Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić.
Izvolite gospođo Čomić.

  Zahvaljujem.
Zakon o inspekciji bi trebalo da bude zakon oko koga se svi slažemo, bez obzira na to da li pripadamo podršci vladajuće koalicije, ili smo opozicija, jer to predstavlja uređivanje jednog sektora za koje nemamo spor, da nam je od interesa, da radi glatko, da dokazuje da gradimo vladavinu prava i da povećava sigurnost građana. Kroz taj spektar ću i ja podeliti sa vama i nadam se zaslužiti vašu pažnju u ovih 10-15 minuta, sa komentarom kako je zakon predstavljen.
Ono što smo čuli o zakonu je da će on za godinu dana od dana stupanja na snagu, tu samo kratka digresija, on je po hitnom postupku, stupiće zakon za osam dana a doći će u primenu… Nije po hitnom postupku? Predamnom je Predlog zakona po hitnom postupku zajedno sa obrazloženjem.
Dakle, tu nam treba neka inspekcija, da pokaže kada se Vlada odlučuje da je hitan postupak, a kada odlučuje da nije hitan postupak, pošto je neodlučna Vlada o tome. Za tih godinu dana u stvari, ja bih volela da ministarka i mi poslanici kroz odbore, kroz razne mehanizme u samoj Skupštini, pratimo pripremu za primenu zakona, jer će to biti najveći problem.
Same odredbe, osim par odredbi koje ću pomenuti, možda i nisu problem, a da dokažem da bi mi bilo stalo da oko ovog zakona imamo jasan dijalog o realnosti, zato ću da komentarišem šta smo čuli.
Znači, čuli smo da će ovaj zakon da pomogne da se smanji siva ekonomija, da će omogućavati pristup i onima koji nisu registrovani u sistemu, da će time povećati pravnu sigurnost, da će uticati na jednakost između subjekata koji su podvrgnuti nadzoru, da će sam izbor inspekcija biti bolje uređen i da će time biti i u skladu sa manje-više način na koji ovaj sektor inspekcije funkcioniše u EU ili u zemljama modernih pravnih država.
Podeliću sa vama tri primera koji su paradigma za to kakva je inspekcija sada. Prvi slučaj je slučaj građanina Aleksandra I. Beograd - Kruševac. Građanin je bio na intervjuu za posao i pitao ga je da li je oženjen. Pošto on zna da ne treba da bude pitan, jer je to lično svojstvo na osnovu kog ne može da bude diskriminisan, on se naravno usprotivio odmah na intervjuu braneći svoja prava za koja zna koja su. I, onda mu je objašnjeno da je mnogo bolje za poslove kada je neko oženjen, jer, na primer, onda se bolje, bolji su borci i tako raznih folklora je bilo. Uglavnom je taj uslov da on neće da saopšti svoj podatak bio eliminatorno za njega kao kandidata. I to je jedna ilustracija o nedopustivom stanju kod nas, kao što ne možete ženu da diskriminišete pitanjima o udaji i deci, tako ne možete ni muškarca. On se obratio inspektoru rada i dobio je odgovor – mi radimo samo sa onima koji su zaposleni. Na šta je građanin Aleksandar I. kazao – ali da pogledamo član 18. I, onda inspektor kaže – jao, da, stvarno. Onda bi možda mogao da radim, ali da mi doneseš napismeno.
Koliko vam reformi treba da bi inspektor rada pročitao zakon koji treba da primenjuje i da bi znao da u njemu postoji član 18? To je naša realnost, kada kažem naša, to govorim kao sliku onoga da nema tu razlike između vladajuće koalicije i opozicije i da je to problem o kome tako mora da se govori.
Drugi primer, da znamo kakva je realnost, kakve god slatke reči stavili okolo, imam puno razumevanja za sve slatke reči. U tekstu koji se u Novom Sadu daje kao plan zaštite životne sredine do 2020. ima opis stanja inspekcije sada. Od 40 prijava, 33 su zastarele. Radi se o zaštiti životne sredine. Ko je pred nama svima građanima za to odgovoran? Mi vidimo inspektora, a on ne nosi odgovornost, pošto ni ovaj zakon ne popravlja situaciju za inspektore iz oblasti zaštite životne sredine. Pouzdano znam da oni i kada urade celu svoju proceduru, kada znaju koji je zakon koji oni treba da primenjuju u pitanju kada su temeljiti, vredni, radišni i kada nisu površni, kao ministar koji je kao inspektor rada u prvom primeru, oni ne znaju šta se dešava nakon podnošenja prijave, niti imaju pristupa. Valjalo bi nam tokom primene za ovaj zakon, razgovarati o tome u Skupštini, zbog toga što mi svi vidimo inspektora, a vrlo često za ne primenjivanje zakona je odgovoran i neko drugi ko se ne vidi, kao u slučaju primera 40 prijava koje su inspektori vredno podneli, 33 zastarela, dakle duže od dve godine.
Treći primer, kada je u pitanju prosvetna inspekcija za visoko obrazovanje, 17 univerziteta, četiri inspektora, uz paralelnu priču i ideju da nema zapošljavanja, nema ništa. Šta će ta četiri inspektora da rade? Kako će oni da obave svoj posao? Kako su ga do sada obavljali? Ko njih vidi kao odgovorne za sve ono što slušamo kao tračeve i spletke o tome šta se dešava po univezitetima a što jeste predmet rada prosvetnih inspektora. Njih četvorica, od toga su dva u Vojvodini i dva u drugim delovima Srbije.
Još jedan komentar na zakon, i to jedino što bih molila potpredsednicu Vlade za pojašnjenja, radi se o članu 22. koji govori o uviđaju u stambenom prostoru. Kada čitamo taj član, meni bar, postaje dilema. Kad počinje uviđaj? Da li može da bude uviđaja u stambenom prostoru ako se onaj ko je u stambenom prostoru jednostavno ne protivi ulasku inspektora, ili ne može? Ako se neko usudi da tumači na ovakav prvi način, imamo vrlo ozbiljan problem ustavnih odredbi o nepovredivosti stana. Koliko god ja podržavala ideju u tom delu da se inspektorskim procedurama, kako nezakonite i nedozvoljene radnje, tako i ono što uslovno govoreći od milja ne zovemo nezakonite nego zovemo siva ekonomija. Trebao bi mi jasan odgovor koji nije čitanje člana zakona, jer je stvar prilično ozbiljna.
