Molim vas, gospodine Đukanoviću samo nemojte da se obraćate drugom narodnom poslaniku.

A da ovo ostalo prosto bude na tržištu, ali tako je kako je, imamo sada javni servis, međutim, spomenuli ste finansiranje. Pa, RT Vojvodina traži taksu isto kao RTS. Znači, traži taksu da građani AP Vojvodina plate to. Prema tome, sada postavljam pitanje, recite nam da otvorimo 20 regionalnih javnih servisa kao što ima ideja ovde, kako to da se finansira. Ne postoji drugi način nego da građani finansiraju. Da li će to biti iz budžeta, lokalnog, opštinskog kako god ili će biti kroz pretplatu ili kroz taksu, ali to mora tako da opstane, ne postoji drugi vid, a bez para to ne može da živi.
Prema tome, samo sam o tome govorio i zato je malo bez veze da prosipamo raznorazne demagogije, ali u svakom slučaju poštujem ideju. Jesam pristalica da svaki region ima adekvatno informisanje, međutim tolike godine ste nam u nazad pričali ako je nešto najbolje da se sve privatizuje. E, sada kada smo došli do toga da se država povuče, da idemo u privatizaciju, sad odjednom to ne valja. Sad odjednom žalimo novinare, žalimo urednike, ne znam koga. Pa, čekajte ljudi vi ste nam sve vreme govorili da je nešto najbolje na svetu privatizovati. Otkud sada ta promena mišljenja i takav neverovatan marksistički pristup medijskom tržištu. Meni je to potpun neshvatljivo. Ili ste nas onda 12 godina žestoko lagali i obmanjivali, ili ste sada odjednom dobili napad marksizma, šta god da je, ali u svakom slučaju ovo više ne pije vodu, tržište određuje uslove u medijima i to je tako. Hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik Momir Stojanović.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, morao sam da se javim obzirom da kroz sve ove amandmane provejava jedna želja da se očuvaju regionalni mediji. Sada moj prethodnik koji dolazi iz istog grada odakle i ja dolazim i mnogi drugi poslanici, ne slažemo se u tom delu jer ako hoćemo nišku televiziju kako tako, mislim da je svima ovde koji sede jako stalo da ljudi koji su do sada radili u medijima, koji se privatizuju nekako nađu izvore svoje egzistencije.
To pitanje ne bih toliko, poštovani kolega, politizovao i ubirao jeftine političke poene, ja bih ponudio neko rešenje. Neko rešenje za nišku i druge regionalne televizije moglo bi da bude sledeće. Da recimo lokalna samouprava oprosti dugovanja koje imaju lokalni mediji prema gradu. Da se napravi adekvatan socijalni program za one koje su višak zaposlenih, a da se pokuša da oni koji su zaposleni u niškoj televiziji sami otkupe svoju televiziju. To je jedino rešenje.
Ako bi ponovo zadržali državno vlasništvo u medijima onda bi mi bili u suprotnosti sa medijskom strategijom bili bi u suprotnosti sa mnom drugim zakonima i strategijama razvoja koje smo već usvojili. Jednako me boli sudbina zaposlenih u Niškoj televiziji i mnoge moje kolege koje dolazimo iz Niša, isto kao gospodina Bradića.

Molim vas gospodine Stojanoviću, vratite se na amandman.

Ništa, ja toliko. To je to.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira da li će me neke moralne gromade prozivati, ja sam dužan da kažem da je u pitanju obrazlaganje ovog amandmana moj kolega koji je obrazlagao taj amandman nije u pravu, iz prostog razloga što se radi o naknadnoj pameti.
Mogu da se složim sa reorganizacijom, regionalizacijom javnog servisa, mogu da se složim i sa podelom prihoda, ali ne mogu da se složim sa time, s obzirom da narodni poslanik ne dolazi iz poslaničke grupe koja nije imala vlast.
Dakle, šta im je smetalo da to urade dok su bili vlast, dvanaest godina, deset godina, osam godina, lider te stranke je i te kako bio u vrhu te vlasti, zašto nisu izvršili regionalizaciju javnog servisa i reorganizaciju podela prihoda, itd?
Otkuda ta naknadna pamet odjednom kad izgubimo vlast, onda znamo šta bi uradili kada bi ponovo dobili vlast, a kada bi ih ponovo doveli na vlast ne bi uradili opet ništa.
Dakle, u to vreme njima je najbitnije bilo da ogromne količine novca, ogromne sume novca iz države i državnih preduzeća prebace u štampane i elektronske medije. Svi mediji su bili njihovi, sem jednog ili dva, koji su bili manje uticajni i koji su bili na neki način naklonjeni opoziciji.
Sve drugo je bilo pod njihovom kontrolom i onda im ništa nije bilo bitno. Da li je to javni servis, da li se na njemu emituje program koji nije mlađi od 18 godina, ništa im nije bilo bitno, ni da li se ubira taksa kroz brojilo, itd.
Bitno im je bilo samo da ogromna količina para sabiju, ne samo u javni servis, nego da ga sabiju i u druge štampane elektronske medije na takav način i drže pod kontrolom. Setimo se samo gospodina Dulića, koliko je taj para prebacio u određenim medijima…

Gospodine Rističeviću, morate se vratiti na amandman.

Mislim da sam o amandmanu malo više govorio nego kolege koje su to obrazlagale. Govorim da im onda nije bila bitna reorganizacija…