Hvala gospodine predsedavajući.
Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da na samom početku današnje rasprave ministar veoma je ubedljivo objasnio zbog čega je potrebno da danas donesemo ovu izmenu zakona, no neka pitanja koja su postavljena iz pravca opozicije zaista me teraju da određene dileme i sam postavim.
Ovde se govorilo prvo o potpunom zaokretu od Medijske strategije, ja ću samo podsetiti da je Medijska strategija doneta 28. septembra 2011. godine, znači poslednja Medijska strategija, donela je Vlada Cvetkovića i ta Medijska strategija jeste bila uslov koji je postavila EU.
Mi smo čuli ovde nekoliko rasprava koje su išle u pravcu da država ne treba da izađe iz svih medija, da treba da se proširi spisak javnih servisa, što nije u skladu propisane Medijske strategije, pa se onda pitam da li to srpska opozicija pravi politički zaokret od ideološko neoliberalizma ka novom socijalizmu i da li se ovde vrši politički zaokret od ulaska u Evropsku uniju.
Čuli smo takođe od jednog predstavnika opozicionih stranaka da Medijska strategija nije implementirana do kraja. Ja moram da priznam da je ovo istina, ali, u Medijskoj strategiji koju ste sami doneli piše da je rok 2016. godina. Pa, ovo jeste u pravcu implementiranja Medijske strategije i jeste u roku onog koji postavlja Medijska strategija i predvidela.
Najviše primedbi je doneseno zbog poništenja i nepoštovanja roka. Jedna narodna poslanica je čak rekla – Vlada je pala na ispitu implementacije. Šta je bilo lakše za ovo Ministarstvo i za ovu Vladu nego da ispuni rok i da jednostavno kaže, ko nije napravio popis i procenu kapitala, ne može da učestvuje u privatizaciji, ako se mogu podeliti akcije mogu, ako ne ugasićemo medije? Ali, ova Vlada drugačije radi, ova Vlada je državotvorna. Država to su narod, država to su ljudi, a ti ljudi su i novinari i sam mnogo godina jeo taj hleb. Ovo je briga o državi, briga o narodu. Ovde se daje još jedna šansa da se stvar popravi i da ljudi ne ostanu na ulici. Ovo je odgovornost i svaka čast i Vladi koja na ovakav način pokušava da reši veliki problem kakav imamo u sferi medija u Srbiji.
A, kako je prethodna vlast uradila? Najbolji primer je „Prištinsko jedinstvo“, poslednje srpsko glasilo na Kosovu i Metohiji kao izmešteno u Kosovskoj Mitrovici. Godine 2009. iz Ministarstva tadašnjeg za informisanje, ovo što govorim je proverljivo jer su ljudi i danas tamo zaposleni stigla je informacija i stiglo je uputstvo da list „Jedinstvo“ promeni svoju uređivačku politiku, da priđe oficijelnoj Prištini, da se potrudi, da se okrene vladi tadašnjeg premijera Tačija, jer je to bio jedini uslov da kroz privatizaciju kada se dignu ruke od „Jedinstva“ ono bude privatizovano od strane albanske vlasti i time postane srpsko glasilo koje će propagirati kosovsku nezavisnost na srpskom jeziku. Na svu sreću, rokovi nisu ispoštovani, došlo je do izbora i to se nije dogodilo.
Ovom prilikom zahvaljujem se gospodinu ministru i gospodinu Mirkoviću koji su uspeli da naprave određene promene i da prelaskom na ustanovu spasu „Jedinstvo“ i time srpskom narodu, posebno u enklavama postave poslednji pisani prozor prema matici i prema centralnoj Srbiji.
Naravno bilo je dosta primedbi kada god se ovde spomenu mediji i kada god se govori o medijskoj strategiji, ili se govori uopšte o problemima novinarstva u Srbiji, pokrene se pitanje uticaja vlasti. Ja neću govoriti da li Vlada i da li premijer utiče ili ne utiče na medije u Srbiji, ali sam očekivao bar od jednog poslanika opozicije, bar od jednog opozicionog lidera da prokomentariše izbor generalnog direktora Radio televizije Srbije.