Na kraju, ta novina koja podrazumeva da inspektor može da vrši nadzor, da kontroliše, da planira nadzor u ne registrovanim, malim, srednjim, kakvim god hoćete preduzećima. Godina o kojoj govorim, koja je pred nama da bi se napravila infrastruktura, da bi onaj prvi, koji je građanin Aleksandra I. prvo rekao – nemaš ti nikakva prava, da bi onaj drugi, koji je podnosio prijave džabe, da bi ovaj treći bio ne samo njih četiri, nego i malo više za prosvetnu inspekciju, da bi se to sve dogodilo tokom ove godine, mora biti van svake sumnje svima jasno kako će uticati na smanjenje sive ekonomije ova odredba. Pošto to u zakonu ne piše.
Ja razumem ideju, ali smatram stvar suviše važnom da bi samo verovali na reč bilo kome od nas kao kritičara ili kao nekoga ko daje dobre primedbe na zakon ili bilo koga od njih, od nekog drugog ko predstavlja zakon.
Znači, ako imate sivu ekonomiju, da li će to značiti da inspektor traži radnike koji nisu prijavljeni da kontroliše kvalitet robe koja je u prometu, da kontroliše uslove rada radnika koji su u neprijavljenom, nelegalnom, za državu nepostojećem objektu ili će se sve svesti na ljude koji na kutijama prodaju po pijacama ono što imaju.
Vrlo su ozbiljne tvrdnje da će reforme inspektorske službe dovesti do smanjenja sive ekonomije, kao što su neozbiljne tvrdnje da ljudi samo treba da dobiju odgovarajuću ponudu od države da bi iz sive zone prešli u javnu fiskalnu, jasnu zonu pred zakonom.
Meni je jako žao što se o tome u Srbiji malo priča, bez obzira da li se radi o Vladi koju ja podržavam ili u kojoj sam opozicija, to je sve, kako se kaže na starom srpskom, „wishful thinking you wanna be“, ideja o tome kako da stvarno sanirate sivu ekonomiju.
Ako ovo bude jedna od poluga, ali to ne piše u zakonu, onda bih ja volela da godinu dana pred nama provedemo u jasnom opisivanju kakva je to poluga, da inspektorskim službama motivišete ljude da pređu iz sive zone u fiskalnu i legalnu zonu. To je osnovni problem našeg društva. To je osnovni problem prilaza i pristupa koji imamo kao društvo, bez obzira na stranke, čak bez obzira i na to kakve su, uslovno govoreći, ideologije.
I ovaj zakon ima taj, po meni, generalno pogrešan pristup, a to je, u prethodnim propisima bilo je još gore, dakle da te uhvatim, da ti zabranim, pa do besmislenog kažnjavanja, bez ideje o tome zbog čega su ljudi u tom sektoru u sivoj ekonomiji, a nisu legalno prijavljeni.
Postoji niz razloga i meni bi bilo drago da godinu dana od danas kada ovaj zakon zaista bude na snazi ili ako potpredsednica Vlade prihvati neke amandmane da bude i ranije, da stupi na snagu tako da je svima objašnjeno koji su to mehanizmi kojima će sistem da zaista radi tako da građanin ima manje problema bez obzira po kom osnovu se obraća inspekciji.
Zašto ja govorim o građaninu koji je centar ovog zakona? Zato što je po meni, i ovde se meni rugalo onoliko, važno da svi mi razumemo da je građanin centar države, da su građani država i da svaki zakon koji gledamo, gledamo kroz pokušaj primera kako će odredbe tog zakona da menjaju kvalitet života građana i tu je potpredsednica Vlade u pristupu imala meni potpuno jasnu i dobru poruku. Ne govorim o ovlašćenjima same inspekcije, gde se ona menjaju u odnosu na dosadašnji rad, nego govorim o tome kako će na bilo koga od nas ko ima susret sa inspekcijom, kakve će dobre posledice da ostavi promenjen način kojim rade inspektori.
Imam zadovoljstvo i privilegiju da poznajem ljude koji rade u inspekcijama i to je mahom i vredan i čestiti svet koji prilježno radi posao. Strašno mi je žao što je percepcija o njima negativna zbog ili dva tri slučaja koji poznajemo, ili zbog ovog što sam ja učestvovala, jer je inspektor rada rekao da to nema u zakonu ili ga je mrzelo da radi, ne znam šta mu je bilo, a ne može to da radi, ne može. Ne može nijedan drugi inspektor da stranku koja mu se obraća ili iz sopstvenog rada da zanemari sopstvene obaveze.
S nadom da ćemo, ne tokom ove rasprave, imati dovoljno razjašnjenja, sem ovog o članu 22, zaista bi, ne zbog mene, zbog javnosti je važno da se van svake sumnje ostavi član 22. koji govori o uviđaju u stambenom prostoru. Ne sumnjam ni u struku, ne sumnjam ni u izveštaj NALED-a, ni u razgovor, apsolutno nemam nikakve sumnje, samo više je molba da zbog ljudi koji žive u ovoj državi se to jasno objasni, kada je nepovredivost stana, a nadam se da ćemo u mesecima pred nama imati prilike da ne u okviru debate, nego u okviru odbora, javnih slušanja, okruglih stolova, šta god smisli Vlada ili šta god smisle nadležni odbori, da budemo neprekidno u razmeni informacija o tome kako se gradi kostur, da bi sa svim članovima ovaj zakon bio meso koje pravi telo vladavine prava, u kome se svaka inspekcija ponaša tako da vidi građanina Srbije kao centar svog delovanja. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima gospođa ministar.

Prvo ću da odgovorim na vaše pitanje, gospođo Čomić, koje želite da bude nedvosmisleno rečeno. Član 22. svakako poštuje ustavnu nepovredivost stana. Ukoliko pogledate pažljivije taj član, vidi se da inspekcija stana može da se vrši samo na osnovu naloga suda i mora da postoji pisani predlog za izdavanje naredbe o vršenju uviđaja u stambeni prostor osnovnom sudu.
