Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem se i vama, kao i šefovima poslaničkih grupa na zajedničkom dogovoru da ja budem određen za čoveka koji će govoriti danas o zakonu, o izmenama koje su najpre dogovorene na našem Odboru za zdravlje, a onda kao takve delegirane odgovarajućim poslaničkim grupama. Hteo bih odmah da pozdravim to jedinstvo koje u parlamentu nije uobičajeno, to jedinstvo koje je veoma bitno da donesemo i utvrdimo zajedničku, jedinstvenu, zakonom već utvrđenu, politiku o značaju zdravstvene zaštite stanovništva od zaraznih bolesti.
Cela ova kampanja, cela ova priča i potreba da se zakon menja na način na koji smo predvideli promenama u dve tačke aktuelnog Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, pokrenuta je ili pokretana je mesecima unazad, i u prošloj, i u ovoj godini, a zahvaljujući radu Odbora za zdravlje, kakvog smo inače koncipirali prilikom konstituisanja ovog saziva, u kome ministar, ali i ostale institucije od značaja referišu o svom radu, o svojim događanjima u oblasti zdravlja, mi smo dobijali validne informacije o tome da u zdravstvenoj politici vakcinisanja, profilakse, imuno-profilakse, počinju da se javljaju i pojavljuju određeni problemi u vidu smanjenog odziva populacije na vakcinaciju.
Onda su se na društvenim mrežama pojavile određene grupe koje su delovale tako da su preporučivale drugim roditeljima da svoju decu ne vakcinišu, govoreći o nekakvim mogućim povezanostima između procesa vakcinacije i nekih drugih potencijalno ozbiljnih oboljenja koje se sa tim mogu dovesti u vezu, a čineći to bez ikakve racionalne odluke, bez racionalnog dokaza, bez ikakvog uporišta. Prepoznavši takav problem, pozvali smo na nekoliko naših sednica sve one koji su bili referentni da o tome daju svoje mišljenje. To su bili predstavnici Nacionalnog instituta za zdravlje, direktor Batuta, strukovna udruženja, Lekarska komora, odgovarajuća sekcija Srpskog lekarskog društva, predsednik Komisije za zarazne bolesti, Zdravstveni svet, udruženja roditelja, predsednici pedijatrijskih sekcija, itd.
Dakle, sve ko je hteo, hteli smo čak da pozovemo i one koji se deklarišu i svojim manje ili više umreženim kanalima deluju tako kao antivakcinalni lobi da i njih pozovemo, ali nije postojao jasan način i jasna adresa i jasna lokalizacija takvih institucija koje se nisu u pravnom smislu i kao fizička lica legitimisale da bi mogli biti pozvani na te naše sastanke.
Ceneći ozbiljnost tog događaja i takvih zbivanja u našoj sredini Ministarstvo zdravlja je donelo odluku da svakog meseca daje nama izveštaje o tome kakav je ishod i odgovor na vakcinaciju. Primetili smo da već posle prvog našeg sastanka u januaru mesecu već u narednom procenat onih koji su se odazvali vakcinaciji počinje lagano da raste. Mi smo vremenom dobijali sve više i više podataka o tome da se taj broj popravlja, ali smo istovremeno i saznavali u retrospektivnom nekakvim informacijama da su pojedine vakcinacije roditelji ispred svoje dece odbijali posebno tzv. trovalentnu vakcinu MMR, te je ona dostigla u Srbiji jedan, zavidno kritičan nivo iznad koga mi gubimo tzv. osećaj frontalne sigurnosti ili bedema zaštite koji je Svetska zdravstvena organizacija kao takav preporučila.
