Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, poštovani gosti, ja ne znam otkuda toliki strah u navodnoj opoziciji, posebno kod onih koji su Beograđani. Čega se oni to boje? Zašto se boje javnog interesa? Šta je kod njih bio javni interes? Ja mislim da oni u Vladu nisu ulazili zbog javnog interesa i javnih poslova. Oni su umesto egzistencije naroda rešavali svoju ulaskom u Vladu i oni danas misle da to i neki drugi rade.
I, ja razumem i mog kolegu poljoprivrednika, njegov strah je profesionalna deformacija. Njegov strah je opravdan. On je jedini poljoprivrednik koji se razume u šibice, govorim figurativno. Još kao mlad, a po svedočenju Nišlija, on se susreo sa poljoprivredom i malo mu je teže da shvati taj javni interes. Susretao se tako što je lažnim rastvorom pelcovao poljoprivrednicima kokoške oko Niša.
On kaže da nije tačno da je nama uvek bilo gore. Nije svima bilo gore, njemu je uvek bilo bolje. On se boji zbog parkinga. Ne razumem što on strahuje zbog parkinga kada lepo pročitam u njegovoj imovinskoj karti lepo piše da je kupio tri garaže za tri automobila i to u centru Beograda, 42 kvadratna metra koliko sam ja razumeo. Otkuda nekom strah ko ima tri garaže da neće biti dovoljno parking prostora?
Govorio je o ugovorima, o tajnama, pa ću ja da izvadim jedan ugovor u vreme kada je moj kolega poljoprivrednik, a imali smo tu čast da imamo Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova iz poljoprivrede. To je ugovor, molim kolege za strpljenje, ovo može da bude kao ona priča sa tužnim krajem, ovo je ugovor o prodaji centra Ušće. Ovde piše da je Savezna Vlada 30. juna 2001. godine objavila oglas za prikupljanje ponude u cilju prodaje zgrade poslovnog centra Ušće.
U oglasu se dalje navodi da će konkurs sprovesti konkursna komisija u roku od 30 dana. Međutim, određena dokumentacija pokazuje da je Savezna direkcija za imovinu tek 14. avgusta donela rešenje o obrazovanju komisije. Dakle ako je rok za prijem ponuda iz konkursa iznosi 30 dana nejasno je onda ko je radio na sprovođenju konkursa. Očigledno da ta komisija nije postojala. Najverovatnije da Savezna Vlada to odradila sama, a u Saveznoj Vladi je sedeo moj kolega poljoprivrednik. Prema oceni komisije koja je formirana 45 dana posle konkursa najpovoljniji ponuđač na konkursu za prodaju zgrade TC Ušća je bio konzorcijum „MK Grup“, zapamtite doći ćemo posle opet do te firme, iz Beograda sa ponuđenom cenom od 300 miliona, što iznosi negde oko pet miliona evra, ali je u zgrade otišlo i 4,58 hektara građevinskog zemljišta koje nije smelo biti predmet prodaje.
Tih pet miliona je kupac mogao da naplati od aluminijuma koji je otpao posle bombardovanja sa zgrade, toliko je tog aluminijuma i toliko je vredeo samo aluminijum na toj zgradi, a o zgradi građevinskog zemljišta da ne govorim jer procena je da je samo građevinsko zemljište vredelo oko 30 miliona evra, a poklonjeno. Savezni ministar, da još jednom ponovim, je moj kolega poljoprivrednik. Kaže – na osnovu odluke Savezne Vlade, u kojoj je sedeo moj kolega, sklopljen je kupoprodajni ugovor sa firmom „European Contract“ sa firmom koja uopšte nije učestvovala na konkursu. Firmom koja je osnovana 18. decembra 2001. godine, a konkurs je bio u junu mesecu 2001. godine. Kako mogu da sklope ugovor sa firmom koja uopšte nije učestvovala na konkursu? Taj ugovor je tajna, a ne neki drugi ugovor.
Idemo dalje. Što je još tragikomičnije, ispostaviće se da postoje dve verzije ugovora. O kupoprodaji i to je jedna verzija modela ugovora na koju je svoju saglasnost dao savezni javni pravobranilac, a potpuno druga verzija ugovora koja je potpisana sa kompanijom Petra Matića, potpisan i zaveden u Saveznoj Vladi.