Kada je reč o onim drugim pitanjima o kojima želite da razgovaramo i u toku naredne godine, mi te razgovore već intenzivno vodimo. Predstavili smo zakon detaljno na odboru u Skupštini i imamo nameru da nastavimo tu praksu i saradnju. Potrudićemo se da vas izričito pozovemo u takve prilike za dijalog, ali ovde bih da naglasim da ništa što je tako složeno kao što je smanjivanje sive ekonomije ne može da se reši sa jednom ili dve mere.
Ovaj zakon u svakom slučaju mora da doprinese smanjenju sive ekonomije, možda ne u onoj meri u kojoj bi trebalo ukoliko se ne bude sprovodio kako treba, ali same odredbe zakona, koje kažu da će se sada razmenjivati informacije između inspekcija, da će se plan inspekcija raditi na osnovu analize rizika i, što je najvažnije, da neće više moći inspekcije čak ogluše o postojanje i delovanje neregistrovanih i nelegalnih subjekata. Samim tim se menja jedna jednostavna varijabla među mnogim varijablama koje deluju na postojanje sive ekonomije, a to je varijabla verovatnoće, tj. rizika da budete uhvaćeni i da vas to košta.
Siva ekonomija nastaje u proceni između cene toga da ste van zakona, odnosno procene odnosa cene toga što ste van zakona i cene koja bi bila da poslujete u okviru zakona.
Bez obzira što postoji još mnogo faktora na kojima radimo razvijajući Program za suzbijanje sive ekonomije u ovom trenutku na Koordinacionom telu za borbu protiv sive ekonomije, koje veoma zdušno podržava privreda, znači, iako postoji taj program, iako planiramo da se sa tim programom pozabavimo sa svim faktorima koji deluju na postojanje sive ekonomije, samo usvajanje zakona i njegovo sprovođenje makar u formalnoj meri, ako ne onako kako zapravo planiramo da ga sprovedemo, u kom slučaju se zaista radikalno menja situacija, u svakom slučaju ona mora da deluje na smanjenje sive ekonomije.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pred nama je Zakon o inspekcijskom nadzoru, veoma važan i razlozi za njegovo donošenje su višestruki. Neshvatljivo je da je ovako važna delatnost u Srbiji do ovog trenutka bila regulisana po zakonu iz 1992. godine o državnoj upravi. Naravno da je ceo sistem i funkcionisao jako loše.
Zaista je poslednji trenutak da raspravljamo o ovom zakonu. Da je on danas na dnevnom redu u Narodnoj skupštini Republike Srbije zbog toga što je reforma inspekcijskog nadzora neophodna i zato što ovim Predlogom zakona treba, pre svega, da delujemo preventivno preko inspekcijskih službi na privredu u Republici Srbiji.
Potpuno je jasno da je po Zakonu o državnoj upravi iz 1992. godine rad inspekcijskih službi otežan, da je njihov način funkcionisanja potpuno prevaziđen i neprilagođen trenutku u kojem se radi i posluje i što po dosadašnjem Predlogu zakona, u stvari sadašnjem Zakonu, imamo veliki broj sukoba nadležnosti, a što dovodi do toga da se neki privredni subjekti nepotrebno višestruko kontrolišu i to obično oni čije je delovanje u najvišoj meri usaglašeno sa zakonom.
Naravno ja ću u svom obrazloženju koristiti sve ovo što su NALED i USAID zapazili. Dobro je što su njihova zapažanja ušla u Predlog ovog zakona, ali takođe mislim da je veoma važno što su u Predlogu ovog zakona potpuno na jednoj strani i privreda i država i inspekcija i što svi imaju potpuno ujednačeno mišljenje o tome da je ovaj zakon neophodan.
Mislim da će ovaj Predlog zakona rešiti mnoge probleme koje imamo, ne samo u radu inspekcijskih službi, nego i u činjenici da je preglomazan normativni okvir sa kojima se mnoge inspekcijske službe susreću. Navešću samo neki od podataka da, na primer, Tržišna inspekcija primenjuje odredbe čak 88 zakona i 25 podzakonskih akata, što zbirno čini 113 propisa. Ne zaostaje mnogo ni fitosanitarna inspekcija sa ukupno 110 propisa, zdravstvena-sanitarna inspekcija sa 91, ali apsolutni šampion u ovom pogledu ipak je Poreska uprava koja primenjuje 149 propisa, od čega čak 132 propisa predstavljaju podzakonski akti.
Kada se svi ovi podaci uzmu u obzir potpuno je jasno da ne čudi činjenica da se značaj inspekcija zanemaruje. Veliki broj propisa, kao i njihove česte izmene koje za posledicu imaju izmenu nadležnosti inspekcija, dovode do ne transparentnosti njihovog rada i stvaraju generalno lošu sliku o inspekcijama i dovode do nepoverenja građana u njih.
Kao što sam rekla, u pravnom sistemu Srbije ne postoji zakon koji na sistematičan način uređuje oblast inspekcijskog nadzora. Ovim Predlogom zakona očekujem da će se unaprediti rad inspekcija, da će se olakšati poslovanje privrede i doprineti opštoj pravnoj sigurnosti.
Evidentna je diskoordinacija u radu inspekcija. Zakonsko rešenje je da se koordinacionom komisijom, kao telom koju obrazuje Vlada i čiji prestižni zadatak jeste praćenje dostignutog nivoa koordinacije inspekcije, ovaj problem reši.
Znam da ste kao Ministarstvo bili u dilemi da li da se ovaj posao poveri koordinacionom telu ili da to bude jedinstveni inspektorat. Potpuno uvažavam razloge zbog čega ste se odlučili za koordinaciono telo, jer ste kao radna grupa uzeli u obzir iskustva zemalja koja su imala jedinstveni inspektorat i koje su imale velike propuste u kontrolisanju inspekcijskih službi, tako da mislim da je u predlogu svakog zakona, bez obzira što svaka zemlja ima određene specifičnosti, vrlo važno uzeti u obzir činjenice i praksu u okruženju koja nas, kada imamo novi zakon, u stvari na neki način tera da dođemo do pravog rešenja.