Činjenica da su se pozivali na proverene podatke, da će ukoliko deca prime takvu vakcinu možda oboleti od nekih težih neuroloških poremećaja dovela je do klasičnih problema na nivou lokalne zdravstvene zaštite na mestima gde se taj proces vakcinacije ne poštuje i odbija. Ko je bio u problemu? Bili su pedijatri. U sukobu i susretu sa roditeljima, mnogi roditelji su tražili od pedijatara da elaborišu, da im neprekidno i neizostavno dokažu da nema nikakve štetnosti od primene vakcine, što su ljudi i činili, ali su roditelji dece ili staratelji često koristili svoja prava da izuzmu, budući da je to tumačeno po Zakonu o zaštiti prava pacijenata kao nekakva interventna mera, ta mala injekcija, taj mali ubod kao interventna mera, pa se pozivajući na tu zakonsku odredbu roditelji su stavljali veto na vakcinaciju svog deteta i činili tako njemu lošu uslugu. Neki lekari su dolazili u rizik da zaista napišu, da kontraindikacije nema, dete treba da bude vakcinisano, ali ih je sprečavao taj zakon.
Tu smo mi nekako došli na trag ideje da možda tu nekakve kolizije između dva zakona postoje. Nema, tu zaista kolizije. Mi smo dobili mišljenje Ministarstva da kolizije nema u vezi ta dva zakona realne i stvarne, već se mora gledati šta je neposredno i suštinski interes tog deteta u pružanju zdravstvene zaštite. To mora da gleda lekar, ekipa koja sprovodi vakcinaciju, ali moraju da gledaju i roditelji.
Postoje zakonske kvalifikacije koje obavezuju roditelje da nečinjenje prema sopstvenom detetu ili staratelju svejedno uđe u rizik kategorizacije po drugom zakonu koji se zove zanemarivanje deteta. Dakle, morao je nekakav autoritet da se konačno pojavi, da se omogući lekarima na terenu, da praktički rade svoj posao, da poštuju medicinsku struku, a da se spreči samovolja roditelja da zbog toga što su negde nešto pročitali, negde neko na nekoj društvenoj mreži ili na nekom skupu rekao da će to biti štetno po njegovo dete izbegne vakcinaciju.
Netačna je i teorija da „ako su sva deca vakcinisana, ja moje neću“. To su roditelji često govorili, pa „nema veze on će biti zaštićeno, jer su druga deca vakcinisana čiji su roditelji odgovorniji i uredniji“. Nije ni to tačno. Padamo ispod onog praga. Drugo, tu su i ona deca koja nisu bila vakcinisana u datom trenutku, jer su imali trenutnu kontraindikaciju prehladu, grip, nazeb, itd, a onda otvara se i treći problem, treće vrste, ta deca treba da se upišu u obdaništa, u predškolsko. Ako nemaju popunjen vakcioni karton po zakonu to ne mogu da urade.
Onda se tu ulazi u čitav niz problema koje smo mi zaista na Odboru za zdravlje prepoznali i jedinstveno na svim tim sastancima potkrepljeni velikim autoritetima, ljudima koji govore poslednju reč o tome, doneli odluku da Ministarstvu predložimo da krene u izmenu zakona. Iz Ministarstva smo dobili odgovor da oni rade na promeni Zakona o zaštiti od zaraznih bolesti, te da ovakva intervencija bi možda mogla doći kasnije ili da oni ne idu sada sa intervencijom, nego da će to doći u času kada zakon bude promenjen. Ali smo mi na Odboru zajedno sa ministrom čak i sa ministrom prosvete odlučili da ipak olakšamo taj deo dok zakon ne stupi na snagu, ovom kratkom izmenom koja se odnosi na izmenu dva člana.
Tako je rođen papir koji se pred vama danas nalazi u kome stoje izmene Zakona u članu 3. i izmene Zakona u članu 15. o zaštiti od zaraznih bolesti. Šta smo uradili? Kakve su te suštinske izmene? Zakon o pravima pacijenata nismo dirali, udruženja roditelja i ostala udruženja na Odboru su tražili da to bez javne rasprave ne ide, iako možemo uvek postaviti upit – a, šta je to interventna procedura, potkožna inekcija, kako se vakcina daje, svi smo je prošli. Ko je nas pitao da li će nas boleti?
