dilema i rešavanju mnogih problema koji će se na tom putu nalaziti.
Ono što je takođe rečeno u tom izveštaju, to je da će naši evropski partneri u budućem periodu jako puno računa voditi o administrativnim kapacitetima i kapacitetima implementacije direktiva, odluka i uredbi, i da će u tom smislu jako pažljivo posmatrati našu odluku u smislu nadležnosti ministarstava i institucija, znači, preciznih nadležnosti ministarstava i institucija koji se bave poglavljem 27. i naravno, ono što je takođe jako važno naglasiti, to su jasni okviri za finansiranje svih tih sektorskih, da tako kažem, aktivnosti.
Inače, poglavlje 27 obuhvata deset oblasti. Ne zna se koja je veća i koja značajnija, počev od horizontalnog zakonodavstva, preko zaštite prirode, preko problema buke, vazduha, voda, upravljanja otpadom, klimatskih promena, hemikalija, civilne zaštite. Tako da, gde god krenemo, vidimo da onog trenutka kada budemo završili poglavlje 27, mi ćemo ukupno napraviti jednu ozbiljnu reformu u našoj ekonomiji, u našem društvu i na taj način svakako zavrediti da sebi omogućimo jednu uspešnu i zdravu budućnost, ako tako mogu da kažem.
Dalje bih se osvrnula na potrebu da se ozbiljno pozabavimo nekim direktivama. Ja sam izdvojila četiri zato što mi se čini da su zbog naše javnosti važne, a važne su i u duhu današnje teme. Jedna direktiva se tiče procene rizika i ona je u ovom trenutku vezana i za našu prethodnu zakonodavnu aktivnost, koja se ticala donošenja Zakona o planiranju i izgradnji, jer se ova direktiva odnosi na projekte za koje je neophodno izdavanje građevinske dozvole.
Ono što je takođe važno da kažemo, da imamo priliku da i pre nego što završimo poglavlje i sve što u tom smislu ide, da koristimo evropske fondove u ugradnji, u realizaciji tih projekata. Međutim, ono što je bitno i što će nas svakako naterati ako budemo dovoljno ozbiljni, a verujem da hoćemo, to je da bez obzira što nismo članice EU, mi možemo da pristupimo tim fondovima, ali moramo u potpunosti da primenimo direktive, što je značajno kao trening ako budemo tako želeli da se ponašamo.
Ono što je takođe vrlo važno za naše ukupno stanje svesti, kada govorimo o ekologiji, to je pitanje javnosti, odnosno dostupnosti informacija javnosti, učešće javnosti u odlučivanju. Mislim da je to nešto na čemu zaista ukupno moramo jako puno da poradimo, jer svuda tamo gde se dogodi neki ekološki incident ili kako god da ga zovemo, koji zabrine ljude i ukoliko se ne potrudimo da im damo pravovremene valjane informacije o tome šta se dogodilo. Mislim da ljuljamo njihovo poverenje uz sve ono što činimo, činimo ih nesigurnim. Ljudi osećaju strah, osećaju strah i za svoje zdravlje i za svoju stoku i svoje imanje i za svoje ukupno postojanje.
Mislim da je to pitanje realizacije Atlantske konvencije izuzetno važno i ukoliko na njemu budemo radili dovoljno kvalitetno, sigurna sam da ćemo imati daleko veće razumevanje i podršku javnosti u svim ovim procesima koji će se kasnije dešavati.
Takođe bih se osvrnula na još nešto, to je tzv. ekološki kriminal, pitanje koje je vezano za pravosuđe. Naravno da je neophodno da i tužioci i sudije dobiju posebna stručna znanja za rad na ovim problemima, jer nemoguće je, nećemo moći da izbegnemo ni tu kaznenu politiku, odnosno moraćemo precizno da definišemo i vrste kazni, odnosno nivoe prekršaja, da bismo mogli da sankcionišemo one koji čine štetu. Štetu ne moraju uvek da načine zato što su namerili, mogu i da namere, ali čak i onda kada čine iz nehata, to mora da se sankcioniše, jer moramo u svakom trenutku da vodimo računa o svim rizicima i opasnostima kojima se svi izlažemo u trenutku kada se neka incidentna situacija dogodi, koja može biti na nivou i ekološke katastrofe.
