Govorim o amandmanu. Oni žele da se izuzme 17 preduzeća, a da ostanu samo ona koja su na teritoriji autonomne pokrajine. To je taj amandman.
Zašto govorim o 17 preduzeća? Postavlja se pitanje, znači predlagač postavlja pitanje – na osnovu kojih ekonomskih kriterijuma je odabrano tih 17 preduzeća? Znači, osnovni pokazatelji, koji jednostavno daju za pravo, kada radite analizu, su ekonomski pokazatelji, a to znači da u prethodne dve godine imate završne račune tih preduzeća. Ti ekonomski pokazatelji su ekonomičnost, rentabilnost, produktivnost. Na stranu onoga što postoje dugovanja u prošlim godinama i na stranu onoga, kada bi se u ovom trenutku usvojio ovaj amandman, kao što predlagač želi, sva preduzeća bi otišla pod led i ovih 25 hiljada zaposlenih bi otišli u firme, kada kažemo stečaj, ali ne bi se više dala šansa da ovih 17 preduzeća koji imaju strateške uloge, pre svega po načinu funkcionisanja na tržištu, po kvalifikaciji proizvoda i kvalitetu proizvoda koji daju, prema učešću na tržištu, prema saradnji u određenim granama sektora, kada pričamo o proizvodnji, jednostavno ne bi mogli više da funkcionišu.
Na primer, FAM Kruševac, o kome govorimo. Fabrika maziva je kompanija koja u svom sastavu sada ima preko 400 proizvoda i koja ima 75% izvozni asortiman. Onih drugih 25% proizvoda jednostavno plasira na domaćem tržištu za potrebe EPS-a. Dakle, svih javnih preduzeća koji su u okviru EPS-a. Kada govorimo o Železari Smederevo, takođe koristi proizvode koji su u okviru FAM-a. Zatim, RTB Bor koristi njihove proizvode, kao i „Krušik“ Valjevo.
Prema tome, kada govorimo, recimo, o FAM-u koji je bio privatizovan 2011. godine, pa je ponovo vraćen zbog toga što je bio u okviru „Nibens grupe“, pa probleme koje je „Nibens grupa“ u okviru svojih potraživanja htela da prebaci na nivo FAM-a, vraćen 2011. godine i ponovo restrukturiran, pokazalo se da kada imate odgovoran menadžment i kada dođete u situaciju da možete uz pomoć države da investirate, da određene hale, određene mašine, opremu modernizujete, znači da te kompanije mogu samostalno da funkcionišu na tržištu.
Ono što je interesantno kod FAM-a, to je što je u poslednjih godinu dana počela da izmiruje svoje stare obaveze, što je uspela da uplati pet miliona evra u budžet, što je 3,5 miliona evra otplatila stare dugove. Prema tome, to je kao jedan dobar primer da ovakve kompanije mogu da zaista u određenom roku, do tih godinu dana, nađu strateške partnere, ali ne budu više finansirani iz budžeta.
Stvarno bi bio veliki greh, i mislim da bi bila velika ekonomska katastrofa da 17 strateških firmi u ovom trenutku ne podržite kada su već ušli u različite vrste ugovaranja, kao npr. „Jumko“, koji ima 1700 zaposlenih radnika, a ima ugovor od 2,5 miliona evra. „Resavica“ je vezana za restrukturiranje EPS-a.
Prema tome, neke kompanije ne možete pustiti da ih banke jednostavno zatvore time što biste sada ih pustili sve da idu u dužničko poverilačke odnose.
Znači, kada govorimo o ekonomskim kriterijuma, jedino su oni merodavni za odabir svih 17 preduzeća koje će Vlada praktično, staviti na taj spisak i produžiti ovaj rok. Znači zaštiti u smislu do godinu dana, što ja smatram da većina od njih i za manji rok će praktično završiti deo, kada se govori o privatizaciji i jednostavno se skinuti sa državnog budžeta i finansiranja, što je u stvari i cilj.