Pa svima je jasno da nikakvog uplitanja i nikakvog uticaja nije bilo ni od strane premijera ni od strane ove Vlade ni od ovog Ministarstva. To kako kaže nova televizijska reklama – „i vrapci na grani znaju“; izbor generalnog direktora Radio televizije Srbije sproveden je po propisanoj proceduri, Upravni odbor je doneo samostalnu odluku. To je nekad bio kolač koji se u vašim kabinetima kada ste imali 15 i 18 ili 20% glasova prvi delio. To je bilo najvažnije mesto, najvažnija meta.
Ovoga puta vrlo principijelno niko prstom nije mrdnuo iz vlasti da odredi čoveka koji će biti na čelu medijskog servisa, na čelu najvažnijeg možda informativnog mesta u Srbije. Time pokazuje koliko je stalo do slobode medija, mada smo mnogi i mi odavde bili začuđeni što je to tako. Moralo se jednom preseći i morao se uvesti jedan novi princip, jedan novi moralni princip, kako bi konačno krenuli ka punoj reformi, punoj medijskoj reformi koju od nas očekuju i ovaj put kojim smo krenuli.
Na kraju, samo želim da pozovem poslanike, da podržim ovo produženje roka zbog novinara koji posebno u malim sredinama dobijaju novu priliku da ipak nađu svoje uhlebljenje i ne ostanu bez posla. To je jako važno i nadam se da ćemo u danu za glasanje naravno ove izmene i usvojiti. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Krliću.
Reč ima narodni poslanik Momir Stojanović, a neka se pripremi narodni poslanik Vladica Dimitrov.
Izvolite gospodine Stojanoviću.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iz izlaganja mojih prethodnika mogu se u osnovi izvući dve osnovne primedbe na ove predložene izmene i dopune Zakona o medijima i javnom informisanju.
Prva primedba – zašto se produžava rok izlaska državnog kapitala iz medija i druga primedba ključna po meni jeste – zašto se nije našlo u rešenjima, zakonskim rešenjima da makar regionalni mediji ostanu u državnom vlasništvu?
Kada je u pitanju ova prva primedba – zašto se produžava rok, moj kolega Krlić je to vrlo lepo objasnio. Jedan je razlog, znači za ovo produženje roka nije krivo Ministarstvo informisanja i kulture, krive su pre svega medijske kuće koje nisu ispoštovale zadati rok ili koje nisu bile spremne da preduzmu neophodne mere kako bi bile privatizovane.
Drugi razlog jeste ljudski, jer kako moj kolega Babić reče, oko 2.000 ljudi radi danas u medijskim kućama širom Srbije, da se tim ljudima da još jedan vremenski rok kako bi uspeli da ili sami sopstvenim sredstvima otkupe sopstvenu televiziju, ili nađu neka druga rešenja i obezbede sebi egzistenciju.
Kada su u pitanju regionalne televizije i polemika oko regionalnih televizija, zašto nisu te regionalne televizije opstale, ja sam lično bio i glasao protiv Zakona o medijima i javnom informisanju kada je taj zakon pre 11 meseci ovde usvojen u parlamentu, ali kada sam se upoznao sa medijskom strategijom, što gospodin Krlić kaže i kada sa rešenjima u zemljama kakva su rešenja u medijima u zemljama EU kojoj mi težimo, onda sam shvatio da je neophodna potpuna privatizacija, odnosno izlazak države iz vlasništva u medijima.
Ja bih gospodine ministre iskoristio ovu priliku da ukažem na jedan problem na koji nisu do sada moji prethodnici ukazali, a to je problem medija u nacionalno-mešovitim sredinama u Republici Srbiji.
Kao što znate, državni mediji u sredinama gde prevashodno žive nacionalne manjine, državno vlasništvo je prešlo u vlasništvo nacionalnih manjinskih saveta.
S druge strane, ovim zakonom, odnosno zakonom koji smo pre 11 meseci doneli ukinuti su svi državni mediji, lokalni i mediji u nacionalno mešovitim sredinama.