Ono što je zanimljivo kod evropskih direktiva, kada govorimo o regulisanju zakonodavstva, odnosno kaznene politike, to je da ta direktiva omogućava nacionalnim pravosudnim sistemima da potvrđuju specifičnosti u određivanju nivoa i vrsta kazni za svoj mentalitet, za ono što može biti prihvatljivo i što može biti motivaciono u tom procesu zaustavljanja i sprečavanja zaustavljanja lošeg postupanja prema prirodi, a onda i prema svima nama.
Ono što je takođe interesantno, što će nam se desiti, a već i sa odlučivanjem o ova tri predloga zakona, a to je i odgovornost za štetu koja se načini prirodi. Ta šteta koja se načini prirodi će takođe biti sankcionisanja kroz neku vrstu materijalne kazne, odnosno novčane kazne. Ali, ono što je interesantno, to je da ta novčana kazna neće ići u prilog toga da onaj koji je počinio nešto uplati u budžet i na taj način kaže – ja sam završio, prema državi sam se odužio, nego prosto, moraće da ispravi grešku, da ispravi nanetu štetu. Opet mislim da je to jedna dobra pokazna vežba da budemo daleko ozbiljniji i da ne činimo štete.
Zašto je to važno? Važno je zato što i sada dok pričamo o ovim zakonima i na ovu temu, i sada život teče i sada imamo sve ekološke probleme koje imamo i oni će se svakog dana gomilati, biće sve komplikovaniji za rešavanje, biće sve skuplji za rešavanje i ukupno će nas to učiniti društvom koje nema dovoljno poverenja da može da neke probleme reši, da ih prevaziđe. Mislim da mi to ne zaslužujemo jedni drugima da činimo.
Kada se govori o ova tri zakona koja su danas na dnevnom redu, pročitaću ih, da slučajno ne pogrešim, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o hemikalijama, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o biocidnim proizvodima i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, mi ovde možemo da se sporimo oko nekih tema. Dobar je dijalog i zaista možemo da se pitamo da li je trebalo ukinuti Agenciju za hemikalije, da li će nam se možda dogoditi da u godinama koje slede na implementaciji i realizaciji poglavlja 27 dođemo do toga da smo možda pogrešili?
Bitno je da razgovaramo. Moguće je da će se postaviti vremenom ponovo na dnevni red tema da li Ministarstvo za zaštitu životne sredine treba da bude jedno pojedinačno ministarstvo ili treba ovako. S vremena na vreme vidimo da ide malo od jedne do druge skupine nekih drugih tema.
Mislim da će se to pitanje zaista pojaviti na dnevnom redu, jer je užasno važno poglavlje. Mi ćemo ga, koliko znamo, poslednje zatvoriti. Ako je podatak da poslednje integrisane dozvole treba da budu date do 31. decembra 2020. godine, onda mene to vrlo slobodno dovodi u razmišljanje da će to biti neka finalizacija svega onoga što treba da uradimo. Ta 2020. godina nije daleko. Kao što su prošle sve ove ispred, proći će i ovih pet. Naši poslovi se samo zgušnjavaju i naše obaveze postaju sve dramatičnije u svojoj važnosti.
Prema tome, još jednom se vraćam na to pitanje, da li Ministarstvo životne sredine, i teme koja tretira i stručnjaci koji tamo rade zaslužuju da budu posebna organizaciona jedinica ili ne? Vreme će pokazati, pa se nadam da ćemo doneti dobru odluku onog trenutka kada to pitanje stavimo na dnevni red, ako mu za to dođe vreme.
Ono što je za mene najznačajnije u ovim zakonima, jeste, naravno jasno preciziranje nadležnosti onih koji treba da se bave, da li hemikalijama, da li biocidima. Znači, jasno razgraničene nadležnosti i moram da vam kažem da me je dosta ohrabrila ideja da se razgraniče nadležnosti inspekcija, po pitanju Zakona o hemikalijama i Zakona o biocidima, jer svaka informacija koju dobijate na terenu, kada se nešto dogodi, sanitarni i tržišni ili bilo koji drugi inspektor iz ovih oblasti ne može da utvrdi šta je tačan resor i delokrug njegovog rada, naravno da pravi probleme onima koji su već, da tako kažem, u problemu. Važno je što se to pitanje rešava, zato što je meni važno što je uočen problem.

Molim kolegu Momira Stojanovića da ne dobacuje predsedavajućem.
(Momir Stojanović, s mesta: Može li samo malo da odmakne mikrofon?)
