Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik mr Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospodine potpredsedniče, uvažene koleginice i kolege, moje poslaničko pitanje glasi – gde je ministar Bratislav Gašić? Moje poslaničko pitanje upućeno je svim članovima Vlade. Može i Gašić sam da se uključi u rešavanje te misterije, međutim, on je već u prethodnim danima i osobito noćima pokazao da ne može sa sigurnošću u svakom trenutku da tačno potvrdi lokaciju na kojoj se nalazi, pa je izjavljivao da se nalazi na dva mesta istovremeno. Ali, hajde onda neka se on ne uključuje u potragu za samim sobom, neka to učine drugi članovi Vlade.
Razlog zbog kog postavljam ovo pitanje je taj što sudski pozivar nije u mogućnosti da uruči poziv za sud ministru Gašiću. Njega je narodni poslanik Dragan Šutanovac tužio zbog neistina koje je gospodin Gašić izrekao i na odboru u Skupštini Srbije, ali i u mnogim medijima, da je ministar Šutanovac, u vreme dok je bio ministar odbrane, kupio neku opremu za prisluškivanje, što se kasnije utvrdilo kao neistina.
Naime, gospodinu Šutanovcu je stiglo obaveštenje od sudije Ljiljane Vučinić da u prilogu dopisa, dostavlja nam kopije, odgovor od 15. aprila 2015. godine i 25. marta 2015. godine: „Obaveštavamo vas da tužbu koju ste podneli ovom sudu dana 2. marta 2015. godine nismo uspeli da uručimo tuženom Bratislavu Gašiću ni preko Ministarstva odbrane Republike Srbije ni preko Vlade Republike Srbije.“. U prilogu se nalaze dopisi koje je potpisao v.d. sekretara Ministarstva odbrane pukovnik Nebojša V. Nikolić i generalni sekretar Vlade Novak Nedić. Najpre, v.d. sekretara Ministarstva odbrane upućuje sudskog pozivara da se pokuša da stupi u kontakt sa Gašićem preko Vlade Republike Srbije, a generalni sekretar Vlade, takođe jedna vrlo živopisna ličnost, obaveštava Prvi osnovni sud u Beogradu da se tuženi Bratislav Gašić ne nalazi na adresi Vlade u Ulici Nemanjina broj 11 i zbog toga vraća originale dostavljene dokumentacije, odnosno tužbu.
Ja ne mogu da naglasim dovoljno koliki je problem ukoliko državni organi ne znaju gde se nalazi ministar odbrane, zamislite u slučaju neke vanredne situacije, nekog ne daj bože rata, da mi ne možemo da dođemo do ministra odbrane. Naša vojska ima razne aktivnosti u narednom periodu, za koje se stiče utisak da nisu baš usaglašene u celoj Vladi. Mi ne znamo gde je naš ministar odbrane. Manje-više što mi ne znamo, nego što državni organi ne znaju gde se taj čovek nalazi. Ja vama ne mogu opisati koliko je to veliki problem. Mnogo veći problem, međutim, od toga je što je jedna stvar kada se neko skriva od suda i pokušava da izbegne suđenje, a sasvim druga stvar je kada taj neko za svoje skrivanje od suda zloupotrebljava Vladu Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, izvrgava ruglu sudove u Republici Srbiji i na takav način pokušava da izbegne odgovornost.
Onima koji će se uputiti u potragu za ministrom Gašićem, evo jedna mala pomoć, on se juče ne najavljeno pojavio na sastanku VBA, na kom je pre nego što je on došao i psovkama i uvredama maltene fizički nasrnuvši na Zaštitnika građana, do tog momenta je direktor VBA sarađivao sa Zaštitnikom gađana, tom prilikom, pre nego što je Zaštitnik bio primoran da napusti taj sastanak zbog neprimerenog, nepristojnog ponašanja ministra Gašića, direktor VBA je gospodinu Saši Jankoviću, pokazao i dao na uvid dokument, koji je zaveden pod brojem 44-123 od 7.10.2014. godine, u kom se nalaze detaljne izjave troje građana o incidentu u kom je učestvovao brat premijera Aleksandra Vučića, i upoznao Zaštitnika građana sa činjenicom da taj dokument niti je dostavljen tužilaštvu, niti je tužilaštvo upoznato sa tim da taj dokument uopšte postoji.
