Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, kada smo već počeli da govorimo o gradnji i o rezultatima do 2012. godine onda ne treba da zaboravimo da sve ovo o čemu pričamo je praktično rezultat potrošnje budžeta Srbije. Znači, nisu izgrađeni objekti do 2012. godine u okviru privatnog sektora u vidu stranih direktnih investicija, nego u vidu budžeta Srbije, odnosno od para građana Srbije i to je osnovna razlika u konceptu koji danas SNS želi na određeni način da i svim onim domaćim i stranim investitorima i građanima Srbije, koji će ući u postupak konverzije, prenese jednu poruku da privatni sektor mora da se ojača.
Ako govorimo o privatnom sektoru, onda je sigurno kada govorimo o stranim direktnim investicijama pitanje izgradnje objekata, odnosno dobijanja građevinskog zemljišta da mora da bude po određenim pravilima.
Pokušala sam da izvedem jednu genezu recimo na primeru „Del real“, firme koju je osnovao holding, gospodin Mišković, koji je 2009. godine planom detaljne regulacije Bloka 53 dao predlog za 15,9 hektara zemljišta u izgradi tzv. grada koji je bio za potrebe tadašnje Univerzijade koja se naravno finansirala iz budžeta i od 2009. godine Zakonom o planiranju i izgradnji suštinski za ovaj objekat i ovo zemljište je država, odnosno Grad sa svojim aktima uveo određenu konverziju koja do dan danas nije imala određene naknade.
Samim tim, 2010. godine se podnosi izveštaj, odnosno zahtev Skupštini Grada i Republici Srbiji za izvršenje konverzije na osnovu tadašnjeg zakona koji je donesen godinu dana pre i Uredbe koja je važila, ali interesantno je da tu procenu tržišne vrednosti Republička uprava javnih prihoda nije izvršila. Rešenje koje je dao tadašnji Sekretarijat za imovinsko-pravne odnose Grada Beograda pokazao je suštinski da nije bio u stanju da izvrši to procenu, jer taj vruć krompir niko nije hteo sebi da stavi u ruke i da rešava.
Zbog toga se našlo jedno solomonsko rešenje i naravno tako rade ljudi koji imaju uticaj i koji vode Vladu umesto političara. Našli su rešenje da određena strana kompanija koja je licencirana i može da veštači tako nešto pod nazivom „King stordž“ je procenila da treba tih 15,9 hektara platiti 50 evra po kvadratnom metru. Naravno, kada nemate uopšte pravila igre, kada nemate zakon, kada nemate uopšte proceduru kako se vrši konverzija da bilo koju cenu kada stavite ona jednostavno nije na adekvatan način urađena i ono što se pokazalo to je da je Agencija za borbu protiv korupcije, na čelu sa Vericom Barać, zaista animirala javnost i medije da se iza očiju javnosti vrši na određeni način konverzija zemljišta za ovaj objekat. Zbog toga je rešenje i žalbu podneo i gradski i republički pravobranilac, koji je rekao da se mora izvršiti ponovo procena tržišne vrednosti ovog zemljišta.
Novu procenu je ponovo radila ista kuća koja nije htela da odustane od tih 50 evra po kvadratnom metru. Zatim je Republička uprava javnih prihoda 2012. godine kada se već približavaju izbori odbila ovako nešto. Za to vreme se ušlo već u izgradnju objekta. Za to vreme zakon je govorio – ko izgradi objekat, to zemljište pripada tom objektu. Znači, samim tim više ne pričamo o 15,9 hektara nego o mnogo manjem zemljištu. Za to vreme dolazimo do toga da Republička uprava javnih prihoda sama procenjuje tu cenu kvadrata od 75 evra po kvadratnom metru.
Ono što je interesantno, a to je da u tom trenutku pristaje „Del real“ kao kompanija zbog toga što je sklopila ugovor sa „Bauhausom“ o izgradnji određenog objekta i onog trenutka kada se oseća jakom kao kompanija znači da može da pregovara sa državom, ona jednostavno želi da unese jednu protiv tužbu, a to je da taj ugovor će biti porušen ili da ima mogućnost naplate štete od strane države zbog toga što nije završen ovaj deo procesa.
Znate šta, dolazite u situaciju da vam je zakon omogućio da vam maltene država duguje pare a da vi nijedan dinar niste uložili u to zemljište koje vam je država dala gotovo gratis. Znači, to su primeri kako je funkcionisao Zakon o konverziji, kako je funkcionisao Zakon o planiranju i izgradnji do 2012. godine. Da ne pričamo o tome kako je „Luka Beograd“ sa 70 hektara i 50.000 kvadratnih metara kroz proces privatizacije došla u ruke određenih ljudi koji su u centru moći i koji su pokušali da kroz određene studije Generalnog urbanističkog plana o tome da se izmešta transport teški iz centra grada uradio u stvari detaljnu regulaciju koja je koštala milion evra, na kraju krajeva, i o trošku države, a samim tim i ovo što bi trebalo suštinski da bude zemljište po prvoj kategoriji, kao što vidimo, u centru grada, oni imaju i najveću cenu, suštinski dobijate kroz postupak privatizacije, a sada i stečaja kroz određenu prodaju stečajne mase dobijate gotovo za tri do pet puta manju i to je ono zbog čega današnji zakon mora da se nađe na dnevnom redu.
