Vreme, gospodine Veselinoviću. Govorili ste 20 sekundi duže.

Ne bih više odgovarao na ove kritike, a i nemam vremena, koje su došle sa strane SNS i mislim da je cilj da bude dobar zakon.

Zahvaljujem gospodine Veselinoviću.
Reč ima ovlašćeni predstavnik narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući.
Gospođo ministre, SPO i DHSS su dugo čekali jedan ovakav zakon. Ranije, kada ste dolazili u NSRS, mogli da čujete našu ocenu da je svaki državni službenik, u konkretnom slučaju inspektor, lice i naličje određene države. Kako se ponašaju državni službenici, državni činovnici koji, pre svega, iz budžeta primaju svoju platu i izdržavaju svoje porodice, to je najbolja slika stanja društva i ogledalo države.
Prihvatili ste se jednog veoma značajnog zadatka i kada mi pričamo, kao zakleti antikomunisti, sa hiljadu i jednim argumentom u svakoj oblasti zbog čega smo antikomunisti, ovde se vi suočavate sa jednim teškim mentalnim nasleđem. Ovo je pokušaj promene jedne celokupne filozofije inspekcijskog nadzora, inspekcijskog postupanja u svim oblastima inspekcijskog nadzora. Zakon je dobar, a šta će biti u praksi, videćemo, jer problemi sa kojima se suočavaju svi oni koji ili vrše inspekcijski nadzor ili su predmet vršenja inspekcijskog nadzora su ogromni.
Pamtim mnogo toga, video sam mnogo toga, pročitao sam mnoge analize, apsolutno sam svestan stanja u Srbiji. Pre 30 i nešto godina uobičajeno ponašanje jednog inspektora je bilo – prvo ulazi supruga u restoran i sa vrata viče „inspekcija“, za njom ulazi suprug, idu u separe, ručaju ili večeraju, dobiju mito i vraćaju se kući. Ali, zato će već susedni restoran zbog neke trivijalnosti zatvoriti, zakonski kazniti. U takvom jednopartijskom sistemu nikome niste mogli da se žalite, jer je sve umreženo.
Iz jednopartijskog smo ušli u višepartijski sistem, ali se filozofija bitno promenila. Budući da mnogo toga zavisi od politike, i inspektori, kao i većina državnih službenika, se ponašaju u dosluhu sa politikom. Na koji način? U mojoj kompaniji, radio sam u osiguravajućoj kompaniji, jedan lokalni moćnik je poslao inspekciju koja je u osiguravajućoj kompaniji bila šest meseci, bez prestanka. Znate li šta znači šest meseci maltretiranja? Naravno da smo iz naših izvora znali da je krajnji cilj bio oduzimanje dozvole za rad. Koja je to šteta u poslovanju, koje je to narušavanje poslovnog ugleda, kakav je odnos klijenata kada šest meseci dolazi u neku kompaniju i šest meseci vide raznorazne inspekcije?
Pored toga, doneli smo Zakon o zaštiti uzbunjivača, znam da naši građani redovno obaveštavaju sve državne institucije, što zvaničnim dopisima, što anonimnim dopisima, i znam da je takva situacija u vašem Ministarstvu i da se otprilike zna ko kako radi. Do sada se, tu filozofiju treba promeniti, uspeh rada inspektora cenio kroz broj donetih kazni i kroz punjenje budžeta Republike Srbije na osnovu propisanih kazni. Da se takva filozofija nije mnogo promenila pokazao mi je slučaj od pre nekoliko meseci, kada sam prolazio kroz jednu manju varoš i želeo da kupim nešto u prodavnici. Nekoliko prodavnica jedna do druge su bile zatvorene i nekoliko ugostiteljskih objekata, a najčešći razlog je bio zbog toga što nisu izdavali fiskalni račun.
Znate li šta znači u današnjim uslovima ekonomske krize i poslovanja zatvoriti nekome radnju zbog neizdavanja fiskalnog računa, što je drakonska kazna? Koja težina prekršaja treba da bude da bi se nekome zabranilo obavljanje delatnosti i da svi zaposleni u tom najčešće malom preduzeću ne prime platu nekoliko meseci? Ta filozofija se pokušava promeniti ovim zakonom i normativno je to za nas u potpunosti prihvatljivo.
Međutim, kažem vam, videćemo, ako se budu dostavljali godišnji izveštaji o postupanju svih inspekcijskih službi, ne samo sa republičkog, već pokrajinskog i lokalnog nivoa, kakvi će otpori biti u primeni ovog zakona. Znam ja da je nemoguće da ministarstvo koje ima širok spektar svog dejstva apsolutno proprati, uz sve poslove koje obavlja, i poslove rada inspektora iz vaše nadležnosti, ali one grube, lake, jednostavne procene se vrlo lako mogu videti.