Ovo što inspekcije nemaju specijalizovani softver, niti jedinstvenu bazu podataka je očigledno do sada predstavljalo veliki problem za funkcionisanje inspekcija. Znam da je trebalo obezbediti novac i doći do te jedinstvene baze podataka. Ona će biti veoma važna u daljem radu inspekcija i mislim da će dovesti do velikih prednosti, da će na taj način biti omogućena sistematična dodela predmeta inspektorima, kao i praćenje tih predmeta, da će biti omogućena transparentnost, jedinstven uvid inspektora u sadržaj dokumenata, razmena podataka, procena rizika i planiranje nadzora.
Verujem da ćete vi do kraja 2017. godine, kako je i planirano, imati zaokružen taj jedinstveni informacioni sistem koji je neophodan u radu inspekcijskih službi.
Slažem se sa svim mojim kolegama koji su rekli da je potrebna i neophodna veća transparentnost u svakodnevnom radu inspekcija. Mislim da će se ovo omogućiti kroz punu dostupnost zakona i podzakonskih akata u elektronskoj formi, što je intencija i predlagača zakona.
Sada se susrećemo svi sa jednim velikim problemom u radu inspekcijskih službi, a to je kapacitet. Nedovoljni su kapaciteti. Imamo nedovoljan broj inspektora, s obzirom na obim posla koji se pred inspekcijama nalazi. Poseban je problem što je broj inspektora manji u odnosu na sistematizaciju radnih mesta. Posebno je ovo izraženo u građevinskoj inspekciji gde je popunjenost kapaciteta na odgovarajuća radna mesta, u skladu sa aktom o sistematizaciji, svega 53,8% i onda dolazimo u situaciju da jedan inspektor na primer kontroliše 1.308 objekata, što je zaista mnogo.
Takođe, posebno brine i činjenica da postojeći kadar nije sistematski obučen za rad, a što za posledicu ima neujednačeno postupanje inspekcija i nizak stepen pravne sigurnosti. Takođe. Zbog toga što u javnom sektoru ne možemo da primamo dovoljan broj radnih mesta, taj manjak je vrlo evidentan i ja verujem da će se ti problemi u narednom periodu rešiti. Oni moraju da se reše da bi inspekcijske službe zaista na pravi način radile svoj posao i dobro je što su sve navedene primedbe na koje sam ukazala predložene u zakonu i u članu 46. koji uređuje uslove za obavljanje poslova inspekcijskog nadzora, u članu 47. koji uvodi ispit za inspektore, u članu 50. koji uređuje pravo i obavezu stručnog usavršavanja inspektora, u članu 51. uređuje se jedinstveni izgled službene legitimacije i 54. unutrašnju kontrolu inspekcija.
Problem dosadašnjeg zakona je bio i u tome što ne postoji jasan kriterijum za vrednovanje rada inspektora, kao ni sistem njihovog nagrađivanja. Trenutno se rad inspektora ceni tako što se njihov učinak vrednuje na osnovu broja sprovedenih kontrola i izrečenih mera, odnosno kazni, a u stvari intencija treba da bude na samoj prevenciji.
Novi zakon u potpunosti je implementirao ovu sugestiju, tako što je u odredbama u članu 33. uredio poseban postupak prema neregistrovanim subjektima i što jednostavno naglaskom na hitnim postupanjima daje određena ovlašćenja inspektoru.
Vrlo je važno da se uzmu u obzir i određeni amandmani koje su kolege podnele, ima ih 111, i koji se odnose na diskreciona prava inspektora. Ja ne verujem u nikakvu diskreciju. Jednostavno smatram da svaki drugi zakon treba da bude dovoljno jasan i da ima vrlo precizna uputstva po kojima inspektori moraju da rade. Što je zakon jasniji, svima nam je lakše. Što ima manje diskrecionih ovlašćenja, bolje je za svaki zakon.
Takođe, nadležnost inspekcija za preduzimanje mera u borbi protiv sive ekonomije i ovim zakonom je bila vrlo ograničena. U članu 33. kao i u članu 21. utvrđuju se ta ovlašćenja inspektora u velikoj meri na blagovremeno postupanje inspektora čime se dodatno osnažuje normativni okvir u borbi protiv sive ekonomije i mislim da je dosadašnji problem bio i u tome što nije bilo dovoljne i jasne koordinacije između rada inspekcijskih službi, tužilaštva i sudova.
To sada ne može da bude ni samo predmet ovog zakona. To je generalno problem u celoj državi i u primeni svih zakona, ali mislim da se moramo svi truditi da policija, tužilaštvo i sudovi rade u koordinaciji. Imaćemo mnogo veći broj rešenih i sudskih procesa i uopšte rad inspekcijskih službi će biti vrlo transparentan i imaće bolje rezultate.
U članu 9. se uređuju procene rizika i to je izuzetno bitan momenat prilikom planiranja aktivnosti inspekcijskog nadzora i zaista uporedna praksa pokazuje da se u velikom broju zemalja inspekcijska kontrola vrši isključivo na osnovu procene rizika. Takva praksa je zastupljena i u regionu što na žalost kod nas trenutno nije slučaj. Samo 46% analiziranih inspekcija u Republici Srbiji trenutno sprovodi nadzor prema proceni rizika i mislim da su pozitivni efekti ovakvog planiranja mnogostruki, smanjuje se broj nepotrebnih inspekcijskih kontrola kod onih subjekata koji delatnost obavljaju u skladu sa propisima, odnosno kod onih subjekata kod kojih je rizik relativno mali.
Odredbom u članu 18. stav 4. eksplicitno se kaže da inspektor neće pokrenuti postupak po službenoj dužnosti na osnovu predstavke ako je procenjeni rizik neznatan ili je u pitanju zloupotreba prava.
Dakle, i ovde i u ovom slučaju zakonu daje diskreciono pravo da proceni koliko je konkretna predstavka osnovana, a da pri tom ima u vidu već navedenu procenu rizika kao jedan od bitnih parametara.
Što se tiče tih diskrecionih ovlašćenja svoje mišljenje sam dala i još jednom ponavljam da mislim da je i u svakom zakonu vrlo važno da ih ima što manje. Sve u svemu ovaj Predlog zakona stavlja akcenat na preventivno delovanje inspekcijskih službi, ukazuje na planiranje nadzora koje treba da bude zasnovano na adekvatnoj proceni rizika, ima neupotrebljivo bolju koordinaciju mnogobrojnih inspekcija čime se pre svega štiti interes samih privrednih subjekata i ima za cilj ujednačavanje prakse inspekcijskih organa donošenjem mišljenja i instrukcija za postupanje kada su u pitanju iste i slične pravne situacije.