Ono što je dobro je to što ovim zakonom treba da okončate vlasničku transformaciju i da jednostavno kroz ovaj vid zakonskih rešenja dođemo do toga da se zna šta je svojina. Danas je u stvari najveći problem u Srbiji šta je javna svojina, a šta je privatna svojina, pogotovo ako znamo da postupci ni privatizacije ni stečaja nisu bili završeni do 2012. godine i zato uvek treba pričati o prošlosti. Oni koji se stide svoje prošlosti ne mogu da razmišljaju o budućnosti, a mi se toga ne stidimo i uvek ćemo da pričamo o prošlosti, ma čija da je, ali ćemo uvek da se uhvatimo u koštac i da rešavamo takve probleme. Zbog toga je vrlo važno da ovakvim zakonom treba da se unapredi investiranje. Znači, pre svega onaj deo koji i SNS potencira, a to su investicije privatnog sektora, čime suštinski uvodimo u red i ono što se zove imovina, a imovina je vrlo bitna jer ona za državu Srbiju predstavlja osnov za naplatu poreza, odnosno za punjenje budžeta. Takvi problemi koji postoje vidimo da su i u Beogradu, i u gradskim opštinama, i u lokalnim samoupravama.
Očito postoji i klasifikacija zemljišta i klasifikacija onih ekonomskih indeksa koji su kroz regionalni razvoj definisani. Potpuno stojim na tom stanovištu koji ste predložili kroz ovaj zakon, a to je da jednostavno Zakon o regionalnom razvoju treba suštinski da pomogne svemu ovome, jer ti indeksi, ukoliko želimo da idemo i ka evropskim integracijama, mi moramo da se usaglašavamo sa njihovim shvatanjima šta su to na određen način ekonomski pokazatelji regionalnog razvoja, pa samim tim i cena zemljišta koja se odnosi na lokalne samouprave suštinski treba da se zajedno rešava sa ovim pitanjima.
Ono što je jako dobro, jeste što ste uradili ovu ekonomsku analizu svih 137 lokalnih samouprava, iako ih ima 167. Zašto? Zato što ste ovim pokazali da oni koji se zalažu suštinsku decentralizaciju nisu imali hrabrosti do 2012. godine da jednostavno to prepuste lokalnim samoupravama da rade i zbog toga su rekli – ajmo Republička uprava javnih prihoda da radi određenu procenu, pa ako ne, naći ćemo mi stranca to da veštači, nego sada jednostavno dajte da se taj posao zaista završava tamo gde je investitorima najbliže. Prva adresa na određenom zemljištu u određenoj lokalnoj samoupravi je upravo ta jedinica Republičke uprave javnih prihoda za određeni grad ili opštinu. To je ono što je vrlo važno, da je ovo osnov na osnovu čega će se puniti budžet.
Dobro je što raspodela ovih finansijskih sredstava podrazumeva onaj deo finansija koje će imati Agencija za restituciju. Što ovaj zakon ne obuhvata to? Zbog toga što je mnogo problema u završavanju tog postupka. Zašto? Do kraja ove godine praktično svi oni koji su podneli zahteve trebali bi da dobiju određena rešenja. Sa tim rešenjima vi ćete nekako dobiti jasniju sliku šta je to što će zaista moći u naturi da se vrati. Kada se vrati, onda država neće imati obavezu da plaća određena finansijska sredstva iz budžeta. Šta je to što će morati u vidu finansijskih sredstava da se isplaćuje podnosiocima zahteva? Postoji neka ideja da će u budućnosti zaista i MMF i određene međunarodne institucije priskočiti u pomoć da se određena sredstva daju ljudima koji su podnosioci zahteva i ispoštuju ta rešenja, ali dobro je što ćete vi na osnovu ovoga i na osnovu ovakvih prihoda pomoći da ti indeksi budu veći, s obzirom da postoji jedna kvota što se tiče restitucije finansijskih sredstava i govori se o neke dve milijarde evra i ona treba da se podeli procentualno onoliko koliko tih rešenja bude završeno. Kada se sa tim indeksom podeli, to sigurno neće biti onoliko koliko bi trebala da bude tržišna vrednost sada u ovom trenutku. Zbog toga je jako dobro što ćete vi na osnovu ovih prihoda ljudima koji su u postupku restitucije ipak negde pomoći da ta cena zemljišta ne bude baš toliko mala.
Na kraju bih rekla da ovo sve što smo do sada imali kao predlog, a u načelnoj raspravi mislim da je to dovoljno, da oni koji su do sada imali prilike da kroz proces privatizacije i stečaja kupe za jeftine pare atraktivne lokacije kroz preduzeća i kroz kapital preduzeća, koji nisu hteli uopšte tim poslom dalje da se bave, nego su ih kupovali samo zbog zemljišta, najzad na određen način ta neka pravda kroz nove zahteve i kroz novu cenu procene ipak će doći na red.
Ono što treba uzeti u obzir, ono što je i moj kolega rekao, tačno je da su neki ljudi ulagali, ali tačno je i da veliki broj investitora, odnosno kupaca takvog zemljišta, nije uložilo adekvatnu cenu tog zemljišta, a izgradili su posle toga objekte i dobili su lokacije izgrađenog stambenog prostora sa velikim cenama kvadrata. Mislim da negde na taj način, barem kada govorimo o tim parcelama, oni delovi oko koji se koriste kao određeni pomoćni objekti, a neće biti uzeti u ovom delu pod izgrađenim objektom, treba da plate tu određenu cenu. Sve ono što su do sada plaćali neka dokažu. To bi trebalo da se uzme u obzir, ali ono što je jako bitno, jeste da pravo i pravda danas treba što više da se na određeni način približe. Na kraju krajeva, postoji zahvalnost i ministarstva i nadležnog odbora da su našli Naleda koji je dao predloge kroz Ekonomski kokus da se sve anomalije u društvu i svi problemi koji su predstavljali nepravdu za mnoge na neki način isprave.
U Danu za glasanje ovaj predlog zakona i ovakva rešenja koja ste predložili kao ministar sigurno ćemo podržati. Hvala.
