Reč ima ministar Selaković.           

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, sa pažnjom sam pratio izlaganje gospodina Homena i postoje neke stvari u kojima možemo, u kojima ne možemo da se složimo. Hvala bogu zato i jesmo na dva suprotna politička pola, ali osvrnuću se na neke stvari koje je uvaženi prethodnik podvukao i istakao po značaju.
Krenuću od ove poslednje, a to je pitanje člana 33. Predloga zakona koji glasi - sredstva za isplatu novčanog obeštećenja i naknadu imovinske štete obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije, u okviru sredstva koja su namenjena pokriću tekućih rashoda sudova, javnih tužilaštava, od kojih se izuzimaju rashodi za zaposle i tekuće održavanje objekata i opreme.
Ima logike ono što je gospodin Homen rekao, nije sporno, ali ovakvo rešenje treba priznati je napredak u odnosu na rešenja koja su postojala pre, a rešenje koje je postojalo pre toga jeste da se nekontrolisano u sličnim stvarima isplaćuju sredstva sa budžetskih razdela, odnosno pozicija Ministarstva pravde, koje na teško koji način da je moglo u pojedinačnim slučajevima u postupcima da utiče na trajanje postupka.
Dakle, sa jedne strane mogli ste da imate kao onaj malopre slučaj pomenuti sudije koji od 2008. do 2014. godine ne zakazuje ni jedno jedino ročište. Ne sprovodi ni jednu jedinu procesnu radnju i po postojećim rešenjima, odnosno po rešenjima do juna meseca 2014. godine kada je krenula primena tri člana Zakona o uređenju sudova, eventualno obeštećenje bi za takav nemar i nedisciplinu sudije plaćala direktno država, odnosno Vlada sa razdela Ministarstva pravde.
Moje mišljenje je da je ovo rešenje korak napred. Ovo je rešenje koje inače treba da motiviše predsednike sudova da vode računa o radnoj disciplini svojih sudija i moram vam reći da je moguće nabrojati na prste dve ruke predsednike sudova koji su prethodnih godinu, godinu i po dana podnosili disciplinske prijave protiv svojih sudija. U tome je prednjačio ubedljivo predsednik Vrhovnog kasacionog suda, mislim da je preko 50 prijava on podneo. Imate nekoliko slučajeva gde su to podneli predsednici sudova, najčešće apelacionih sudova, ponekog višeg suda i možda tri do četiri osnovna suda.
Na neki način predsednici sudova nam nisu bili motivisani ili nisu hteli da se uhvate u koštac sa onim što je realan problem. Dozvolite mi da primetim jednu stvar. Predsednik suda ima i šira ovlašćenja od običnog sudije suda, ima i veća primanja od običnog sudije suda i na njemu je odgovornost za loš rad suda kojim rukovodi i pohvala za dobar rad suda kojim rukovodi.
Kako ga motivisati? Pa, znate, ako imate predsednika suda u okviru čijeg suda imate potpuno nemarnog, neažurnog, nekad možda i nestručnog sudiju, taj sud će osetiti konkretne posledice takvog nečega.
Ja bih iskoristio da pomenem nešto što je postojalo kao praksa i stariji među nama će se setiti toga vremena. Kolega Homen i ja smo u ovom mlađoj generaciji ljudi pa možemo toga da se setimo iz priča. Ranije, pre tridesetak, 40 godina na ulazu u svaki sud u Srbiji, svaki opštinski, svaki okružni sud imali se oglasnu tablu, imate i danas. Na toj oglasnoj tabli stajali su rezultati rada najboljeg sudije u tom mesecu ili prvih nekoliko najboljih sudija po rezultatima rada u tom mesecu ili čitava rang lista svih sudija po rezultatima rada. I kada dolazi do izbora, recimo, iz opštinskog u okružni sud gledalo se samo to.