Inspekcije u razvijenim državama, gde država sa svojim službenicima, normativom i celokupnom delatnošću pospešuje razvoj privrede, pre svega imaju saradnički i edukativan karakter. Inspektori su nešto kao dobri saradnici kompanija. Oni su ti koji će malom ili srednjem preduzeću sa nekoliko zaposlenih koji ne mogu da isprate propise koji su doneti na vreme ukazati šta treba u svom poslovanju da prilagode, pokazaće fleksibilnost ako to nije urađeno u određenom roku, a ako budu morali da kazne kazna će biti primerena ekonomskoj snazi preduzetnika, neće biti drakonska. Krajnji cilj je da svi privredni subjekti napreduju, da ostvaruju profit i da se iz poreza, doprinosa i pružanja usluga puni budžet države, a ne samo kažnjavanjem. Mislim da su do sada to bili jako usamljeni primeri ponašanja inspektora.
Vi i u obrazloženju zakona kažete ono što sam ja inače imao nameru da kažem, a to je da su inspektori najčešće arogantni, da su teški za saradnju, da su koruptivni, da direktno ili indirektno traže mito, da se ponašaju kao država u državi, kao mali bogovi. To vi možete promeniti na nekoliko načina. Pored edukacije koja je neophodna svim inspektorima, potrebno je i kažnjavati inspektore, a bogami je potrebno i podnositi krivične prijave i davati otkaz. Mislim da bi ta vrsta pročišćenja bila sadejstvo svih ovih mera. To bi bio prvi korak koji treba da urade svi koji kontrolišu rad inspektora. Do sada se retko dešavalo da neko od inspektora odgovara za nezakonito delovanje, za traženje mita, uzimanje mita itd, a verujte mi da tarife postoje i da su one manje-više javne. Srbija je mala zemlja, u Srbiji se sve zna.
Zbog toga, mislim da ta vrsta mekoće i fleksibilnosti u postupanju inspekcija, ta životnost, taj krajnji cilj da se budžet ne puni kažnjavanjem, već pospešivanjem privrednog rasta i razvoja, da sve analize relevantnih institucija ukazuju da većina naših poslodavaca želi da radi u skladu sa zakonom, ali da je naprosto celokupan ambijent često usmeren protiv poslodavaca i mnogi koji su u sivoj zoni nisu u sivoj zoni svojom voljom. Ne žele baš svi oni da rade na crno, već su naprosto prinuđeni, ne samo zbog inspektora, već zbog celokupnog ambijenta i celokupnog načina poslovanja. Čini mi se da jedna od važnih karika u tom pozitivnom pristupu svim privrednim subjektima jesu upravo inspekcijske službe.
Šta dalje pokazuju analize? Da država na godišnjem nivou u sivoj ekonomiji, što je i za mene iznenađujući podatak, gubi negde oko tri milijarde evra. To je iznos koji je zaista za mene bio prilično iznenađujući. Sada je, ne samo pitanje inspekcijskog nadzora, nego i pitanje celokupnog odnosa Vlade, pre svega prema malim i srednjim preduzećima i prema privrednicima, kako će nizom svojih mera pospešiti izlazak iz sive zone, jer je to u interesu svih? To je i u interesu preduzeća, u interesu zaposlenih i u interesu države. Znam da je to jedan težak proces, jedan težak zadatak, ali naprosto mi živimo u uslovima u kojima živimo i mere Vlade i mere države moraju ići u skladu sa životom, a samim tim i sve što se tiče inspekcijskog nadzora.
Ono što je dobro u ovim predloženim rešenjima, to je da će se akcenat staviti na preventivnim i korektivnim merama, da će se verovatno inspektori dalje stručno usavršavati i obučavati, jer je nebrojano primera da dođu inspektori koji zaista ne poznaju osnove poslovanja ili osnove posla koji obavljaju, a krajnji cilj i jedini kada ga vidite po izrazu lica kada uđe da vrši inspekcijski nadzor je kasno. Obično se iza svake arogancije krije neznanje. To je tako i kod inspektora. Svi oni koji su spremniji na saradnju, koji su fleksibilniji itd, pokazuju kroz razgovor da imaju i više znanja. To nije nešto novo što sam ja otkrio, ali je jedan tipičan način ponašanja inspektora. Verujte mi, među sto građana na ulici, po aroganciji, po stavu odmah ćete prepoznati koji je inspektor.