Mislim da je resorno ministarstvo Predlogom ovog zakona uradilo dobar posao, jer su osluškivali mišljenje i puls onih koji su najviše zainteresovani da ova materija se uredi i cilj ovog zakona je da se ojača kapacitet inspekcijskih službi. Očekujem da ćemo u narednom periodu videti njihov bolji rad i da ćemo svi zajedno uz podzakonske akte vrlo brzo početi da osećamo prednost ovog Predloga zakona.
Ovom prilikom želim da vas obavestim da će poslanička grupa Nova Srbija u danu za glasanje podržati ovaj sistemski zakon. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Filipovski.
Reč ima narodna poslanica Suzana Spasojević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženo ministarko sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, o potrebi donošenja jednog ovakvog sistemskog i reformskog zakona, kakav je Predlog zakona o inspekcijskom nadzoru o kojem danas raspravljamo dovoljno govori podatak da Srbija do danas nije imala jedinstven zakonski akt kojim bi se uređivao rad inspekcijskih organa.
Gotovo 1000 zakona, uredbi, podzakonskih akata do sada je uređivalo odstupanje inspekcijskih organa. U Srbiji zaista ima 36 republičkih inspekcija i 37 je komunalna inspekcija na lokalnom nivou koja je zadužena za obavljanje poslove lokalne samouprave.
Pored toga, postoje mnoga javna tela koja vrše nadzor i kontrolu privrednih subjekata i obavlja u suštini slične poslove kao i inspekcijski organi što je i neracionalno i nepotreban trošak i za budžet i za privredu.
Kada se pomene inspekcija, naši građani uglavnom imaju jednu negativnu reakciju, izražavaju sumnju u stručnost, izražavaju sumnju u dobronamernost, a sve je to posledica jednog iskustva u radu sa inspekcijskim organima, posledica nestručnosti, pa i korumpiranosti zašta imamo mnogo primera u proteklom periodu i znamo da je nekim službenicima inspekcijskih službi zakon bio zaklon, a položaj mogućnost da ga zloupotrebe i nanesu štetu drugima. Nažalost, kao što je to rekao kolega Mirko Čikiriz, to je bilo i u nekom prošlom vremenu, ali toga ima i sada.
Osim percepcije koju građani i privrednici imaju u odnosu na organe inspekcije, postoje mnoge analize i istraživanja koja ukazuju upravo na posledice koje su nastale kao rezultat postojanja jedinstvenog pravnog akta, kojim bi se uređivao rad inspekcijskih organa. Tako da se na postupanje inspekcijskih organa sada primenjuju odredbe Zakona o državnoj upravi koje su i zastarele i neprilagođene sadašnjim uslovima poslovanja, sadašnjoj ekonomskoj i privrednoj situaciji u Srbiji, poslovnom ambijentu koji traži neke savremene standarde u radu inspekcijskih službi.
Naravno, nije lako raditi u pravnom prostoru gde preko 1000 propisa pokriva rad inspekcijskih organa. To je šuma propisa u kojoj se teško snalaze i građani i privrednici, pa i inspekcija. Osim toga, izraženo je mišljenje da je rad inspekcija jedan od velikih koruptivnih prostora. Zaobilaženje propisa, gledanje kroz prste, mito, korupcija, sve je to nešto između čega se stavlja znak jednakosti između toga i građana. Postoji mnogo primedbi i građana i privrednika na postupanje i rad inspekcijskih organa. Najosetljivija područja su zdravlje, bezbednost hrane, prosveta, a građani su izuzetno osetljivi kada je u pitanju građevinska i komunalna inspekcija.
Zaista je nelogično i neshvatljivo to što su pod stalnom kontrolom i nadzorom upravo oni privredni subjekti koji se pridržavaju propisa, koji legalno posluju, koji zapošljavaju radnike, plaćaju doprinose i ispunjavaju svoje poreske obaveze, dok sa druge strane kanali sive ekonomije izmiču kontroli, uglavnom se kontrolišu ulični preprodavci koji se time bave bukvalno da bi preživeli i koji su najsitnija karika u tom lancu ekonomije, a oni krupni nažalost i dalje ostaju nedirnuti. S obzirom na obim i na značaj koji siva ekonomija ima u Srbiji i na zastupljenost korupcije, opet u odnosu na sivu ekonomiju, ovom problemu se zaista mora prići ozbiljno, sistematično i u koordinaciji organa inspekcije, policije, tužilaštva, sudstva, komunalne inspekcije i svih onih koji zajedničkim radom i nastupanjem mogu da utiču da se nelegalno poslovanje prevede u neke legalne tokove i da se na taj način smanji prisustvo sive ekonomije u Srbiji.
Definitivno je potrebno napraviti sistem gde će inspekcijski organi biti u službi onog dela privrede koji posluje legalno, onog dela privrede koji se pridržava propisa i da inspekcijski organi budu upravo to što je i rekla gospođa ministarka, budu pokretač privrednog razvoja, a da istovremeno planiranim, redovnim i strogim kontrolama utiču na one koji nelegalno i neregistrovano posluju, jer zaista zajednički i koordinirano moramo uticati da se siva ekonomija u Srbiji uništi, jer je to veoma veliko zlo za Srbiju.
U praksi je definitivno pokazano i na to su nam privrednici i ukazivali, da su kontrole inspekcijskih organa koje su neplanirane i nenajavljene kod privrednika uticale na loše poslovanje. Te kontrole obično dugo traju, izazivaju neke dodatne troškove, a sa druge strane ne daju ni pozitivne rezultate kada je u pitanju inspekcija, odnosno ne daju one rezultate koje inače inspekcijske kontrole koje su sprovedene u dobroj nameri treba da daju.
Zato je izuzetno dobra ova odredba Predloga zakona o inspekcijskom nadzoru koja se odnosi na to da inspekcijski nadzor ubuduće mora da bude i najavljen i planiran, naravno, u skladu sa analizom i sa procenom stepena rizika. Naravno, ima izuzetaka, kada neće morati da bude najavljen, ali, u svim ostalim slučajevima mora. To će biti dobro za privrednike i dobro je što će inspekcijske službe morati međusobno da koordiniraju, da se ne dogodi kao što je to bio slučaj do sada, da se u jednom momentu u jednom istom privrednom subjektu nađe više inspekcija. Veoma je bitno utvrđivanje institucionalne nadležnosti i koordiniranje sa Upravom carine, koja je veoma bitna karika u suzbijanju sive ekonomije.