Dobro je da postoji duboka analiza sa kojom se ova Vlada suočila, što je krenula uopšte da na krajnje odgovoran način vrši analizu rada svakog od ovih preduzeća, što mislim da ni jedna Vlada do sada se nije suočila i nije imala hrabrosti da krene u tu analizu, jer vrlo je teško biti realan, pogotovo kada su u pitanju menadžment, znači direktori koji vode ta preduzeća i sindikati. Zato što oni, svaki od njih gledaju kroz svoju prizmu poslovanje tog preduzeća. Svako od sindikata želi da dalje upravlja sindikatima i da kroz određene odnose sa direktorima jednostavno prebacuju pare na račun i onda dele određeni novac, ili određene proizvode kroz sindikalna zaduživanja i na taj način praktično obezbeđuju sebi, te sindikalne vođe, platu koje su rangu maltene pojedinih direktora takvih preduzeća. A, sve to je išlo na račun budžeta i građana Srbije.
Dobro je što se ipak Ministarstvo privrede zaista angažovalo da sa svima razgovara, a da pre svega sa određenih 17 preduzeća donese strateške odluke kako će u budućnosti funkcionisati. Jer proizvodi sa kojima se oni na ovom tržištu pojavljuju nisu bitni samo za Republiku Srbiju, već i za ceo region, već i za tržište EU. Ako kažemo da jedan FAM izvozi 75% svojih proizvoda, i poseduje ISO standarde, sertifikate za takve proizvode, onda možemo reći da u budućnosti ovaj procenat izvozne orijentacije će se samo povećavati.
Prema tome, mi ovim i kao poslanici, podrškom za ovakav zakonski predlog zaista učestvujemo u kreiranju tržišne ekonomije u budućnosti koja će ići samo na pozitivan račun srpske privrede. Znači, sve vreme govorimo o tome da je mnogo stranih investitora i da jednostavno se guši domaća proizvodnja. Nije tačno. Ako ovih 17 strateških kompanija zaista podržimo i zaista u dogledno vreme nađemo strateške partnere, samom tom izvoznom orijentacijom, mi našu domaću proizvodnju na određeni način, koja je na kolenima, i to svi treba da priznamo, na određeni način polako podižemo da ostane u funkciji koja je bila pre mnogo godina.
Naravno da broj zaposlenih je drastično pao od pre 10, 15 godina i naravno da jednostavno mnoge proizvodne asortimane i mnoge mašine u ovom trenutku nisu na najvišem nivou u smislu tehnološke organizovanosti, ali je poenta zadržati ono što je zdravo i ono što može da funkcioniše i samim tim naći određene strateške partnere sa kojima ćete moći u budućnosti da radite, i samim tim zadržati te mlade inženjere koji rade u tim strateškim preduzećima, pogotovo kada govorimo o preduzećima koja su van Beograda, koja se nalaze i na jugu i na istoku Srbije, jer ona zaista samim tim svojim pozitivnim poslovanjem, bez obzira što imamo dugovanja iz prošlosti, nam pomažu da održimo nivo privredne aktivnosti, koji je jako bitan za Srbiju, koji direktno utiče na BDP, sa kojim smo izašli i pred MMF i pred Svetsku banku i pred sve međunarodne institucije.
Čuli smo i gospodina Milinka, priču o RTB Boru koju naravno su i vlade ranijih godina imale probleme, nekako su za poslednje dve godine svi ovi problemi rešavani. Kada pričamo o „Politici“ a.d., treba znati da ako je firma u restrukturiranju, jednostavno takva kompanija nije samo jedna jedina novinska kuća, ona je vezana za mnoga pravna lica koja u okviru „Politike“ funkcionišu, kao što je štamparija. Ako biste gasili i jednostavno pustili dužničko poverilačke odnose i pustili jednu politiku pod led, ona bi praktično ugrozila i poslovanje štamparije u kojoj radi dosta zaposlenih i samim tim biste uništili ceo posao koji je poslednjih pet godina „Politika“ u restrukturiranju zaista marljivo radila i pokušala sa svojom racionalizacijom podigne svoj list i ostane na nivou tiraža koji ima danas.
Zašto treba na kraju …