Da vratim priču unazad, roditelj štiti svoje dete, štiti ga od vakcine kobajagi i daje saglasnost da se ne vakciniše, a dete kad bi moglo tada da artikuliše i da malo dete, odojče, od godinu dana, dve ne bi nikada pristalo na vakcinu, dete nema osećaj težine odgovornosti, ono ne zna šta to znači, i ono bi uvek odbilo. Znači, roditelj je neiskren prema njemu. Zna da dete ne bi tu vakcinu nikada prihvatilo, a on ga štiti iz sasvim drugih razloga, jer je negde neko nekad rekao da će to možda prouzrokovati ovaj ili onaj poremećaj.
Dakle, hteli smo da tome prosto na najočigledniji način stanemo na put, da to presečemo, da omogućimo lekarima na terenu da rade u interesu struke. Zarad toga učinjene su dve izmene u Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, gde smo u članu 3. imunizaciju, dakle, proces vakcinacije proglasili neterapijskom merom, nego imunizacija je preventivna mera i time smo učinili ili napravili formalni otklon prema onome što se tražilo u Zakonu o zaštiti prava pacijenata gde bi se eventualno moglo tražiti pristanak na neku interventnu metodu, saglasnost roditelja ili staratelja.
Kada smo to uradili time smo formalno skinuli taj problem i sada se više, kako smo i stavili u izmenama u novom stavu 5. člana 25. Zakona o zaštiti od zaraznih bolesti, da za sprovođenje vakcinacije, imunizacije nije potreban obavezan pristanak, pismeni pristanak same osobe na koju se vrši, dakle deteta, odnosno ovde je reč o staratelju, roditelju, te smo na taj način sklonili barijeru koju će lekar, pedijatar, ekipa koja vrši imunizaciju na terenu sada imati u susretu sa roditeljima ili će čak roditelj možda nekada moći da izmisli razloge da je njegovo dete alergično na ovo ili na ono ako ne uspe da ubedi lekara, da pokuša na neki drugi način.
Ali se manevarski prostor proste zabrane „ja ne želim da se moje dete vakciniše, jer će imati takvu i takvu komplikaciju“ sada eliminiše. Sada lekar odlučuje na osnovu pregleda koji provodi vakcinu, koji o tome vodi evidencije, vodi protokole odlučuje da li dete može ili ne može da primi vakcinu.
Ako ne može, a biće i takvih stanja da ne može, onda ta prilika se karakteriše kao privremena okolnost, dakle privremena kontraindikacija dok ne prođe neka prehlada, osipna groznica ili neko drugo stanje ili trajna nakon konsultacije sa određenom stručnom ekipom. Ali iza toga stoji lekar, a ne roditelji koje je negde neko na nekoj društvenoj mreži ubedio.
Ja ovde neću govoriti, jer ovo nije stručni simpozijum, postoji jako veliki broj dokaza da je retrogradno ispitavanje, u retrogradnim studijama, čak sada i u prospektivim je dokazano da na milione urađenih vakcina nije bilo nikakvog dokaza da je primena neke vakcine u nedvosmislenoj statističkoj korelaciji sa učesnošću teških neželjenih pojava. Čak su nam iz Agencije za lekove odakle su nam bili gosti, dostavili podatke da unutar samo nekoliko godina praćenja, zadnje tri godine praćenja, tzv. „alerta“, informacije o neželjenim dejstvima, da su uglavnom prijavljeni AE „advrs iventi“, obični neželjeni efekti. Dakle, ne ni „sirius“ ozbiljni, nego obični neželjeni efekti, a to je temperatura, lokalno crvenilo, bol. Ništa u tri godine, a broj takvih prijava, uprkos činjenici da takva kampanja se baš tada razvija je da budem precizan 195, 125 i 102 u 2014. godini. Znači, 2014, 2013. i 2012. godina.
Svetska velika istraživanja su obuhvatila 14 miliona ispitanika, nisu utvrdila pojavu debilizacionih bolesti i udruženost pojedinih vakcina. Danas je u svetu tendencija da se sve više ide na polivalentne vakcine, da jednim ubodom, jednom aplikacijom se da detetu više ponuđenih antigena da stvori imunitet itd.