Privredni subjekti nam ukazuju i na to da ništa manji problem nije nejasno i nejednako tumačenje propisa kao i izricanje neprimereno visokih novčanih kazni u pojedinim slučajevima, što nas dovodi do toga da je opravdano mišljenje koje inače postoji u narodu i već je neko od narodnih poslanika o tome govorio, da inspekcije kada odu u kontrolu nekog privrednog subjekta jednostavno moraju nešto da pronađu, moraju da izreknu neku novčanu kaznu, jer je to jedan od načina punjenja budžeta.
Svakako treba praviti razliku između onih koji namerno krše zakon, koji se namerno ne pridržavaju propisa i onih koji u nekim pojedinačnim slučajevima i nenamerno naprave neku grešku u poslovanju, koju može svako od nas koji se bavi nekim poslom da načini. U tim slučajevima je veoma bitno baš upravo ovo što zakon i predviđa, da inspekcija reaguje preventivno, opomenom ili zapisnikom i da upozori na propuste u radu, ostavi određeni vremenski rok da se ti propusti otklone, a ne odmah da izriče drakonske novčane kazne. To je veoma bitno i za one koji tek počinju da se bave nekim poslom, a i za one koji već nešto rade.
Treba proceniti ekonomsku i finansijsku situaciju privrednog subjekta koji je predmet kontrole. To je jedan od načina da se upravo suzbija mišljenje koje postoji da su inspektori nešto strašno, da je poseta inspekcije nešto loše. Jednostavno, moramo napraviti sistem da inspekcije budu te koje će u odnosu sa građanima uticati da se svest građana podigne na taj nivo da se zakon, propisi i procedure moraju poštovati.
Inspekcije treba da budu institucije koje će osim toga što će uticati i na kontrolu i na prevenciju i na kažnjavanje, moraće da budu te koje će u velikoj meri, osim što će uticati na smanjenje i korupcije i sive ekonomije, uticati na privrednike, uticati na jedan veći privredni rast i stvaranje jednog boljeg poslovnog ambijenta.
Ako krenemo u dalju analizu rada inspekcijskih organa, nailazimo i na niz suprotnosti. Na primer, već sam navela da u Srbiji ima 36 republičkih inspekcija i da je to i neracionalno i nepotreban trošak i to je u redu. Ali, sa druge strane, znamo da postoji nedovoljan broj inspektora koji su prisutni na terenu i da jedan inspektor kontroliše više privrednih subjekata, tako da se dovodi u pitanje njegova efikasnost u kontroli tog privrednog subjekta, a dovodi se u pitanje i kolika je njegova mogućnost praćenja stanja u oblasti koju određeni inspektor pokriva.
Osim broja prisutnih inspektora na terenu, problem predstavlja i loša opremljenost inspekcijskih organa. Oprema je dotrajala, nedostatak osnovnih sredstava za rad i sve to dovodi do toga da ne samo da inspektori ne mogu adekvatno da obavljaju svoj posao, već dolazi do situacija da jednostavno ne mogu da odu do subjekta koji je predmet kontrole. Nažalost, ovaj problem se ni Predlogom ovog zakona ne može rešiti, već se mora naći neki drugi način za rešavanje ovakvog stanja kad je tehnička opremljenost inspekcije u pitanju.
Uvođenjem procene stepena rizika, rešiće se problem koji su inače inspekcije imale, jer su morale da izlaze na teren i u kontrolu privrednih subjekata po svakoj prijavi, od kojih su neke prijave bile ili zlonamerne ili bez osnova. Tako su stvarani nepotrebni troškovi, nepotrebno korišćeni resursi inspekcije i nepotrebno uznemiravani privredni subjekti. Uvođenjem procene rizika Predlogom ovog zakona, stupanje po prijavi biće ograničeno, tako da inspektor neće biti u obavezi da pokrene postupak nadzora onda kada oceni da stepen rizika nije toliki da dovodi u pitanje regularno poslovanje određenog privrednog subjekta.
Nakon svega uočenog i na osnovu percepcije građana i privrednika i na osnovu brojnih analiza i istraživanja, postavlja se pitanje kako napraviti red u radu inspekcijskih organa, kako povratiti poverenje građana u državne odnosno inspekcijske organe i uveriti ih da oni rade u njihovom interesu.
Potrebno je svakako mnogo toga, ali prvi pravi korak je donošenje zakona o inspekcijskom nadzoru, o kojem danas raspravljamo i kojim se po prvi put kodifikuje i u jedan okvir stavlja celokupna oblast inspekcijskog nadzora.
Na neki način, ovo je krovni zakon kojim se uređuju osnovni principi, vrste, procedure, oblici inspekcijskog nadzora, kao i ovlašćenja i obaveze svih učesnika inspekcijskog nadzora, koji je izuzetno značajna karika u ostvarivanju kontrolne uloge države u sprovođenju i izvršavanju zakona. Rad inspekcija se direktno odražava na ostvarivanje mnogih prava građana, ali se odražava i na rad privrede i na rad državnih službi.
Jedna od veoma kvalitetnih novina koja je predviđena Predlogom ovog zakona odnosi se na uvođenje koordinacione komisije koju će obrazovati Vlada kao koordinaciono telo, a koje će imati zadatak da obezbedi obuhvatniji i delotvorniji nadzor, kao i izbegavanje preklapanja i nepotrebnog inspekcijskog nadzora.
Takođe, ispit za inspektora odnosno licenciranje je još jedan garant da će se ovim poslom baviti stručni i obučeni ljudi, koji će odolevati svim izazovima profesije i čuvati dostojanstvo države.
Na kraju samo zaključak, ovo je zakon kojim se propisuju savremeni standardi inspekcijskog nadzora i zajednička pravila i procedure za inspekcije, što će u priličnoj meri uvesti red u rad inspekcijskih organa, olakšati poslovanje privrednih subjekata, što i jeste cilj zakona, da otkloni sve uočene probleme, da smanji prostor za korupciju, onemogući selektivnu primenu inspekcijskog nadzora i na taj način doprinese stvaranju jedne uređene države, kakva Srbija treba i da bude.