Što je to nemoguće danas uraditi u svim sudovima u Srbiji? Što je nemoguće danas građaninu, recimo, u nekom Prokuplju, kada uđe u sud na vidi na oglasnoj tabli ko je u prethodnom mesecu bio najbolji sudija. Neću da pominjem da se vidi i ko je bio najlošiji. Mislim da je to nešto što treba da se zna. Onda u ovom konkretnom slučaju kada imate predsednika suda koji nema jedan, dva, pet ili 20 meseci novčanih sredstava za rad svog suda zato što se zbog lošeg ili nemarnog rada sudija otežu postupci zbog kojih se dosuđuje obeštećenje strankama koje su pogođene tom povredom prava na suđenje u razumnom roku, tu nešto treba promeniti. Ako predsednik suda nije zainteresovan da nešto menja, on više ne zaslužuje da bude predsednik tog suda.
Visoki savet možete da predloži, Narodna skupština može da razreši predsednika tog suda. Moram vam reći dobrim delom veliki broj problema je nastajao i zbog toga što se Visoki savet sudstva u periodu od 2010. godine pa do kraja 2012. godine bavio ispravljanjem grešaka lošeg opšteg izbora sudije i nije se vodilo računa o disciplinskoj odgovornosti. Imali ste godine u kojima na osnovu disciplinskog postupka ni jedan sudija nije razrešen.
Imate prethodnu godinu gde je to već u odnosu na te godine kada nije bio razrešen ni jedan već je značajan broj i zanimljivo je zaista kada uzmete i pogledate te slučajeve to su bili knjiški primeri. Malopre sam naveo jedan predmet. Imate, recimo, drugi slučaj gde sudija vanparničar koja je bilo u obavezi da postupa u roku od osam dana, hajde da kažemo, obrati se predsedniku suda zbog nekih određenih okolnosti da produži taj rok, ali imali smo slučaj sudija vanparničara gde se kasnilo sa izradom odluka od 150 i više dana u preko 1400 odluka. Taj sudija je, recimo, imao tri, četiri ili pet sudijskih pomoćnika na raspolaganju. Imate sudova gde ne postoji ni jedan sudijski pomoćnik da pomaže sudiji vanparničaru, a on radi mnogo bolje i ažurnije. Ovde treba probuditi upravo, i to je deo u kojem se slažemo, treba probuditi predsednika suda. Treba mu reći u određenoj meri - ti si odgovoran za organizaciju rada svoga suda i u sklopu te organizacije za jedan deo, onaj tehnički deo rada svojih sudija.
Nedopustivo je da imamo jedno potpuno neažurno i nepredvidivo zakazivanje ročišta. Zaista je nedopustivo. Znate šta, na kraju će to opet ne samo platiti građani, platiće država. Po mom mišljenju u ovom trenutku razmatrati to rešenje gde će čak biti ugrožene i plate zaposlenih zbog ovakvih stvari je prenagljeno rešenje.
Da li možemo da razgovaramo o budućnosti o tome da se ide i na to, pa kada se zaokruži budžet pravosuđa i sav bude u kontroli Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca mislim da je to tema o kojoj možemo da raspravljamo. Uostalom, gospodin Homen je bio i državni sekretar u Ministarstvu pravde, pa je postojala prilika da se ovako nešto i uradi. Sumnjam da bi iko napravio tako radikalan, tako naglu promenu, tako radikalan rez.
Što se tiče visine obeštećenja, pa evo vam jedno uporedno rešenje, u Sloveniji je maksimalno obeštećenje pet hiljada evra, što je realno znatno više nego u Srbiji jer ovih tri hiljade evra u Srbiji je nešto više od osam prosečnih zarada, a pet hiljada evra u Sloveniji je nešto oko pet prosečnih zarada. Slovenija je zemlja koja ima ozbiljne probleme sa zaštitom prava na suđenje, ne sa zaštitom, već inače sa dugim trajanjem sudskih postupaka. Donošenje ovakvog jednog zakona nije im rešilo sve probleme, ali ih je u dobroj meri ublažilo i uvelo je meru mnogo bolje radne discipline u sudovima.
Znate kako, ako imate i to je ono što bi ovaj zakon i trebalo kada počne da se primenjuje da da na srednji rok neke rezultate. Na osnovu ovog zakona, ako izuzmemo izvršne predmete, o kojima smo govorili, koji će biti predmet regulisanja u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, ako izuzmete te predmete, vi ćete u ovim slučajevima moći da vidite ponegde i koji je to sudija koji je zaista problem svom sudu, koji ne ume, neće ili ne želi da radi ili koji jednostavno, dobar je sudija u smislu da ume da izradi dobru odluku, loše rukovodi sudskim postupkom, oteže ga suviše dugo.