Sad ja postavljam pitanje, i molim vas i Ministarstvo, da u nekim novim izmenama i dopunama ovog Zakona o medijima i javnom informisanju iznađete mogućnost da se taj zakon izmeni u delu koji bi predviđao da u nacionalno-mešovitim sredinama se iznađe mogućnost da ipak ostanu mediji koji bi bili u državnom vlasništvu.
Zašto ovo predlažem? Imate na teritoriji pojedinih opština gde je srpska zajednica u manjini. To su opština Preševo, Bujanovac, Medveđa, Boselegrad, Dimitrovgrad, Subotica. Sad imamo situaciju u kojoj po Zakonu o nacionalnim manjinama i prenosa vlasništva državnog upravljanja medijima u tim sredinama saveta nacionalnih manjina imaćemo obezbeđeno da nacionalne manjine imaju medije na svom maternjem jeziku, što je sasvim, sasvim u redu, ali imaćemo jedan drugi problem, da Srbi koji žive u Bujanovcu, primenom ovog zakona ugašen im je Radio Bujanovac, pa i Televizija Bujanovac i oni će biti prinuđeni da budu informisani o događanjima u svojoj lokalnoj sredini na jeziku koji ne poznaju.
Dozvolićete, možda jedna polovina Srba u Bujanovcu ne zna albanski jezik i ako vi živite u takvoj sredini u kojoj danima i danima ne možete biti informisani šta se u njoj dešava, onda ćete vi sigurno da poželite da napustite tu sredinu. To će uzrokovati dodatne migracije u Srbiji i dodatno nepovoljnu nacionalnu strukturu stanovništva u pojedinim krajevima.
Ja vas molim, jer je to sasvim sigurno, ovo vas mole ljudi iz Medveđe, Bujanovca, Preševa, gde je jednostavno privreda takva da ljudi ne mogu, privatnici da uđu i otkupe medije, čak šta više, pojedine nacionalne manjine su u ekonomskom pogledu daleko jače i mi ćemo imati medijski mrak kad su u pitanju pripadnici jedne narodnosti, jedne nacije. Mislim da je sasvim opravdano da razmišljate da u perspektivi neke izmene i dopune koja predviđaju neka rešenja za te sredine, jer ćemo imati ozbiljan problem, a verujte da građani, mnogi su zvali iz Bujanovca, oni će trpeti nekoliko meseci, a onda će ljudi poželeti da odu tamo gde mogu biti informisani na svom maternjem jeziku.
Kada je u pitanju regionalna televizija, kao što je niška televizija, meni je žao što kolega Bradić danas nije u sali, ali kad je u pitanju niška televizija, kroz nju govorim i mnoge druge regionalne televizije, a to je televizija iz grada iz kog ja dolazim, pa, neću reći, ali to građani Niša znaju, da sam ja i kroz poslaničko pitanje i upravo glasajući protiv Zakona o javnom informisanju i medijima, baš zbog toga što taj zakon ne predviđa postojanje regionalnih televizija, i među njima niške televizije, učinio i moje kolege poslanici iz Niša mnogo više što je gospodin Bradić, od skupljanja potpisa u godinama iza nas za opstanak niške televizije, 30.000 potpisa, do javnog opstruisanja donošenja zakona kao pripadnik većine, rizikujući da budem zbog toga kritikovan, mnogo više učinili na opstanku niške televizije.
Svaka politizacija u tom pogledu i borba oko medija sa nekim primesama političkog šićara za mene je neprihvatljiva i za SNS nije prihvatljiva. Ali, molim vas da ne ulazeći u uređivačku politiku RTS kao javnog medijskog servisa Srbije, pokušate da sa direktorom i sa menadžmentom RTS iznađete mogućnost da predstavništva Javnog servisa Srbije, kojih ima danas i u Kragujevcu, Nišu i u mnogim regionalnim centrima, ojačaju, kao da programskoj šemi daju malo više prostora za izveštavanje sa tih prostora, a ne samo sa saveznog nivoa. Mislim da je to rešenje jedno od dobrih rešenja, ne ulazeći u uređivačku politiku, jednostavno, tražeći veći vremenski prostor za izveštavanje o dešavanjima u našim regionima. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladica Dimitrov.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju i medijima, a koje se odnose na produžetak roka za privatizaciju medija, to u svakom slučaju podržavam, jer to je u suštini još jedan pokušaj da se za većinu medijskih kuća nađe kupac, te na taj način one nastave svoju misiju, da informišu građane, a radnici u njima zadrže posao.