E, to su ugovori koji su bili tajna, to su ugovori koje je sklapala Savezna Vlada u kojoj je sedeo moj kolega poljoprivrednik. Mi se baš poljoprivrednici ne ponosimo što je tada za suzbijanje kriminala na nivou federacije, a ovo je bio federalni prekršaj, što se starao o bezbednosti i o borbi protiv korupcije i o borbi protiv pljačke, što se starao naš kolega poljoprivrednik koji, ne da nije suzbio pljačku nego je ovaj ugovor očigledan dokaz da je ta pljačka izvršena i da je samo na građevinskom zemljištu Grad Beograd i Republika Srbija izgubila 30 miliona evra, a umesto 30 hiljada kvadrata koliko je regulacionim planom bilo dozvoljeno, gradska vlast predvođena slavnim drvosekom je dozvolila da se na tom prostoru izgradi 130 hiljada kvadratnih metara. Dakle, 100 hiljada više nego što je prvobitno bilo određeno, što je neka vrednost od otprilike 150 do 200 miliona evra. Ukoliko uzmemo da tržište nije propalo već da je funkcionisalo i da je kvadrat sigurno koštao od 1.500 do 2.000 evra. To su ti ugovori koji su bili tajna. To su ti ugovori u kojima je učestovavao i moj kolega. To su ti javni interesi o kojima je govorio i on, a i njegove kolege.
Javni interes je za mene kao sadnja drveta. Ako želiš da prihoduješ, da jedeš sladak plod, prvo moraš da zasadiš drvo. Doduše ima među nama poljoprivrednicima i onih koji ne zasade, a dobro se osladi i dobro prihoduju. Pa, ću ja navesti primere, da ne bi bilo da govorim paušalno, ja ću izvaditi uredbu o korišćenju podsticajnih sredstava za podizanje višegodišnjih proizvoda zasada sa naslonom vinove loze i hmelja za 2007. godinu.
Ministarka sigurno zna, jer su njoj dostavili dokumentaciju, da je verodostojna, gde piše ovako da korisnici sredstava podsticaja sredstava ostvaruju za podignute zasade u proleće 2007. godine, da su upisane u registar poljoprivrednih gazdinstava i tako dalje. Proleće 2007. godine, a onda izvadimo potvrdu u kojoj piše da vinarija nije bila registrovana kao poljoprivredno gazdinstvo u proleće 2007. godine već da se taj javni interes negde pogubio već da je registrovana 2. jula 2007. godine. Znači u proleće, nema osnova, poljoprivredno gazdinstvo nije registrovano.
Ali, idemo dalje da vidimo koliki je opravdan strah mog kolege od prevara zato što je to kod njega neka vrsta profesionalne deformacije. Držim zahtev od 15. avgusta, ministarka poljoprivrede takođe to zna, ovo je takođe javni interes, gde su oni od javnih poslova pravili privatne biznisi, a evo dokaza i za to.
Ovo je zahtev od 15.8, poslednjeg dana kada je podnet zahtev za ukupno 164.135 zasađenih kalemova vinove loze, 15.8, iako je registrovano poljoprivredno gazdinstvo tek 2.7, znači nije u proleće, a prilikom registracije utvrđeno da poljoprivredno gazdinstvo vinarija raspolaže samo sa 1,1 hektar zemljišta u kao Krajkovac, opština Merošina, a poljoprivredno gazdinstvo je registrovano u Inđiji.
Ali, nije mu smetalo da 15. avgusta, bez ikakvog pravnog osnova, a ovo su papiri koje sam dobio iz Ministarstva poljoprivrede, podnese zahtev za parcele, za subvencije na parcelama 2817, 2818, 2819, na parcelama kao Krčedin, za ukupno 164.135 kalemova vinove loze, što je papirološki navodno zasađeno i to je zahtev koji su pratili računi.
I gle čuda, 15. avgusta priloženi su računi, ovo je takođe javan interes, jer se radi o bivšem premijeru i saveznom ministru koji treba da suzbija kriminal, a ne da suzbija državu, ovaj račun „Enprese“, to je takođe njegova firma, taj račun je priložen 15.8, a na datum izdanja piše 1. novembar 2007. godine. Kako je neko 15.8. imao račun, gle čuda od svoje firme, od 1. novembra 2007. godine. Dakle, šta još treba da dokažem da su njima javni interesi bili privatni biznisi.