Svaki poslanik ima način kako se izražava i kako govori u mikrofon. Takođe, ako je vama preglasno, ništa ne smeta da oborite vaše elektronske jedinice i na taj način smanjite jačinu zvuka koju dobijate.
Nastavite, izvolite.

Hvala. Da li je dovoljno? To je moja volja da doprinesem ovoj raspravi, moram da vam kažem, pa zato pričam tako glasno. Hvala na podršci.
Znači, pričala sam o potrebi da se podele nadležnosti inspekcije. Želim da kažem da ono što posebno treba da nam bude važno, kada govorimo o integrisanim dozvolama, jeste ta potreba da se taj posao završi do 2020. godine. Jasno je meni da svi oni koji, naravno, na osnovu novog Zakona o planiranju i gradnji, imaju obavezu da imaju integrisanu dozvolu da će učiniti…To su nova postrojenja. Oni odmah primenjuju nove tehnologije, nove metode itd.
Pitam se, šta je sa onima kojima postoje desetinama godina, koji su već u 2009. godine imali obavezu da prema tada utvrđenom planu podnesu svoje zahteve za izdavanje integrisanih dozvola, obzirom da imamo podatak da je jako mali broj dozvola do sada izdat, svega deset od 166 zahteva koji su u proceduri?
Nadam se samo da svi ostali koji nisu dobili tu dozvolu da su svo ovo vreme, od 2009. godine, potrošili da bi unapredili svoja postrojenja, da bi sprečili sve loše efekte po život i zdravlje ljudi koji rade u tim procesima, po okruženje i po ukupnu, naravno, životnu sredinu.
Bilo bi značajno, kada govorimo o integrisanim dozvolama, da zaista imamo apsolutno adekvatne kapacitete u stručnim ljudima koji će se baviti izdavanjem ovih dozvola. Zato što zaista očekujemo značajne investicije, značajno očekujemo ceo program Vlade i sva naša očekivanja idu ka tome da će se naše ukupne ekonomske prilike popraviti. Samim tim, ako imamo novi Zakon o gradnji, u koji se toliko puno uzdamo i ako sa tim u vezi očekujemo nove investitore, onda je zaista veoma logično da pokažemo svoju operativnost i da taj proces od 240 dana za izdavanje integrisane dozvole…. Pretpostavljam, možda će negde biti i kraće, ali svakako moramo da učinimo sve da ne bude duži zbog opravdanosti ekonomskih efekata onih koji žele da se bave jednim poslom.
Konačno, mislim da je i dobro što smo omogućili tim novim postrojenjima, koji ispune sve tehničke uslove, čiji parametri pokažu da ne prave nikakva zagađenja, odnosno da su u granicama normalnog i prihvatljivog… Drago mi je što imaju mogućnost da u tom trenutku, kada dobiju probnu dozvolu, mogu da počnu da rade, jer svi očekujemo radna mesta i sva ova pitanja moraju da se sagledavaju u jednom daleko širem aspektu i zbog toga sam nekako na početku svog izlaganja rekla da je ovo za mene jako važno i sa svim strana vidim jako puno poslova i puno obaveza koje se prožimaju.
Na kraju, htela bih već i da završim, bih htela da kažem da mislim da bismo morali da se potrudimo da u okviru našeg obrazovnog sistema, pre svega visokoškolskih institucija, zaista poradimo na kvalifikovanim mladim kadrovima koji se bave naučno-istraživačkim radom. Kada govorimo o Zakonu o hemikalijama i Zakonu o biocidima, nama su potrebne referentne laboratorije i potrebni su stručnjaci koji će obaviti sva precizna merenja koja će nam dati pouzdane i relevantne podatke, koji će nam dati puno sigurnosti i poverenje prema državnim institucijama i koje će pomoći da očuvamo životnu sredinu.
Ne smemo ponovo da zaboravimo, ma koliko se mi usaglašavali sa evropskim direktivama, neće ni Evropa stati do 2020. godine, ni do onog trenutka kada mi budemo ušli i dalje će se stvari menjati, vršiti analize i dalje će se uočavati da postoje brojni ekološki problemi koji će nas u hodu terati da se prilagođavamo, da inoviramo, pa u tom smislu, sve što uradimo danas, uradimo kvalitetno i potpuno ozbiljno, biće veoma dobra startna pozicija za sutrašnji dan kada će nas očekivati nešto novo.