Mi smo nekada imali slučaj u Trećem opštinskom sudu u Beogradu gde je jedan sposoban predsednik suda uveo plaćanje izvesne naknade za odlaganje održavanja ročišta, naravno ne u smislu da to ugrozi samu suštinu postupka. To je dovelo do toga da je to bio najopremljeniji opštinski sud u Beogradu. Od tih sredstava on je kupovao nove računare, opremao kabinete, sudnice.
Dakle, ono što ste rekli malopre, sposoban predsednik suda i bez ovakvog zakona može da dovede svoj sud u bolje stanje, ali ako se oslanjamo samo na ličnost onda ćemo završiti sa izgradnjom institucija, a institucije se grade zakonom.
Naravno da je svima nama kada biramo predsednike sudova da polazimo od zakonske pretpostavke da je to ličnost koja je dostojna i koja će kvalitetno i dobro da obavlja svoj posao. Nema tu pravila. Nekada je predsednik suda loš predsednik a izuzetan sudija. Nekada je prosečan sudija odličan predsednik suda. Vi to znate.
Tako je i u advokaturi. Imate ljude koji vode velike advokatske kancelarije, koji nisu izvanredni advokati, ali su odlični organizatori posla, dobro uspostave rad svoje kancelarije i on protiče na jedan dobar način.
Da li će ovaj zakon biti delotvoran? To na prvom mestu zavisi od njegove primene i od rada samih predsednika sudova i javnih tužilaca. Šta će biti sankcija za njihov loš rad? Sankcija će biti to da će oni biti izuzetno loši predsednici sudova i ako budu pravili isuviše problema i troškova zbog toga što nisu kadri da dobro organizuju rad svoga suda, više neće biti na tom mestu.
Kažu Francuzi „nobleso bliž“, ali ovde funkcija obavezuje. Nije funkcija predsednika suda da daje izjave za medije, da se fotografiše, već da radi. Mi smo imali i još uvek imamo jedan pokušaj da rasteretimo predsednika suda, recimo, onih nesudijskih obaveza u organizaciji rada suda, pa je uvedena institucija sudskog menadžera ili upravitelja suda. Zamisao jeste dobra, ali ona je retko gde u Srbiji zaživela.
Mi ćemo ući u sklopu racionalizacije rada državnih organa, pa i racionalizacije rada sudova, u formiranje zajedničkih službi. Preko 10 pravosudnih organa je u Beogradu, svaki treba da ima svoju službu za javne nabavke i često se desi da mnogi od njih nemaju kvalifikovane službenike koji mogu taj posao dobro i kvalitetno da rade, pa zašto ne formirati jednu službu, jednu centralnu službu? Na takav način sakupićete ljude koji se bave tim poslovima na jedno mesto, efikasnije, kvalitetnije i bolje ćete sprovoditi javne nabavke. Dao sam ovo čisto kao primer. Zašto ne formirati jedinstvene službe računovodstva? Šta je tu problem? Na takav način treba rasteretiti predsednike sudova nečega što jednostavno nije njihov posao.
Tako je i u ovom slučaju. Hajde da predsedniku suda, ako je on taj koji predlaže godišnji raspored rada sudija, on će kroz primenu i ovoga zakona odgovarati za sprovođenje odnosno za organizaciju rada svoga suda.
Mislim da je ovo dobar put. Jednom, kao što rekoh, možda razmatrati ovu mogućnost, jer pokazalo se, ja verujem da ste i vi bili nekada u toj prilici dok ste radili u Ministarstvu pravde kada se zbog neke kompjuterske greške desilo da je kasnila plata dva dana, znate kakva je bila reakcija u sudovima i u tužilaštvima. Dakle, sudija je javni funkcioner, on je organ vlasti Republike Srbije. Dajte da mu omogućimo, mi ćemo se kroz ulaganja u infrastrukturu sudsku, kroz donošenje kvalitetnijih i boljih zakona, truditi da mu stvorimo mnogo bolje uslove za rad. Ali, to ne znači da su ti ljudi neodgovorni.
