Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko, ja ću svakako podržati ove predloge zakona, s obzirom da su oni iz oblasti poljoprivrede i četiri od ovih predloga, odnosno tri od ovih predloga su bili predmet i Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, gde su izveštaji jednoglasno prihvaćeni.
Što se tiče Predloga o potvrđivanju sporazuma i ugovora, ja moram reći da su oni uglavnom iz 2011. godine, i jedan iz 2012. godine. Koliko znam, Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade RS i Kabineta ministara Ukrajine, sklopljen 06.06.2013. godine. Zato ne vidim razlog da ovi zakoni o potvrđivanju sporazuma i ugovora ne budu prihvaćeni i od strane opozicionih poslanika, s obzirom da su ugovori koje danas potvrđujemo, sporazumi i protokoli potpisani od strane ovlašćenih lica za vreme vladavine nekih drugih stranaka, a gotovo su svi, sem jednoga od pre maja 2012. godine.
Zakoni su veoma bitni zato što su dva zakona iz oblasti veterine, potvrđivanje sporazuma iz oblasti veterine. Jedan je u okviru zaštite bilja i karantina, a dva zakona se odnose na karpatsko područje, pa ću od prilike i početi o održivom razvoju Karpata, odnosno o održivom turizmu i o održivom upravljanju šumama.
Karpatsko područje obuhvata sedam zemalja. Veoma je bitan i jedan i drugi zakon, s obzirom da, za zaštitu životne sredine, odnosno uopšte za kvalitet vazduha utiču šume i karpatsko područje koje obuhvata sedam država, na području koje obuhvata sedam država, dakle, koje je na području u kojem učestvuje sedam država, Mađarska, Poljska, Ukrajina, Slovačka, Češka, Rumunija i Srbija. Dakle, to su zemlje potpisnice ovih sporazuma i one imaju odgovarajući interes da se ovaj sporazum sprovede, pre svega, u oblasti razvoja poljoprivrede, a posebno onih malih poljoprivrednih gazdinstava koja su iskazana i koja svoju poljoprivrednu proizvodnju i zasnivaju u oblasti Karpata.
Mislim da kroz razvoj turizma i kroz oživljavanje šuma, zbog šumskih plodova i svega drugog što šume nose, da to može da bude ekonomski, socijalno veoma produktivno, da donese određeni prihod stanovništvu koje živi u tim područjima, a da pri tome to ne bude na uštrb zaštite životne sredine.
Poljoprivreda i jeste velika šansa, sem poljoprivredne biljne proizvodnje, sem naravno turizma, lovnog turizma i svega drugog. Mislim da tu ima mesta i za preradu određenih poljoprivrednih proizvoda, šumskog bilja, lekovitog bilja i tako dalje.
Mislim da se to uklapa u strategiju UN da je 2014. godina posebno bila, EU se okreće prema malim poljoprivrednim gazdinstvima i smatra da su oni nova šansa za upošljavanje, ne samo u poljoprivrednoj proizvodnji, već i u prerađivačkoj delatnosti koja mora biti što bliže mestu proizvodnje.
Ja mislim da poljoprivredna proizvodnja i u Srbiji treba da bude u ovom trenutku okrenuta prema tim malim poljoprivrednim gazdinstvima, a u Srbiji ih ima preko 600 hiljada, od 750 hiljada u poslednjih 14 godina. U poslednjih 12 godina, do 2012. godine izgubili smo 150 hiljada poljoprivrednih gazdinstava, uglavnom malih i ja mislim da ona kroz specijalizaciju proizvodnje mogu da budu izuzetno održiva.
Što se tiče ovog dela u veterini, njega ću da vežem upravo sa tim malim poljoprivrednim gazdinstvima sa prethodna dva predloga zakona koja obuhvataju karpatsko područje i da kažem da mi moramo da uskladimo našu zakonsku proceduru, da se ja slažem sa ocenama po pitanju ovih sporazuma i ugovora sa poslanicima opozicije, ali mislim da su napravili neke greške koje ova vlada i ovo ministarstvo mora da otkloni.