U tom smislu, kao član SDPS, kao član neformalne zelene stranke, želim da kažem da ćemo dati doprinos svim ovim zakonodavnim aktivnostima, procedurama i da ćemo se truditi da promovišemo model očuvanja životne sredine i jednog bezbrižnog i uspešnog života kome svi, nadam se, stremimo i koji ćemo ostvariti.

Izvinjavam se što su kolege poslanici dobacivali dok ste govorili. Nisam znamo da i generali u penziji imaju tako osetljivo uvo na glasan govor.
Reč ima narodni poslanik Ivan Karić. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Uvaženi predsedavajući, gospođo ministarko sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege, kada govorimo o ova tri zakona, ovo su mogla biti tri nova zakona, trebala su da budu tri nova zakona da bismo se jače i brže usmerili ka EU i na taj način ubrzali svoj put, kada su u pitanju evropske integracije u domenu zaštite životne sredine i uopšte poglavlja 27.
Sa druge strane, mi već treću godinu zaredom imamo nastavak urušavanja sistema zaštite životne sredine, sistema upravljanja prirodnim resursima i danas sa ova tri zakona konačno derogiramo ono što je počelo da se uništava 2012. godine, a to su dva osnovna principa ili dva osnovna načela – zagađivač plaća i načelo predostrožnosti.
Ovde su svi pričali o taksi kao da se ona podrazumeva, da je namenska kategorija za korišćenje namenskih sredstava u oblasti životne sredine, a ne da je taksa prihod budžet kojem se gubi trag. Da mu se gubi trag, vidimo već tri godine, s obzirom da sav ekološki novac koji dolazi od naknada za zagađenje i ostalih sedam naknada po Zakonu o zaštiti životne sredine završava u budžetu, ne prati mu se trag i ne završava onih 40% u lokalnim samouprava gde su najveći zagađivači prisutni.
Nažalost, u poslednje tri godine ne pratimo tokove novca, i nemoguće je utvrditi tokove zelenog novca koji su namenski opredeljeni za zaštitu i unapređenje životne sredine. Zbog toga su besmislena sva objašnjenja taksi koja su prihod budžeta i koji će, onog trenutka kada uđu u budžet, kao što su i ove tri godine zaredom, izgubiti svaki trag i koristiti se nenamenski za popunjavanje budžetskih rupa, a ne za namensko trošenje sredstava za zaštitu i unapređenje životne sredine. Tako imamo novac koji se ne vraća u Obrenovac, a u Obrenovcu je najveće termoenergetsko postrojenje, u Obrenovcu je najveći broj obolele dece od astme, bronhitisa i opstruktivnog bronhitisa, kao i od alergijskih manifestacija. Imamo da se novac ne vraća u Lazarevac, da se novac ne vraća u Pančevo, u Smederevo, da se novac ne vraća u Bor, u sve one gradove gde se nalaze veliki zagađivači koji podležu plaćanju naknade za zagađenje.
Ono što je evidentno to je kriza upravljanja i nepostojanje ekološko autoriteta u Vladi Republike Srbije. Ono što je dalje evidentno, a na čemu „Zeleni Srbije“ insistiraju, to je posebno ministarstvo zaštite životne sredine i prirodne resurse. Već tri godine evidentno odsustvo tog ministarstva i totalna degradacija i devastacija sistema zaštite životne sredine. Od 2012. godine nešto je umanjena, zaista i jedini pravi pomak može da se kaže da je u poslednjoj godini otkako ste vi ministarka, jeste objedinjavanje zaštite životne sredine i upravljanje životnim resursima. Ali, osim objedinjavanja, nismo imali ni jedan kvalitativan pomak u zaštiti životne sredine.
Pored toga, a na to „Zeleni“ ukazuju već tri godine, nedostajući instrument je Fond za zaštitu životne sredine. Nedostajanje Fonda za zaštitu životne sredine ide u prilog postojanju naknada koje su namenska sredstva koja se koriste baš zbog toga da građani Srbije ne bi bili opterećeni izdvajanjem sredstava iz budžeta i time se trošio poreskih obveznika, nego upravo zbog toga postoje namenske naknade koje se sada već tri godine troše nenamenski, zbog toga što ulaze u budžet i gubi im se svaki trag.