Sudijsku funkciju odlikuje stalnost i nezavisnost, ali ta nezavisnost sa sobom vuče i drugu stranu, a to je odgovornost. Počela je da se uspostavlja odgovornost, Visoki savet sudstva je u disciplinskim postupcima koje je sprovodio dokazao da to može da radi na jedan dobar, kvalitetan, pravno predvidiv način, ali ne smemo da izgubimo iz vida da je glavni beneficijar i glavni korisnik onoga što mi ovde donosimo, što Vlada predlaže a vi narodni poslanici donosite, da su to građani Srbije.
Još samo jedan detalj. Mislim da nema mesta određenom strahu stranaka ukoliko se pritužuju na nepoštovanje prava na suđenje u razumnom roku kada je u pitanju ishod njihovog postupka. Da je tako, znate, onda bi svaki zahtev za izuzeće, recimo sudije, izazivao takav strah, onda bismo u prethodnih oko godinu dana imali identifikovan isti taj strah, jer mogu da vam pročitam, recimo, podatke za 2014. godinu. U 2014. godini ukupno je primljeno u Vrhovni kasacioni sud 1.117 zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, u apelacione sudove 3.809, u više sudove 3.022, u Privredni apelacioni sud 1.370 i u Prekršajni apelacioni sud 9.353 zahteva.
Ovo je sistem koji već funkcioniše. Mi ga ovim Predlogom zakona samo bolje definišemo. I kao što sam rekao, uveren sam da uz dobru pripremu imamo šansu da od 1. januara 2016. godine ovu oblast uredimo bolje, delotvornije i da građani Srbije čiji se predmeti raspravljaju i rešavaju pred srpskim sudovima imaju viši stepen zaštite. Izvinite što sam malo više odužio, ali, osvrtao sam se zaista na stvari iz diskusije i mislim da je i jedna i druga diskusija bila veoma korisna. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Vesna Besarović. Izvolite.
Izvinjavam se, pravo na repliku, narodni poslanik Biljana Pantić Pilja.

Hvala vam.
Većinu stvari je rekao ministar, ali ja bih se nadovezala, pošto je spomenuto od kolege Homena kako imamo u Predlogu zakona pravo na prigovor, pa onda imamo pravo na žalbu, pa da će predsednici sudova biti zatrpani, mislim da mora da se poštuje načelo dvostepenosti postupka. Znači, ako je stranka nezadovoljna odlukom po prigovoru i ako nije odlučeno o prigovoru, da stranka ima pravo žalbe predsedniku suda. To je jedna stvar.
Druga stvar, ja ću se nadovezati na ministra – u skladu sa ovlašćenjima Zakona o sudijama i Zakona o uređenju sudova i sudskim poslovnikom, znamo koje su dužnosti i obaveze predsednika sudova. On nije tu samo zato da bi primao veću platu, nego da bi rukovodio radom suda i da bi vodio računa o blagovremenom radu svojih sudija. Takođe, da će odluke biti prejudicirane samim tim ukoliko stranka izjavi prigovor, pa će sudija možda zbog sujete da donese odluku suprotno toj stranci, pa opet imamo načelo dvostepenosti, iako ja zaista ne sumnjam da će sudija da se rukovodi pravom a ne sujetom.
Kolega Homen je takođe naglasio da bi trebalo da se uvedu merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku, na primer, da se stavi neki rok za meritorno presuđenje od, naprimer, godinu dana. Nemojte zaboraviti da smo jednim zakonom o parničnom postupku imali rok od šest meseci u kom treba da se reše radni sporovi i nikada nije ispoštovan taj rok i uvek je kršena ta odredba zakona. Zato je i izbačena, odnosno izbrisana iz zakona i donet je novi Zakon o parničnom postupku. Zato mislim da ne treba da prejudiciramo da se neki spor rešava za godinu dana, za dve, za šest meseci, jer ne znamo koja je pravna problematika tog spora. Hvala vam.