Tako da molbi da se ministar Gašić pronađe, jer to je prosto neophodno za funkcionisanje jedne zemlje, odmah neka se pridruži i zahtev DS da istog momenta kada ga pronađu ga i smene. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje ću uputiti Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu finansija i visokom predstavniku Vlade Republike Srbije za sukcesiju prof. Etinskom, vezano za opstrukciju sprovođenja jednog veoma važnog međudržavnog sporazuma koji se zove Bečki sporazum o sukcesiji, od strane Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
Kao što je javnosti poznato 2001. godine, u Beču je potpisan Sporazum o sukcesiji od strane predstavnika država naslednica bivše Jugoslavije. Taj sporazum ima sedam aneksa vezano za regulisanje podele diplomatsko-konzularnih predstavništava, finansijske arhive, pasive, arhivske građe itd. Međutim, za pola miliona proteranih Srba koji žive u Srbiji iz Bosne i Hercegovine, odnosno iz Federacije BiH i Hrvatske i za preko 100.000 građana Srbije koji su rodom i poreklom iz Hrvatske i BiH, ključna stvar jeste da gotovo 15 godina se opstruiše sprovođenje od zvaničnoga Zagreba i Sarajeva, Aneks 7 tog sporazuma, ili Aneks G tog sporazuma, koji se zove – privatna svojina i stečena prava. U tome aneksu se veoma jasno kaže da svim građanima, ali i pravnim subjektima, moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata, pod pritiscima i pretnjama, moraju biti proglašeni ništavnim.
Parlament i država naslednica bivše Jugoslavije su taj sporazum ratifikovali do marta 2004. godine i juna 2004. godine taj sporazum je stupio zvanično na snagu. Prema Ustavu Republike Hrvatske, prema ustavima drugih država naslednica bivše Jugoslavije, prema međunarodnom pravu, ratifikovani međudržavni sporazumi imaju jaču snagu od domaćih zakona. Međutim zvanični Zagreb uporno opstruiše sprovođenje tog sporazuma.
Pomenuću samo neki od brojnih problema sa kojim se suočava pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH, ali i skoro 200.000 Srba koji žive sada u Hrvatskoj, skoro 100.000 Srba koji žive u Federaciji BiH. To je pitanje oduzetih 40.000 stanarskih prava. Oko 50.000 penzionera potražuje svoje zaostale neisplaćene penzije, ukupno 71 penzija po penzioneru. U Hrvatskoj je oteto od završetka rata, oteto 800.000 katastarskih parcela. Ponavljam, 800.000 katastarskih parcela poljoprivrednoga zemljišta. Preko 10.000 srpskih kuća je srušeno u klasičnim terorističkim akcijama za vreme rata po Hrvatskim gradovima gde nije bilo ratnih dejstava. Nekoliko hiljada proteranih Srba potražuje dinarsku deviznu štednju. Nekoliko hiljada proteranih Srba potražuje da se konačno ponište ugovori koji su sklopljeni pod pritiscima i pretnjama za vreme rata i da im se vrate njihove kuće. Nekoliko hiljada Srba potražuje da se ponište ugovori o prodaji njihovih kuća sistemom lažnih ugovora ili sistemom dvostrukih ugovora gde u Agenciji za privredne registre bio daleko veći iznos u ugovoru dok su oni dobili ugovor sa daleko manjim iznosom, a razlika je ostajala činovnicima u Agenciji i posrednicima.
Ono što je ključna stvar jeste da tražimo od Ministarstva spoljnih poslova, od Ministarstva finansija koji se bavi sukcesijom i od prof. Etinskog, visokog predstavnika Vlade Srbije za sukcesiju, da pokrenu pitanje osnivanja međudržavnih komisija za sprovođenje Aneksa G, Bečkog sporazuma o sukcesiji i sa Republikom Hrvatskom i sa BiH. Kada će se pokrenuti osnivanje tih međudržavnih komisija, s jedne strane, a sa druge strane da se izvrši pritisak na zvanični Zagreb i Sarajevo da konačno prihvate da se sastane stalni i mešoviti komitet za sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji koji je inače osnovan po tom sporazumu, koji se nije sastao od septembra 2009. godine, kada je održan poslednji sastanak u Beogradu. Bez sastanka tog komiteta, bez osnivanja ovih međudržavnih komisija, pitanje otetih imovinskih prava oštećenih građana i dalje će ostati ne rešeno i mi nećemo sigurno moći da govorimo između Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske je moguće uspostaviti najbolje odnose, preko leđa pola miliona Srba koji i dalje potražuju da se poštuje temeljna evropska vrednost, a to su ljudska prava. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Srđan Dragojević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospođo i gospodo poslanici, gotov tri godine bavio sam se sudbinom „Avala filma“ i davao predloge usmerene na zaštitu interesa kulture i građana Srbije. Dao sam stotine intervjua medijima, dva poslanička pitanja, iniciranje sednice Odbora za kulturu posvećeno prodaji „Avala filma“. Na kraju, priznaću da sam u ovim naporima bio sasvim neuspešan. „Avala film“ je zajedno sa svojim filmskim fondom prodat anonimnom kupcu kompaniji „Filmski put“ osnovanoj u martu 2015. godine.