Pored Fonda za zaštitu životne sredine neophodno je bilo vratiti Agenciju za hemikalije. Agenciju za hemikalije kao jednu od najvažnijih institucija u upravljanju hemikalijama, pre svega zbog toga što je „rič sistem“ EU jedan od najkomplikovanijih propisa koji u EU parlament ikada razmatrao, a mi smo preko njega prešli, evo preći ćemo u nekoliko sati, vrlo lako i vrlo brzo. Vratiti Agenciju za hemikalije zbog toga što je mišljenje Evropske komisije iz 12. oktobra 2011. godine u okviru analitičkog detaljnog izveštaja na 120 strani, konstatuje izuzetan značaj jačanja administrativnih kapaciteta Agencije za hemikalije.
Pismo predsednika upravnog odbora Evropske agencije za hemikalije o prijemu Agencije za hemikalije Republike Srbije u „Help net mrežu EHA“ u kom se navodi da sami zvaničnici EHA prepoznaju dobar koncept upravljanja hemikalijama, uspostavljenost u Srbiji, kao i dobru pripremljenost Agencije za hemikalije Republike Srbije kao odlične preduslove za učešće i doprinos u sprovođenju zajedničke politike EU u oblasti upravljanja hemikalijama.
Mi imamo Agenciju za hemikalije, koja je donela 45 podzakonskih propisa i preko 4000 strana koje su transponovane svi relevantni propisi EU. Mi imamo pre 2012. godine, agencije koje nisu ništa radile i nisu ukinute. Ukinuta je Agencija za hemikalije koja je imala najvidljiviji uspeh na putu pridruživanja EU i transponovanju svih relevantnih propisa. Nažalost, njih više nema u parlamentu Republike Srbije, ali oni koji su sahranili ekonomiju Republike Srbije sahranili četiri domaće banke, sahranili su i zaštitu životne sredine i jednu od najboljih javnih agencija koja je postojala na teritoriji Republike Srbije.
Javna agencija, dakako mnogo bolje može i delotvornije da vrši javna ovlašćenja nego što to može državni organ uprave. Upravo je konstituisanjem Agencije za hemikalije uspostavljena kontrola privatnog sektora, koji se jedino i isključivo rukovodi komercijalnim interesima. Ali, da se vratimo na nepostojanje sistema zaštite životne sredine, i da vam predložim još jedno kvalitetno rešenje. Tri rešenja smo vam predložili, posebno ministarstvo za zaštitu životne sredine, poseban fond za zaštitu životne sredine, slažem se, može da bude budžetski i posebnu agenciju za hemikalije.
Ono što Srbiji nedostaje je zeleni razvojni ili kapitalni investicioni fond, fond iz kojeg bi mogao da se ubrza razvoj, fond iz kojeg bi moglo da se vidi da ulaganja u životnu sredinu nisu trošak nego ulaganja u zelenu ekonomiju i ekološku ekonomiju i ulaganja u budućnost. Zeleni, razvojni, kapitalni, investicioni fond, recimo može da raspolaže sa 200 miliona tona pepela za gradnju puteva iz TE u Obrenovcu. Na taj način to prestaje da bude đubre i otpad, a postaje da bude sirovina i ulaganje. Vi na tome već tri godine niste uradili ništa.
Jalovišta velikih rudnika i površinskih kopova mogu da budu poligoni za brzo rastuće energetske zasade, na tome nije ništa urađeno zato što ne postoji zeleni razvojni, kapitalni, investicioni fond. Ravni krovovi mogu da budu solarni krovovi i da uvedemo princip energetske nezavisnosti zajednica. Vi na tome niste ništa uradili. Biomasa predstavlja jednu od najpotencijalnijih oblasti obnovljivih izvora energije, 1/3 drvne mase ostane u šumama. Znači, onaj ko upravlja šumama nije ništa uradio već 20 godina.
Neke zamerke se ne odnose samo na poslednje tri godine, većina zamerki u oblasti životne sredine, a to je i ministarka rekla, se odnosi na ne shvatanje principa zelene ekonomije, ne shvatanje da je neoliberalna ekonomija u 21. veku mrtva, da ekološka ekonomija i ekološke slobode pretpostavljaju sve ostale ekonomske slobode i da se ne možemo rukovoditi interesima velikih kompanija ili interesima velikih proizvođača, nego upravo zaštitom građana i zaštitom životne sredine.