Zatim, dobra mera je obezbeđivanje zakonitosti i bezbednosti u radu inspektora, preduzimanje niza korektivnih mera, a ne samo prinudnih, pokušaj da se ta formalistička, kruta tumačenja propisa zamene suštinskim, da inspektori imaju bolji pregled i analizu procena rizika gde treba da deluju preventivno, gde treba da deluju represivno, a gde edukativno. Takvo ponašanje će pre svega pomoći razvoju privrede i svih subjekata da posluju u skladu sa propisom, jer je to i njihova želja. Zatim, potrebna je koordinacija rada svih inspekcijskih službi. Znate, kada građanin ode kod neke inspekcije, dobije jedan kratak odgovor – nije to naša nadležnost, doviđenja. Zašto inspektor ne kaže ko je nadležan? Zašto ne napiše kolegi iz druge inspekcijske službe jedan kratak dopis? Pa, koliko je bilo povreda najtežih od strane poslodavaca obaveza iz radnog odnosa prema zaposlenima?
Nije mi poznato da je inspekcija rada nekada adekvatno reagovala ili stala u zaštitu zaposlenih. Kako onda zaposleni doživljava vlastitu državu. Pa, gleda je kroz lice inspektora i oseća se nemoćno. Država iza njega ne stoji kada treba da budu zaštićena njegova prava i interesi, ali onda sa punim pravom kaže – ali, država je tu kada treba od građanina da naplati sve obaveze prema državi. Zašto država kroz i ovaj oblik svog delovanja ne pokaže da ne vodi računa samo o svojim interesima, nego i o interesima svih građana? Tamo gde građani osete takvu vrstu ponašanja države, oni kažu sa punim ponosom – ja živim tu i tu, to je prava država. Gde toga nema, građani kažu – tu nema države. Mislim da će se sa ovim što ste vi sada predvideli i ta vrsta filozofije menjati na bolje, uz sve prateće probleme.
Zatim, dobro je što su propisana jača ovlašćenja inspektora u suzbijanju obavljanja delatnosti kod sive ekonomije i procedure, kao i što će biti bolja transparentnost rada i akata inspekcije i ujednačavanja inspekcijske prakse, jer i vi sami u obrazloženju kažete da inspektori često postupaju po nekom vlastitom tumačenju, čak mimo tumačenja zvaničnog ministarstva koga oni predstavljaju na terenu.
Zamislite takvo ponašanje inspektora, koji sebe stavlja iznad ministarstva, iznad države, iznad svega, koji je sam „dominus at deus“. Zatim, dobro je što će biti elektronsko povezivanje i razmena informacija preko jedinstvenog informacionog sistema i standardizacija pojma i postupka inspekcijskog nadzora.
Gospođo ministre, nama je neshvatljivo zbog čega, pošto je ova oblast bila regulisana u hiljadu zakona, propisa, podzakonskih akata i neke prethodne vlade nisu donele ovakav sistemski zakon o inspekcijskom nadzoru, dobro je što je to uradila ova Vlada. Ovo je prvi početni dobar korak, kažem, pre svega u menjanju jedne čitave filozofije. Ako se ovo što je cilj zakonodavca u potpunosti primeni u praksi, mi ćemo zaista i u tom delu imati jedan potpuno drugi i bolji ambijent, i ja ću moći, kao antikomunista, da kažem – evo u ovoj oblasti smo se oslobodili komunizma, ali, ako se sve završi na starom, onda smo uzalud krečili. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić.
Izvolite gospođo Čomić.

  Zahvaljujem.
Zakon o inspekciji bi trebalo da bude zakon oko koga se svi slažemo, bez obzira na to da li pripadamo podršci vladajuće koalicije, ili smo opozicija, jer to predstavlja uređivanje jednog sektora za koje nemamo spor, da nam je od interesa, da radi glatko, da dokazuje da gradimo vladavinu prava i da povećava sigurnost građana. Kroz taj spektar ću i ja podeliti sa vama i nadam se zaslužiti vašu pažnju u ovih 10-15 minuta, sa komentarom kako je zakon predstavljen.
Ono što smo čuli o zakonu je da će on za godinu dana od dana stupanja na snagu, tu samo kratka digresija, on je po hitnom postupku, stupiće zakon za osam dana a doći će u primenu… Nije po hitnom postupku? Predamnom je Predlog zakona po hitnom postupku zajedno sa obrazloženjem.
Dakle, tu nam treba neka inspekcija, da pokaže kada se Vlada odlučuje da je hitan postupak, a kada odlučuje da nije hitan postupak, pošto je neodlučna Vlada o tome. Za tih godinu dana u stvari, ja bih volela da ministarka i mi poslanici kroz odbore, kroz razne mehanizme u samoj Skupštini, pratimo pripremu za primenu zakona, jer će to biti najveći problem.
Same odredbe, osim par odredbi koje ću pomenuti, možda i nisu problem, a da dokažem da bi mi bilo stalo da oko ovog zakona imamo jasan dijalog o realnosti, zato ću da komentarišem šta smo čuli.