Suma za koju je prodata „Avala film“ je osam miliona eura. O kupcu se tri nedelje nakon prodaje zna jedino da je nekada imao taksi udruženje sa sedištem u Pančevu. Ono što se ne zna jeste odakle tom novopečenom filmskom preduzeću osam miliona erua, koje su to bankarske garancije koje je mogla da dobije novo osnovano preduzeće? Da li suma kojom je plaćen „Avala film“ potiče iz legalnih tokova novca? Ne bi bilo loše da ovi podaci sasvim normalno budu dostupni javnosti kao i ime i biografija kupca ili kupaca. Da stvari nisu obično loše kada su transparentne svedoče i sledeći primeri.
Čuveni češki filmski studio Barandevo prodat je transparentno velikom slovačkom koncernu „Moravija stil“. Studio radi i donosi profit. Bugarski filmski studio „Bojana film“ prodat je poznatom američkom producentu na transparentan način. Studio radi odlično i bugarskoj državi donosi značajnu sumu od poreza. Kod nas „Avala film“ nekada najveći studio na Balkanu prodat je kompaniji očigledno osnovanoj samo da bi bila pokriće za potpunu ne transparentnost prodaje da bi se sakrili pravi kupci i njihove namere.
Hajde da pričamo o namerama. Tržišna cena građevinskog zemljišta na kome se „Avala film“ nalazi je sto miliona eura. Priznaćete dosta očigledna namera, višestruko isplativija od profesije pravljenja filmova u kojoj se anonimni kupac u prethodnih 45 dana teško da je stigao afirmisati. Vratiću se za trenutak na 2007. godinu. Četrnaest bioskopa „Beograd filma“ čija je vrednost u kvadratima poslovnog prostora procenjena na 57 miliona eura, prodato je za devet miliona. Novi vlasnik je najavljivao novu eru digitalizaciju, modernizaciju bioskopa. Danas ne radi nijedan bioskop, a u toj novoj eri bioskopi su supermarketi, noćni klubovi ili ruševine.
„Beograd film“je kupljen zbog poslovnog prostora, „Avala film“ zbog građevinskog zemljišta. Podsetiću na predlog koji sam se trudio da afirmišem proteklih godina, da država otpiše skromni dug „Avala filma“, da izvrši konverziju zemljišta i proda ga na fer i tržišnom tenderu kako bi se za kulturu Srbije moglo pribaviti nekoliko desetina miliona evra i od njih izgraditi opera, moderna galerija, obnoviti desetine bioskopa i domova kulture, u 70% Srbiji čiji građani nemaju nijedan jedini kulturni sadržaj u svojoj sredini.
Sve smo ovom prodajom izgubili lako i ćutke bez mnogo komentara. Nepodnošljiva lakoća ovog prodavanja, predavanja desetina miliona evra anonimnom tajkunu u ruke, možda govori da ne zaslužujemo ni operu, ni modernu galeriju, niti druge objekte kulture koji su se mogli izgraditi i obnoviti, ali zaslužujemo da makar znamo sledeće.
Sasvim je razumno izraziti skepsu prema činjenici da kompanija osnovana pre mesec i po dana sa osnivačkim kapitalom od 60 hiljada dinara ima osam miliona evra da izvrši kupovinu.
Ova činjenica izaziva dodatnu zebnju ako podsetimo da je u prethodnoj vlasti jedan od najvećih investitora Darko Šarić izvršio brojne privatizacije srpskih preduzeća novcem iz, najblaže rečeno, sive zone.
Voleo bih da se javnost uveri da nisu ponovo u pitanju sredstva čije je poreklo slično onom iz brojnih Šarićevih privatizacija. Zato postavljam pitanje Agenciji za privatizaciju, da li je izvršila nadzor nad ovom prodajom u smislu svih navoda koje sam istakao?
Postavljam pitanje višem javnom tužilaštvu i tužilaštvu za organizovani kriminal. Da li je potrebno da se sprovedu istražne radnje u pred krivičnom postupku u smislu provere, da li iz navoda koje sam istakao postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo?
Napomenuću da od samog početka, od proglašenja bankrota „Avala filma“ postoji niz teško objašnjivih radnji.
Privredni sud je odlučio da „Avala film“ čija je vrednost 20 miliona evra ode u bankrot zbog duga od tri miliona, a ne u reorganizaciju.
Obrazloženje za bankrot je zbog trajne nemogućnosti da se isplaćuju obaveze poveriocima je po dokazima koji postoje isfabrikovano. „Avala film“ već deceniju iznajmljuje najveći filmski studio za snimanje revialno muzičke tv emisije, a nedeljni zakup takvog studija iznosi između tri i četiri hiljade evra nedeljno.
U trenutku bankrota, račun „Avala filma“ je bio u plusu za 88 miliona dinara. Čitav niz nelogičnih, teško objašnjivih poteza koji sa pravom izazivaju sumnju da je reč o slučaju teške korupcije.
Zbog toga postavljam pitanje i Agenciji za borbu protiv korupcije da ispita gore navedeno.
Zatim, pozivam i Agenciju za sprečavanje pranja novca da utvrdi…(isključen mikrofon)