Tu pre svega mislim na šansu da se razvijaju mala poljoprivredna gazdinstva i neko ko to govori, a pre nekoliko godina 2011. godine, Zakonom o dobrobiti životinja zabrani uzgoj krznašica činčila, nerčeva i nutrija radi proizvodnje krzna. Neko ko zabrani tu vrstu proizvodnje time je ugrozio, odnosno ona će biti zabranjena od 2018. godine i 2019. godine, time je uskratio mogućnost da se zainteresuje još nekoliko stotina gazdinstava koja na veoma malom prostoru, baveći se farmerskom proizvodnjom krznašica činčila, nerčeva i nutrija ostvaruje znatan prihod, a time doprinose da i država ostvari značajne devizne suficite, ali se neko našao zashodno da zabrani uzgoj krznašica, pri tome nije ograničio uvoz bundi.
Dakle, bunde od krzna mogu da se uvezu, ali od 2018, 2019. godine nećemo moći da proizvodimo činčile, nerčeve radi krzna. Time nismo zaštitili ove životinjske vrste, nismo ništa učinili, samo smo ograničili mogućnost da najmanja poljoprivredna gazdinstva na veoma malom posedu ostvare značajan prihod i tako izdržavaju sebe, svoju porodicu, a naravno kroz poreze i doprinose stvaraju preduslove da se ova država izdržava od svojih prihoda.
Ukoliko želimo da oživljavamo i karpatsko područje, ukoliko želimo da oživljavamo mala poljoprivredna gazdinstva, u takvim situacijama mi moramo da izbegavamo da donosimo zakone koji su štetni i za koje nam nije EU propisala da moramo da ih donesemo jer više zemalja, gotovo više od polovine zemalja se bavi uzgojom krznašica radi dobijana krzna, ali eto mi smo se našli pametni da to zabranimo na takav način, uvozimo nekoliko stotina farmera.
Takođe, pošto su šume u pitanju moram da skrenem pažnju ministarstvu da se tartufi više ne dobijaju samo u ubiranju šumskih plodova, nego da se i oni proizvode osporavanjem korena lešnika prilikom sadnje.
Dakle, oni se proizvode tako da treba ispraviti nasleđene pravilnike kojima se zabranjuje, odnosno kojima se limitira izvoz tartufa na određenu količinu. Time se želelo zaštititi šumsko blago, međutim, u međuvremenu već nekoliko godina ima ljudi koji se bave proizvodnjom tartufa kroz podizanje zasada lešnika i to sasvim uspešno rade, tako da umesto da se legalno izvozi ova vrsta pečurke, mi moramo da gledamo kako proizvođači tartufa to švercuju i uglavnom švercom izvoze napolje zato što se neko setio da pre ove Vlade ograniči taj izvoz i da ga limitira na manje količine nego što je to bilo za vreme Obrenovića.
Dakle, imamo niz nekih pravilnika, ugovora i sporazuma koji nisu produktivni, za razliku od ovih koji kroz zaštitu šuma i održivi turizam na Karpatima mogu stanovništvu koje je u prilično devastiranim, ruralnim područjima da donesu šansu da kroz poljoprivrednu proizvodnju, da kroz turizam dopune svoje prihode i ukoliko se bude vršila prerada tih poljoprivrednih proizvoda šumskog bilja i lekovitog bilja, u takvim okolnostima oni stiču sa svojim porodicama šansu da ostanu i da više se seosko stanovništvo ne odlazi u industrijski mrtve gradove, da se teritorije ne prazne, jer ukoliko se naše teritorije isprazne tu teritoriju pre ili kasnije zauzeće neki narod.
Znam da u Beogradu nema više mesta u vrtićima, da veliki gradovi ne gube stanovništvo, ali zato male sredine na stotine sela, a sada i manje varošice nestaju pred našim očima i ukoliko se ovako nastavi, budućnost poljoprivrede i sela će biti propast. Zato treba raskinuti sa nekim pogubnim predlozima, sa zakonima, sa raznim uredbama. Sve to treba preispitati, da one budu u korist države, odnosno u korist stanovništva koje u otežanim uslovima pokušava da napravi poljoprivredni proizvod dosta kvalitetan, dosta zdrav. Mislim da je naša šansa da kroz prerađivačku industriju nađemo posao i za sina i za oca, da možemo da nađemo posao za oca na njivi, sin da radi i preradi ili da se bavi prerađivačkom delatnošću, da to bude što bliže mestu poljoprivredne proizvodnje i na takav način uštedimo i na putovanju radne snage, na takav način rasteretimo i ovako prevelike gradove koji dolaskom novog stanovništva moraju da infrastrukturu proširuju, da prave sebi troškove.