Znači, čuli smo da će ovaj zakon da pomogne da se smanji siva ekonomija, da će omogućavati pristup i onima koji nisu registrovani u sistemu, da će time povećati pravnu sigurnost, da će uticati na jednakost između subjekata koji su podvrgnuti nadzoru, da će sam izbor inspekcija biti bolje uređen i da će time biti i u skladu sa manje-više način na koji ovaj sektor inspekcije funkcioniše u EU ili u zemljama modernih pravnih država.
Podeliću sa vama tri primera koji su paradigma za to kakva je inspekcija sada. Prvi slučaj je slučaj građanina Aleksandra I. Beograd - Kruševac. Građanin je bio na intervjuu za posao i pitao ga je da li je oženjen. Pošto on zna da ne treba da bude pitan, jer je to lično svojstvo na osnovu kog ne može da bude diskriminisan, on se naravno usprotivio odmah na intervjuu braneći svoja prava za koja zna koja su. I, onda mu je objašnjeno da je mnogo bolje za poslove kada je neko oženjen, jer, na primer, onda se bolje, bolji su borci i tako raznih folklora je bilo. Uglavnom je taj uslov da on neće da saopšti svoj podatak bio eliminatorno za njega kao kandidata. I to je jedna ilustracija o nedopustivom stanju kod nas, kao što ne možete ženu da diskriminišete pitanjima o udaji i deci, tako ne možete ni muškarca. On se obratio inspektoru rada i dobio je odgovor – mi radimo samo sa onima koji su zaposleni. Na šta je građanin Aleksandar I. kazao – ali da pogledamo član 18. I, onda inspektor kaže – jao, da, stvarno. Onda bi možda mogao da radim, ali da mi doneseš napismeno.
Koliko vam reformi treba da bi inspektor rada pročitao zakon koji treba da primenjuje i da bi znao da u njemu postoji član 18? To je naša realnost, kada kažem naša, to govorim kao sliku onoga da nema tu razlike između vladajuće koalicije i opozicije i da je to problem o kome tako mora da se govori.
Drugi primer, da znamo kakva je realnost, kakve god slatke reči stavili okolo, imam puno razumevanja za sve slatke reči. U tekstu koji se u Novom Sadu daje kao plan zaštite životne sredine do 2020. ima opis stanja inspekcije sada. Od 40 prijava, 33 su zastarele. Radi se o zaštiti životne sredine. Ko je pred nama svima građanima za to odgovoran? Mi vidimo inspektora, a on ne nosi odgovornost, pošto ni ovaj zakon ne popravlja situaciju za inspektore iz oblasti zaštite životne sredine. Pouzdano znam da oni i kada urade celu svoju proceduru, kada znaju koji je zakon koji oni treba da primenjuju u pitanju kada su temeljiti, vredni, radišni i kada nisu površni, kao ministar koji je kao inspektor rada u prvom primeru, oni ne znaju šta se dešava nakon podnošenja prijave, niti imaju pristupa. Valjalo bi nam tokom primene za ovaj zakon, razgovarati o tome u Skupštini, zbog toga što mi svi vidimo inspektora, a vrlo često za ne primenjivanje zakona je odgovoran i neko drugi ko se ne vidi, kao u slučaju primera 40 prijava koje su inspektori vredno podneli, 33 zastarela, dakle duže od dve godine.
Treći primer, kada je u pitanju prosvetna inspekcija za visoko obrazovanje, 17 univerziteta, četiri inspektora, uz paralelnu priču i ideju da nema zapošljavanja, nema ništa. Šta će ta četiri inspektora da rade? Kako će oni da obave svoj posao? Kako su ga do sada obavljali? Ko njih vidi kao odgovorne za sve ono što slušamo kao tračeve i spletke o tome šta se dešava po univezitetima a što jeste predmet rada prosvetnih inspektora. Njih četvorica, od toga su dva u Vojvodini i dva u drugim delovima Srbije.
Još jedan komentar na zakon, i to jedino što bih molila potpredsednicu Vlade za pojašnjenja, radi se o članu 22. koji govori o uviđaju u stambenom prostoru. Kada čitamo taj član, meni bar, postaje dilema. Kad počinje uviđaj? Da li može da bude uviđaja u stambenom prostoru ako se onaj ko je u stambenom prostoru jednostavno ne protivi ulasku inspektora, ili ne može? Ako se neko usudi da tumači na ovakav prvi način, imamo vrlo ozbiljan problem ustavnih odredbi o nepovredivosti stana. Koliko god ja podržavala ideju u tom delu da se inspektorskim procedurama, kako nezakonite i nedozvoljene radnje, tako i ono što uslovno govoreći od milja ne zovemo nezakonite nego zovemo siva ekonomija. Trebao bi mi jasan odgovor koji nije čitanje člana zakona, jer je stvar prilično ozbiljna.