Pravo na repliku, narodni poslanik Slobodan Homen. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, zaista nemam ništa protiv mlade koleginice, ali vama moram da kažem kroz repliku, ne želim kroz povredu Poslovnika. Niti sam koleginicu pomenuo, niti SNS, obraćao sam se gospodinu ministru koji mi je odgovorio. Znači, mogu da se složim da je u pravu ili da nije u pravu.
Ali, već kada sam se javio i hvala koleginici za repliku, imam pitanje za gospodina ministra. Malo ću da skrenem s teme. Nešto što sam čitao oko javne rasprave, tiče se Zakona o izvršenju, ne bih mnogo da menjam temu ali je ipak povezano sa pravom na suđenje u razumnom roku, a to je da će biti ponovo uvedena žalba. Ako vam nije teško, voleo bih da mi odgovorite da li je to tačno, znači, u izvršnom postupku, jer smatram da će to direktno uticati na ovaj zakon i da će biti daleko teže primenjiv, odnosno da će dalje doći do osporavanja samog izvršenja i kompletnog sudskog postupka. Hvala.

Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, istina je da Nacrt zakona o izvršenju i obezbeđenju, između ostalog kao moguće rešenje sadrži i mogućnost uvođenja žalbe. S obzirom da je to jedan izuzetno važan procesni zakon, javna rasprava po tom nacrtu ne traje, kao što to uglavnom Poslovnik o radu Vlade predviđa, 30 dana, već 90 dana, što je tri puta duže. Postoje i mnoga druga rešenja koja su u tom nacrtu postavljena na način da mogu, ali ne moraju da budu usvojena. U svakom slučaju, javna rasprava će dati svoj konačan sud.
Po meni, ono oko čega se vrtimo i što mislim da treba da bude usmerenje za svaku buduću Vladu, svako buduće Ministarstvo pravde, pa i ovo, jeste da se stvore uslovi za mnogo bolju i mnogo delotvorniju, kontinuiranu obuku sudija, kako se ne bismo bavili samo posledicama, već kako bismo vodili računa mnogo viša o uzrocima, a uzroci često znaju da budu i to nedovoljna stalna obuka sudija koje su na stalnoj sudijskoj funkciji. Dakle, postoji kao mogućnost, a javna rasprava će dati svoj konačan sud, odnosno konačan sud će biti na narodnim poslanicima kada se bude raspravljalo o tom predlogu zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Vesna Besarović. Izvolite.

Hvala.
Gospodine ministre, uvaženi gosti, gospodo poslanici, ja ću u ime naše stranke govoriti o Predlogu zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Naime, pravo na suđenje u razumnom roku, kao jedno od osnovnih prava čoveka, definisano je u Ustavu Srbije kao pravo u sklopu prava na pravično suđenje. Pravo na suđenje u razumnom roku je veoma važno pravo i političko pitanje istovremeno i zato njegov razvoj poslednjih godina ide uzlaznom linijom. Deklaratornost ovog prava sama po sebi nije dovoljna, ako nije obezbeđena zakonom. Ako je ostvarivanje prava na sudsku zaštitu dugo i sporo, ako sud toleriše neažurnost stranaka i drugih učesnika u postupku, ako se menjaju postupajuće sudije itd, onda ovo pravo ostaje mrtvo slovo na papiru.
Praksa Evropskog suda odigrala je presudnu ulogu u razvoju navedenog instituta. Pravo na suđenje u razumnom roku uvedeno je, naime, Konvencijom za zaštitu ljudskih prava, a sama Konvencija ustanovila je Evropski sud za ljudska prava radi osiguranja poštovanja obaveza koje su države preuzele ovom Konvencijom. Zbog povećanog broja slučajeva koji su se našli pred Evropskim sudom uočeno je da države, uključujući i Srbiju, u svojim nacionalnim zakonodavstvima nemaju delotvorni pravni lek za zaštitu ovog prava. Zbog toga je Srbija u Zakonu o Ustavnom sudu Srbije iz 2007. godine propisala mogućnost podnošenja ustavne žalbe ako se iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njegovu zaštitu, ili ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva za njegovu zaštitu u slučajevima kada je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U istom zakonu navodi se da je odluka Ustavnog suda kojom se usvaja ustavna žalba pravni osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete ili otklanjanje drugih štetnih posledica pred nadležnim organom.