Ja volim da Beograd bude lep, uređen grad. Volim da to budu i Kragujevac i Niš, ali to ne treba da bude na uštrb seoskog stanovništva, da se selo ne raseljava, da nemamo stanovništvo koje tumara po predgrađima besposleno, nego da se ono koje živi na selu zadrži, a da ono koje ima neke svoje posede, ima neku perspektivu po mogućstvu vrati iz gradova na očeva i dedovska imanja i da na takav način budu zadovoljni i stanovnici u gradu i u selu, da se podigne kvalitet života na selu, da bude približan onom u gradu. Mislim da bi u takvoj situaciji bila i država na dobitku. Dakle, ne bi bilo nenaseljenih područja, a s druge strane bi se rasteretili gradovi koji su pretrpani i koji nemaju industrijsku podlogu, odnosno nemaju podlogu za očuvanje standarda stanovništva u gradovima.
Ja volim da u gradu budu lepi i čisti, volim da ima odgovarajući broj stanovnika, ali takođe moramo voditi računa da budućim zakonima, kao što je ovih nekoliko, zadržimo stanovništvo u ruralnim područjima, pre svega u onim sredinama gde su mala poljoprivredna gazdinstva, gde se može proizvoditi organska hrana, što je prethodni jedan kolega rekao, ali se ne slažem sa tim da imamo dve pameti. Kada smo opozicija onda imamo otprilike mišljenje šta bi radili kada bi bili vlast i uglavnom je to ispravno i zato podržavam stavove opozicije po ovim zakonima, ali dok su bili vlast nisu baš toliko vodili računa.
Sećam se da su ovde pomenuti genetski modifikovani organizmi koji ne treba da budu u područjima Karpata, ja se sa tim slažem, ali poslanik koji je to govorio je u izbornoj kampanji 2012. godine, zajedno sa nosiocem izborne liste govorio o novim genetskim modalitetima u proizvodnji hrane. Dakle, to odudara od onoga što su činili dok su bili vlast, jer su planirali nove genetske modalitete, planirali su biljne i genetski modifikovane organizme, ali onog trenutka kada su prešli u opoziciju sasvim su promenili svoje stavove. Ja podržavam tu promenu stava, ali da se zna da je pretila velika opasnost da se ti genetski modifikovani organizmi, da su pobedili 2012. godine, nastave.
Neprihvatljivo je takođe, moramo voditi računa o tome, ovih dana su stočari posebno aktivni da po pitanju uvoza svinjskog mesa, da moramo voditi računa na koji način se hrane svinje u EU, da li se hrane od genetski modifikovanih organizama, od takve vrste stočne hrane koja je za 30% jeftinija prilikom proizvodnje nego ona koju mi proizvodimo. Dakle, naš stočni fond se hrani sasvim ispravnim nemodifikovanim organizmima, sasvim ispravnom stočnom hranom, ali se bojim da ona stoka koju trenutno uvozimo i meso koje uvozimo, pre svega iz razvijenih zemalja i zemalja EU, da je ta stoka gajena genetski modifikovanim organizmima i preko ishrane takvo meso je ipak dobijeno ishranom stoke od genetski modifikovane hrane.
Treba voditi računa, ne znam na koji način to sve treba ispitati. To je pitanje za Upravu za veterinu, na koji način izvršiti kontrolu, ali naši stočari s pravom protestuju i traže određenu vrstu zaštite, s obzirom da proizvodnja, recimo, soje, koja nije genetski modifikovana, je 30% skuplja nego ukoliko se proizvodi genetski modifikovana, kao što se u nekim zemljama proizvodi.
Ukoliko se uvozi meso iz tih zemalja, a čini mi se 2007. ili 2008. godine, za vreme vladavine bivšeg režima, čak je genetski modifikovana soja, odnosno sačma od genetski modifikovane soje uvožena u našu zemlju, a našim zemljoradnicima je zabranjena takva vrsta proizvodnje. Ja se slažem da ona bude zabranjena, ali da prilikom uvoza vodimo računa da na takav način ne kažnjavamo naše stočare u korist stočara stranih zemalja, jer mislim da je preterano da mi izvozimo tri, tri i po miliona tona kukuruza, više stotina hiljada tona soje, više stotina hiljada tona stočnog brašna, jer su to otprilike imputi da možemo da proizvedemo, znači, to su sirovine na osnovu kojih možemo da proizvedemo oko milion tona mesa žive vage, što bi bilo oko milijardu kilograma. Ta vrednost bi bila blizu dve milijarde.