Na kraju, ta novina koja podrazumeva da inspektor može da vrši nadzor, da kontroliše, da planira nadzor u ne registrovanim, malim, srednjim, kakvim god hoćete preduzećima. Godina o kojoj govorim, koja je pred nama da bi se napravila infrastruktura, da bi onaj prvi, koji je građanin Aleksandra I. prvo rekao – nemaš ti nikakva prava, da bi onaj drugi, koji je podnosio prijave džabe, da bi ovaj treći bio ne samo njih četiri, nego i malo više za prosvetnu inspekciju, da bi se to sve dogodilo tokom ove godine, mora biti van svake sumnje svima jasno kako će uticati na smanjenje sive ekonomije ova odredba. Pošto to u zakonu ne piše.
Ja razumem ideju, ali smatram stvar suviše važnom da bi samo verovali na reč bilo kome od nas kao kritičara ili kao nekoga ko daje dobre primedbe na zakon ili bilo koga od njih, od nekog drugog ko predstavlja zakon.
Znači, ako imate sivu ekonomiju, da li će to značiti da inspektor traži radnike koji nisu prijavljeni da kontroliše kvalitet robe koja je u prometu, da kontroliše uslove rada radnika koji su u neprijavljenom, nelegalnom, za državu nepostojećem objektu ili će se sve svesti na ljude koji na kutijama prodaju po pijacama ono što imaju.
Vrlo su ozbiljne tvrdnje da će reforme inspektorske službe dovesti do smanjenja sive ekonomije, kao što su neozbiljne tvrdnje da ljudi samo treba da dobiju odgovarajuću ponudu od države da bi iz sive zone prešli u javnu fiskalnu, jasnu zonu pred zakonom.
Meni je jako žao što se o tome u Srbiji malo priča, bez obzira da li se radi o Vladi koju ja podržavam ili u kojoj sam opozicija, to je sve, kako se kaže na starom srpskom, „wishful thinking you wanna be“, ideja o tome kako da stvarno sanirate sivu ekonomiju.
Ako ovo bude jedna od poluga, ali to ne piše u zakonu, onda bih ja volela da godinu dana pred nama provedemo u jasnom opisivanju kakva je to poluga, da inspektorskim službama motivišete ljude da pređu iz sive zone u fiskalnu i legalnu zonu. To je osnovni problem našeg društva. To je osnovni problem prilaza i pristupa koji imamo kao društvo, bez obzira na stranke, čak bez obzira i na to kakve su, uslovno govoreći, ideologije.
I ovaj zakon ima taj, po meni, generalno pogrešan pristup, a to je, u prethodnim propisima bilo je još gore, dakle da te uhvatim, da ti zabranim, pa do besmislenog kažnjavanja, bez ideje o tome zbog čega su ljudi u tom sektoru u sivoj ekonomiji, a nisu legalno prijavljeni.
Postoji niz razloga i meni bi bilo drago da godinu dana od danas kada ovaj zakon zaista bude na snazi ili ako potpredsednica Vlade prihvati neke amandmane da bude i ranije, da stupi na snagu tako da je svima objašnjeno koji su to mehanizmi kojima će sistem da zaista radi tako da građanin ima manje problema bez obzira po kom osnovu se obraća inspekciji.
Zašto ja govorim o građaninu koji je centar ovog zakona? Zato što je po meni, i ovde se meni rugalo onoliko, važno da svi mi razumemo da je građanin centar države, da su građani država i da svaki zakon koji gledamo, gledamo kroz pokušaj primera kako će odredbe tog zakona da menjaju kvalitet života građana i tu je potpredsednica Vlade u pristupu imala meni potpuno jasnu i dobru poruku. Ne govorim o ovlašćenjima same inspekcije, gde se ona menjaju u odnosu na dosadašnji rad, nego govorim o tome kako će na bilo koga od nas ko ima susret sa inspekcijom, kakve će dobre posledice da ostavi promenjen način kojim rade inspektori.
Imam zadovoljstvo i privilegiju da poznajem ljude koji rade u inspekcijama i to je mahom i vredan i čestiti svet koji prilježno radi posao. Strašno mi je žao što je percepcija o njima negativna zbog ili dva tri slučaja koji poznajemo, ili zbog ovog što sam ja učestvovala, jer je inspektor rada rekao da to nema u zakonu ili ga je mrzelo da radi, ne znam šta mu je bilo, a ne može to da radi, ne može. Ne može nijedan drugi inspektor da stranku koja mu se obraća ili iz sopstvenog rada da zanemari sopstvene obaveze.