Ne ulazeći u polemiku oko javnih i regionalnih medijskih servisa, ipak ću pažnju obratiti na medije koji emituju program na jeziku nacionalnih manjina.
Na početku ću primetiti da postoji razlika između informativnih kuća od jedne do druge nacionalne manjine, tako postoje razlike u nacionalnim savetima. Neki su osnivači medija, postoje nacionalni saveti koji nisu osnivači medija i postoje nacionalni saveti, kao što je Nacionalni savet bugarske nacionalne manjine, koji ne žele da budu osnivači fondacije koja će se baviti produkcijom medijskog sadržaja, a iz razloga što prosto ne postoji stabilan izvor finansiranja, a to potkrepljuju iskustvom, jer bugarska nacionalna manjina je imala štampani medij. To je bila novinsko-izdavačka kuća „Bratstvo“, koja je štampala nedeljni časopis „Bratstvo“ na bugarskom jeziku i koji je izlazio preko četrdesetak godina, a koji je onog trenutka kada je država rešila da izađe iz vlasničke strukture i prestala da finansira, pa je to postao nacionalni savet i prestao tako reći da postoji, jer nacionalni savet nije mogao da nađe dovoljno novca da finansira taj nedeljnik. Mi smo svedoci da nema više tog nedeljnika, časopisa na bugarskom jeziku.
Takođe, nekada je postojala informativna emisija na RTS. Zvala se „Žurnala“ i emitovala je program na bugarskom jeziku, polučasovni. I ona godinama više ne postoji.
U ovom trenutku se bugarska nacionalna manjina informiše putem Radio televizije „Caribrod“ u Dimitrovgradu i Radio „Bosilegrada“ u Bosilegradu. To su dva jedina medija koja emituju program na jeziku bugarske nacionalne manjine, dakle, na bugarskom jeziku. I jedan i drugi medij su apsolutno neprofitabilni i finansirani 100% iz budžeta lokalnih samouprava Dimitrovgrada i Bosilegrada. Kada kažem neprofitabilni, ne mislim samo da su oni u ovom trenutku neprofitabilni, nego ne postoji način da oni budu profitabilni.
Naime, bugarska nacionalna manjina živi u opštinama koje su devastirane, gde praktično privredne aktivnosti ne postoji i nema nikakvog načina da ti mediji mogu na tržištu da budu komercijalni, da nađu neke izvore finansiranja, a da to ne budu lokalni budžeti.
U ovakvom sistemu ili sa važenjem ovakvog Zakona o javnom informisanju i medijima, neminovnost ovih medija je njihovo gašenje. Naime, ako nacionalni savet ne želi, a to je javno svojim stavom izrekao, da osnuje bilo kakvu fondaciju koja će se baviti produkcijom medijskog sadržaja na bugarskom jeziku, ako sama sredina ne nudi mogućnost da postoji kupac koji će biti zainteresovan za te medije, jer su neprofitabilni, ako sami radnici, pošto su vlasnici akcija, tzv. Dinkićevih akcija, ne mogu putem akcija da steknu pravo upravljanja nad ovim medijima, ako ne postoji način da stanica civilnog sektora preuzme rad ovih medija, obzirom da bi i ta stanica bila finansirana iz budžeta lokalnih samouprava, ja onda ne vidim smisao izlaska državnog, odnosno javnog kapitala iz medija, onda je neminovno gašenje tih medija.