Ekološke inovacije u Srbiji gotovo da ništa nije urađeno i samo je usvojen deo svih ovih politika, samo deo ekoloških politika i deo zelene ekonomije o kojima već tri godine. Da smo imali posebno ministarstvo i ovo namenske fondove mi bi danas imali deset hiljada novih radnih mesta i jednu milijardu investicija u ekološku ekonomiju. Nažalost, mi to danas nemamo i zbog toga se Srbija nalazi u veoma teškoj ekološkoj situaciji, svakodnevno se desi po jedan ekološki incident, manjih ili većih razmera. Ponekad se desi ekološka katastrofa, kapacitet životne sredine je na izdisaju i verovatno priroda i životna sredina Srbija to neće moći dugo da izdrži.
Kada govorimo o agenciji za hemikalije, ona je uspostavila informacioni pult za pružanje stručne pomoći privrednim subjektima i u 2011. godini je preko svog info pulta odgovorila na preko 2000 pitanja privrednih subjekata, a za dve i po godine rada, pre 2012. godine održala je 30 prezentacija, propisa i obuka za privredu i pripremila 16 uputstava za pomoć privredi u primeni propisa i uspostavila saradnju sa Privrednom komorom Srbije.
Ono što je i dalje veoma interesantno, da je sa ova tri zakona definitivno derogirano načelo – zagađivač plaća i definitivno su ukinuta naknade kao namenski prihodi i definitivno će se izgubiti svaki trag novca koji se namenski prikuplja za zaštitu životne sredine i za unapređenje životne sredine. Zbog toga smatramo da bezbedna kontrola hemikalija ne trpi improvizacije i da to samo može da uradi nezavisna agencija za hemikalije.
Kada govorimo šta se sve to desilo u međuvremenu od kako je ukinuta Agencija za hemikalije, ne možemo da ne pomenemo plato i primer o platola je klasičan primer kako Zakon o hemikalijama nije sproveden, a kako nepostojanje Agencije za hemikalije dovodi do problema. Izveštaji iz vazduha i samog materijala tretiranih o platolom vidi se da oni sadrže benzen, veoma opasnu supstancu koja izaziva rak i genetske poremećaje. Benzen je zabranjen prema Zakonu o hemikalijama, a to znači da nije smeo da se nađe na tržištu.
Slično je u propisima Nemačke, Francuske i slično bi trebalo da bude u propisima koji uređuju građevinske materijale, nažalost za to je nadležno Ministarstvo građevine i saobraćaja u kojima bi trebalo da budu propisane sve isparljive koncentracije organskih jedinjenja koji pojedini građevinski materijali ne bi smeli da imaju u sebi. Zna se zašto se to propisuje, zašto je štetno i boraviti u prostoru gde postoje ovakva isparenja, a nažalost naša zemlja nije ni započela proces preuzimanja uredbe EU o građevinskim proizvodima, niti je Ministarstvo građevine shvatilo da je ono odgovorno, jer ovakva vrsta neuređene oblasti građevinskih proizvoda je dovela do grdnih problema i stanarima samih zgrada i investitorima.
Drugi zanimljiv problem su narukvice od gume. Sećate se da je bila afera oko toga. Negde pred kraja leta se pojavila još jedna priča u vezi sa Zakonom o hemikalijama. Govorilo se da su od gumica od kojih su naša deca pravili rukavice u Velikoj Britaniji pronađeni ftalati. Nažalost, to je zabranjena hemikalija. Međutim, radi se o nestručnoj debati u medijima i ona je potekla od lošeg prevoda gde se u originalnom članku može videti da ftalati nisu pronađeni u gumicama, niti je bilo moguće da budu pronađeni u gumicama, jer se oni dodaju u PVC plastiku, a ne u silikone ili gumice ili lateks.
Najviše obeshrabruje izjava i to govori o apsurdnosti vašeg predloga u medijskom predstavljanju problema, jer je sanitarna inspekcija izjavila da je proverila sve gumice. Gumice nije trebalo ni proveravati. Trebalo je proveriti sadržaj ftalate u plastičnim delovima narukvice. Ovo navodi na zaključak da niko ni iz jedne inspekcije nije ništa ni proveravao i da je odgovor laponski donet samo da bi se umirila javnost. Znači da se ovde radi o nestručnosti koja je već tri godine na videlu.