Takođe, izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova iz 2013. godine omogućeno je građanima koji smatraju da suđenje predugo traje da tuže sud i dobiju naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. To su članovi koji su već pominjani, član 8a do člana 8b. Međutim, pored svih nastojanja da se sudovi učine efikasnijim, podatak koji imamo o broju nerešenih predmeta na kraju 2013. godine je zaista zastrašujući. Naravno, pored opštih, sistemskih razloga, o kojima je govorio gospodin ministar, kao i razloga koji su na strani sudija, neažurnost, menjanje sudija, subjektivni i objektivni faktori itd, postoje i situacije kojih smo bili svedoci, a to je blokiran rad sudova. Prvo su zbog reorganizacije mreže sudova sudovi bili blokirani, zatim su advokati štrajkovali u junu zbog povećanja taksi, a na kraju smo imali višemesečni štrajk advokata posle donošenja Zakona o javnom beležništvu.
S druge strane, Evropski sud je postavio jasna pravila, ustanovljavaju se kriterijumi pomoću kojih će se ocenjivati da li je dužina postupka koji se vodi pred nacionalnim sudovima razumna ili nije. Kriterijum su složenost predmeta, ponašanje podnosioca tužbe, ponašanje nadležnih vlasti, okolnosti predmeta i izneti argumenti. Utvrđuju se prioritetni predmeti, a to su radni sporovi, žrtve nesreća, slučajevi zatvorskih kazni i policijskog nasilja, kritično zdravlje podnosioca i njegova poodmakla životna dob, porodični odnosi, odnosi roditelja i dece, ograničeno fizičko stanje itd.
Prilikom izračunavanja dužine postupka utvrđuje se početni datum koji se razlikuje u parničnim, krivičnim i upravnim postupcima. Uzroci kašnjenja se takođe analiziraju u svim fazama postupka. U jednostavnijim predmetima rok do dve godine smatra se razumnim, a u prioritetnim predmetima taj rok može biti i kraći. U složenijim predmetima rok ne bi trebao da pređe pet godina, a u najsloženijim predmetima osam. Ako je ponašanje podnosioca, koje je očigledno bilo zlonamerno, doprinelo produženju ili preteranoj dužini postupka, sud će zaključiti da ne postoje razlozi, odnosno da se ne radi o kašnjenju kao što je predviđeno zakonom.
Takođe, sud nikada neće biti na stanovištu da se radi o preterano dugom vođenju postupka ako oceni da je ono u interesu pravičnog suđenja. Ali, ako država pred ovim sudom kao argument iznosi da su sudovi pretrpani zaostalim predmetima, Evropski sud će odgovoriti da su prema Konvenciji, a to se odnosi i na našu zemlju, države ugovornice dužne da organizuju pravosudni sistem na takav način da se mogu zadovoljiti zahtevi za suđenje u razumnom roku. Naravno, znamo da je uslov za obraćanje Evropskom sudu da su iscrpljeni svi domaći pravni lekovi, uključujući i ustavnu žalbu, kao i da je pravni lek delotvoran ako može da ubrza postupak pred sudom ili da stranci pruži adekvatno pravno zadovoljenje. Ishod spora pred domaćim sudovima nije od značaja za utvrđivanje prava stranke na suđenje u razumnom roku pred Evropskim sudom.
S obzirom na to da je suđenje u razumnom roku ugrađeno u međunarodno i evropsko pravo, ono mora biti ugrađeno i u naše pravo propisivanjem rokova sa završetkom određenih pravnih i sudskih procedura. Naravno, najbolje rešenje je prevencija i samo donošenje i postupanje na osnovu posebnog Zakona o pravu na suđenje u razumnom roku ima očekivani preventivni značaj, jer se vrlo precizno prilazi rešavanju ovog problema.