S nadom da ćemo, ne tokom ove rasprave, imati dovoljno razjašnjenja, sem ovog o članu 22, zaista bi, ne zbog mene, zbog javnosti je važno da se van svake sumnje ostavi član 22. koji govori o uviđaju u stambenom prostoru. Ne sumnjam ni u struku, ne sumnjam ni u izveštaj NALED-a, ni u razgovor, apsolutno nemam nikakve sumnje, samo više je molba da zbog ljudi koji žive u ovoj državi se to jasno objasni, kada je nepovredivost stana, a nadam se da ćemo u mesecima pred nama imati prilike da ne u okviru debate, nego u okviru odbora, javnih slušanja, okruglih stolova, šta god smisli Vlada ili šta god smisle nadležni odbori, da budemo neprekidno u razmeni informacija o tome kako se gradi kostur, da bi sa svim članovima ovaj zakon bio meso koje pravi telo vladavine prava, u kome se svaka inspekcija ponaša tako da vidi građanina Srbije kao centar svog delovanja. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima gospođa ministar.

Prvo ću da odgovorim na vaše pitanje, gospođo Čomić, koje želite da bude nedvosmisleno rečeno. Član 22. svakako poštuje ustavnu nepovredivost stana. Ukoliko pogledate pažljivije taj član, vidi se da inspekcija stana može da se vrši samo na osnovu naloga suda i mora da postoji pisani predlog za izdavanje naredbe o vršenju uviđaja u stambeni prostor osnovnom sudu.
Kada je reč o onim drugim pitanjima o kojima želite da razgovaramo i u toku naredne godine, mi te razgovore već intenzivno vodimo. Predstavili smo zakon detaljno na odboru u Skupštini i imamo nameru da nastavimo tu praksu i saradnju. Potrudićemo se da vas izričito pozovemo u takve prilike za dijalog, ali ovde bih da naglasim da ništa što je tako složeno kao što je smanjivanje sive ekonomije ne može da se reši sa jednom ili dve mere.
Ovaj zakon u svakom slučaju mora da doprinese smanjenju sive ekonomije, možda ne u onoj meri u kojoj bi trebalo ukoliko se ne bude sprovodio kako treba, ali same odredbe zakona, koje kažu da će se sada razmenjivati informacije između inspekcija, da će se plan inspekcija raditi na osnovu analize rizika i, što je najvažnije, da neće više moći inspekcije čak ogluše o postojanje i delovanje neregistrovanih i nelegalnih subjekata. Samim tim se menja jedna jednostavna varijabla među mnogim varijablama koje deluju na postojanje sive ekonomije, a to je varijabla verovatnoće, tj. rizika da budete uhvaćeni i da vas to košta.
Siva ekonomija nastaje u proceni između cene toga da ste van zakona, odnosno procene odnosa cene toga što ste van zakona i cene koja bi bila da poslujete u okviru zakona.
Bez obzira što postoji još mnogo faktora na kojima radimo razvijajući Program za suzbijanje sive ekonomije u ovom trenutku na Koordinacionom telu za borbu protiv sive ekonomije, koje veoma zdušno podržava privreda, znači, iako postoji taj program, iako planiramo da se sa tim programom pozabavimo sa svim faktorima koji deluju na postojanje sive ekonomije, samo usvajanje zakona i njegovo sprovođenje makar u formalnoj meri, ako ne onako kako zapravo planiramo da ga sprovedemo, u kom slučaju se zaista radikalno menja situacija, u svakom slučaju ona mora da deluje na smanjenje sive ekonomije.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pred nama je Zakon o inspekcijskom nadzoru, veoma važan i razlozi za njegovo donošenje su višestruki. Neshvatljivo je da je ovako važna delatnost u Srbiji do ovog trenutka bila regulisana po zakonu iz 1992. godine o državnoj upravi. Naravno da je ceo sistem i funkcionisao jako loše.
Zaista je poslednji trenutak da raspravljamo o ovom zakonu. Da je on danas na dnevnom redu u Narodnoj skupštini Republike Srbije zbog toga što je reforma inspekcijskog nadzora neophodna i zato što ovim Predlogom zakona treba, pre svega, da delujemo preventivno preko inspekcijskih službi na privredu u Republici Srbiji.
Potpuno je jasno da je po Zakonu o državnoj upravi iz 1992. godine rad inspekcijskih službi otežan, da je njihov način funkcionisanja potpuno prevaziđen i neprilagođen trenutku u kojem se radi i posluje i što po dosadašnjem Predlogu zakona, u stvari sadašnjem Zakonu, imamo veliki broj sukoba nadležnosti, a što dovodi do toga da se neki privredni subjekti nepotrebno višestruko kontrolišu i to obično oni čije je delovanje u najvišoj meri usaglašeno sa zakonom.
Naravno ja ću u svom obrazloženju koristiti sve ovo što su NALED i USAID zapazili. Dobro je što su njihova zapažanja ušla u Predlog ovog zakona, ali takođe mislim da je veoma važno što su u Predlogu ovog zakona potpuno na jednoj strani i privreda i država i inspekcija i što svi imaju potpuno ujednačeno mišljenje o tome da je ovaj zakon neophodan.