Mi nažalost još uvek imamo Pravilnik kada govorimo o igračkama, još uvek imamo Pravilnik koji govori o bezbednosti igračaka, a on iz 1983. godine i vi govorite o transponovanju propisa EU. Mi imamo kontrolu biocidnih proizvoda u artiklima i usaglašavamo ga sa Direktivom iz 1998. godine, a ne usaglašavamo ga sa Direktivom 528 iz 2012. godine.
Znači da je trebalo da radimo sasvim novi zakon i nemojte da se usaglašavamo sa predlozima EU od pre deceniju i po. Hajde da se usaglašavamo sa onim što će doći na dnevni red sutra. Imaćemo problema pri izvozu cipela, imaćemo problema pri izvozu nekih drugih proizvoda, nameštaja, zbog toga što ne postoje uputstva i pravilnici čime bi mogli da tretiramo i kojim to biocidnim proizvodima da tretiramo ovo o čemu govorimo.
Kada govorimo o biocidnim proizvodima imamo jednu priču o učešću konsultanata, pa vi kažete da su predstavnicima, koji su učestvovali u konsultaciji oko izrade ovog zakona, da su stručnjaci članice EU na seminarima koji su organizovani uz pomoć Biroa za tehničku pomoć i razmenu informacija EU Tajeks, skraćeno na seminarima organizovani u okviru drugih projekata, davali podršku za ovakva zakonska rešenja. Naime, nijedan Tajeks seminar nije bio posle 2012. godine. Prema tome, ovo je prepisano iz zakona iz 2008. i 2009. godine iz obrazloženja koje ste tada dali, tj. ko je neko tada dao kada je bio ministar zaštite životne sredine.
Kada govorimo o Zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja opet je diskutabilno ovo usvajanje zakona, jer se ni ono ne usklađuje sa onom Direktivom o industrijskim emisijama, već se radi samo o transpoziciji direktive o kojoj vi ovde govorite, APPS direktive.
Mi imamo Direktivu o industrijskim emisijama iz decembra 2010. godine i umesto da novi Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja usklađujemo sa obe ove direktive, mi se vraćamo na direktivu iz 2008. godine i time otvaramo prostor da industrija koja ne mora biti dovoljno informisana ulaže novac u bat tehnike shodno direktivi iz 2008. godine, a koja će verovatno biti ili jedan deo njih će biti neodgovarajući kada budemo usvojili Direktivu o industrijskim emisijama, uključujući sve zahteve za smanjenje emisija i dupliranju napora da se izdaju dozvole po staroj APPS direktivi. Govorim staroj u slučaju usvajanja Direktive o industrijskom zagađenju.
Mi ovde dovodimo u pitanje trenutnu praksu probnog rada. Ne samo da je u suprotnosti sa Direktivom o industrijskim emisijama, nego je još i kršen princip pravne sigurnosti i posledica toga može biti da se velika industrija ili buduća ulaganja i ljudi koji bi mogli da donesu nove investicije u Srbiju obeshrabre i na taj način da se prekine svaka nova investicija u Srbiji. Bat tehnologija je po definiciji najbolje dostupna tehnologija i obuhvata idejni projekat, izgradnju, upotrebu i zatvaranje postrojenja.
Zaključci najbolje dostupnih tehnologija trebalo bi da budu inkorporirani i u sve ostale procedure, vodna dozvola, građevinska dozvola, dozvola za upravljanje otpadom i trebalo bi da promenimo praksu da se integrisana dozvola daje na kraju linije, da tako kažem, celog ovog procesa zbog toga što je onda nemoguće ostale dozvole koje prethode integrisanoj dozvoli da obuhvate sve bat zahteve.
Na kraju, zato je trebalo ponuditi kompletno novi zakon, zakon koji transponuje obe direktive, APPS iz 2008. godine i Direktivu o industrijskim emisijama iz 2010. godine. Do sada je izdato 10 dozvola, a i to smo čuli već nekoliko puta. Nije dovoljno da rok pomerimo za 2020. godinu. Ako po ovoj dinamici budemo radili, mi ćemo rok morati da pomerimo za 2120. godinu i verovatno ako ovako budemo upravljali životnom sredinom, nećemo ni ranije ući u EU, ako je do tada bude i verovatno će kada Poglavlje 27 dođe na dnevni red da se pregovara shvatićemo da je mnogo teže nego sva ostala poglavlja, da ćemo imati mnogo više problema i tek onda ćemo shvatiti da je Berlinski zid pao 1990. godine. Zahvaljujem se.