Mislim da ono što proizvedemo po pitanju kukuruza, soje, stočnog brašna itd. treba da upotrebimo za svoje stočarstvo, da stočari zarade neki dinar, a da klaničnu industriju, koja radi sa 30% kapaciteta, u potpunosti uposlimo i kroz razvoj malih poljoprivrednih gazdinstava, jer nije tačno da je EU sačinjena samo od velikih poljoprivrednih gazdinstava. Preko 70% poseda je manje od 10 hektara, a u Grčkoj, Italiji, Španiji su preko 70% poseda manji od pet hektara. Ista je gotovo struktura kao u Srbiji.
Mislim da mi moramo, za razliku od nekih bivših vlada i ministara, da se okrenemo i da omogućimo specijalizaciju malim poljoprivrednim gazdinstvima i da oni na određeni način ne budu tehnološki višak, dakle, da se ne smatraju neproduktivnim, da na svom posedu mogu i te kako da naprave dobar, kvalitetan proizvod, jer nije tajna da jedan hektar plastenika može da proizvede povrća i do 100.000 evra na jednom hektaru. Ukoliko poljoprivredno gazdinstvo ima pet članova, može da uposli još pored svojih pet članova porodice, još pet drugih. Može 10 ljudi da radi na jednom hektaru.
Ukoliko to sve upakujemo, preradimo, na takav način možemo ne samo da razvijemo poljoprivrednu proizvodnju, već i da uposlimo radnu snagu, tako da ono što seljaci proizvedu, radnici prerade i da svako svoj dohodak koji je zarađen poštenim radom, znojem i trudom, da braća po muci, braća po znoju odnesu svojim porodicama.
Vreme je da raskinemo sa gubitničkim politikama, ma koliko nas to koštalo. Ovi sporazumi su korak u dobrom pravcu.
Ovo što se tiče veterine je veoma značajno, s obzirom da određeni broj bolesti sa životinja prelazi na ljude. Ne treba da govorim o svinjskom gripu, ptičjem gripu itd.
Izuzetno visoke standarde treba držati u veterini, jer ona direktno utiče na bezbednost hrane. Mi moramo to držati na visokom nivou, s obzirom da smo poljoprivredna zemlja i da svoj ekonomski razvoj možemo bazirati na poljoprivredi, prehrambenoj industriji, pre svega na stočarstvu, preradi i da prateće delatnosti samo servisiraju, jer mislim da su poljoprivreda i prerađivačka industrija dve grane koje ovu državu mogu bolje da izdržavaju nego zlatne poluge i dijamanti.
Što se tiče Zakona o zaštiti bilja, to je veoma bitno zbog štetnih organizama i karantina koji mora biti vezan za to. Verujem da naša fitosanitarna kontrola i dalje radi posao na dosta visokom nivou. Mislim da ovaj sporazum sa Ukrajinom može da doprinese da se to radi još bolje.
Mislim da u Upravi za veterinu ubuduće možemo da napravimo znatno bolji rezultat i da pokušamo da dizanjem nekih standarda uvozimo što manje mesa treće kategorije, smrznutog mesa, a da što više proizvodimo domaće stoke, da se naša klanična industrija snabdeva stokom, svinjama, govedima, da se snabdeva iz naših poljoprivrednih gazdinstava, da se razvija mlečna industrija, jer i njoj preti opasnost.
Podržavam svaki napor Vlade u intenciji da se naša poljoprivredna proizvodnja u skladu sa SSP-om, da se na osnovu čl. 32. i 41. maksimalno zaštiti domaća poljoprivredna proizvodnja, jer nam to taj sporazum omogućava, pre svega u mlekarstvu, proizvodnji sira, a naravno i da se na određeni način uvođenjem vancarinskih mera i prelevmana zaštiti stočarska proizvodnja u Srbiji, da se uvedu sezonski i stalni prelevmani i na takav način da makar ista šansa našim poljoprivrednim proizvođačima i da nam ubuduće budućnost sela ne bude propast. Hvala.