Predloga zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je predmet današnje diskusije, u potpunosti uvažava praksu Evropskog suda za ljudska prava i uvodi dva pravna sredstva za ubrzavanje postupka – prigovor i žalbu, a uz to i zahtev za pravično zadovoljenje. Zakon sadrži usmerenje za sudove, merila koja sudovi obavezno uzimaju u obzir pri odlučivanju o pravnim sredstvima. Ponavljam, zakon ima preventivnu ulogu, jer samim donošenjem zakona bi trebalo da dođe do porasta efikasnosti postupajućih sudija.
Zakon je sveobuhvatan jer se odnosi na parnični, vanparnični, upravni i krivični postupak. Zatim, uvodi se postupnost zaštite na suđenju u razumnom roku. Naime, stranka mora prvo da iskoristi pravna sredstva koja služe za ubrzavanje postupka, a to su prigovor i žalba, pa tek onda da podnese tužbu za novčanu naknadu na imovinske štete. Naravno, polazi se od stanovišta da je osnovni motiv stranke ubrzanje postupka, a ne novčana naknada koju će ostvariti.
Takođe, pravobranilaštvo dobija novu ulogu kao organ za poravnanje, ako to stranka želi, ali ne kao nužna procesna pretpostavka za podnošenje tužbe. Značajno je i da se pruža zaštita u krivičnom postupku, tj. u tužilačkoj istrazi. Sve ovo bi trebalo da rezultirala smanjenjem broja pritužbi Evropskom sudu za ljudska prava.
Što se tiče nekih konkretnih stvari vezano za odredbe zakona, ja bih prvo htela da napomenem da zaista odajem priznanje autorima obrazloženja zakona, jer je obrazloženje zakona veoma kvalitetno urađeno, sveobuhvatno, predstavlja spoj sudske prakse Evropskog suda i zakonskih rešenja članica EU.
Međutim, imam neke sugestije koje su vezane za sam tekst zakona, koji mi se čini da u nekim članovima bi mogao da bude jasniji. Nešto je vezano za jasnost, a nešto je vezano za meritum, odnosno za samu sadržinu.
Naime, u članu 7. stav 2. ovog predloga zakona imamo odredbu koja predviđa da predsednik suda po prigovoru odlučuje i da on godišnjim rasporedom određuje jednog ili više sudija koji vode postupak i odlučuju o prigovorima. Međutim, u praksi se čini da ovo rešenje može da bude sporno. Naime, prvo se narušava princip da o prigovorima na dužinu suđenja odlučuje predsednik suda, već neko drugi, sudija, a taj princip se upravo u zakonu uvodi zato da bi se sudije rasteretile i da bi suđenje bilo brže i efikasnije.
Osim toga, kada je reč o prigovoru koji se podnosi predsedniku suda, moglo bi se desiti da godišnjim rasporedom predsednik suda odredi sudiju koji vodi postupak u predmetu na koji će biti podnet prigovor. Zbog toga mi se čini dobra ideja, pa sad neka nadležni odbor vidi da li je ta ideja prihvatljiva, da se predloži da zamenik predsednika suda, takođe godišnjim rasporedom, odlučuje o podnetom prigovoru i tako bi se prevazišla situacija kada je predsednik suda sprečen da odlučuje ili je on postupajući sudija u predmetu za koji stranka podnosi prigovor, jer je i ta pravna situacija moguća.
Zatim, član 22. koji reguliše pravo na pravično zadovoljenje, čini mi se da on takođe nije dovoljno jasan jer se u istom stavu, i prvom i drugom, reguliše više pravnih situacija nabrajanjem koje se moraju raščlaniti da bi bile jasne. Samo pravno rešenje je u redu i ja nemam problem sa pravnim rešenjem, kao takvim, ali kod primene zakona, a mi vodimo računa da zakon bude prihvatljiv i za stranke koje nisu diplomirani pravnici, prema tome, ako promovišemo interes stranaka i garantujemo ga ovim zakonom, čini mi se da ovako formulisan tekst u članu 22. otvara vrata nekim nedoumicama i nejasnoćama, odnosno zahteva detaljnije razjašnjenje. To bi bilo ono što se odnosi na sam sadržaj zakona.
Na kraju želim da kažem da će naša poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije podržati ovaj zakon, glasati za njega, kao što će podržati i Zakon o sudijama, odnosno dva druga teksta koja su na današnjem dnevnom redu. Hvala lepo.