Idemo dalje. Imam i ugovor, kopiju ugovora, a ministarka može da potvrdi da je autentičan o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, gde su parcele 2817, 2818, 2819, zakupljene ugovorom o zakupu poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini bez prava promene namena investicionog ulaganja, znači sve da ih je regularno zakupio nije smeo da sadi vinograd, od 7.11.2007. godine. Ako je 7.11.2007. godine bilo proleće, onda ja ne znam šta je zloupotreba i šta je pljačka.
Odmah zatim sledi rešenje koje je potpisao pomoćnik, takođe dobijeno iz Ministarstva koji se zove Dobrivoje Sudžun, koji živi u Inđiji, gde je 15.11. dodeljeno poljoprivrednom gazdinstvu koje u to vreme nije bilo ni registrovano, nije imalo parcele, nije imalo ništa. Znači, sasvim suprotno javnom interesu, dodeljeno 41 milion 71.579 dinara, što kada podelite sa kursom od 78 dinara, dobijete 525.000 evra.
Onda, nisam bio lenj pa sam u Trezoru tražio podatke da vidimo gde je novac otišao. Pa gle čuda, 14.071.000 otišla u firmu koja se zove „Enpresa“, koja je navodno proizvodila kolce i žice u Nišu, Nišlije kažu da od toga nema ništa, a ta firma je „Enpresa“ je vlasništvo mog kolege poljoprivrednika. Četrnaest miliona, to je bilo 22.11, a onda se to deli. MK „Komerc“, rekao sam da obratite pažnju je sa tog računa dobio ne znam po kom osnovu 13.589.000 i „Agrounija“, čiji je vlasnik takođe MK „Komerc“, 12.931.000.
Dakle, ja znam zašto tužilac neće ništa, znam da ima ove dokaze, ali Bože moj, ne možemo da utičemo na taj samostalni organ, na nezavisno pravosuđe, ali će i nekome isteći mandat i još nešto – kako se realizuju naši javni interesi, odakle ti strahovi, evo i potvrde. Ta firma našeg bivšeg premijera, kolege poljoprivrednika, eto mi poljoprivrednici imali premijera je imala suvlasnika koji se zvao „Vinemont venture vikam kej 146. Tortola, red taun“ Devičanska ostrva.
Ovo su bili javni interesi, tajni javni ugovori i trebalo je puno vremena da se domognem ovih stvari.
Oni nama nisu ostavili „Beograd na vodi“, ali su nam ostavili narod na vodi. Sada je post. Većina našeg čestitog naroda će postiti i kad prođe post, cele godine i zato treba da se sete da su im to stranka bivšeg režima i njeni partneri omogućili. Nemojte ih zvati opozicija. Oni još uvek vladaju i više od jedne četvrtine teritorije Srbije.
Danas kada govorimo o javnom interesu, treba reći našem poštenom i vrednom narodu koji je bez svoje krivice osiromašen, da ne treba da se stidi svog siromaštva, već da ovi bogati treba da se stide svog bogatstva i na način na koji su ga stekli.
Nije sramota biti siromah, sramota je biti bezdušan, bahat, bezobziran i bezobrazno bogat među siromašnim narodom. Danas sam neke takve razotkrio.
Mnogo toga mogu da podnesem, ali kada vidim glad u očima ljudi koji žive u bogatoj, najplodnijoj zemlji, to je neizdrživo za gledanje. Da li je to bio njihov krajnji interes, da li je to bio javni interes?
Naravno da treba podržati „Beograd na vodi“. Ako ga je podržao knez Miloš, seljak, zašto ga ne bih podržao ja, bez obzira što živim u unutrašnjosti. Mi nemamo ništa protiv „Beograda na vodi“. I drugi gradovi kao i Beograd treba da izgledaju lepo. Verujem da će se projekat realizovati, da će podići građevinsku industriju i industriju građevinskog materijala.
Da parafraziram jednog bivšeg političara, kada se ja kao poljoprivrednik, kao stanovnik jednog sela u Novim Karlovcima ne bojim „Beograda na vodi“, što se vi Beograđani bojite „Beograda na vodi“?
Mislim da treba menjati zakon o eksproprijaciji i javni interes i eksproprijaciju dozvoliti da Vlada utvrđuje i za izgradnju industrijskih zona unutrašnjosti i da korisnici budu opštine, pa čak i pojedina naselja i mesne zajednice.