Ovo je izuzetno dobar predlog zakona, zaista ne mogu da nađem ni jednu zamerku, koliko god se trudila. Poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati predlog ovog zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem gospođo Spasojević.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SNS, dr Aleksandra Tomić.

Uvaženi predsedavajući, poštovana gospođo ministar, kolege poslanici, dosta toga je danas rečeno, ali pokušaću da ukratko sublimiram razloge zbog kojih uopšte danas donosimo ovakav zakon.
Prvo, uopšte rad inspekcijskih službi kod nas u proteklih 20 i više godina su rak rana ovog društva, upravo zato što niste imali objedinjeno na jednom mestu zakonsku regulativu koja će moći na određeni način da sublimira i reši sve one probleme u društvu koji se dešavaju, bez obzira da li je u pitanju poreska uprava, tržišna inspekcija, da li su u pitanju bilo koje inspekcije o kojima je bilo reči, iz bilo kojih oblasti.
Ono što je važno, ovaj zakon vrši reformu inspekcijskog rada i obuhvata 36 različitih inspekcija, pogotovo koje su u funkciji 12 ministarstava, bez kojih ministarstva jednostavno ne bi mogla da funkcionišu. Zato je važno da se sada prvi put postavlja ovakav koncept. Ono što treba zahvaliti ovom ministarstvu je što je zaista kada je preuzelo taj zadatak, preuzelo nešto što je počelo već 2011. godine da se radi, pisanje ovakvog jednog zakonskog rešenja. S jedne strane, počelo se baš od onih koji su nosioci tog posla, a to su same inspekcije, pa su se dalje u tim radnim grupama pridruživali pomoćnici ministara, državni sekretari, čak i profesori sa pravnog fakulteta. Postignut je jedan širok konsenzus na izradi ovakvog zakonskog rešenja.
Prema tome, trebalo je imati jako puno strpljenja i fleksibilnosti i implementirati svačije viđenje ovog problema u društvu i kao rezultat toga došli smo do ovakvog zakonskog rešenja.
Zamerke privrede, naravno, za rad inspekcija su uvek bile velike, ali, pre svega, rezultati koji pokazuju do 2012. godine da je rad organa bio loš su ti da kada klasifikujete Srbiju recimo u pogledu borbe protiv korupcije, negde na 78 mestu od 175 se nalazila Srbija, jedan od glavnih razloga bio rad inspekcijskih organa. Drugo, kada su određena istraživanja se radila koji su to elementi koji blokiraju dolazak direktnih stranih investicija i zainteresovanih investitora da ulažu u Srbiju, na petom mestu je takođe bio, kao jedna od stvari koji negde zaustavlja privredne aktivnosti, rad inspekcijskih organa.
Istraživanje koje je rađeno na hiljadu preduzeća 2012. godine dosta je pomoglo na izradi ovakvog zakonskog rešenja. Oni su pokazali da su veliki troškovi zbog neadekvatnog rada inspekcijskih organa, čak da je gubitak privrede oko 2,5 miliona evra, da se rast broja kazni sve više povećavao, a da efekti ponašanja i privrednih subjekata, ali i inspektora se nije promenio, nego su jednostavno svi terali neki svoj koncept koji je zastareo i shvatali inspekciju kao neko nužno zlo koje na određeni način treba zaobići, a inspektori predstavljali strah i trepet, ali sa nedovoljno definisanim sistemom kontrole.
Ono što je bitno reći, nije postojala ta koordinisanost koja je suštinski sada ovim zakonom data i ono što je najinteresantnije je da procedure, metodologija i mere koje su propisane jednostavno su pokazale da ne postoje adekvatni kapaciteti, odnosno da sami inspektori nisu bili dovoljno edukovani i nisu pratili ni zakonska rešenja po kojima su vršili nadzor, što je izazvalo velike štete, pa i u pogledu evropskih integracija i harmonizacije propisa, jer ono što je Skupština usvajala jednostavno na terenu nije moglo da se implementira.
Uzroci zbog kojih mi danas imamo i ovaj nov zakon to je da, pored toga što smo rekli da postoje stare metode funkcionisanja inspekcije, jednostavno nisu uzeti svi uslovi rizika sa kojim se Zakon o inspekcijskom nadzoru do sada primenjivao. Interesantno je da opremljenost koja je postojala, i sada postoji, na kraju krajeva, ali čini mi se da se negde ide ka uvođenju novih informacionih tehnologija i novih softvera kojima sve više zaposleni vladaju, do 2012. godine nisu bili na zadovoljavajućem nivou da su mogli uopšte da se nose sa svim promenama koje smo imali u zakonskom pogledu.
Šta treba ovaj zakon i koji su ciljevi postavljeni? Postavljeni su da, pre svega, se izvrši, pored svih ekonomskih reformi, reforma kontrolne funkcije koje inspekcije treba da imaju. Najveći akcenat je dat na poresku upravu, na tržišnu inspekciju, inspektorat na radu i na urbanističku inspekciju, građevinsku inspekciju, ali i komunalne inspekcije u gradovima. Ono što se primetilo je da je odnos broja inspektora koji je predviđen određenim sistematizacijama nije uvek bio do kraja popunjen i on pokazuje da je ta popunjenost između 87% i 88%, ali kada vidite koliki je broj subjekata kontrole po jednom inspektoru onda su zaprepašćujuće cifre.
Na primer, u poreskoj upravi po jednom inspektoru imate 180 predmeta, u inspektoratu za rad 1.308, u urbanističkoj inspekciji 20, mali broj inspektora je ako poredite u odnosu na broj sprovedenih kontrola. Primera radi, poreska uprava – jedan inspektor sprovodi kontrolu nad 25.889 subjekata.
Kao što vidite, ukoliko nema sinhronizovanosti u radu inspekcijskih organa, jednostavno, neizvodljivo je na adekvatan način sprovesti uopšte implementaciju bilo kog zakona, i najboljeg zakona u ovoj Skupštini i najboljih uredbi i pravilnika koje ministarstvo propisuje.