Mislim da će ovaj Predlog zakona rešiti mnoge probleme koje imamo, ne samo u radu inspekcijskih službi, nego i u činjenici da je preglomazan normativni okvir sa kojima se mnoge inspekcijske službe susreću. Navešću samo neki od podataka da, na primer, Tržišna inspekcija primenjuje odredbe čak 88 zakona i 25 podzakonskih akata, što zbirno čini 113 propisa. Ne zaostaje mnogo ni fitosanitarna inspekcija sa ukupno 110 propisa, zdravstvena-sanitarna inspekcija sa 91, ali apsolutni šampion u ovom pogledu ipak je Poreska uprava koja primenjuje 149 propisa, od čega čak 132 propisa predstavljaju podzakonski akti.
Kada se svi ovi podaci uzmu u obzir potpuno je jasno da ne čudi činjenica da se značaj inspekcija zanemaruje. Veliki broj propisa, kao i njihove česte izmene koje za posledicu imaju izmenu nadležnosti inspekcija, dovode do ne transparentnosti njihovog rada i stvaraju generalno lošu sliku o inspekcijama i dovode do nepoverenja građana u njih.
Kao što sam rekla, u pravnom sistemu Srbije ne postoji zakon koji na sistematičan način uređuje oblast inspekcijskog nadzora. Ovim Predlogom zakona očekujem da će se unaprediti rad inspekcija, da će se olakšati poslovanje privrede i doprineti opštoj pravnoj sigurnosti.
Evidentna je diskoordinacija u radu inspekcija. Zakonsko rešenje je da se koordinacionom komisijom, kao telom koju obrazuje Vlada i čiji prestižni zadatak jeste praćenje dostignutog nivoa koordinacije inspekcije, ovaj problem reši.
Znam da ste kao Ministarstvo bili u dilemi da li da se ovaj posao poveri koordinacionom telu ili da to bude jedinstveni inspektorat. Potpuno uvažavam razloge zbog čega ste se odlučili za koordinaciono telo, jer ste kao radna grupa uzeli u obzir iskustva zemalja koja su imala jedinstveni inspektorat i koje su imale velike propuste u kontrolisanju inspekcijskih službi, tako da mislim da je u predlogu svakog zakona, bez obzira što svaka zemlja ima određene specifičnosti, vrlo važno uzeti u obzir činjenice i praksu u okruženju koja nas, kada imamo novi zakon, u stvari na neki način tera da dođemo do pravog rešenja.
Ovo što inspekcije nemaju specijalizovani softver, niti jedinstvenu bazu podataka je očigledno do sada predstavljalo veliki problem za funkcionisanje inspekcija. Znam da je trebalo obezbediti novac i doći do te jedinstvene baze podataka. Ona će biti veoma važna u daljem radu inspekcija i mislim da će dovesti do velikih prednosti, da će na taj način biti omogućena sistematična dodela predmeta inspektorima, kao i praćenje tih predmeta, da će biti omogućena transparentnost, jedinstven uvid inspektora u sadržaj dokumenata, razmena podataka, procena rizika i planiranje nadzora.
Verujem da ćete vi do kraja 2017. godine, kako je i planirano, imati zaokružen taj jedinstveni informacioni sistem koji je neophodan u radu inspekcijskih službi.
Slažem se sa svim mojim kolegama koji su rekli da je potrebna i neophodna veća transparentnost u svakodnevnom radu inspekcija. Mislim da će se ovo omogućiti kroz punu dostupnost zakona i podzakonskih akata u elektronskoj formi, što je intencija i predlagača zakona.
Sada se susrećemo svi sa jednim velikim problemom u radu inspekcijskih službi, a to je kapacitet. Nedovoljni su kapaciteti. Imamo nedovoljan broj inspektora, s obzirom na obim posla koji se pred inspekcijama nalazi. Poseban je problem što je broj inspektora manji u odnosu na sistematizaciju radnih mesta. Posebno je ovo izraženo u građevinskoj inspekciji gde je popunjenost kapaciteta na odgovarajuća radna mesta, u skladu sa aktom o sistematizaciji, svega 53,8% i onda dolazimo u situaciju da jedan inspektor na primer kontroliše 1.308 objekata, što je zaista mnogo.
Takođe, posebno brine i činjenica da postojeći kadar nije sistematski obučen za rad, a što za posledicu ima neujednačeno postupanje inspekcija i nizak stepen pravne sigurnosti. Takođe. Zbog toga što u javnom sektoru ne možemo da primamo dovoljan broj radnih mesta, taj manjak je vrlo evidentan i ja verujem da će se ti problemi u narednom periodu rešiti. Oni moraju da se reše da bi inspekcijske službe zaista na pravi način radile svoj posao i dobro je što su sve navedene primedbe na koje sam ukazala predložene u zakonu i u članu 46. koji uređuje uslove za obavljanje poslova inspekcijskog nadzora, u članu 47. koji uvodi ispit za inspektore, u članu 50. koji uređuje pravo i obavezu stručnog usavršavanja inspektora, u članu 51. uređuje se jedinstveni izgled službene legitimacije i 54. unutrašnju kontrolu inspekcija.