Međutim, tu se sada otvara jedan drugi problem. Gašenjem tih poslednjih medija formalno Ustavom garantovano pravo bugarske nacionalne manjine da se informiše na bugarskom jeziku se faktički gas, jer nemate više medij koji emituje program na bugarskom jeziku. O tome je kroz više foruma, okruglih stolova diskutovano. Donošeni su zaključci, predlozi nekog rešenja. U svakom slučaju, to je probao i skupštinski Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Narodne skupštine Republike Srbije svojom sednicom van sedišta parlamenta u Dimitrovgradu 19. juna ove godine. Na toj sednici je bio veliki broj prisutnih predstavnika nacionalnih saveta, medija i lokalnih samouprava i prosto je jedan apel Ministarstvu informisanja i Ministarstvu lokalne samouprave, gde se tiču i prava nacionalnih manjina, da pronađu neko rešenje, jer država ne sme okretati glavu i ne sme negirati da postoji jedan ovakav specifičan problem.
Svestan sam da će bilo koji pravac rešenja koji ide u smislu bilo kakvog olakšavanja kod medija koji emituju program na jeziku nacionalnih manjina doći do zloupotreba od strane samih medija, lokalnih, regionalnih, koji će probati to da iskoriste, ali postoji i jedna druga opcija. Postoji mali broj opština u kojima je službeni jezik, jezik nacionalne manjine je u službenoj upotrebi. Zato je moj apel da se nađe upravo održivo rešenje za finansiranje medija koji emituju program na jeziku nacionalne manjine u opštinama u kojima je taj jezik u službenoj upotrebi. Finansiranje je u svakom slučaju iz lokalnih budžeta, jer su građani tih opština dali svoju saglasnost da se od njihovih para finansiraju ti mediji. Svestan sam da to nije oblast delovanja samog Ministarstva informisanja, ali će lokalne samouprave u svakom slučaju poslati svoje skupštinske odluke da prihvataju i dalje finansiranje tih medija. Važno je samo naći zakonsko rešenje koje bi bilo ugrađeno u ovaj Zakon o javnom informisanju i medijima.
Siguran sam da će ovaj problem biti rešen, jer je mnogo očiju uprto u ovaj problem, ali moram da kažem da se nadam da ćemo ga mi rešiti i da on neće doživeti situaciju da bude rešavan na nekom drugom mestu, jer ću to shvatiti kao svoj lični i naš neuspeh.

Reč ima ministar Ivan Tasovac.

U potpunosti smo svesni problema i izazova o kojima ste govorili, kao i vaš uvaženi prethodnik. Mi smo inače u stalnom kontaktu sa predstavnicima nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Konkretno, u Bujanovcu je bio skup koji je trajao više od šest sati, gde su bili predstavnici Ministarstva kulture i informisanja i davali informacije šta sve u okviru postojećeg zakona daje mogućnost, znači na koji način, ili na jeziku nacionalnih manjina ili, kako će biti na Kosovu i Metohiji, informisani na srpskom jeziku. Svesni smo toga i to je stvar na kojoj se radi.

Reč ima narodni poslanik Srđan Dragojević.

Poštovane koleginice i kolege, danas ću o temi kojom se nismo mnogo bavili, a smatramo je veoma važnom. To je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kine o obostranom osnivanju kulturnih centara.
Kina i Srbija imaju višedecenijske prijateljske odnose i tradicionalno dobru saradnju. Za Srbiju su izuzetno važni dobri bilateralni odnosi sa Republikom Kinom koja je jedan od svetskih ekonomskih giganata i čija se privredna aktivnosti prostire širom sveta. Gotovo da nema zemlje u kojoj kineska privreda i kultura nemaju uticaja.
Diplomatski odnosi postavljeni su 2. januara 1955. godine, a prvi bilateralni sporazum je bio upravo u oblasti kulture. To je Sporazum između Vlade FNRJ i Vlade Narodne Republike Kine o kulturnoj saradnji, ratifikovan 1957. godine.
Saradnja dve prijateljske zemlje poslednjih godina je sve intenzivnija, a potpisano je više akata, posebno u oblasti kulture, umetnosti, obrazovanja i privredne saradnje. U cilju unapređenja kulturne saradnje dve zemlje donet je poseban program kulturne saradnje između Ministarstva kulture Republike Srbije i Ministarstva kulture Narodne Republike Kine za period od 2008. do 2012. godine iz septembra 2008. godine.
