Znači ja sam dobio pravo na repliku.
(Marko Đurišić, mesta: Molim vas uključite mi mikrofon.)

On vas je nekako nekakvog magijom isključio, a uključio sebe. Molim vas, poslaniče sedite samo Đurišić da završi. Molim vas, pustite ga.

Hvala poštovana predsednice. Kolega Pavićeviću vi i ja znamo da mi ne kontrolišemo ove mikrofone, ja ne mogu ni da ga uključim ni da ga isključim sam.
Znači, moja je obaveza da govorim o političkoj odgovornosti. Ne volim o moralnoj odgovornosti da govorim u parlamentu. Ne meri se tu moralna odgovornost. Ima neka druga mesta gde se to radi, ali hajde možemo i o moralnoj.
Ono što mi govorimo je, gde je ta odgovornost ministara, ne samo ministra Stefanovića, nego i mnogo drugih ministara i Gašića, i Verbića, i Selakovića, i samog premijera koji je stao ispred svih njih, za sve one loše stvari koje se dešavaju u društvu. To je oblik naše političke borbe ovde u parlamentu. Mi ne polivamo vodom predsedavajućeg, ne gađamo cipelama, ne dolazimo ovde u majicama.

Molim vas poslaniče o amandmanu. Molim vas, poslanici protestuju.

Protestujete vi ne poslanici. Ne vidim da poslanici protestuju.

Pa, poslanici su jači od mene, ja samo rukovodim sednicom.

Poslanici slušaju o čemu govorim.

Nije, ne slušaju, protestuju. Vi se ne okrećete, ne gledate malo oko sebe. Dakle, molim vas o amandmanu. 

Moje je da govorim, a ne da vodim računa o redu u sali, to vi radite.

Pa, nije red u sali, nego da vidite opšte neodobravanje nailazi ovaj vaš manir da pričate danas  o čemu god želite. Malo kolegijalnosti, pa niste sami ovde.