Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, ja ću pokušati ovih sedam i nešto minuta da kažem nešto što, čini mi se, niko danas nije rekao.
Što se tiče izmena i dopuna Carinskog zakona, mi ćemo, naravno, svakako to podržati, jer nekako prvi utisak koji steknete o nekoj državi je taj momenat kada dođete na granicu određene zemlje. Kada vidite carinske službenike, njihovo ponašanje, da li su korumpirani, kako funkcioniše carina, jasno vam je sa kim imate posla.
Naravno da je dobro što se pojednostavljuju carinske procedure, što će se zaštiti ekonomski, fiskalni, finansijski interesi Republike Srbije, ali ono što smo mi i nekoliko puta vašim prethodnicima ukazivali i što pokazuju analize za koje verujem da i vaše Ministarstvo ih apsolutno ima i stoji na raspolaganju, i što pokazuju i nezavisne analize, to je da su te interne kontrole koje decenijama postoje i koje su sigurno u velikoj meri umrežene sa postojećim carinskim strukturama nedovoljno efikasne, jer se zapaža da su veći gubici u budžetu Republike Srbije, zato što se često primenjuju manje carinske stope, niža carinska osnovica i da prolazi dosta robe bez carine.
U vreme tog carinskog rasta slavni Lazar Paču, kraljevski ministar finansija, je upravo zaveo jednu od prvih mera – zavođenje reda na carinama i to je dalo efekat posle samo godinu dana da je naš budžet bio skoro dupliran, a imali smo carinski rat.
Drugo, potreba uvođenja tih eksternih kontrola, pa čak i eksternih kontrola i te kontrole ne bi trebale recimo ni da znaju da li će sutra ići na jedan ili drugi granični prelaz, itd. To se radi u mnogim zemljama i verujem da na sličan način razmišljate.
Vidim da će naravno sve poslaničke grupe glasati za Zakon o ograničavanju raspolaganja imovinom u cilju sprečavanja terorizma i bez obzira na razne definicije koje pružaju i međunarodne organizacije i svi oni koji se bave međunarodnim terorizmom i terorizmom kao opštim pojmom, čini mi se da je trebalo danas reći da je cilj terorizma postizanje pre svega političkih ciljeva, zastrašivanje stanovništva onih građana koji nisu u direktnim sukobima, nisu suprotstavljene strane, vode svoj život.
Zastrašivanje vlada, zastrašivanje međunarodnih organizacija radi postizanja određenih političkih ciljeva i tu je dobro što je Republika Srbija posle dobijanja tih negativnih ocena i nije mi jasno zbog čega ovaj zakon i neke prethodne vlade nisu stavile u skupštinsku proceduru, jer je ne samo postojanje ovog zakona i njegova primena, već taj sistem kolektivne bezbednosti jako je bitan za podizanje međunarodnog ugleda naše zemlje, jer mi moramo biti kolektivni i solidarni u savremenim izazovima bezbednosti koje nisu omeđene samo na teritoriji neke granice, neke države, a radi se između ostalog i o modernim slučajevima piraterije kao na obalama Istočne Afrike o borbi protiv pandemije, ne samo protiv terorizma.
Dobro je što ćemo mi imati eto, priča se godinama i decenijama da kod nas postoje terorističke organizacije, teroristi kao pojedinci. Sigurno je da bezbedonosne strukture raspolažu tim spiskovima, ali dobro je što će to sada biti da kažemo, ozvaničeno i što ćemo jasno definisati terorističke organizacije i lica, ili one za koje se sumnja da postoji opasnost od bavljenja terorizmom.
Drugo, ja sam kao potpredsednik SPO vrlo ponosan na svoju političku organizaciju zbog toga što nikada nismo bili okrenuti isključivo sebi i pokazivali smo veliku vrstu solidarnosti i odgovornosti radi zaštite najveće hrišćanske vrednosti koja se zove život.
Nikada nismo, bez obzira što smo pre 16 godina moja politička stranka je bila žrtva terorizma, unutrašnjeg terorizma o kome danas niko nije pričao, što je za posledicu imalo nekoliko pokušaja atentata na predsednika naše stranke Vuka Draškovića i smrt mnogih istaknutih funkcionera SPO. Posle tih događaja i nažalost ubistva i Ivana Stambolića i premijera Zorana Đinđića i novinara Slavka Ćuruvije i Dušana Simeunovića i novinarke Dade Vujasinović i mnogih drugih, nikada nismo pričali isključivo o tome šta je doživeo Srpski pokret obnove. Ali zato je zaista potrebno da sve političke stranke, evo ovih dana se obeležavala godišnjica ubistva Zorana Đinđića, i Demokratska stranka i Liberalnodemokratska stranka i Socijaldemokratska partija, čiji je na neki način predsednik bio Zoran Đinđić, uvek kada pomenu taj teroristički akt, pomenu i ostale, zarad solidarnosti.
Mi smo im stalno postavljali jedno političko pitanje – a zašto pričate samo o ubistvu Zorana Đinđića kada je toliko političara i ljudi koji su se borili za evropsku Srbiju u tim mračnim godinama izgubili svoje živote?
Mislim da nam je ta vrsta skretanja pažnje na unutrašnji terorizam, na solidarnost i na slanje jasne političke poruke da ne sme niko da postiže političke ciljeve na taj način što će vršiti atentate na lidera tada ujedinjene opozicije, što će ubiti čoveka za koga se smatra da će biti predsednički protivkandidat tadašnjem predsedniku Miloševiću, što će ubiti novinara za koga se vodila hajka da je NATO sluga, pa onda dalje opravdavati tu vrstu zločina. Mislim da je to u političkom, ljudskom, hrišćanskom i svakom drugom smislu nedopustivo.
Mislim da je dobro što mi pričamo i o solidarnosti sa međunarodnom zajednicom i što iskazujemo brigu za međunarodni terorizam, što iskazujemo brigu za nevine žrtve civile širom sveta, ali makar u istoj ravni treba ukazati na žrtve domaćeg terorizma u koje su bile uključene bitne državne strukture, koje su trebale da vode računa o bezbednosti svih građana, svih političara, a upravo su oni uradili sve da njihova bezbednost bude takva da na kraju mnogi od njih izgube živote.
Srbija nije to doživela pre nekoliko stotina godina ili nekoliko vekova, već pre nažalost samo 16 godina i mislim da je kada se priča o ovoj temi bitno napomenuti ta bolna iskustva iz naše skorije prošlosti, da se više nikada ne ponove. Hvala.