Prema tome, jedan od glavnih razloga zbog kojih danas imamo ovaj zakon je da suštinski mi zaokružujemo sistem ekonomskih reformi u smislu zakonitosti, a to je donošenje ovog zakona, novog, modernog koncepta koji treba da nam donese velike rezultate u pogledu i otvaranja novih radnih mesta i otvaranje investicionog ambijenta, da investitori imaju predvidivo poslovanje kada dolaze ovde i otvaraju nova preduzeća, nove fabrika i zapošljavaju nove ljude.
Kada govorimo o tome da ste rekli da postoje praktično tri stuba, glavna cilja o kojima govorimo, to je to ujednačavanje propisa, govorili ste i o koordinaciji rada, dobro je da postoji koordinisano telo koje će pokušati da usaglasi sve to, a reći ću i zbog čega. Pored toga, postoji ta tehnička opremljenost o kojoj smo govorili i mislim da će biti svima u interesu da jednostavno kroz softverski objedinjenu listu, koja će moći da se nađe na sajtu kroz izveštaje o radu, obezbedili ste i transparentnost funkcionisanja same inspekcije. Do sada je to bilo pod nekim velom tajne, negde se sticao utisak kod privrednih subjekata da se samo kod pojedinih dolazi, da samo određene inspekcije dolaze, da kod konkurencije ne idu, da onda imate određeni broj inspekcija koje dolaze u jednom danu, ukoliko žele da zatvore otvorena preduzeća. Tako da, sada toga više neće biti.
Drugo, samim tim sistem i mogućnost bilo kakve korupcije od strane bilo kojih privrednih subjekata, a i u tom odnosu sa inspektorima, jednostavno tu nestaje. Znači, sve mogućnosti i mehanizmi da bi se otklonile sve negativne posledice što se tiče inspekcijskog nadzora ovde, mislim da je sigurno u 99% slučajeva otklonjeno.
Treba reći da postoji i specifičnost u radu kada govorimo o inspekcijskim organima na nivou Pokrajinske vlade, odnosno AP Vojvodine i lokalnih samouprava, odnosno gradova i opština. To znači da po izglasavanju ovog zakona statuti, odnosno akti koje će donositi skupštine gradova i opština i akti koje će potpisivati gradonačelnici i predsednici opština moraće da imaju sastavne delove ovog zakona, moraće da se ponašaju u skladu sa ovim zakonom i moraće da definišu određene aktivnosti koje, recimo, imaju komunalne inspekcije. Zato što kod komunalnih inspekcija postoje određene specifičnosti u radu, ali vi ste ih ovim zakonom i predvideli, što je jako dobro. To je da postoje određeni povereni poslovi sa nivoa Republike na nivo opština i gradova, kao što su, recimo, tržišne inspekcije. Postojaće čak i koordinaciona tela na nivou gradova koja će biti u saradnji sa koordinacionim telom Republike Srbije.
Postoje i slučajevi u kojima određeni inspektori neće uvek kažnjavati i neće dolaziti u situaciju da ne mogu da pouče stranku, već će sada to biti jedan imperativ. To znači da će inspektori na određeni način moći i verbalno da daju određene preporuke i savete na koji način će privredni subjekti moći da funkcionišu u skladu sa zakonom. Ovaj deo koji se odnosi na suzbijanje sive ekonomije zaista ne treba puno objašnjavati, zato što je do sada negde uvek bilo stimulisano, a pogotovo u vreme ekonomske krize i kada smo imali devedesete godine, negde je bilo prihvatljivo u društvu da posluju ljudi bez ijednog privrednog subjekta, bez ijednog PIB-a, da stoje na ulici i prodaju robu koja je jednostavno išla van tokova budžeta i van tokova državnih institucija.
Tako da, sasvim je logično da sada, kada imate načina da nađete određenu stranku koja se bavi sivom ekonomijom, prodaje nelegalnu robu, nema registrovanu radnju, vi u tom trenutku kao inspektor možete odmah da reagujete, što do sada zakonski nije bilo moguće, odmah da pozovete ili policiju ili APR, Upravu prihoda da obavestite da određeno lice sa svojim imenom i prezimenom vrši određenu radnju, da sada može da otvori svoje privredno društvo preko koga će raditi i jednostavno ga uvlačite u legalne tokove poslovanja u ovom društvu. Zbog toga taj nivo sive ekonomije, koji je od 2005. do 2012. godine iznosio od 35%, a do 30% je pao 2012. godine, pokazuje da će tih 30% sive ekonomije, koja funkcioniše kroz određena privredna društva koja nisu registrovana, sada sigurno padati jer će dati mogućnost ljudima da funkcionišu na krajnje legalan način.
Ono što jednostavno pokazuje ovaj zakon, jeste to da će te novine koje se odnose i na edukaciju samih inspektora pokazati da će nivo i kvalitet tih usluga, odnosno posla kojim će se baviti inspektori, zahtevati i njihovu sertifikaciju i polaganje stručnih ispita, da će imati neki rok od dve godine da zaista pokažu da su i sve ove novine negde prihvatili i da će moći da se nose sa tim novinama na adekvatan način. Mislim da će to sigurno dovesti do boljih rezultata i u privrednim aktivnostima. To je neminovno, uključujući i sve one zakone koje smo usvojili ovde u Skupštini. Mislim da će i lokalne samouprave shvatiti da su dobile olakšavajuće mehanizme sa kojima će lakše sprovoditi one zakone, one uredbe i akte koje donose i lokalne skupštine, zbog toga što će i naplate određenih taksi koje idu i samim lokalnim samoupravama imati jače mehanizme, da neće morati da čekaju da im Republika prebacuje iz budžeta, nego će sami moći time da se pozabave.
Mislim da ovaj zakon spada u jedan moderan zakon i mislim da je ovakvo zakonsko rešenje zaista obuhvatilo sve relevantne subjekte u društvu koji se bave ovom temom. Mislim da u danu za glasanje treba prihvatiti ovaj zakon i zaista, što se tiče pregovora i kada govorimo o amandmanima koji su bili u okviru saradnje sa Ekonomskim kokusom i vašim ministarstvom, treba da budemo zadovoljni, jer ste pokazali da uopšte nemate problem sa tim da sarađujete sa svim poslaničkim grupama, a u cilju dobijanja najboljih rešenja. Zbog toga ćemo u danu za glasanje kao poslanička grupa SNS podržati ovakav predlog. Hvala.