Problem dosadašnjeg zakona je bio i u tome što ne postoji jasan kriterijum za vrednovanje rada inspektora, kao ni sistem njihovog nagrađivanja. Trenutno se rad inspektora ceni tako što se njihov učinak vrednuje na osnovu broja sprovedenih kontrola i izrečenih mera, odnosno kazni, a u stvari intencija treba da bude na samoj prevenciji.
Novi zakon u potpunosti je implementirao ovu sugestiju, tako što je u odredbama u članu 33. uredio poseban postupak prema neregistrovanim subjektima i što jednostavno naglaskom na hitnim postupanjima daje određena ovlašćenja inspektoru.
Vrlo je važno da se uzmu u obzir i određeni amandmani koje su kolege podnele, ima ih 111, i koji se odnose na diskreciona prava inspektora. Ja ne verujem u nikakvu diskreciju. Jednostavno smatram da svaki drugi zakon treba da bude dovoljno jasan i da ima vrlo precizna uputstva po kojima inspektori moraju da rade. Što je zakon jasniji, svima nam je lakše. Što ima manje diskrecionih ovlašćenja, bolje je za svaki zakon.
Takođe, nadležnost inspekcija za preduzimanje mera u borbi protiv sive ekonomije i ovim zakonom je bila vrlo ograničena. U članu 33. kao i u članu 21. utvrđuju se ta ovlašćenja inspektora u velikoj meri na blagovremeno postupanje inspektora čime se dodatno osnažuje normativni okvir u borbi protiv sive ekonomije i mislim da je dosadašnji problem bio i u tome što nije bilo dovoljne i jasne koordinacije između rada inspekcijskih službi, tužilaštva i sudova.
To sada ne može da bude ni samo predmet ovog zakona. To je generalno problem u celoj državi i u primeni svih zakona, ali mislim da se moramo svi truditi da policija, tužilaštvo i sudovi rade u koordinaciji. Imaćemo mnogo veći broj rešenih i sudskih procesa i uopšte rad inspekcijskih službi će biti vrlo transparentan i imaće bolje rezultate.
U članu 9. se uređuju procene rizika i to je izuzetno bitan momenat prilikom planiranja aktivnosti inspekcijskog nadzora i zaista uporedna praksa pokazuje da se u velikom broju zemalja inspekcijska kontrola vrši isključivo na osnovu procene rizika. Takva praksa je zastupljena i u regionu što na žalost kod nas trenutno nije slučaj. Samo 46% analiziranih inspekcija u Republici Srbiji trenutno sprovodi nadzor prema proceni rizika i mislim da su pozitivni efekti ovakvog planiranja mnogostruki, smanjuje se broj nepotrebnih inspekcijskih kontrola kod onih subjekata koji delatnost obavljaju u skladu sa propisima, odnosno kod onih subjekata kod kojih je rizik relativno mali.
Odredbom u članu 18. stav 4. eksplicitno se kaže da inspektor neće pokrenuti postupak po službenoj dužnosti na osnovu predstavke ako je procenjeni rizik neznatan ili je u pitanju zloupotreba prava.
Dakle, i ovde i u ovom slučaju zakonu daje diskreciono pravo da proceni koliko je konkretna predstavka osnovana, a da pri tom ima u vidu već navedenu procenu rizika kao jedan od bitnih parametara.
Što se tiče tih diskrecionih ovlašćenja svoje mišljenje sam dala i još jednom ponavljam da mislim da je i u svakom zakonu vrlo važno da ih ima što manje. Sve u svemu ovaj Predlog zakona stavlja akcenat na preventivno delovanje inspekcijskih službi, ukazuje na planiranje nadzora koje treba da bude zasnovano na adekvatnoj proceni rizika, ima neupotrebljivo bolju koordinaciju mnogobrojnih inspekcija čime se pre svega štiti interes samih privrednih subjekata i ima za cilj ujednačavanje prakse inspekcijskih organa donošenjem mišljenja i instrukcija za postupanje kada su u pitanju iste i slične pravne situacije.
Mislim da je resorno ministarstvo Predlogom ovog zakona uradilo dobar posao, jer su osluškivali mišljenje i puls onih koji su najviše zainteresovani da ova materija se uredi i cilj ovog zakona je da se ojača kapacitet inspekcijskih službi. Očekujem da ćemo u narednom periodu videti njihov bolji rad i da ćemo svi zajedno uz podzakonske akte vrlo brzo početi da osećamo prednost ovog Predloga zakona.
Ovom prilikom želim da vas obavestim da će poslanička grupa Nova Srbija u danu za glasanje podržati ovaj sistemski zakon. Hvala.