Crna Gora čak ima i šestovalentnu vakcinu. Kod nas možda bude, ali i to je već na tragu rešenja, da li će Fond stići da proprati sve da plati i da nabavi dovoljan broj vakcina. U svetu je trend da to bude ili obavezno ili preporuka. Evropske zemlje su podeljene u tom pogledu. Nije kod svih obaveza, a kod zemalja u okruženju je obavezna, kao i kod nas. Negde čak za 11, a kod nas za 10 bolesti, negde za dve, tri, četiri, ali nivo preporučenih vakcinacija u svetu danas govori o odzivu i uspešnosti vakcinacije 93, 95, 97.
Dakle, sazrela je svest zapadnih civilizacija kojima ne moraš naređivati da se vakcinišu, a mi se nažalost vraćamo u vremenu u kome smo potpuno svesni da vakcinacija je takva preventivna mera za kojom treba žudeti, kada bi moglo da se dogodi da se razvije za neka druga obolenja, pa da nas sačuva od zla koje je moguće potencijalno slede masovnim nezaraznim bolestima, a mi to zahvaljujući nekim „mudrim ljudima“,nekim obesnim i silnim ljudima koji traže potkajlovanim, verovatno nekakvim drugim lobijima, u drugi interesima što sopstvenu decu žrtvuju i ne podstiču na vakcinaciju, nego nagovaraju i pokreću na pogrešan način razmišljanja roditelja druge dece.
Upravo zato je dobra ta parlamentarna podrška, široka parlamentarna podrška, to parlamentarno jednoumlje, da to ponovim, koje će iskazati kao još jednu prepreku toj narastajućoj nesreći dezinformacija koja se putem društvenih mreža ili drugim kanalima može širiti.
Prosto je potrebno da stanemo u ime jasnog državnog programa koji nema političku boju, a program je takav da štitimo mladež i decu od ozbiljnih bolesti, za koje su se dobijale Nobelove nagrade kada su vakcine izmišljene, koje su značile spas čovečanstva koje bi bilo možda desetkovano da su takve vakcinalne mere nekada osporavane.
Danas se vakcina radi genetičkim inženjeringom. Danas je to savršeno, bezbedno, mnogo bezbednije nego način na kako je nekada rađeno kod nas. Pre 115 godina i kod nas je urađena prva vakcina u Srbiji, „Torlak“ je moćna institucija koja može da pravi vakcine i nikada nije bilo ni problema. To su vrlo kvalitetne vakcine, a i ono što se uvodi to su vakcine licencirane. Sve su prošle prethodne kliničke studije. Sve moraju dobiti tačan put provere različitih nivoa akreditacije dok dođu uopšte u upotrebu. Ne dobija Srbija nikakav škart, ništa što je sekundarno tržište, ništa što neko drugi u svetu ne koristi.
Tako je bilo potrebno i bilo od koristi da na ovaj način odradimo ovu priču svi skupa i svi zajedno i pokažemo zajednički cilj da zaustavimo antivakcinalnu kampanju i pomognemo roditeljima ili deci zbunjenih roditelja, možda bolje reći, oni kojima neki pojavljeni u televizijskim emisijama ili neki su na nesreću uspeli čak, ali to je zaustavljeno, da probiju akredicioni program SLD da negde govore, ali to je paramedicinsko predavanje, to možete praviti na trgu, može te izaći na Slaviju i pričati šta god hoćete, ali službeno medicinsko stanovište je sasvim jasno i sve naše zdravstvene institucije, sva relevantna strukovna udruženja, Odbor za zdravlje, a konačno i parlament, očekujem jedno glasanje i usvajanjem predloga jednoglasno, da pošalje jednu snažnu poruku koja će biti, pre svega podrška zdravlju dece i podrška lekarima na terenu, da mogu samostalno, po svojoj savesti da donose odluke i da samo medicinskim indikacijama ili kontraindikacijama budu podvođenim kada čuvaju zdravlje naše omladine. Hvala vam.