Kruna ove izuzetno plodne kulturne saradnje, Kine i Srbije, je upravo Sporazum o osnivanju kulturnih centara kineskog u Beogradu i srpskog u Pekingu. Ovom činu prethodilo je potpisivanje Memoranduma o razumevanju o obostranom osnivanju kulturnih centara između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine iz jula 2010. godine. Na snazi je i Program saradnje u oblasti kulture i umetnosti za period 2013. do 2016. godine sa namerom da se unapredi međusobna saradnja u smeru kulturne i umetničke razmene, a u cilju stvaranja kulturnih veza između ovih dveju zemalja.
Program obuhvata saradnju u vidu organizovanja festivala kulture, razmene informacija o međunarodnim festivalima i drugim kulturnim manifestacijama, razvijanje saradnje u oblasti pozorišta, opere, baleta i muzike kroz razmenu kulturnih sadržaja, razmenu umetnika i stručnjaka, unapređenje saradnje u oblasti arheologije, restauracije, zaštite kulturnog nasleđa, kao i uspostavljanje direktnih kontakata specijalizovanih ustanova zaštite kulturnog nasleđa, te podsticanja direktne saradnje muzeja radi razmena publikacija i informativnih materijala.
Institut „Konfučije“ u Beogradu zvanično je otvoren 27. avgusta 2006. godine pri Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon potpisivanja Memoranduma o prosvetnoj i kulturnoj saradnji između Ministarstva prosvete Republike Srbije i Narodne Republike Kine.
Dogovoreno je da Srbija u junu 2015. godine bude počasni gost na prestižnom Šangajskom filmskom festivalu, gde će biti organizovana smotra savremene srpske kinematografije, kako bi se predstavila kineskoj publici, ali i dinamičnom kineskom tržištu.
Srbija će u septembru 2015. godine biti počasni gost na Sajmu knjiga u Pekingu, što predstavlja izuzetnu priliku da se srpska književnost približi kineskim čitaocima i izdavačima. Kao prioritet je označeno direktno povezivanje institucija kulture dve zemlje i dogovoreno je da u decembru započne posetom kineskih stručnjaka u Muzeja Zabranjenog grada u Pekingu koji će u Narodnom muzeju raditi na restauraciji dela kineske umetnosti i organizovati radionice za kolege iz Beograda.
Poznato je da u oblasti filmske umetnosti Srbija i Kina imaju višedecenijsku saradnju. Svima je poznat fenomen filma i serije „Valter brani Sarajevo“ koji u Kini ima kultni status, a Velimir Bata Živojinović je u Kini jedan od najpopularnijih glumaca svih vremena. U Kini je film „Lepa sela lepo gore“ bio veoma popularan, a prošle godine je film „Montevideo“ prikazan na televiziji pred jednim od najvećih auditorijuma u svetu.
Kineski film je u velikoj ekspanziji i poslednjih godina osvaja nagrade na najvećim svetskim festivalima. On je prisutan i na našim internacionalnim festivalima, Festu, Festivalu na Paliću, Festivalu autorskog filma i privlači veliku pažnju domaće publike.
Kineska književnost je sve prisutnija u Srbiji. Knjige prvog kineskog nobelovca Mo Jena, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 2012. godine, su kod nas veoma popularne i rado čitane. Koristim priliku da svojim kolegama preporučim poslednju knjigu Mo Jena, a zove se „Umoran od života i smrti“, koja je zaista fascinantna freska nove kineske istorije, druge decenije 20. veka i početka 21. veka.
Sa radošću očekujemo Kulturni centar Narodne Republike Kine u Beogradu i zaista je čudno što ovako velika civilizacija do sada nije imala svoj kulturni centar.
Polazeći od značaja bilateralne saradnje sa Republikom Kinom, poslanička grupa SPS će sa velikim zadovoljstvom podržati ratifikaciju ovog Sporazuma o obostranom osnivanju kulturnih centara naše dve zemlje.

Reč ima narodna poslanica Ljiljana Malušić.