Javni interes je i pitanje poljoprivrede. Pitanje poljoprivrede sela nije više samo pitanje poljoprivrede, nije pitanje sela, ruralnog razvoja, već opstanka srpske države, pitanje bezbednosti i demografije teritorija. Situacija je još uvek takva da je još uvek bolje patiti za selom, nego patiti na selu. Sa sela vode dva puta, jedan vodi u svet, a drugi na onaj svet.
Zato se zalažem da se u manjim sredinama i na selu, gde god to može proglasi javni interes i naprave industrijske zone od 5, 10, 20 hektara i ustupi za prerađivačku industriju, da oživimo selo, podignemo preradu, srušimo monopol velikih prerađivača, podignemo BDP, povećamo izvoz, zaposlimo nezaposlene, iz realnih izvora povećamo plate i penzije, da rasteretimo gradove i obezbedimo posao i hleba svima.
Ja se zalažem za oživljavanje Srbije, njiva, šljiva, momaka i devojaka, radnika i seljaka, da se od ovog preostalog stanovništva, ravnomerno stanovništvo raspodeli i u korist sela i u korist grada.
Država koju smo zatekli, bila je umorna, razgrađena, privredno i vojno nemoćna, socijalno neizdrživa, moralno razorena, zapuštena, nedovršena država, država bez članstva i za sadašnje i buduće generacije. Svi oko nas su od države, od ništa napravili državu, jedino su ove stranke bivšeg režima od države napravili ništa.
Citiram, premijer je u ekspozeu rekao: „Ako svako od nas, svaki dan donese kamenčić, imaćemo veliko brdo“.
Ne očekujete valjda od njih da neko donese kamenčić? Od njih treba očekivati da odnesu, da trpe gomilu. Nisu oni donosili po kamenčić, već odnosili gomile, prikolice, nije za očekivati, poznavajući ih da nešto donesu, već da odnesu. Za očekivati je da kamen iz ruke puste, samo ako vas i nas njime budu gađali. Od nas zavisi šta ćemo napraviti od te kiše kamenja kojom nas budu gađali, puteve, mostove, „Beograd na vodi“ ili prepreke kao što su oni pravili.
Javni interes nije ono što su oni radili. Prodavali su i preprodavali siromašnom narodu maglu svakog dana prosejano na krupno rešeto. Prodavali su sve magle, maštu, iluzije, obećanja.
I dok su narodu pričali bajke, sebi su dizali dvorce. Ne zameram ja njima toliko što su prodavali maglu, već što im je narod bio mušterija. Sadašnjost je zbog njih sumorna, cigarete na komad, pile na kredit, kukoljska Srbijo, državo sa najplodnijom zemljom, na kome žive siromašni i gladni ljudi. To je rezultat stranke bivšeg režima, koja još uvek vlada četvrtinom teritorije u Vojvodini.
Javni interes je budućnost. Ako želimo u budućnost, treba da znamo da poklonjena budućnost ne postoji, da se za nju moramo izboriti.
Poslovice koje su oni govorili, ja ću govoriti druge „Ko ima volje, ima i načina“ - Šo, „Onaj ko hoće taj može“ – Mišić, „Jedan koji hoće, jači je od dva koji moraju“- opet Mišić, „Ne gubi onaj koji pada, već onaj koji ostaje da leži“ - Aristotel, „Onaj ko se bori može da izgubi, ali onaj ko se ne bori već je izgubio“ i moja „Preko pluga do uspeha“ i ona stara narodna „Nema hleba bez motike“.
Ne možemo se popeti do uspeha merdevinama sa rukama u džepovima, oni su merdevine uspeha doživljavali kao lift.
Jedan narod ne čini samo sadašnje generacije, već prošle i buduće. Mi smo ovu zemlju nasledili od svojih predaka, ali smo i od potomaka pozajmili, imamo obavezu da im je vratimo makar u istom stanju u kome smo je dobili. Zašto je ne bi unapredili?
Sad „Beograd na vodi“ ne odgovara onima koji su imali Beograd na magli čiji je ekskluzivni prodavac bio Dragan Đilas. „Beograd na vodi“ ne odgovara onima koji su i Srbiju i Beograd pustili niz vodu.
Vreme je da pomognemo Srbiji i našem narodu da i mi njih definitivno iz hladovine, iz senke pustimo niz vodu da konačno odu. Ako ćemo na kraju reći - pomozi Bože; treba da se setimo reči Patrijarha Pavla – Bog će pomoći ako ima kome. Hvala.
